Da li je Sterijino pozorje prestalo da postoji?

Piše Raško V. Jovanović

Posle 56. festivala „nacionalne drame“ u Novom Sadu koji je protekao u znaku dominacije postdramskih rediteljskih produkcija, često nejasno scenski artikulisanih i lišenih dubljega smisla, postaje važno da se suočimo sa izvesnošću: ili nemamo dobru savremenu domaću dramu, ili je ova značajna  teatarska  smotra – na umoru!

Tri predstave beogradskih pozorišta zaključile su takmičarsku selekciju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja – prvo je Atelje 212 prikazao „Pazarni dan“ Aleksandra Popovića, zatim je Jugoslovensko dramsko pozorište izvelo „Metamorfoze“ po Ovidiju, da bi se pretposlednjeg i poslednjeg dana festivala  pojavili glumci Zvezdara-teatra koji su izveli najnovije delo Dušana Kovačevića „Život u tesnim cipelama“. Ujedno, bio je to i jedini nov savremeni dramski tekst prikazan na ovogodišnjem festivalu domaće drame, što je Sterijino pozorje izvorno bilo. Takođe, Popovićev „Pazarni dan“ može se uzeti kao jedini tekst našeg dramskog nasleđa na festivalu, dok su, isto tako,  „Metamorfoze“ kao jedino izvođenje na bazi stranoga teksta ipak zalutale u takmičarsku selekciju nacionalne drame i pozorišta.

