Bitka za evro na – Akropolju

Piše Miroslav Stojanović

Dužnička kriza koja potresa zemlje evropske familije dovodi u pitanje sudbinu „najuspešnijeg projekta“ u istoriji Starog kontinenta

Hoće li to biti samo kratki predah u „najvećoj evropskoj krizi posle Drugog svetskog rata“, (komesar EU Oli Ren) koja je u grčkoj finansijskoj drami dosegla kritičnu tačku?
Ministri finansija evrozone odlučili su najzad u ponedeljak da odobre novu tranšu iz već ranije odobrenog paketa pomoći Grčkoj, bez koje bi se ionako usključala zemlja, koju mesecima potresaju duboka kriza i gnev nedužnih žrtava, našla pred bankrotstvom. Naizgled spasonosna operacija, skopčana je, međutim, s velikim rizicima. Dvanaest milijardi evra, koliko je potrebno kako bi se obezbedila platežna sposobnost države koja grca u dugovima (preko trista milijardi evra) u narednom kvartalu, i davljeniku bi omogućilo da koliko-toliko drži glavu iznad vode, stići će u Atinu samo uz jedan uslov: da nacionalni Parlament odobri novi, „megaprogram“ štednje, rigorozniji od pređašnjeg, koji je već naterao mase ogorčenih ljudi na gradske trgove: taj program predviđa uštedu od dvadeset milijardi evra i praktično totalnu rasprodaju državnih dobara koja treba da donese dodatnih pedeset milijardi.

SUDBINA PREMIJERA
Šta ako se to ne dogodi? To pitanje se uopšte ne postavlja, kaže šef evrogrupe, luksemburški premijer (i ministar finansija) Žan Klod Junker. Grci jednostavno moraju to da učine.
Toga je, dakako, svestan i grčki premijer, socijalista Jorgos Papandreu, on grozničavo pokušava da se izvuče iz užarene lave u koju je zemlju gurnula prethodna vlada konzervativaca, sada u opoziciji. Pošto nije uspeo da opoziciju privoli na ortačko „vađenje kestenja“ iz vatre – opoziciona Nova demokratija očigledno, uprkos pritiscima iz Brisela (Evropska komisija) i Strazbura (Evropski parlament), baca sve karte na raspisivanje vanrednih izbora – stavio je na kocku sopstvenu političku sudbinu: s novim Kabinetom zatražio je glasanje o poverenju, čiji ishod će se znati kad ovaj broj „Pečata“ uđe u štampu.
Potreban mu je bukvalno svaki glas iz svog tabora (ima 155 od ukupno 300 poslanika u nacionalnom Parlamentu), u kojem, takođe, vri od nezadovoljstva zbog surovih uslova koje diktiraju poverioci, EU, Evropska centralna banka i MMF.
Samo radi ilustracije: uz rigoroznu kontrolu eksperata ove tri institucije, oni treba da spreče „razvodnjavanje“ zadatog programa štednje, Vlada premijera Papandreua bi morala, kako bi „ubrala“ pedeset milijardi evra od privatizacije, da sa dugačkog spiska, u proseku svakih deset dana u sledeće četiri godine, proda po jednu državnu firmu ili imovinu.
Preveliko i nepodnošljivo stezanje kaiša, koje uvećava armiju nezaposlenih i eksplozivno nezadovoljstvo građana, već su platile vlade u Irskoj i Portugalu, a s takvom sudbinom bi lako mogle ubrzo da se suoče i vlade u Atini i Madridu. Uzdrmane su, međutim, iz drukčijih razloga, i vlade, bar za sada, finansijski stabilnog Severa: analitičari procenjuju da bi „čelična“ nemačka kancelarka lako mogla da se suoči s grdnim nevoljama i gubitkom većine prilikom glasanja u Bundestagu o učešću njene zemlje u spasavanju „lenjih“ južnjaka od bankrota.

