Bedna predstava u kojoj general nije smeo da bude heroj

Piše Ljiljana Bogdanović

Aktuelno medijsko i zvanično režimsko svedočenje u postupku utamničenja i isporučivanja generala Mladića tek je bljutavi, po stilu – skaredni, užurbano i površno odrađeni posao strogo zadate političke prakse i propagande, omogućene već obavljenim ozbiljnijim operacijama revizije istorije, razaranja simbola, tradicije i morala nacije

Hoće li hapšenje i izručenje generala Ratka Mladića, uprkos euforiji i „evroforiji“ zvaničnog Beograda, u našem pamćenju ostati zabeleženo kao događaj sa čijom je ružnoćom malo šta uporedivo? Hapšenja, naravno, nisu i ne mogu biti „lepa“, ali u slučaju upravo viđene, bestidno režirane i usmeravane predstave u kojoj je sve bilo podređeno ideji da se glavni lik od heroja preobrazi u antiheroja, „uverljivo i neupitno“ obrukanog i javno unakaženog, otišlo se predaleko.  U nastojanju da iskontroliše i izmanipuliše reagovanje građana, politički teatar, medijima uigrano podržan, ostavio je dubokog ožiljak na samopoštovanju nacije. Frustraciju u svest Srba utisnuo je taj pokazani, i nikad veći, raskorak zvanične verzije i stvarnog raspoloženja (većine) građana ove zemlje. Senka beščašća pala je, nažalost, i na političare i na narod. Od prošlog četvrtka, kada nam se Mladić „dogodio“,  pa sve do zbrzanog izručenja „velikom Molohu“ u Ševeningenu nepunu nedelju dana kasnije, beležena je hronika događaja koja se ubuduće neće moći iščitavati i misliti bez osećanja stida. Kako smo uopšte stigli dovde, pitali su se očajnici koji su sebi davali oduška, gde drugo do u jedinom koliko-toliko slobodnom javnom mediju i polju komunikacije – internetu i „terapeutsko-ispovednim“ tribinama poznatih sajtova!

