RAJKO PETROV NOGO Radovanov gambit

Piše Rajko Petrov Nogo

Cela planeta, evo, linčuje Radovana. U rasturenom Brozovom salašu, među nedoraslim, slučajnim ljudima, kloniranim u komitetskim retortama, u našem državotvornom zaboravu, on se uspravljao i sazrevao u istinskog vođu na koga se, baš zato, ustremilo i kuso i repato… Ko je mogao i pomisliti da će artificijelni, suptilni pesnik „Pamtiveka“, i kazamatski gorke „Crne bajke“, izrasti u slučaj koji je, kako je na suđenju u Hagu i rekao, postao slučaj celoga sveta?

Kada su na televiziji pokazali nekoliko fotografije Radovana Karadžića, bradatog, i u Dragana Dabića zakrabuljenog, odmah sam svojim rekao da nema sumnje da je to on. Znam taj karakterističan pokret kojim iz kičme, iz krsta, istura jednu nogu napred, taj način na koji drži ispošćeno telo.

PONOĆNIK U MAGLIČASTOM BUNTU
Njegova me je mršavost vratila u one godine kada smo u srednjoškolskom domu na Bjelavama, Nušićeva 2, sa 14 godina pristigli u Sarajevo, on iz Nikšića, ja iz Nevesinja, da na tom brdu nekadašnje jevrejske sirotinje – jer Jevreja je posle velikog rata i ustaškog pogroma u Sarajevu od 10.000 duša ostalo svega 1.000 – trošimo poslednje dečačke i prve mladićke dane, siromaški, ali i mladalački bodro. Dom medicinske škole na Bjelavama beše neka vrsta geta. Dvorište ograđeno visokim daskama odvajalo nas je od ulice, a sa unutrašnje strane, pored igrališta, širile su se ledine i šljivici. Mi smo bili tu, a grad je bio ono dole… Od grada smo u početku znali samo ono što je bilo pored puta – od doma do škole i natrag… Tu smo se mi delili na domce i vanjske… Vanjski su bili svi koji nisu u domu, a naročito jalija sa Bjelava, koja nije propuštala priliku da nam se izruguje kako se oblačimo, kako fudbal igramo, kako svak narečjem svoga kraja govori… Govor svakoga kraja iz kojeg smo dolazili bio je lepši i pravilniji od njihovog, mahalskog… U igri je bilo tuče i krljanja, a jednom–dvaput godišnje, uvek nekim drastičnim povodom – pretuku neke naše koji su izašli s devojkama, opkole, pa opletu, čak i lancem sa bicikla – zbivalo se nešto što je ličilo na pravi mali linč. Od nekolicine tih puvadžija – jedna krupna nabildovana mrcina dizala je tegove, drugi, opet, žut i vižljast, skakao je vanredno lastu na Bentbaši sa strme i visoke litice u plitku Miljacku, te još pet-šest ovakvih i onakvih uličara – zaklopio bi se krug. Sve što se u domu zateklo povrvilo bi tamo: žensko, muško, malo, veliko, žgoljavo, grbavo, čakarasto, ono što je do tog trena gledalo samo preda se i što je pišalo poda se, sve je to u nekom kolektivnom besu i histeriji tuklo, pljuvalo, grebalo siledžije koje su prvi put izgledale uplašeno i jadno… Onaj što je u Miljacku onako skakao, sada je svoju čuvenu lastu izveo kroz jedinu prizemnu usku rupu na tarabama, zguliv kožu na glavi i prsima, sasvim. Ne znam kako bi se ovaj linč okončao da komšija, čija je kuća bila uz ogradu, nije otvorio kapiju… Radovan i ja u tom kolektivnom zanosu nismo učestvovali. Zatekli smo se na prozoru i sve ovo odozgo, iz ptičje perspektive gledali, i saučesnički se zgledali…
Toga sam se setio dok cela planeta, evo, linčuje Radovana… Hoće jednog za sve da razapnu, a razapinjući ceo vojni i politički vrh obe srpske države, razapinju sve nas… I tome kraja nema.
