Referendumska prekretnica

Piše Predrag Nikolić

Referendum za Republiku Srpsku predstavlja iskazivanje volje da se spreči stvaranje  totalitarnog društva, nalik na ona iz najcrnjih perioda ljudske istorije. To je i borba za vladavinu prava nad vladavinom sile

Formalno, Bosna i Hercegovina je nezavisna država. Faktički, to je teritorija pod svojevrsnom neokolonijalnom kontrolom. Zaustavljanje krvavog rata postignuto Dejtonskim sporazumom, očito, po zamisli njegovih tvoraca nije bio glavni cilj tog međunarodnog aranžmana. Zamisao je bila, uveren sam u to, da se stvori nestabilan politički subjekt nad kojim će upravljanje postepeno u potpunosti preći u ruke evroatlantskih struktura. Namera je bila većih dimenzija od bosansko-hercegovačkih. Cilj je bio fazno transformisanje BiH, u kojoj se dodiruju vitalni interesi Srbije i Hrvatske, u klasičan protektorat, pomoću kojeg bi se relativno lako usmeravala politička kretanja u čitavom regionu.

PUZAJUĆA CENTRALIZACIJA
Sva do sada nametnuta rešenja i institucije, u duhu rečenog, elementi su puzajuće revizije Dejtona, koja na kraju, relativno neprimetno, treba da dovede do kompletne transformacije političkog sistema BiH. Taj proces se odvija u dva pravca. S jedne strane, planirano je da liši entitete što većeg parčeta vlasti, a nju prenese na centralni nivo. S druge strane, promene su, navodno,  usmerene ka unapređenju bezbednosnog ambijenta. Drugim rečima, želja je da se u BiH stvori jaka federacija pod punom kontrolom NATO-a. S tim ciljem izvršene su sve promene u odbrambenom sektoru. Stvaranje jedinstvene vojske sa zajedničkom komandom, postavljeno je kao osnovni uslov za evroatlantske integracije. Naravno, sve reforme u vojnom sektoru izvršene su po NATO standardima. Slična rešenja zahtevaju se i u vezi sa reformom policijskih snaga, a da bi do toga došlo, EU ratifikovanje SSP-a uslovljava političkim i ustavnim reformama.
Da ne bude zabune, jaka federalna država, kakvom Amerikanci žele napraviti BiH, ne bi imala odrešene ruke u sopstvenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Centralizacija se nameće da bi evroatlantski centri moći lakše naturali svoju volju. Odbrana i policijske snage bile bi kontrolisane preko NATO-a, a pravni sistem preko od strane OHR-a nametnutih sudova i naimenovanih, uglavnom anglosaksonskih, sudija. Obaveštajna i sigurnosna služba BiH odavno je, i to bukvalno, pod kontrolom Visokog predstavnika kojem podnosi redovne izveštaje. Zamislite da direktor nemačkog BND-a šalje redovne izveštaje nekom Francuzu, pri čemu se od Nemaca još zahteva i da stalno ispoljavaju ushićenost što je Francuz tu kao neprikosnoveni čuvar demokratskih načela i zaštitnik ljudskih prava. Bez karikiranja, situacija u BiH je nalik tome!