MEDIJI NA STRAŽI
U pričama o doslovnom zapišavanju, sezonskom voću, vinu i nošama, u pominjanju estradnih zvezda i nizu režiranih kič-detalja, u kojima su na zajedničkom poslu delovali novinari, kao neposredni svedoci i profesionalci iz pravosuđa i bezbednosnih struktura, drobila se (ili kako se to domaćim ovlašćenim „spinerima“ zapravo, od silne želje, samo možda  činilo)  slika o oficirskom mitu i vojničkom dostojanstvu. Toliko dramatično i nesnosno beše, da je jednog ruskog dobrog poznavaoca  ovdašnjih prilika nadahnulo da proceni: „Borba koja se sada vodi oko generala je borba dobra i zla, patriotizma i izdaje, vernosti osećanju dužnosti i neprincipijelnosti, oficirske časti i beščašća.“
Govoreći o hapšenju i izručenju generala i drugi su nam stranci, bez uvijanja doviknuli – „velika sramota Srbije“ i „akcija ružna i bez imalo dostojanstva“, dok su ponašanje predsednika Srbije procenili  kao delovanje „političara slabog karaktera“ i  državnika koji će „u istoriji ostati zapisan kao onaj koji je Hagu predao Radovana Karadžića i generala Mladića“. Nisu to naravno isti stranci koji, doduše bez entuzijazma i poštovanja, hvale „napredak“ Srbije i njene „demokratske vlasti“, ali jesu pojedinci nespornog digniteta i ugleda, čija se javno kazana mišljenja i te kako broje. Izjave nekih među ovim svedocima i posmatračima, nezavisnim u meri u kojoj to najveći broj domaćih analitičara inače nije,  ovaj broj „Pečata“ i objavljuje.
Daleko od navedenog razumevanja događaja oko hapšenja generala, i upadljivo različito od raspoloženja koje je samo neku nedelju ranije, u ispitivanju javnog mnjenja,  ubedljivo potvrdila većina građana Srbije, delovala je ovdašnja medijska scena. Brutalnošću i cinizmom nadahnuti vodeći domaći štampani i elektronski mediji nisu imali milosti. Čitajući, slušajući, gledajući te male, prljavo spinovane, autistične, a „tople  ljudske“ priče, možemo se već sada zapitati ispod kojih su potpisani budući dobitnici zvučnih profesionalnih nagrada ili privlačnih novinarskih sinekura?  Na drugom važnom nivou – humanom i etičkom možemo postaviti daleko neprijatnija pitanja! Naprimer – kako, ovako površni i neodgovorni prema sebi i svojoj istoriji, možemo bez stida pogledati u oči tom izmučenom starcu koji je, ne samo biološkom neumitnošću, već verovatno i nekim drugim „operativnim poduhvatima“, izmenjen toliko da je tek senka generala-legende?  Šta su pisale novine, kako su se istakli analitičari, čija brojnost i benevolentnost da pljuju  po generalu i mnogim nespornim nacionalnim interesima je zaprepastila mnoge nama nesklone posmatrače „iz velikog sveta“, može biti tema nekog šireg osvrta? Navedimo ipak jedan karakterističan u tom broju, budući da je saopšten na stranicama dnevnika koji slovi za mesto objavljivanja zvanične, od vlasti neposredno saopštavane verzije važnih političkih i drugih događaja.
„Zadrti komunistički pukovnik iz Krajine, lažni rodoljub i srebrenički kasapin konačno je u zatvoru i građani Srbije nisu više taoci Komadića, Dabića… njihovih jataka u mantijama, profesorskim odorama i simpatizera iz ksenofobičnih stranaka. Pravda je za rodbinu žrtava, što je i najvažnije, ovim delimično zadovoljena.“
Naslov teksta čiji se autor ovako osvrće na hapšenje vojnika koji je od naroda proglašen herojem, a čak i u redovima svojih vojnih protivnika – velikim oficirom i strategom, glasi: „Konačno dobra vest“!
Može li ovoj zemlji biti svejedno kada joj se, zbog ovakvih, kao i po intonaciji, vulgarnosti i bezobzirnosti još žešćih „analitičarskih“ osvrta, uputi primedba koja se kroz etar prenosi posredstvom velike svetske redakcije („Glas Rusije“), kako „samo država bez dostojanstva može medijski da seiri nad sudbinom generala svoje vojske“.