Naše druženje u tome domu bilo je sporadično i površno. Sa tim visokim i kao grana mršavim mladićem zbližiću se više kad počne da objavljuje, a tada smo već bili, on na medicinskom, a ja na filozofskom fakultetu. U njegovoj ranoj poeziji bilo je nečeg buntovnički nesređenog, magličastog. On je pokrenuo šapirografisani list „Ponoćnik“, koji je uglavnom sam punio. Otuda je među nama ostao taj nadimak, Ponoćnik; imao je obrnut bioritam, pred zoru bi bio najsvežiji…

URBANI GUSLAR
Radovan se prvi oženio, prvi dobio decu, prvi otišao u svet, u Ameriku. Imao je stalnu adresu, uporišnu tačku, porodicu, a s tim i obaveze… Pesnička bratija mogla ga je u po dana, u po noći pozvati; u svakojakim krizama bio nam je od velike koristi… Njegova blagorodnost dolazila je od kućnog vaspitanja. Rodom iz Petnjice – gde je čok i Vuka Stefanovića Karadžića, Baja Pivljanina i Šuja Karadžića. Epsko nasleđe i kolektivna memorija nisu bili bez uticaja na ovoga čoveka. On je umeo da primi poruke iz prošlosti… Studiranje medicine, a istovremeno i bavljenje književnošću, modelovalo je jednu složenu ličnost: čeznuo je da spoji i poveže psihoanalizu i našu narodnu književnost, da napiše disertaciju koja bi se uporedno bavila ovim fundamentalnim pitanjem… Za razliku od onog što se o Radovanu misli i zlonamerno piše, on nije bio ni jednoumac, ni vehementni dinarac… Njegovi roditelji su sišli sa durmitorskih visina u Nikšić, njegov otac Vuko svirao je u gajde i dvojenice, vanredno, njegova majka Jovanka bila je lepotica, Radovan je stasom i držanjem na nju. Dolazio sam u njihovu kuću i osećao patrijarhalni mir nad kojim su bdela dva sveca: Sveti Arhanđel Mihailo, krsna slava Karadžića, i Sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milost, onaj zaprečiti Hercegovac, koga su čak i Crnogorci morali da prihvate za sveca, a kome se Radovan uvek, kad god klone, vraćao da ga obodri. Ostrog je, ko ne zna, blizu Nikšića…
Uljudnost je krasila ovoga čoveka. On nije, kako su opskuranti raspevali, nikakav guslarski tip, mada guslati ume. On je urbaniji od mnogih koji se za urbane izdaju. Tačno značenje reči urbanost upravo je uljudnost… Uljudan čovek se od drugih, između ostalog, razlikuje po zazoru s kojim o nedoličnom govori. Takav, blag i blagorodan, u našoj generaciji koja je negovala grubosti, Radovan se nekima činio da je bez temperamenta, raskvašen, proliven… Kako je vreme prolazilo, mnogi su se uverili da je u najvažnijim, graničnim prilikama bio nesalomiv, a da smo svi mi bili raskvašeniji od njega…
Radovan Karadžić iz moga i njegovoga detinjstva, mladićstva, pa i zrelosti, nije onaj u koga će izrasti u vremenu ubrzane istorije. U rasturenom Brozovom salašu, među nedoraslim, slučajnim ljudima, kloniranim u komitetskim retortama, u našem državotvornom zaboravu, on se uspravljao i sazrevao u istinskog vođu na koga se, baš zato, ustremilo i kuso i repato… Ko je mogao i pomisliti da će artificijelni, suptilni pesnik „Pamtiveka“, i kazamatski gorke „Crne bajke“, izrasti u slučaj koji je, kako je na suđenju u Hagu i rekao, postao slučaj celoga sveta… Godine 1992, osećajući u kakvu tarapanu jezdimo, sakupio sam i izabrao Radovanove pesme i pod naslovom „Slovenski gost“ pečatali smo ih u Srpskoj književnoj zadruzi. Zlu ne trebalo…
I Radovan i ja volimo što je naša studentska pobuna propala i što smo ostali bez zablude o socijalizmu s ljudskim likom. I što nas je poraz spasao za književnost. I što, posle Brozovog mandarinskog govora, u kozaračkom kolu nismo zaigrali. I što smo jasno videli da svet naših očeva nije i naš svet.
