BORKO JOSIFOVSKI O pogrebnicima srpskog zdravstva

Razgovarala Ana Stamenkovska Stefanović

O  političkom zataškavanju skandala u radu Hitne pomoći i njegovoj lavovskoj borbi sa opasnim kriminalom, razgovaramo sa nekadašnjim direktorom ove službe, magistrom kardiologije

Dr Borko Josifovski je 31 godinu lekar, od toga sa 20-godišnjim iskustvom u oblasti kardiologije, doktor je medicinskih nauka i magistar kardiologije, odnosno ima dve vrlo priznate specijalnosti i subspecijalizaciju. Kako danas kažu, ekspert u medicini. Takođe je bio mentor na Medicinskom fakultetu za postdiplomce iz oblasti urgentne medicine. Dr Josifovski je, sticajem okolnosti, godinama žrtva kriminalaca koji neometano funkcionišu u službi Hitne pomoći, gde je bio direktor od 2004. do 2006. godine. Tako je počela njegova agonija koja traje do danas. I ne samo njegova!
„Postupati po svojoj lekarskoj i građanskoj savesti danas je u Srbiji nepopularno, rekao bih, nezahvalno. I opasno po život! To vam govorim jer od trenutka kada sam imenovan za direktora Gradskog zavoda za Hitnu pomoć, čim sam počeo da raskrinkavam kriminalne grupe koje su čekajući smrt pacijenata profitirale od morbidne saradnje sa pogrebnim preduzećima, nastupila su strašna iskušenja. Započela je tortura, iživljavanje, talasi pretnji porodici i meni, sve do otvorenih ozbiljnih pretnji smrću. A sve je počelo mojim članstvom u G17 Plus, stranku koja se nudila pomalo nenametljivo, u koju sam naivno verovao, misleći da će zaista činiti ono što govore, otvoreno, ‘dobronamerno’, ‘demokratski’. Moja očekivanja su odavno izneverena, definitivno G 17 Plus Srbiju i Srbe neće nikada povesti u blagostanje, nego u laž, kriminal, rasturanje kompletnog zdravstvenog sistema i svih nacionalnih vrednosti“, kaže za „Pečat“ dr Josifovski govoreći o lavini ozbiljnih profesionalnih i životnih problema sa kojima se suočavao u opštem društvenopolitičkom haosu, uverivši se da u ključnim oblastima caruju kriminal, pljačka, otimačina, ucene. Rečju, zlo i naopako u našoj državi odavno trijumfuje u svim oblicima.

Šta to u Srbiji tera lekare da se bave politikom, da se učlanjuju u političke stranke. Zar vama lekarima medicina  nije sasvim dovoljna ?
U godinama kada je većina građana verovala u boljitak i promene, verovao sam i ja. Razmišljao sam da kao lekar pristupajući stranci  mogu da pomognem i pozitivno utičem kako bi se poboljšale stvari u zdravstvu. A šta sve zdravstvu treba, najbolje znaju sami lekari. Tako sam svojevremeno u Hitnoj pomoći za te dve godine revnosno doprinosio, neumorno radio, davao se bez zazora, unosio u funkcionisanje nove vrednosti, profesionalno unapredio službe u brojnim segmentima. Ne želim da se hvališem, nije u skladu sa mojom prirodom, ali eto, možda bi trebalo da se zna da sam sve učinio da se maksimalno usavrši funkcionisanje kol-centra, preko kojeg se obavlja komunikacija pacijenta ili njegove familije, i dispečera Hitne pomoći. Tako je omogućeno da za veoma kratko vreme ekipa stigne do bolesnika, za manje od 12 minuta od poziva. Postali smo jedinstveni u svetu, pristizala su nam brojna priznanja, nominacije za vrhunske svetske nagrade. Srećan sam zbog pomenute inovacije jer znam da je tako spaseno mnogo više života. Više nijedan razgovor na poziv 94 nije mogao da bude završen, a da nije definisan problem. Na moje insistiranje pet ekipa Hitne pomoći išlo je na kompletnu interventnu obuku, što znači da su usavršili  stručna lekarska i tehnička znanja i sposobnosti. U tom smislu, više u ekipi nije bilo mesta za običnog vozača. Nisam ni slutio da sam tim izmenama pomrsio nekima račune! I navukao bes na sebe, ali i  na obučene ekipe operativaca. U startu sebe nisam smatrao eksponentom neke politike, nego sam činio stvari za opšte dobro, u tom smislu nisam imao animozitete prema bilo kojoj zemlji koja je pomagala naš narod.