VELIKI PREZIR ILI  MASKA VELIKOG  STRAHA
U državi bez dostojanstva, dakako žive građani bez dostojanstva. Oni to postaju tako što im se bez milosti razaraju istorija, mitologija, kultura, identitet, pamćenje i vrednosne matrice. I legenda Mladić mora kao deo takvog nastojanja  da bude razorena. General rat nije vodio perjem i svilom, kao što su izgleda to činili njegovi protivnici, pa je stoga njegov greh monstruozan. Tako i aktuelno medijsko i zvanično režimsko svedočenje u postupku utamničenja i isporučivanja generala Mladića postaje deo igre, tek bljutavi, po stilu – skaredni, užurbano i površno odrađeni posao strogo zadate političke prakse i propagande, omogućene već urađenim ozbiljnijim operacijama revizije istorije, razaranja simbola, tradicije i morala nacije.
„Svet simbola uređuje i istoriju naroda, društva, zemlje, u našem kolektivnom životu povezuje prošlost sadašnjost i budućnost, stvaraju naše zajedničko pamćenje, ukazuju kamo bi trebalo stremiti, od čega zazirati…“, upozorava tumačenje eksperta. Bio je ovaj vojnik heroj, i sledstveno – mora postati antiheroj, od velikog borbenog i časnog simbola, mora postati sinonim za slabost, pad, bedu…U civilizaciji velikog kiča i „Velikog brata“ nije teško modelovati takvu kreaturu, šabloni i mustre su tu, pa se, posle priče o navodnom zločinu genocida, sada dodatno klizi – u bljutavu ljudsku priču u kojoj se kao značajni  pominju trivijalnosti i male ljudske slabosti przničenja, te staračkog nadgornjavanja. Da je potrajalo, još bi se sve uprepodobilo prema meri apsurdnog „rijalitija“, u kojem ni  intriga, ni nameštaljki ne bi „zafalilo“.  Na užas i stid Srba s obe strane Drine, u čijoj je svesti nelagoda danas ogromna, a poniženje čisto kao suza. „Društvo koje ostane bez sopstvenih simbola, rituala i heroja gubi svoj identitet i nestaje. Rituali pobede i ponosa biće zamenjeni ritualima poraza i poniženja, slike heroja biće zamenjene slikama antiheroja“, opominje Ratko Mitrović, autor teksta o imperijalnoj pravdi i njenom moralu.
Smišljeno i sistematski ovih dana su oblikovane poruke i slika o generalu nedostojnom mita koji ga prati. Ciljaju na izazivanje osećanja prezira, koji bi, pak, trebalo da građane shvaćene kao „zabludeli i neuki plebs“ konačno ujedini sa vlašću koja, jel’ te, kao etički, istorijski i duhovno već osvešćen deo društva, takav prezir prema generalu Mladiću i oseća i pokazuje!Da li je to, po kvalitetu i snazi, isti prezir koji moćni delioci međunarodne pravde (a njihov centar i njihovi inspiratori  zna se gde su) osećaju podjednako i prema građanima ovakve Srbije, kao prema njenim vlastodršcima?Ili je, u oba slučaja, reč ne o moralnoj superiornosti već o nečem drugom? O nečem toliko politički „nekorektnom“, da se uz strepnju obilazi i o tome – ćuti… Ima li tu – ako ne govora mržnje, možda takvih osećanja kao što su teskobe, nerazumevanja, mržnje, čak i strahovi?
U priči o navodnom preziru i ružnoći, prećutan je strah kao emocija – psihološki temelj pomenutom socijalnom osećanju što se zove prezirom i nadmoćnim odbacivanjem. Da li oni koji ne vole ni srpske vlastodršce, kao što ne vole i ne razumeju srpsku istoriju, kulturu, mitove, legende i vrline,  i nastoje da Srbe promene, njihovu psihološku matricu rasture i (prema svom liku?) ponovo sastave, zapravo osećaju taj iracionalni strah ili štogod slično što se može osetiti pred snagom razlika? Ko su oni tako moćni da im uopšte može pasti na pamet da prevaspitavaju i moralno usavršavaju čitave narode, a da pri tom nisu propovednici neke velike globalno ustoličene religije? Svetske „misionare“ i nosioce ideja „slobode i demokratije“danas lako prepoznajemo u velikim zapadnim silama. Znamo da se ne ustručavaju da, i milom i silom, neke vrednosti svoje kulture daruju svetu. Za Srbe može biti poučna priča koja je upravo po hapšenju generala Mladića osvanula u novinama – dajući možda, ma kako bizarno zvučala, deo odgovora na pitanje :  Kako se stvara ova pomenuta imperijalna civilizacija, posebno njena najmoćnija država čije pamćenje je inače kraće od našeg, simboli nimalo postojaniji od naših, a sistemi vrednosti, ukoliko o kapitalu i pohlepi nije reč,  postojani koliko je to i tržišno profitabilna roba koja se menja iz sezone u sezonu?