Mladobosanci – sa jedne strane Princip i drugovi, sa druge Andrić, Pero Slijepčević, Mitrinović i Miloš Vidaković – jugoslovenski nacionalisti i anarhisti, a u literaturi dekadenti i modernisti, bili su naši orijentiri, naše putovođe napredovanja u prošlost… Ništa se nije moglo u tom zgužvanom svetu razabrati bez kopče sa dedovima. Dedovima, koji su prešli Albaniju, u golgoti i vaskrsu Srbije, onima koji su poleteli, a mnogi i pali, kao anđeli… Zašto je kopča sa precima toliko važna? Zato što nam iz prošlosti u vidokrugu ostaju samo najbolji uzori, ali i najgori prekori… Da ne zalutamo…
Godine 1982. konačno sam, srećom, prebrodio Drinu… U povremenim dolascima u Sarajevo, naslušao sam se kako se ja tamo, u Beogradu, neću obiknuti. Nedostajaće mi, vele, brdo, voda, klima, a biće mi i dosadno, okruženom samo Srbima… Vratićeš se ti, govorili su… Neću se vratiti. Ni na tenku. Da je dosadno samo sa Srbima, dosadno je. Ali smiruje živce, govorio sam. Možda se zločinac i vraća na mesto zločina, ali pesnik na mesto svoga poniženja, nikada…
Radovan se u Sarajevo lepo uklopio. Bio je cenjen psihijatar, imao je biranu klijentelu, odlično je vodio tzv. „grupnu terapiju“, bio je lekar i u jednom sarajevskom fudbalskom klubu, lepo se pisalo o njegovoj poeziji, deca su rasla, njegova Ljilja tekla je lekarsku karijeru, pa ipak, ipak, neka zebnja mu nije dala mira… Jedno vreme bio je prešao u Beograd, ali na takav krupan korak nije bila spremna i porodica. Šta se sve zbilo u međuvremenu, o tome bi se mogao napisati roman. I napisan je. Neka čitalac uzme Radovanovu „Čudesnu hroniku noći“. Bolje mu je da tu sjajnu knjigu pročita, nego moje parafraze…

SARAJEVO, OPSEDNUTO SPOLJA, BLINDIRANO IZNUTRA
Radovanu sam mogao reći sve, i govorio sam, često načinom najgrubljim. On bi se smeškao i ponekad rekao: zlo goveče, june dovijeka… Jedanput, sad ne znam zbog čega, priteram ga uza zid i kažem: „Jesi li ti normalan?“ A on mi pribrano veli: „Bože, Rajko, da sam normalan, odavno bih poludio…“ I drugi put, kada sam mu počeo da sipam so na ranu zbog krupnog kadrovskog promašaja, rezignirano, skoljen svakodnevnim strahotama, tiho me je opomenuo: „Ima jutara kada ne znam da li da se obrijem ili da se ubijem…“ To sada zvuči kao doskočica, neko opšte mesto, a onda je bilo jezom punjeno…
Sedimo tako kod njega na Palama do pred zoru Crnčević, Kapor, Đogo, Toholj, a s nama i jedan što je zalutao, pa kada sam Radovanu rekao da mi potraži cipele koje sam zagubio, taj padobranac će prekorno da mi prebaci – zar da mi predsednik traži cipele… Oladio sam ga, rekav da predsednik sa mojim cipelama nema ništa, cipele traži Ponoćnik… A kada se, opet, pesnik Todor Dutina požalio Radovanu da su mu naši skinuli i odneli vrata sa stana, Radovan mu je, smeškajući se, rekao da su vrata, iz aspekta predsednika republike, ipak u srpskim rukama… Kada bih svojom nasrtljivošću sasvim preterao, Karadžić bi za mene srezao formulu: „Nogo, kad si pijan bezobrazan si, kad si trezan, dosadan si…“
Radovanov SDS u početku nije bio stranka. Bio je to pokret. Kusturica je pričao da mu je sve postalo jasno kada je posle prvih izbora sreo Dragana Dragića, Romanijca, uz to jednog od direktora Šipada, koji je, kao direktor, naravno, bio u reformistima, pa ga pitao šta misli o ishodu glasanja, a ovaj mu kazao kako je od kuće krenuo kao disciplinovani reformista, a da je, sa glasačkim listićem, sama ruka otišla u SDS! Prvi demokratski izbori u Bosni, i to je opšte mesto, bili su popis stanovništva po veri i naciji, ako ne računamo nešto Jugoslovena koje je vreme novije istorije ostavilo na cedilu…
Predolimpijsko i olimpijsko Sarajevo grcalo je u nekoj atavističkoj sreći koja nije slutila na dobro. Čitav svet se u Sarajevu, i na planeti, delio na raju i papane. Ko nije bio rođeni Sarajlija ili pripravnik za rođenog, ko nije umekšavao č ili bar simulirao, taj je s prokletstvom na svet pao i nije mu trebalo veće nesreće od te, bolje bi bilo da se nije ni rodio. Uz Olimpijadu, u nekom baščaršijskom ćumezu, naplatili su Kirku Daglasu neki bućkuriš hiljadu puta skuplje i falili se kako su zavrnuli papana… Rođene i prirođene Sarajlije bile su uhvatile boga za bradu i mirno su, pred starom pravoslavnom crkvom, pucale u srpskog svata… Spržiše golobrade, nenaoružane vojnike do juče zajedničke vojske u Dobrovoljačkoj ulici, ispred Skenderije, u centru Sarajeva, a u Tuzli, na Tuzlanskoj malti, pogrom vojnika koji su se mirno i po dogovoru povlačili, direktno je prenosila lokalna televizija. Na kraju prenosa, kao posle kakvog dobro obavljenog posla, oni što su te strahote slikali, poželeli su, onako znojni, da popiju koju pivu… Pa Sijekovac, pa Bratunac, pa Kravica i Skelani, Bosanski Brod… Dok se redom kako su se zbivali ne objektivizuju i ne procesuiraju ovi brojni rani radovi zločinaca, nije najlogičnije pitati o Srebrenici.