U kakvom je stanju bila služba Hitne pomoći kada ste preuzeli direktorsku funkciju?
Nažalost,  stvari su tako stajale da je u Službi  odavno delovalo određeno kriminalno uporište, što je poražavajuće. U Hitnoj pomoći je i danas takvo stanje, a to potvrđuje i nedavno organizovana „pljačka stoleća“ u kojoj je direktan učesnik bio vozač Hitne pomoći. O velikom i perfidno umreženom kriminalnom uporištu u pomenutoj službi govorim na osnovu činjenica. Zbog njih su brojni bolesnici plaćali glavom jer su neretko dugo čekali ili im uopšte nije pružena odgovarajuća pomoć, u prvom redu reanimacija. A baš smrt jadnih ljudi bila je vrlo poželjna zbog takozvanog „mrtvozoračkog honorara“. Odnosno što je više umrlih ili se proceni da se radi o dobrostojećim familijama, tim bolje. Više sahrana  automatski veća zarada i za kriminalce u Hitnoj! A ako su porodice nesrećnika bile bogate mogu se kasnije čas posla i opljačkati, što se već dešavalo!

Pojasnite!
Pozivi na telefonski broj 94 stepenuju se prema hitnosti. Kod poziva prvog reda hitnosti radi se o pacijentima kojima je život bukvalno ugrožen. To zahteva munjevitu reakciju interventne ekipe da bi se spasio život. Primetio sam da su pojedini lekari dobijali mnogo češće pozive prvog reda hitnosti. Čak mnogo više od drugih lekara, što je bilo simptomatično. Stizali su do bolesnika za vreme mnogo duže od prosečnog. Pokazalo se da ti lekari u velikom broju slučajeva uopšte nisu započinjali reanimaciju pacijenata. A odlazili su sa ekipom na vrlo udaljene lokacije i mimo svog rasporeda rada koji ih vezuje za određenu teritoriju. Međutim, ispostavilo se da je u istom momentu bilo slobodnih ekipa lociranih mnogo bliže nesrećnom bolesniku i razume se, mogle su pravovremeno da intervenišu! Prema izveštaju Javnog komunalnog preduzeća „Pogrebne usluge“ koji smo dobijali svakog meseca, jasno se videlo da je rodbina tih nesrećnika, od momenta dolaska ekipe Hitne pomoći i utvrđivanja smrti,  bila upućivana  isključivo na privatne pogrebne službe. U te gnusne rabote uključeni su bili, nažalost, neki vozači, tehničari i lekari. Da se razumemo, u službi Hitne pomoći rade i  čestiti, revnosni i požrtvovani ljudi. Ne želim da vaši čitaoci pomisle da nameravam da uprljam ugled svih zaposlenih u pomenutoj službi. Naprosto, godinama funkcionišu podmuklo, kriminalno, pojedine umrežene grupacije „ljudi“ koje su davno odbacili svaku ljudskost i stručnost. Oni koji zarađuju na tuđim smrtima. Tako nešto ne postoji nigde na svetu! Očigledno je da su se u taj unosan posao ugrađivali, sem vozača, tehničara, lekara i načelnici. To kažem zbog toga što su načelnici u svakom momentu imali jasnu preglednost kako funkcionišu službe Hitne pomoći. Ali, nisu reagovali. Mogu da vam dam na uvid izveštaj poziva prvog reda hitnosti, gde ćete videti da su pojedine porodice čekale i više od sat vremena ili 45 minuta. To znači da su u nekim slučajevima bili u prljavu igru uključeni lančano svi, od dispečera do vozača. Dispečer je taj koji procenjuje u kojem je stepenu poziv hitan. On je, zapravo, hladnokrvno čekao sa službenim pozivom sve dok mu se ne javi njegova „crna ekipa“. Zatim, poziv preusmerava onima sa kojima deli „mrtvozorački procenat“. Dispečer je takvim činom neke bolesnike unapred osudio na smrt, procenjujući da je posredi poziv apsolutno životno ugroženog. Zbog proračunate „brzopoteznosti“  dispečera pacijenti  su umirali. Često se dešavao da ispred kuće ili stana stigne pogrebna, odnosno mrtvozoračka služba, ili tek posle sat vremena Hitna pomoć. Oni odlično znaju da svaki izgubljen minut vodi bolesnika u smrt. Sve se to dešava pred očima načelnika, ima ih po pet u svakoj smeni. Neki su ćutali o trgovini smrću iz straha od kriminalaca, a neki su u ovaj opasan kriminal ozbiljno umešani. Napominjem,  svaka smena ima po 18, 19 ekipa.