I RAZARANJE KAO MODEL „PROGRESA“
„Na izložbi izuma i kurioziteta MIT-a su i ostaci klavira koje studenti, po tradiciji ustanovljenoj 1972. godine, jednom godišnje bacaju sa šestog sprata na pločnik, kako bi „proučavali rezultat udara“. Ovu rečenicu svog dopisnika iz Vašingtona objavljuje „Politika“ u prošlom subotnjem Kulturnom dodatku. Kakve  to veze ima sa našim razmatranjem senki beščašća oko jednog hapšenja? Šta je MIT i ko su studenti sa ovako „umnom“ i hvale vrednom strašću i tradicijom?
Ukratko, ova priča – dubokim divljenjem za predmet svog teksta prožetog beogradskog novinara – neupućenima kaže:  MIT (Masačusetski institut tehnologije) je slavna i toliko moćna i uticajna institucija Amerike, da se njeno osnivanje (1865. godine) ovde razjašnjava kao jedan od ukupno dva događaja što „su u najvećoj meri doprineli da Amerika postane ovo što je danas: vodeća svetska demokratija i glavna industrijska i tehnološka sila“. Citiramo: „Mnogo toga što je u minulom veku i tamo zamišljeno i napravljeno, ugrađeno je u današnju američku tehnološku i vojnu nadmoć“. Pod ovim krovom – predvodnikom budućnosti  „pomeraju se granice postojećeg sveta, proširuje i oslobađa ljudski potencijal“. Naravno, ne čini i ne stvara ovaj pobednički duh najmoćnijeg dela jenkijevske upravljačke elite samo to što tako violentno eksperimentiše sunovraćujući u bezdan skupe i komplikovane stvari, ali rečeni detalj ostaje važan i nesumnjivo paradigmatičan za razumevanje njenog duha i naravi. Dopisnik, ne bez razloga, postavlja retoričko pitanje: da li današnja povezanost sa Pentagonom diskredituje MIT, a potom – nimalo slučajno- citira upravo mišljenje filozofa Noama Čomskog, jednog od predavača MIT-a (filologija), velikog aktivistu i kritičara Pentagona, koji kaže: „Ono što se ne razume. To je da je uloga Pentagona u velikoj meri razvoj tehnologija budućnosti, kao i da je MIT veoma slobodno i otvoreno mesto“.
U ovom Univerzitetu, simbolu SAD i njene stravične i nasilne globalne moći, školuje se i formira američko vođstvo, koje se, na vrhunci uzbuđenja i zabave, posvećuje destrukcijom na ivici razuma i smisla. Znamo, pravila u svetu su takva, da je ova elita slobodna da čini šta hoće! Neobično je i pažnje vredno to„svetlo“ koje detalj sa bacanjem klavira na pločnik, a potom izučavanja „rezultata udara“ baca upravo na hvaljeni duh slobode i destrukcije, koju potom koncentrično, valjda, širi po svetu!? Jesu li to putevi kojima se  vaspitava slavna „protestantska radna etika“ i još slavniji duh demokratije i čovekove, ničim sputane, slobode? One slobode i demokratije u čije se ime vode ratovi i instaliraju poželjne  vrednosti. Razaranje, kao igra (pa sve dok igra ne postane ozbiljna navika i matrica) uz stvaranje, pa i proučavanje ostataka razaranja. Šta sve ne poleti na nekakav široko i metaforično shvaćeni „ pločnik“?
Kada je o reč o odnosu „celine i detalja“, upravo se povodom hapšenja generala Mladića i seirenja pojedinih Srba, koji su ovaj čin protumačili kao sjajan, ali zakasneli trijumf pravde nad zločinom i krvnikom, razvila zanimljiva i još neokončana polemika oko ovih pojmova. Reč je o propagandnoj laži koju je dramski pisac Biljana Srbljanović ponovila u svom angažovanom i teškom ruženju Ratka Mladića. Prema ovoj laži, poznata fotografija na kojoj je prikazano kako general miluje plavokosog muslimanskog dečaka ima strašan epilog : „Dečakova lobanja se ubrzo zakotrljala nedaleko od ovog mesta“. Kada je svedočenjem ovog dečaka koji to odavno više nije, danas otkriveno o kakvoj je čudovišnoj kleveti reč, i kako su u njeno širenje upleteni i navodno važni ljudi iz predsednikovog okruženja, jedan autor je napisao i ove redove: „Ponekad se slika celine otkriva u detaljima. Baš takav detalj je priča o Izudinu Aliću (plavokosom dečaku). Na njima je zasnovana struktura moći u svetu, moralnost Haškog tribunala, Rezolucije o Srebrenici, Tadićevog poklonjenja u Potočarima, budućnost srpskog naroda , položaj Republike Srpske“. Nije ovaj autor, inače saradnik Instituta za izučavanje stradanja srpskog naroda u dvadesetom veku, ni pomenuo da je na takvim i sličnim detaljima zasnovano i rešavanje sudbine generala Ratka Mladića, u čiju zaslugu se bez ustezanja ubraja i stvaranje Srpske, i spašavanje srpskog naroda na prostorima preko Drine. Kao prilog priči o detaljima koji uvek odaju celinu, uz rizik da će poređenje biti ocenjeno kao besmisleno, vraćamo se na „mali isečak“ tradicije koju neguje najmoćnija, ne samo univerzitetska institucija Amerike. Da li je i Ratko danas, Radovan nedavno, pa ranije i –  Slobodan tek jedan zaošijani „predmet“za potonje „proučavanje rezultata udara“, pažljivo smišljenog i projektovanog u krajnje utilitarne i pohlepno uprepodobljene  svrhe?Isto pitanje može da važi i za Srbiju? Kao idejno teško konfuznu i moralno devastiranu zemlju što je upravo sada načinila korak na koji je navodno bila svojim zakonima i insistiranjem „Međunarodne zajednice“obavezna, ali je istovremeno svetu i sebi predstavila lice kojeg se mirno i natenane u nastupajuće vreme može i mora – stideti.