A tek Sarajevo, opsednuto spolja, blindirano iznutra… Kada je krvavo kolo počelo, Sarajevo je za noć i dan iznutra slupano i opljačkano. Svaka je četvrt imala svoga siledžiju koji je tu vedrio i oblačio. Glavni šefovi lokalnih bandi bili su na dispoziciji vrhovnom babu… Ne postoje u Bosni samo paralelne istorije, već i paralelne percepcije: svaka stvar se vidi na najmanje tri, uglavnom suprotstavljena načina…
Pročitao sam petnaestak knjiga o ratnom Sarajevu, a ovde ću se prisetiti samo jednog poglavlja iz knjige Manojla Čalije „Sarajevska prokleta čaršija“. Uklopljen u raju, govorilo se da će da nasledi Cerara na konju sa hvataljkama, Čalija je kasnije doktorirao i bio na visokom mestu. Ostao je u Sarajevu, a vremenom je ostao i bez radne obaveze, pa su ga počeli slati na kopanje rovova, ne bi li Nevesinjac od srpskog metka poginuo… Ali ni to nije bilo najstrašnije… Stanovao je na Bistriku, a tamo je bog i batina bio Mušan Topalović Caco i njegova po zlu čuvena „Deseta lahka“. To je onaj Caco što je Srbima punio jamu Kazani… Tolika i takva nepočinstva opila su Cacu, pa je pomislio da je masovnim zločinima sebi mesta uhvatio i kod Alaha i kod Alije. Beše se do neposlušnosti osilio i osamostalio. Činilo mu se da može sa Alijom na ravnoj nozi da razgovara. Ali otuda je neumitno stigao katul-ferman. Kada su obavili najprljavije poslove, kriminalce je valjalo brzo posmicati, a onda od tzv. „Međunarodne zajednice“ tražiti da i ona tako uradi sa Mladićem i Karadžićem, Alija je mislio da je toliko sugestivan da će stranci poverovati kako su Ratko i Radovan pandan Caci, Ćeli, Juki… Neko je, izgleda, Mušanu javio šta mu se sprema i on je sa braćom i rođacima postavio zasede. Alijinu kaznenu ekspediciju hvatao je u talasima i klao. U svoje dvorište, koje je bilo opkoljeno sa svih strana visokim zgradama, izveo je i u krug poređao sve stanare – stare, bolesne, žene, decu, među njima i Čaliju – i naredio da otvorenih očiju gledaju šta će uhvaćenim policajcima raditi… „Ko zatvori oči, okrene glavu, počne da povraća ili da pada u nesvijest, takve ću prve zaklati“, veli… I onda je ritualno, dok su uhvaćene njegovi držali – jer tom je muzikantu u nekoj tuči jedna ruka pre rata ostala ukočena – drugom rukom klao. Kao što se bravi kolju za kurbana. A posle svakog klanja prilazile su devojke sa peškirima, lavorima i bokalima vode; da se njihov vitez opere posle bogougodno prinesene žrtve… Kada su ga najzad uhvatili, u zatvoru su ga, kažu, živoga odrali. Posle smrti, telo su bacili gde ga niko naći neće… I tu nije kraj. Kada je ulema procenila da bi bilo korisno, u tabut su stavili ko zna čije telo, a možda i studeno kamenje i posle dženaze, među glavne šehide u groblju na Kovačima uzvisili Mušana Topalovića Cacu… Pogodite koji je pesnik napisao pesmu „Dženaza Mušana Topalovića Cace“.