BUTMIRSKA PODMETAČINA
Završna faza puzajuće revizije Dejtona otpočela je u Butmiru 2009. godine. Paket reformi, pripremljen od strane Evropljana i Amerikanaca, ponuđen je bez konsultacija unutar BiH na usvajanje domaćim političarima. Sve tri strane, svaka iz svojih razloga, odbacile su „Butmirski paket“, ali i prihvatile da rade i sarađuju na postepenim promenama Ustava. Upravo je to i bio cilj onih koji su sazvali Butmirski sastanak. Znalo se da je ponuđeni paket neprihvatljiv, pre svega, za srpsku stranu, i da kao takav neće proći, ali je bilo veoma važno da se otpočne sa ustavnom evolucijom prema EU i NATO „standardima“, odnosno kretanje ka centralizovanoj državi za koju su ove dve organizacije zainteresovane.
Dosadašnje iskustvo nam ukazuje da u to, uopšte, ne treba sumnjati. Amerikanci vrlo dobro znaju da su Srbi nesložni u većini stvari sem u jednoj: da nemamo šta tražiti u NATO-u. Zato je u Butmiru i ponuđen paket sa punom svešću da je potpuno neprihvatljiv za Srbe. Bilo je potrebno stvoriti veštačku dilemu kod srpske političke elite: birati između ustavnih reformi koje ruše Republiku Srpsku i NATO-a. Iz te perspektive, ulazak u NATO i nije najveće zlo. Međutim, takva dilema je samo prividna. Postajući član NATO, BiH će biti ne samo jedna od glavnih baza te agresivne alijanse, već će učiniti i odlučujući korak ka centralizaciji države u kojoj će RS biti svedena na puko ime. Koliko god paradoksalno izgledalo, bosanska postizborna kriza je samo nastavak Butmirskog procesa. Amerikanci su, stajući čvrsto iza platformaša, dolili ulje na ionako krhku političku stabilnost BiH, time obezbeđujući nastavak svađa, produbljivanje nepoverenja i ponovni rast tenzija. NATO, u stvari, i nije zainteresovan za otklanjanje nesuglasica unutar BiH i njenu stabilnost jer nestabilna Bosna obezbeđuju opravdanje za njegovo dalje prisustvo i upravljanje zemljom. Ne treba zaboraviti da je mandat NATO snaga u BiH istekao još u decembru 2005. godine. Ipak, oni su i dalje tu.

RUSKI ADUT
Šta činiti protiv ovakvog scenarija? Odgovor je u geopolitičkoj preorijentaciji! Jednostavno, potrebno je prekinuti ovo bezglavo, obnevidelo, nerazumno tumaranje ka evroatlantskim integracijama, zarad kojih treba da žrtvujemo sve što nam je bitno. Pitanje je, naravno, da li imamo snage i prijatelje za geopolitički zaokret? Snage, verujem da imamo, a što se prijatelja tiče, potrebno je proučiti rusku poziciju. Rusija je protiv daljeg širenja NATO-a, to je jasno kao dan. Međutim, u slučaju BiH, Rusija verovatno ne bi drastično ugrožavala odnose sa Amerikom Ipak, Rusi su svesni da bi ulazak RS, tj. BiH u NATO, obezbedio ključni argument sadašnjem srpskom vladaru za stavljanje Srbije pod čizmu agresora. Njegovo opravdanje bi bilo da moramo izbeći situaciju u kojoj će jedan deo srpskih zemalja da bude u jednoj, a drugi neutralan ili u drugoj integracionoj celini, između kojih bi postojala granica i visok stepen barijernosti, pa čak i mogućnost konfrontacije.
To bi, zasigurno, opasno ugrozilo perspektive Južnog toka.  Taj magistralni gasovod je strateški ruski projekat i Rusi neće olako propustiti priliku da ga na vreme zaštite. Ruska pozicija prema NATO-u se u poslednje vreme značajno promenila. Na skupu  u Lisabonu istaknuto je da NATO ne predstavlja pretnju Rusiji i naglašena je želja za strateškim partnerstvom. O Rusima se u Lisabonu prvi put govorilo kao o ravnopravnom partneru u izgradnji svetskog mira, a tokom nedavnog Samita NATO-Rusija u Berlinu, strane su se sporazumele oko ruskog učešća u evropskom sistemu protivraketne odbrane. Međutim, ako NATO i dalje ostaje otvoren za nove članove, onda Rusi, već više puta prevareni od Alijanse, mogu i da posumnjaju u iskrenost druge strane. U svakom slučaju, Rusi, verovatno, neće dozvoliti da se stvari odvijaju bez njihove, makar i delimične kontrole. Stoga sam prilično siguran da bismo imali odlučnu rusku podršku pod uslovom da zaista znamo šta hoćemo. Kao ni Rusija zbog BiH, ni Amerika ne bi reskirala da dođe do suštinskog ugrožavanja odnosa sa Moskvom!