8 коментара

  1. Samo pohvale za vas. Slučajno sam našao vaš sajt i od sada je to i moj sajt.Nastavite tako.

  2. Sve pohvale za Vas.Nije mi ovo prvi put da se susrece sa vasim razmisljanjem i opredjelenjem.Imam Vasu knjigu o generalu, citala sam vase tekstove preko interneta, a drago mi je da sam Vas slusala
    sinoc na B 92 zajedno sa dr Cavoskim i one dve prodane duse. Bili ste sjajni.Poslije ovih mucnih dana vezanih za hapsenje i za ljudski mozak i dusu neprihvatljivih rijeci koje su bile prisutne u ovdasnjim medijima,Vase pojavljivanje na ovoj televiziji je bio kao melem na ranu.

  3. Gospodjo Bogdanovic, u potpunosti se slazem sa Vama i srecna sam sto ,ipak postoje ljudi koji zdravo, sa puno odgovornoscu i za sebe i svoj narod daju izjave i misljenja.
    Ja Vam se izvinjavam sto sam Vas u gornjem mom komentaru pomjesala sa gospodjom Ljiljanom Bulatovic,te se ovaj predhodni komentar odnosi na tu takodje divnu i hrabru zenu.

  4. Prvi mitnig su z relativno kratko vreme organizovali Radikali u Beogradu, pa tek naknadno u Banjaluci, Srpska je obrukala ovog puta i naravno SNS koji se dichi sa svojim patriotsko toboz rzboritim pru\istupom, a u stvari shire maloduc\shnost, pogotovu preko svojih medija , ali to ce se njima obiti….