Ova naknadna faraonizacija zlikovca, da li prevazilazi Andrićevu imaginaciju?

Blag i blagorodan, u našoj generaciji koja je negovala grubosti, Radovan se nekima činio da je bez temperamenta, raskvašen, proliven

PROZORLJIVI RADOVAN I HARIZMATIČNI MLADIĆ
Da, Sarajevo je bilo opsednuto s brda, blindirano iznutra. Ali i iza brda bila su druga brda, sa kojih se stezao prsten Alijine vojske… Svak je svakoga, gde je i kako mogao, opkoljavao i opsedao. Zato, možda, i nije pitanje što je Sarajevo bilo opsednuto, već zašto nije uzeto…
Kakva su nepočinstva nad sarajevskim Srbima učinjena, o tome će se decenijama pisati, jer sve će izaći na videlo i ništa se neće moći sakriti. Užasi malih razlika, topli balkanski zločini, isti jezik na kome se duboko ne razumemo… Jauci sarajevskih žrtava proganjaće pokolenja ovoga grada i oni neće naći mira dok o tome do kraja ne progovore… Uvek strašnu pravdu izvojuju mrtvi… Kada je Vladimir Kecmanović u svoj roman Top je bio vreo uveo tenk koji noću patrolira Sarajevom i puca, kako-kad, na brdo, ali i na svoje u gradu, uzbunilo se i uzbudilo u Beogradu sve što beeeogradski, drugosrbijanski zbori, i pokušalo da dekontaminira mladoga pisca, a evo sada, na suđenju Karadžiću, sijaset svojeručno potpisanih dokumenata muslimanske vojske o silnom naoružanju, i o bezbroju vojnika, i o svakojakim utvrđenjima, i neobičnim zgradama sa kojih se iz Sarajeva pucalo, pucalo… Ti holografi, potpisani vlastitom rukom muslimanskih oficira, čine već mozaičku i zapanjujuću, hologramsku, trodimenzionalnu, zastrašujuću sliku grada-žrtve… Sarajevo je u ratu bilo rekom Miljackom podeljen grad, i bilo bi bolje da je tako i ostalo. Ali šta vredi, pisao je Momo Kapor, kad nas u Dejtonu ubiše penkalom…
Radovan Karadžić, znam to iz blizine, u početku nije imao entuzijazma – a bilo je snage – da se rat završi u prvome snegu… Kako, govorio je, pa do juče smo živeli kao komšije i prijatelji… (Sećam se da mi je sa uzbuđenjem prepričavao razgovor sa Adilom Zulfikarpašićem. Bio je iznenađen reakcijom ovoga čoveka koji je dugo živeo u Evropi, a Radovan mu je govorio da bi se valjalo iz stotinu razloga mirno razdvojiti i živeti jedni pored drugih. Pa neka naši potomci, ako nađu razloga, žive opet zajedno… To ne dolazi u obzir, uzviknuo je Zulfikarpašić. Pa i vi i ja znamo da smo mi imela – i zimi zelen parazit na drvetu – na vašem stablu… Stablo je, evo, sve suvlje, a imela sve zelenija.) Kada su na brda svojim rođacima mnogi sarajevski Srbi izbegli, a Sarajevo, po geografskoj nužnosti, ostalo u srpskom okruženju, znam da Radovan nije imao volje da grad uzme i podeli. Računao je na razboritost, na Kutiljerov plan, a zanemario fanatizam muslimanskog vođe koji je bio spreman da ratuje do poslednjeg muslimana, a onda i sebe da katapultira u vrh te fanatične zamisli… Religiozni fanatici su možda zanimljivi za književnost, i u privatnom životu, ali kao vođe u ratu, mrak i sove…