VELIKA PUKOTINA
Sve dublja pukotina, naime, konstatuje „Špigl“, zaseca kontinent, između očajnika kojima je novac neodložno potreban i onih koji bi taj novac trebalo da daju. Raste gnev Grka prema „neosetljivim“ i „nesolidarnim“ Nemcima i frustracija Nemaca prema „javašlijskim“ Grcima, Portugalcima, Špancima i Italijanima: mirovni politički projekt evropskog ujedinjenja  mogao bi lako da se pretvori (opet „Špigl“) u veliki ekonomski sukob naroda.
U zemljama dužnicima raste otpor protiv dirigovanih i drastičnih mera štednje – policija sve teže uspeva da fizički zaštiti narodne predstavnike od nesputanog gneva naroda – a u zemljama poveriocima nezadovoljstvo zbog sve većih izdataka i nameta.
Dužnička kriza koja posle Irske potresa evropski jug i Mediteran (Grčka, Portugal, Španija, sutra možda i Italija), sve očiglednije postaje kriza evra, koja stavlja prvi put tako drastično i dramatično na kocku politički projekat EU i njenu budućnost. To bi evropsku familiju vratilo čitave decenije unazad. Dosta je onih koji su uvereni da se EU od tog „udarca“ više ne bi oporavila. Otuda rešenost političara da se evro brani po svaku cenu. I grozničavo uskakanje iz jedne krizne situacije u drugu, s astronomskim paketima finansijske pomoći.
Fond namenjen „hitnim slučajevima“ težak 440 milijardi evra za kratko vreme, odlukom donetom pre nekoliko dana, narastao je na 750 milijardi, a na nemačko insistiranje u toku su grozničavi pokušaji da zemljama koje grcaju u dugovima priskoče u pomoć moćne banke, osiguravajuća društva i veliki investicioni fondovi, kako sav teret ne bi pao na pleća poreskih obveznika.
Uznemireni su i veliki koncerni. Eventualni krah evra bi predstavljao težak udarac njihovoj sposobnosti da se nose sa sve „agresivnijem“ nastupom novih svetskih sila, posebno s azijskog kontinenta (Kina, Indija) na svetskom tržištu.

POROĐAJNA GREŠKA
Projektanti monetarne unije, a među političkim liderima i državnicima u tome su se, pre dve decenije, najviše angažovali dva Francuza, tadašnji predsednik Republike Fransoa Miteran (hteo je da po svaku cenu čvrsto „veže“ ujedinjenu Nemačku, zbog čije narasle snage je susede počeo da hvata strah) i šef evropske „vlade“ (Komisije) Žak Delor, i jedan Nemac, kancelar Helmut Kol, nisu u toj „građevini“ uopšte predvideli „izlaz za slučaj nužde“.
Prevideli su očigledno realnu mogućnost da bi kriza mogla da nastane iz same činjenice da jedinstvena valuta „švajsuje“ zemlje jakih i slabih ekonomija, pokrivajući prividno te razlike i opasnosti u iluziji da će na kraju sve ispasti dobro: sam evro će doprineti ujednačavanju privrednog razvoja članica monetarne unije.
Taj automatizam je izostao. Evropa privredno nije „srasla“. Razlike su se čak uvećale, a šanse da evro u sadašnjoj formi preživi nikad nisu bile manje. Pod čvrstim „korsetom“ monetarne unije njene članice su izgubile snažno oružje s kojim su raspolagale u vreme nacionalnih valuta, da promenom njene vrednosti prilagođavaju svoje privrede tržišnim tokovima: eventualna devalvacija je pojačavala izvoz, s njim je rastao devizni priliv i jačala sposobnost bezbolnije otplate dugova i kredita. Sve su, u tom kontekstu, glasniji ekonomski eksperti koji veruju da bi u grčkom slučaju, uprkos negativnim posledicama, povratak drahmi bio jedini način da posustala zemlja ponovo „stane na noge“.
Ovdašnji mediji su se prisetili „proročanstva“ glasovitog američkog ekonomiste Miltona Fridmana iz 2002. godine da evro neće preživeti prvu ozbiljnu krizu i da će se „evrolend“ raspasti najkasnije za petnaest godina!
Dosadašnji grozničavi pokušaji spasavanja evra nisu dali očekivane rezultate. Zemlje u kojima je poslednjih meseci primenjivana „terapija“ udružene „trojke“ (EU, „Evropska centralna banka“, MMF) su tamo gde su se, s izbijanjem krize, nalazile: nad ponorom.
Uprkos rigoroznim merama štednje i velikim žrtvama – zbrisano je, na primer, dodatnih dvesta hiljada radnih mesta – Grčka je daleko od kreditne sposobnosti. Umesto da se smanji budžetski deficit za 2010. godinu na 8,1 procenata bruto nacionalnog proizvoda, on je porastao na 10, 5, a kontrolori „trojke“ u Atini su nedavno saopštili da se taj deficit minulih meseci „osetno povećao“. To je dovelo do dodatnih uslovljavanja, ali i procene da je Grcima potrebno duplo više od obećanih 110 milijardi evra pomoći: ukupan državni dug ove zemlje iznosi 150 procenata (uskoro bi mogao da naraste na 160) njenog bruto nacionalnog proizvoda!