  5. General Ratko Mladić je bio učesnik jedne vojske u građanskom ratu, ali ne i kreator tog istog rata. Dok u frontalnom sukobu vojski može da se smanji broj civilnih žrtava na minimum, u građanskom ratu su upravo civili največe i glavne žrtve. Kreatori tog rata su to znali i zato su ga i izazvali.
    Zapišavanje u ovom slučaju postoji, zapišavaju se političari, a mi možemo samo da molimo da to ne čine po nama niti u naše ime. Teško da će nam molbe biti uslišene.
    Tragedija Srebrenice je velika, a tragedija je prava što je dozvoljena igra sa tako jasnim krivičnim delom genocida. Svi pravni stručnjaci u Hagu znaju da su izvitoperili biće ovog krivičnog dela pod političkim pritiskom, a samim time došlo je do srozavanja Haškog suda kao institucije.
    Tužno je gledati srebreničke majke koje su izgubile svoje sinove, ali pitam se – da li se one pitaju ko je bio zločinac koji je sravnio sa zemljom srpska sela oko Srebrenice kao zaštićene zone i pobio oko 1.500 muškaraca, žena, dece. To je uradila ljudska ruka, a šta ako je to ruka sina baš te neke srebreničke majke.
    Predsednik Sarkozi komentariše “uhvaćen je ratni zločinac” i potpuno zaboravlja pravne postulate demokratskog društva da je svako nevin dok se suprotno ne dokaže. Jasno da je demokratija samo lažna fasada jasne moći kojom se kroji ovaj svet, direktno i bezobzirno.
    Sasvim je jasno da je general Ratko Mladić uspešno izvršio zadatak i osigurao miran život ljudima u Republici Srpskoj. Bilo bi sjajno kada bi mogli reči da je i naša vlada uspešno obavila posao i osigurala miran i ekonomski siguran život građana. On je već ušao u istoriju, a oni će, ukoliko budu imali sreće, otići u zaborav.
    Ako zemlja misli da je sutra neko brani, onda se generali ispraćaju bar na nivou kako je Hrvatska ispratila svog Gotovinu.
    Tužno je ako autorka ovog teksta mora da po tom pitanju edukuje vlast. Teško da se može uticati na ljude koji u svom zanosu nose uverenje kako su bliski bogovima.

  6. pozajmljen komentar na izjavu Sutanovca

    *A da li neko misli da je ovaj covek “svoj”? Zar je uopste bitno sta je on demantovao ili potvrdio?Najgore je sto su se “petooktobarci” koji me, iz ne znam kojih razloga, podsecaju na petokolonase, uziveli u svoje uloge.Neko ih je prevario da su neko i nesto pa se stalno postapaju recima “odgvornost, kapacitet,nasi zapadni prijatelji, medjunarodna obaveza, lider, vizionar” i slicne gluposti. Halo ljudi, ovi su isplivali sa petooktobarskom poplavom a kada g…. isplivaju dno je na vrhu. Gledajte i pamtite uloge i lica,i setite se kada budu pozivani na odgovornost za totalno unistenje i veleizdaju drzave.*

  7. Istina je da je se Republika Srpska ovakva i sa ovakvim rukovodstvom obrukala za sva vremena.Farsa od mitinga podrske Gen.Mladicu u Banja Luci je napravljena u dogovoru sa fasistom Inckom.Snsd koji vlada Srpskom je u dosluhu sa Tadicevim rezimom koji je izdao i prodao Generala i od takvog Snsd-a nije se ni moglo ocekivati nesto dobro.U svim gradovima od brckog do B.Luke je ZABRANJENO okupljanje da bi se dala podrska NASEM Generalu.Snsd je instalirao POSLUSNIKE kao sto je pred.boracke org.Pantelija Curguz a on i njegova kamarila odredjuju ko ce prestavljati borce po drugim opstinama.sve su to kriminalni tipovi koji iskljucivo pune svoje dzepove i slijepo slusaju vlast radeci iskljucivo protiv boraca a time i protiv Gen,ratka Mladica.Treba pohvaliti Srpski dio R.Srpske.To su Pale i romanijska oblast.Oni imaju srca i hrabrosti da curguza i ostale da prostite * odjebu * i da otvoreno kazu Ratko Mladic je NAS GENERAL.neka se stide svi iz svih opstina koji prestavljaju boracku organizaciju.lijepo je primati visoke plate zahvaljujuci Ratku Mladicu ali dat mu podrsku e tu im je vazniji Incko….