REFERENDUMSKI STALJINGRAD
Raspisujući referendum, čini se, sve je to imao na umu i Milorad Dodik. Kritičari iz pojedinih opozicionih stranaka nazvali su ovaj potez autogolom i bespotrebnim iritiranjem Zapada, jer oduzete nadležnosti ne možemo vratiti, a Sud i Tužilaštvo BiH ne možemo ukinuti. To jeste tačno, ali je referendum, pre svega, manifestacija naše odlučne volje da se sa praksom nametanja konačnih rešenja jednom za svagda prekine. To je i iskazivanje naše volje da se spreči stvaranje, tobože pod plaštom borbe za ljudska prava, totalitarnog društva, nalik na ona iz najcrnjih perioda ljudske istorije. To je i borba za vladavinu prava nad vladavinom sile. Konačno, to je i borba da nas niko ne lišava našeg prirodnog prava da o sopstvenoj sudbini sami odlučujemo.
Logično, posle ovog sledio bi i referendum oko ulaska u NATO, a to je ono od čega se Anglosaksoncima diže kosa na glavi, te bi to da spreče po svaku cenu. Koliko god to nekima izgledalo preterano, danas se u Republici Srpskoj vodi borba koja nije samo srpska, već i evropska. To je borba za poštovanje pravila Međunarodnog prava. To je zalaganje za pravo na slobodan izbor, te borba za odbranu ljudskog dostojanstva. Sve su to razlozi zbog kojih treba podržati referendum i Milorada Dodika. Referendum je prelomna tačka posle koje ništa više neće biti kao pre.
Toga je svestan i Visoki predstavnik, pa će sigurno posegnuti za najavljivanim sankcijama, iako je nejasno kakve će one biti. Pretpostavljam da će one na neki način ipak biti usmerene na čelne ljude RS, ali ne verujem da će njihov domet biti veliki. U svakom slučaju, narod, a ne samo Dodik, opozicija, a ne samo vlast, ne sme prihvatiti nikakve sankcije, ni personalne, a ni u vidu poništavanja odluka institucija RS. Anglosaksonci se moraju uveriti da će svaki njihov nasrtaj na RS biti dočekan masovnim izlivima građanske neposlušnosti, podržanim od strane svih relevantnih političkih i društvenih faktora, na koju anglosaksonski sejači zla i nesreća širom sveta neće imati odgovor.

VREME ZA JEDINSTVO
Dodik, trenutno, ima toliki autoritet i podršku u narodu za odbranu RS, da će za svaki oblik građanske neposlušnosti na koji ga pozove imati apsolutni odziv stanovništva Srpske. To je, uz rusku podršku, dovoljan garant opstanka i budućnosti RS. Jedina karta na koju Anglosaksonci mogu igrati, i verovatno hoće, jeste pokušaj formiranja vlasti na nivou BiH od „platformaša“ i bloka srpskih stranaka bez koalicije oko SNSD-a. Matematički to je moguće, ali, uveren sam, politički nije! Kogod da bi sa srpske strane u tome učestvovao, počinio bi akt veleizdaje. Verujem, radi lično-partijskih interesa, to niko od naših bitnijih političara ne bi uradio!
Vreme je za slobodu! Trenutak je za nacionalno jedinstvo i posvećenost zajedničkom cilju. Sloboda nije Božje seme, pa da ti je neko da na poklon. Sloboda, kako građanska, tako i nacionalna, zahteva stalnu borbu za koju su Srbi u BiH dokazali da imaju geopolitičku i ličnu kondiciju, jer ta borba traje već vekovima. Upravo zato i kako god čovek okrene, Republika Srpska je večna kao otelotvorenje stremljenja srpskog naroda na njegovim istorijskim prostorima Bosne i Hercegovine.