SKROMNA TAKMIČARSKA SELEKCIJA
Kao što je poznato, većina kritičara se, 1985. godine, posle  prvog izvođenja drame „Pazarni dan“ Aleksandra Popovića nije pozitivno izrazila o ovom delu,   ocenivši ga čak i praznjikavim. Čini se da je tada do takvog nesporazuma došlo zbog toga što se od Popovića, po nepisanom pravilu, očekivao vedriji farsični komad. Međutim, Savinova postavka ovog komada u Ateljeu 212 pokazala je da nije sve baš tačno u procenama kritičara izrečenim povodom njegovog prvog izvođenja, kojem je Popović dao žanrovsku odrednicu: „Scenski belezi za jedan davnašnji san, tri puta na dan“, i da u našoj dramskoj baštini ima dela nepravedno skrajnutih i odbačenih!
Reditelj Egon Savin nije „Pazarni dan“ režirao kao istorijsku farsu, već kao surovu tragediju sa temom iz ne tako davne prošlosti. Pošto politički sukobi na Balkanu moraju imati tragičnih posledica, tako je i u „Pazarnom danu“: finale drame  krvavo i nepoštedno po većinu aktera. Savršeno u skladu sa svojom vizijom Popovićevog komada, reditelj Savin je za izvođenje okupio dobru glumačku ekipu. To mu je i omogućilo da ostvari predstavu koja je u pojedinim prizorima donekle imala ironičnu distancu prema zbivanjima, ali i akcente neposrednog tragizma koji kulminira na kraju. Okupivši odličnu glumačku ekipu u kojoj su se posebno isticali  Branimir Brstina (potpukovnik Svetozar), Nikola Jovanović („šegra“ Marinko), Ljubomir Bandović (Bogoljub), Milica Mihajlović (Mirićija), Anita Mančić (Darinka Šančinka) i Gordan Kičić (Puša Rsavac), reditelj Savin izgradio je stilski ujednačenu i u isti mah efektnu scensku projekciju „Pazarnoga dana“ Žaka Popovića.
Scenografija Marije Kalabić bila je jednostavna, ali i veoma sugestivna, budući da se sastojala od zidova oblepljenih političkim plakatima i policijskim objavama i poternicama. Ne treba mimoići autentična kostimografska rešenja Maje Mirković.  Muzika Zorana Hristića savršeno je  dopunjavala dramatične prizore. U svemu, ova predstava je veoma uspela  scenska revalorizacija nepravedno zaboravljenog dela Aleksandra Popovića, klasika srpske komedije 20. veka.
Za predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Metamorfoze“ tekst su po Ovidiju priredili Jelena Mijović i Aleksandar Popovski, koji je delo i režirao. „Metamorfoze“, najpoznatije i najobimnije delo rimskoga pesnika Publija Nazona Ovidija, u suštini je duhovita pesnička novelistička zbirka iz koje su dramatizatori za ovu predstavu odabrali nekoliko priča. Kako smo već pisali („Pečat“ broj 123) – u ovoj predstavi, prema intencijama reditelja Popovskog i scenografa Numena (Sven Jonke), nižu se pesničke priče u igri bez prestanka, tokom koje glumci pomoću samolepljivih traka stvaraju instalaciju koja postaje značajan deo scenografije. Istovremeno, glumci na pozornici, u stilu i maniru postdramskog teatra, pored igre samolepljivim trakama glume razne likove, s tim što ponekad jedan lik prikazuje više glumaca i to dovodi gledaoce u nedoumicu. I ovom prilikom mogli smo osvedočiti da su glumci potpuno prihvatili takav način igre, pa su čak u tome pronašli mogućnosti da se i sami poigravaju odnosima i situacijama.  U tome su prednjačili Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Jelena Đokić i Goran Šušljik. Uprkos nesumnjivom izvođačkom kvalitetu nameće se pitanje koliko čitav scenski performans igranja samolepljivim trakama ima veze sa Ovidijem?
Najzad, jedini novi dramski tekst ovogodišnje selekcije je „Život u tesnim cipelama“ Dušana Kovačevića, koju autor žanrovski određuje kao „pornografiju života i smrti“. O tom delu kao crnoj komediji o mračnoj savremenosti pisali smo opširnije („Pečat“ br. 165) istakavši da je „Život u tesnim cipelama“, što svakako treba čitati kao život u tranziciji zarad ulaska u Evropu, prikazan kao sugestivna scenska alegorija koja na vispren i duhovit način suočava gledaoce sa karakterističnim pojavama i događanjima naše nevesele svakodnevice, sa štrajkovima glađu do ispunjenja radničkih zahteva, uz odsecanja prstiju i drugih vidova samopovređivanja, sve do pokušaja samospaljivanja ili samouništenja na druge načine. Kako smo već imali prilike da istaknemo, Dušan Kovačević kaže da ova njegova komedija predstavlja „pokušaj da se od ’tragedije’ pravi ’komedija’, ne bi li se čovek ’lečio’i za izvesno vreme smehom oslobodio pratioca u ’crnom’, koji nam šapatom stalno ponavlja: Smrt je konstantna vrednost, a život je incident.“ Novost je u tome što u  „Životu u tesnim cipelama“ glavni junaci umiru u toku emitovanja televizijskoga rijalitija. Za izvođenje najnovijeg dela Kovačević je kao pisac i reditelj okupio iskusnu glumačku ekipu koju je predvodio Nenad Jezdić, on je u ulozi Steve, predsednika štrajkačkog odbora, umeo da bude kategoričan i nepopustljiv. Angažovana je i Zlata Petković, koja je u tumačenju dugogodišnje sekretarice direktora bila nešto diskretnija, dok je Slobodan Boda Ninković bio veoma ubedljiv kao Isa, šofer šlepera i kamiona, koji je prevozio obuću  sada upropašćene fabrike . Ne manje uverljivi  bili su Dragan Petrović kao Veseli, radnik koji je čitav vek odstajao pored mašine za lepljenje obuće i udišući isparenja lepka postao zavisnik, zatim Ljiljana Dragutinović koja je godinama kuvala da bi umrla gladujući, Milorad Mandić Manda suveren u estradnom stilu u ulozi voditelja  rijalitija začinjenog jezivim kvizom kao igrom života i smrti, kao i Sonja Kolačarić sa tipično nameštenim i forsiranim šarmom voditeljke televizijske emisije.
Slučajnost je htela da se na ovogodišnjem pozorju komedija „Život u tesnim cipelama“ Dušana Kovačevića prikazivala u vreme blokiranih puteva u Vojvodini, posebno onih oko Novog Sada i Pančeva, baš kao što se nekoliko dana pre i „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića izvodila kada su poljoprivrednici počinjali opsadu zgrade Pokrajinske vlade i Skupštine u Novom Sadu. Sve se to moglo očekivati, kao i drugi štrajkovi koji su u toku. Zato smo uvereni da ima i da će biti još književnih, naročito dramskih dela sa područja tzv. „socijalne literature“, koja je naročito u doba između dva svetska rata u nas uživala veliku popularnost. Predstava „Život u tesnim cipelama“ zaključila je takmičarsku selekciju, ove godine izuzetno skromnu.