  8. Izdaja i predaja Generala Ratka Mladica “Medjunarodnom” Sudu u Hagu, kao proslavljenog SRBskog Komadanta iz vremena gradjanskoga rata u Bosni i Hercegovini, pokazao je svu bedu i mizeriju sadasnjeg rukovodstva Republike SRBije, koji su poput Jude Isakariotskog koji prodate Hrista za tideset srebrenika, prodali Mladica za saku dolara i lazna obecanja. Sa takvim svojim “junackim” cinom, izadje i prodaje Slobodana Milosevica, Radovana Karadzica, Ratka Mladica i mnogih drugih SRBskih rodoljuba, koji su SRBstvo hrabro branili, i novu istoriju SRBsku pisali ne perom i mastilom, vec krvlju i kostima svojih najboljih saboraca, a kojeg su ucinili Boga se ne bojeci, a SRBskog naroda ne stideci u “ime” SRbije, oni su se svrstali na celu sa svojim presednikom i ustaskim unukom, rimokatolikom Borisom Tadicem, medju slebdenike Vuka Brankovica, kojima ce i cijela vecnost biti kratka da se pokaju za izdajstvo svoje.

    Iako je predaja Generala Ratka Mladica za mnoge bilo prije svega politicko pitanje, a ne pravno; jer Sud Antihrista u Hagu ne priznaje ni Amerika, niti mnoge druge zemlje koje su njega osnovale sa ciljem da bi tako preko njega sprovodili svoje nasilje nad malim i nemocnim narodima koji se usude da podignu svoj glas protiv njihovog bezakonja i nasilja, za nas SRBe ono je bilo i ostalo prije svega MORALNO PITANJE.

    Izdajom i prodajom SRBskih Rodoljuba poput Generala Ratka Mladica, proslavljenog SRBskog vojskovodje u gradjanskom ratu sa mnogih bojista na kojima se branilo SRBstvo i SRBija, SUDU NECASTIVOG u Hagu, samo je pokazalo koliko je narod SRBski danas nisko pao, jer danasnje politicko rukovodstvo SRBije, sa tim svojim satanskim djelom nije izdalo i prodalo samo Generala Ratka Mladica, vec i cjelokupni SRBski narod, sa cime su pocinili krivicno djelo za koje ce morati pred Sudom odgovarati prije ili posle.

    Ako u danasnjoj SRBiji demokratija zaista postoji, onda takvi politicari ne mogu ponovo da dobiju nove izbore. Oni moraju zbog svog izdajstva Boga i SRBstva: Pravoslavlja i Svetosavlja nove izbore sigurno da izgube. Medjutim, ako bi se nekim cudom desilo nemoguce, da takvi izdajnici svoga naroda ponovo izbore dobiju, onda bi to bilo najbolje svedocanstvo da su izbori namesteni i da u SRBiji demokratije nema, ili da su SRBi zaista lud narod, koji kao takav ne zasluzuje da uoposte postoji na zivotnoj pozornici ovoga sveta.

    Prema tome, dragi moji SRBi i svi ostali posteni gradjani nase unesrecene, ponzene i osramocene zemlje SRBije, u Vasim rukama je i noz i pogaca. Kako prerezete, tako ce da bude ne samo Vama, vec i potomstvu Vasem. Vasa sudbina, Vasa buducnost i buducnost Vase djece je u Vasim rukama, jer narod koji zeli da se bori za svoju slobodu i prava koja svakom narodu pripada po svim Bozijim i ljudskim zakonima, onda takav narod nikada ne moze da bude pobedjen, i on nemoze nikada da bude unisten!

    Nema nista gore od toga, nego da se neko pomiri sa svojim robstvom, jer Bog je slobodu stvorio za ljude. Zato pokidajmi i zbacimo sa sebe robske lance u koje nas neprimjetno okivaju slebdenici Satane, jer “volovi jaram trpe, a ne ljudi!

    Zato samo sa vjerom u Boga: Istinu i Pravdu Njegovu, SRBski narod sa ostalim gradjanima SRBije kojima nije svedno u kakvoj drzavi zive – POBJEDITI MORA, svaku laz i nepravdu koju njemu sada u ime “demokratije” podlo namecu sinovi i kceri tame i obame, kao dokazani SATANISTI!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.