NAJGORI SCENARIO
Novi plan spasa, dakako s dodatnom finansijskom infuzijom kada je reč o Grčkoj, treba da bude gotov početkom jula.  Ako najavljena tranša, od četrnaest milijardi evra, ne bi bila uplaćena do polovine jula, Grčka bi, kažu, bankrotirala.  „Špigl“, međutim, upozorava pozivajući se na izvore u nemačkoj vladi da se time neće rešiti problemi u evrozoni. Posle godinu dana grozničavih napora i očiglednih zabluda, u Berlinu se spremaju i za „najgori scenario“.
Grčki bankrot bi delovao zarazno: poverioci i investitori bi uskratili novac drugim „rovitim“ zemljama i došlo bi do lančane reakcije, s neizbežnim kolapsom tamošnjih banaka i velikog haosa. Zato se, podsećaju ovdašnji mediji, možda odlučujuća bitka za evro vodi na – Akropolju.
Šta zaista učiniti u situaciji koja postaje sve dramatičnija? Pravog i jedinstvenog odgovora očigledno nema. S uočljivim porastom i jačanjem evroskeptika, i otvorenih protivnika jedinstvene valute (među njima u Nemačkoj ima i veoma uglednih glava), sve glasniji bivaju oni koji su uvereni da je jedini spas za Evropsku uniju – „još više Evrope“. Misli se pri tom na jačanje političke unije, bez koje je veliki projekat nedovršena građevina, a evro bez sigurnog oslonca.

Predsednik „Evropske centralne banke“ Žan Klod Triše je nedavno izašao s idejom koja je brzo dobila dosta pobornika, o evropskom ministarstvu finansija koje bi bilo opremljeno neophodnim ovlašćenjima da usklađuje i kontroliše finansijsku i monetarnu politiku svih članica Unije. Nekima je to malo: političke unije, kažu, nema bez jake centralne vlade koju „preporučuju“ upravo okolnosti s kojima se suočava Evropska unija, koje bi mogle presudno da utiču na njenu sudbinu.
_______________

Papandreu „preživeo“ glasanje u Parlamentu

Grčki premijer Papandreu politički je preživeo izjašnjavanje poslanika u nacionalnom Parlamentu. On je opstanak vlade, tražeći urgentno glasanje o poverenju, vezao za sporni projekat rigorozne štednje, u pokušaju da zemlju izvuče iz duboke krize.
Za vladin program izjasnilo se 155 poslanika, dok je opozicija glasala listom (143 poslanika) protiv njene politike. Glavni Papandreuovi protivnici nisu, međutim, bili u Parlamentu, već na ulici: dok je trajala dramatična sednica pred zgradom je demonstriralo više od dvadeset hiljada gnevnih ljudi.
M.S.