Tvrdite da je trgovina smrću, kontakti sa mrtvozoračkim službama „unosan biznis“?!
Taj prljavi posao, ispostavilo se, vrlo je „profitabilan“! Privatna pogrebna preduzeća su naplaćivala svoje usluge porodicama umrlih mnogo više nego što je to realno u JKP „Pogrebne usluge“. A evo i kako: za dojavu smrti privatni pogrebnici plaćaju nadoknadu ili honorar. Javna je tajna bila, sada više i nije, da se od mrtvozornika dobija  250-200 evra po dojavi. Što više smrti, to više novca deli osoblje kriminalnog sastava.

Ko stoji iza ovog kriminala, ko ih organizuje?
Ne mogu tačno da kažem koje ličnosti su ogrezle u zaradi od tuđe velike patnje, bolesti i smrti. Sa ovim problemom trebalo bi ozbiljno da se pozabavi naše pravosuđe, ukoliko ima šanse da jednog dana rade nepristrasno, bez straha i političkih pritisaka. Želim da istaknem da je JKP prvo sugerisalo o kriminalu  u Hitnoj službi. Odmah po preuzimanju direktorske funkcije, kontrolišući staru dokumentaciju,  uverio sam se da je još od 2000. godine tadašnji direktor službe potpisao ugovore o poslovno-tehničkoj saradnji sa tri privatna pogrebna preduzeća. Tek četvrti ugovor je bio sa JKP. Odmah sam 2004. prekinuo saradnju sa privatnim i jedino sam sa JKP potpisao ugovor.

Kako ste uspeli da raskrinkate lekarsku mafiju?
U početku sam ih kažnjavao, naravno u skladu sa zakonom. Administracija Hitne pomoći nije bila uređena, niti pojedini njeni segmenti, poput analize poslovanja i slično… Međutim, kad sam dobio podatak da je na svakih 53 slučaja najmanje šest bilo sa smrtnim ishodom, dok je samo jedan lekar započinjao reanimaciju, shvatio sam da imam posla sa ozbiljnim kriminalom. Jer to znači da su neretko nepravovremeno reagujući, puštali pacijenta da umre. Ne želim da budem maliciozan, ali realnost govori da se upravo tako dešavalo. Prema mojoj proceni vrata ovakvoj trgovini otvorena su još kada je ondašnje Ministarstvo zdravlja dozvolilo da se mrtvozoračka služba preseli u Dom zdravlja „Palilula“ za kompletan Beograd. Ako znate koliko se novca dobija za dojavu, onda može da se izračuna o kolikoj astronomskoj „zaradi“ je reč! Odnosno kolika je na godišnjem nivou i to samo od „usluga“ Hitne pomoći, da ne govorim o sveukupnoj „zaradi“. Upozoravam, godišnje se u Beogradu uradi preko tri hiljade poziva Hitnoj službi  samo sa konstatacijom smrti. Pomnožite taj broj sa 250 evra, što je sitniš za mrtvozornika. Boreći se protiv zla u Hitnoj od prvog dana sam se suočavao i sa krađom benzina, što je na godišnjem nivou preko 100 hiljada evra. Vozači su u naloge upisivali lažne pozive i kilometražu. Krali su gorivo namenjeno spasavanju ljudskih života! Veliku krađu tehničke službe razotkrio sam na računu popravke službenih vozila, po njihovim zahtevima izdvojeno je za tehničku popravku vozila preko šest miliona dinara. Za toliki novac mogla su da se kupe tri  nova reanomobila za potrebe službe Hitne pomoći! Ne znam ni sam koliko sam krivičnih prijava napisao. Međutim,  bio sam šokiran kada sam se uverio da mi je prepreka postao Upravni odbor, insistirao je da prijava bude protiv n. n. lica, mada su i oni odlično znali ko stoji iza krađe benzina i novca za tehničku popravku. Očigledno je da u tim krađama imao udela neko iz tadašnjeg Upravnog odbora koji mi je uvek bio na smetnji, a morao sam da plaćam po članu po 10. 000 dinara za svako njihovo „sedenje“ od 2004. do 2006. godine.