„BITEFIZACIJA“ POZORJA
U izboru Ksenije Radulović videli smo sedam predstava od kojih su samo tri bile izvođenja dramskih dela naših pisaca („Barbelo, o psima i deci“ Biljane Srbljanović, „Pazarni dan“ Aleksandra Popovića i „Život u tesnim cipelama“), dok su ostale bile sve same adaptacije i dramatizacije proznih ili poetskih dela naših ili stranih pisaca, kao i samostalni rediteljski projekti. Kako se vidi, selektorka je bila naklonjenija dramatizacijama i delima nastalim postdramskim tretiranjem poezije, proze, dokumentarne građe i sl, a ne predstavama koje donose prikaze dramskih tekstova.  To neupućene može navesti na pogrešan zaključak da je takvih realizacija bilo manje ili da su bile neuspešne, a upravo je obrnuto. Dakako, u našim pozorištima bilo je prilično izvođenja novih dramskih tekstova srpskih pisaca za koja se može reći da su uprizorena na adekvatan način. Treba li da podsetimo samo na nekoliko naslova: „Matica“ Gorana Petrovića, „PR ili potpuno rasulo“ Nebojše Romčevića, „Malaksija“ Miloša Radovića – da ne nabrajamo dalje! Nije li bilo celishodnije u program Sterijinog pozorja, i to u takmičarsku selekciju, uvrstiti i neko od ovih dela, ali ne u prateću kategoriju  nazvanu „Krugovi“, u koju je umesto u zvaničnu konkurenciju, valjda iz obzira da se ne jačaju socijalne tenzije, ove godine voljom selektorke dospela „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića. Takođe, ostala je neprisutna na Pozorju srpska dramska klasika, prema kojoj selektorka nema nikakav afinitet. Prošle godine Narodno pozorište u Somboru prikazalo je dosad neizvedenu komediju Laze Kostića „Okupacija“.  Svakako da je ovo delo zasluživalo da se nađe na festivalu domaće drame, makar i u pratećim „Krugovima“, ako je selektorka – nije nam jasno zbog čega – odlučila da ne zaslužuje da bude u zvaničnoj konkurenciji.
Ukoliko smo već konstatovali kako je na prošlogodišnjem Sterijinom pozorju došlo do potonuća savremene srpske dramske produkcije, jer je od 19 prikazanih predstava bilo samo devet izvođenja dela domaćih autora, onda šta reći posle ovogodišnjeg pozorja sa tri drame i četiri dramatizacije, odnosno adaptacije u takmičarskoj selekciji? Jedini mogućni odgovor je da Sterijino pozorje izneverava samo sebe u neprestanim nastojanjima da se internacionalizuje (odnosno „bitefizuje“), jer, zaboga, u „Srbijici“ nema dovoljno predstava dobrih dramskih tekstova! Jedan od glavnih zagovornika i mentora ove tendencije Ivan Medenica imao je, čini se, dostojnog eksponenta u selektorki Kseniji Radulović, te smo dobili redukovan festivalski program u kojem je srpska dramska produkcija svedena na nedopustiv minimum! O nagradama što ih je većinom glasova dodelio „internacionalni“ žiri (u ocenjivačkoj komisiji bila je jedna dramaturginja iz Slovenije, valjda kao ekspert za savremenu srpsku dramu!) ne vredi ni govoriti.
Naime, ove godine, iako iz inostranstva „stručno ojačan“, žiri  nagradu za tekst savremene drame nije dodelio, mada je drama Dušana Kovačevića „Život u tesnim cipelama“ to zasluživala. Za najbolju predstavu žiri je proglasio autorski projekt Olivera Frljića „Kukavičluk“ u izvođenju Narodnog pozorišta u Subotici. Nevolja je – za selektore i organizatore festivala naročito – što je ova predstava na Pozorju prikazana samo dan-dva pošto je general Mladić uhvaćen, tako da je ovaj spektakl koji se završava navođenjem imena petstotinak poginulih u Srebrenici ostao bez punog efekta. U principu, da je Oliver Frljić želeo da bude objektivan valjalo bi da na kraju predstave bar navede nazive popaljenih i uništenih srpskih sela na području kod Srebrenice, pa i neko ime od mnogo poginulih Srba. Koliko istine radi!
Tako se, prikazivanjem samo tri originalne drame u takmičarskoj selekciji i dve  u međunarodnom programu „Krugovi“ (pored  „Radničke hronike“ Petra Mihajlovića, tu je i  drama Milana Markovića koja tretira status Roma u našoj sredini „Pazi vamo“ u izvođenju Pozorišta „Boško Buha“ iz Beograda) po izboru Ksenije Radulović neslavno završilo ovogodišnje Sterijino pozorje. Kao da dramska produkcija u Srbiji zamire, a srećom nije tako. Dovoljno je ukazati kako je u Kragujevcu, na „Joakim-festu“ neposredno pre Sterijinog pozorja, tokom sedam večeri izvedeno pet savremenih i dve klasične srpske drame!  Treba  podsetiti da se svake godine na konkursu „Branislav Nušić“ Udruženja dramskih pisaca Srbije dodeljuje nagrada za najbolju dramu, s tim što se uži izbor tekstova zajedno sa nagrađenim objavljuje u ediciji „Savremena srpska drama“. Nažalost, nije se još dogodilo da i jedno od tih dela bude stavljeno na repertoar Pozorja, makar i u programu „Krugovi“. Ne govori li sve ovo da i pored toga što imamo obilnu dramsku produkciju Sterijino pozorje prestaje da postoji kao festival domaće drame?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.