Zbog skandaloznog ponašanja pojedinih ljudi u Hitnoj pomoći, njihove drskosti i sklonosti pretnjama, obraćali ste se za pomoć tadašnjem ministru zdravlja Tomici Milosavljeviću. Tražili ste od njega pomoć zbog  pokušaja ubistva ekipe Hitne pomoći koja je želela da se suprotstavi ubiranju „smrtnog danka“. I, šta se dogodilo posle toga?
Imam, srećom kompletnu dokumentaciju i u ovom slučaju. U jednom od brojnih dopisa obratio sam se ministru zdravlja sa molbom da mi pomogne u borbi protiv ozbiljnog kriminala sa kojim se svakodnevno suočavam u radu. Skoro da sam bio bespomoćan. Bilo je to pre nego što sam se obratio na konferenciji za novinare javnosti u Srbiji. To se desilo posle dolaska ekipa sa usavršavanja, pet ekipa sa po četvoro medicinara. Od tada više u Hitnoj pomoći nije bilo mesta za obične vozače, pošto je po novim pravilima vozač morao da bude medicinsko-tehnički potpuno osposobljen i edukovan. Nova pravila su za neke bila pravi šok! Čak su i obični vozači  kasnije morali da prođu obuku reanimacije. Milosavljeviću sam se obratio povodom pokušaja ubistva ekipe Hitne pomoći.  Pre nego što je ekipa krenula te večeri na redovne pozive, neko je odvrnuo šrafove na sva četiri točka službenog vozila Hitne pomoći. Time je pet ljudi bilo direktno izloženo smrtnoj opasnosti. Srećom, iako su se već vozili prema prvom pacijentu niko nije bio povređen. Samo čudo ih je spasilo. Međutim, ni tada nisam mogao da stupim u kontakt sa Milosavljevićem. Očigledno je da sam smetao i da me nikada nije doživljavao kao punopravnog člana G17 Plus. Niti kao svog saradnika, budući da smo deo istog sistema zdravstva. Kasnije mi je signalizirano da je davno trebalo da budem otpušten, još u vreme kada sam u nekom intervjuu rekao da su vozila Hitne pomoći za muzej, s obzirom na to da su neka prešla i po 1,5 miliona kilometara. Ivana Mišić je tada bila zadužena za kontakte sa javnošću Ministarstva. Moj veliki protivnik je bila Gordana Dobrosavljević, tadašnji predsednik našeg Upravnog odbora koju je Dinkić posle dobro odrađenih poslova, „vojnih zasluga“, zbog  slučaja Davinić unapredio i nagradio tako što je kasnije otišla u Ministarstvo finansija. Dakle, odgovorili su da namećem disciplinu i odmah su se podigli nekakvi sindikati, takozvani „manjinski sindikati za ljudska prava“. Na čelu tog sindikata je bio Saša Jakiša, on je tipovao na stanove ljudi korisnika službe Hitne pomoći. Zbog toga je Jakiša bio osuđen i odležao je u zatvoru oko godinu dana. U svakom slučaju čovek sa kriminalnim dosijeom. Duboko sam uveren da je „dirigent“ iz senke. U službi Hitne pomoći i sada vedri i oblači. Jakiša je, inače, član DS i predsednik sindikata ASNS Hitne pomoći, odnosno Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Jakišu sam otpustio jer smatram da kriminalac nema šta da traži u zdravstvu, pogotovo u Hitnoj pomoći. Njega je odmah po mom odlasku na posao vratio hirurg Branislav Lazić, koji je došao umesto mene na čelo Hitne. Obraćao sam se Etičkom komitetu i tadašnji predsednik profesor Marko Kontić mi je rekao da ne može da veruje u takvu monstruoznost u zdravstvu. Dakle ni Etički komitet nije reagovao.

Javni tužilac se, ipak, u međuvremenu oglasio.
U to vreme, 2006. godine, javni tužilac bio je Novaković. Odmah je zatražio kompletan izveštaj Ministarstva zdravlja u vezi svih izjava koje sam dao kao direktor Hitne pomoći. I šta se desilo?! Ministar zdravlja Tomica Milosavljević, umesto da pokrene istragu sve je odmah demantovao. A javno tužilaštvo je tako postalo nenadležno. Sve je prebačeno na Drugo opštinsko tužilaštvo, što praktično znači da krivičnu prijavu može da podnese samo direktno oštećeni. Još je ispalo da sam lažov! Milosavljević je ipak delegirao „svoju komisiju“ za procenu stanja u Hitnoj. Čak je i ta instruisana komisija morala da prizna da nije bila urađena reanimacija kod određenih pacijenata koji su tragično završili. Ipak, sve je vrlo neodgovorno i bljutavo odrađeno. Citiram neke procene komisije: „Ne može se reći da reanimaciju nije trebalo raditi“. Na osnovu „nalaza“ komisije da bi se javnosti zamazale oči moralo se pod stavkom „hitnih mera i postupaka“ doneti rešenje. Doneto je 17. oktobra, a u Zavod Hitne pomoći  je stiglo smišljeno sporo, tek 30 novembra. Jasno je koliko je hitno reagovao Milosavljević. Za dvojicu lekara koja su se ozbiljno oglušila o pravila medicinskog rada, napisano je  da su napravili „stručne“ greške. A mene su razrešili dužnosti čim sam javno progovorio. Milosavljević je bio više nego jasan – „neproverenim“ izjavama  sam uznemirio javnost i ugrozio rad  Hitne pomoći. Odmah sam bio sklonjen! Niko osim mene nije bio smenjen! Ne žalim, lekar sam jer želim da spasavam živote, a ne da nečinjenjem i odugovlačenjem ubijam. Želim da upozorim građane – kada im najmiliji umiru da ne dozvole da ih kriminalci pljačkaju!

Kažete da je od tada za vas nastala prava agonija koja još traje.
Kada sam smenjen vratio sam se na mesto lekara specijaliste u Hitnoj. Možete da zamislite na kakva sam šikaniranja naišao od svemoćnih vozača, maltretiranja primitivna i prostačka od strane onih koje sam javno prozvao. Indikativno je kakve je poteze povlačio Branislav Lazić, potonji direktor Hitne pomoći koje mu ne služe na čast. U stvari između njega i Milosavljevića je napravljen politički dil, trgovina između G17 Plus i DS. Tako je ministar zdravlja ustupio gradski resor zdravlja, a zauzvrat uzeo resor za sport. Sve to je bilo sračunato da mu ne bi druga stranka omela ponovnu kandidaturu za ministarsku fotelju. Usledile su vrlo ozbiljne pretnje smrću, meni i mojoj porodici. Obratio sam se policiji i posle nekoliko razgovora mi je sugerisano da bi bilo najbolje da zbog bezbednosti napustim zemlju. Tako sam bio prisiljen da godinu dana živim i radim u Africi. Kada sam se vratio dobio sam otkaz. Jasno mi je da sam dirnuo u zverinjak. Ali najveće poniženje sam doživeo kada su me dvojica nehumanih i neodgovornih lekara tužila da sam im izjavama ugrozio karijeru i društveni status. Zoran Milošević i Milorad Tufekdžić, oni koji nisu radili reanimaciju smrtno ugroženim pacijentima, tužili su me zato što branim interes bolesnih i istinu. Još se vodi taj spor. Zbog teških propusta, nečinjenja koja su neke ljude odvela u smrt, Lazić je pomenute kaznio sa po 10 odsto od plate zbog „loše vođene dokumentacije“.

Sada radite u privatnoj klinici.
Kada sam ostao bukvalno na ulici imao sam puno problema da dobijem posao, i pored dve specijalizacije i subspecijalizacije. Niko od mojih poznanika direktora državnih bolnica, klinika, nije se usudio da me primi. Jasno su mi rekli da ne smeju jer ne žele da se sukobljavaju sa Milosavljevićem,  plaše se da i oni ne ostanu na ulici. Radim kao specijalista kardiolog i moja stručnost, hvala Bogu,  nije nepoznata.

_______________

„Adventura“-natura

Gradski zavodi za Hitnu pomoć i danas funkcioniše nepromenjeno. Čak su  radi svake sigurnosti osnovali pogrebno preduzeće „Adventuru“, da se novac ne bi rasipao po drugim mrtvozoračkim firmama. Vlasnik firme, koliko znam, je vozač Trajče Ilijevski, inače kum Saše Jakiše. A Lazić je posle afere i po visokim zaslugama sada unapređen, u direktora našeg nekada čuvenog Instituta „Torlak“.

_______________

Najveći deo investicija pokraden

Srbija sa ovakvim haosom ne ide nikuda. Zdravstvo je pokradeno. Najveći deo investicija, a bilo ih je mnogo od 2000. godine koje je ta ista Evropa donirala, nestajale su u „nečijim“ džepovima, a bile su namenjene građanima. Znam samo da je za samo godinu za funkcionisanje Hitne pomoći Norveška donirala oko milion evra, 300 hiljada evra za kol-centar, a i za kupovinu vozila isto toliko. Koliko je sredstava pristizalo u drugim službama, sektorima, klinikama, može samo da se pretpostavi. Sve je to progutalo kriminalno grotlo u Srbiji, u sprezi politike i sumnjivog biznisa. Mislim da se Milosavljević povukao zbog nekontrolisanog kriminala, setite se kako su prodavane vakcine jadnom i uplašenom stanovništvu u Srbiji, u početku pod stavkom „obavezno“ vakcinisanje. Simptomatično je kako su i preko koga vakcine nabavljene. To se ne istražuje! Treba potegnuti i pitanje forsiranja i bezrazložnog upućivanja bolesnika iz Srbije na operacije srca u Tursku, pored naših odličnih stručnjaka i priznatih državnih i privatnih klinika!?