Najteže nam je padalo razmimoilaženje između Mladića i Karadžića. Ratko Mladić, moj zemljak iz Kalinovika, čovek hrabar, vanrednog vojnog dara, i Radovan Karadžić, moj prijatelj iz detinjstva… Ponekad sam, bar što se Radovana tiče, pokušavao da budem selotejp… Upozoravao sam Radovana da nije Mladić ono što on misli i kao psihijatar vidi i što kao pesnik prizire i kao čovek od vlasti nadzire, već mora da uobziri i Mladićevu harizmu, koju je ovaj imao ne samo kod našeg naroda i vojnika, već i kod protivnika, domaćih i stranih… Sa Mladićem sam bio ćutljiv. Mladić me potapše po ramenu i kaže: Pešovac – Mladić je znao moga oca Petra, Peša – nemoj ti da strahuješ za svoga prijatelja. Neće njemu od Mladića dlaka s glave faliti… Sećam se da ih je Dobrica Ćosić, u jednom od svojih pisama, prizivajući sličan slučaj iz istorije, na vreme opomenuo: ako se danas raziđete, sutra ćete visiti zajedno…
Uz rat mi je jedan vladika, u čijoj je milosti Radovan tada bio, objasnio otkuda tolika mržnja na ovoga čoveka, i strana i domaća… Pričao mu je Grk, visoki američki diplomata, da u pregovorima sa Radovanom često ostaju nadigrani. Čovek je prozorljiv, ima neku nasmešenu, dobroćudnu superiornost, zna svoju istoriju, i naše namere. Uvek ima dva-tri poteza unapred; prvo žrtvuje pešaka, krene u napad, onda neočekivano zaokrene, a zaokretom zbuni i svoje… Ja to zovem Radovanov gambit, kaže Grk…

U SRPSKOJ TAMNICI
Da is­pri­čam i ka­ko sam po­se­tio Ra­do­va­na u be­o­grad­skom za­tvo­ru 29. ju­la 2008. go­di­ne, dan pre ne­go što će ga iz­ru­či­ti. Ka­da sam ra­za­brao da po­ro­di­cu sa Pa­la ne­će pu­sti­ti da ga po­se­ti, za­mo­lio sam Ra­do­va­no­vog bra­ta Lu­ku da pri­pi­ta ko­ga već tre­ba da li bih ga mo­žda mo­gao po­se­ti­ti. Lu­ka mi uve­če ja­vlja da se su­tra pre pod­ne spre­mim za po­se­tu. Po­mi­šljam da će Ra­do­va­na tu noć od­ve­sti, pa se oni što po­se­te odo­bra­va­ju ci­nič­no ša­le… Go­vo­rim svo­joj Lji­lji da znam, ako me pu­ste, ko­ja će bi­ti pr­va Ra­do­va­no­va re­če­ni­ca, i iz­go­va­ram je… A ne, ne­će, ka­že ona, Ra­do­van je pri­sto­jan čo­vek… Pri­sto­jan je sa va­ma, što bi bio sa mnom… Pro­la­zim kroz la­ku tam­nič­ku pro­ce­du­ru, po­ma­že mi je­dan od Radovanovih advo­ka­ta, Go­ran Pe­tro­ni­je­vić, i mi­slim ka­ko je bed­na mo­ja bi­o­gra­fi­ja – ni jed­nog je­di­nog da­na ni­sam pro­veo u za­tvo­ru… Svi slu­žbe­ni­ci su lju­ba­zni. Po­gre­ši­li smo ulaz za po­se­te, Go­ran me po iner­ci­ji po­veo na slu­žbe­ni, ali me ni­su vra­ti­li; svi kao da su za ne­što kri­vi, svi kao da nam se iz­vi­nja­va­ju… Že­na u po­li­cij­skoj uni­for­mi ka­že mi da pri­če­kam, Ra­do­van ima ne­kog u po­se­ti. Če­kam i ho­dam. Do­bio sam sku­pih 15 mi­nu­ta, va­lja da se kon­cen­tri­šem na naj­va­žni­je. Od ka­da ga ni­sam vi­deo, i kad ću ga opet vi­de­ti… Že­na u uni­for­mi mi ka­že da mo­gu da uđem. Na vra­ti­ma me do­če­ku­je vi­sok, štr­kljast, iz­bri­jan, pod­ši­šan, pod­mla­đen Ra­do­van, sko­ro kao iz stu­dent­skih da­na, sa­mo što mu je gust pr­šić po­pa­dao po ko­si. Po­zdra­vi­smo se, a on­da se on po­iz­ma­če da me osmo­tri, i re­če onu re­če­ni­cu ko­ju sam re­kao da će re­ći: Što si osta­rio, No­go? Po­di­goh ma­ji­cu, le­to je, da is­pod ma­ji­ce vi­di du­gi rez od ope­ra­ci­je pu­šač­kih no­gu. Šta je to, us­pla­hi­re­no pi­ta. To je ono što se ti ovu­da go­di­na­ma ski­taš, a ne le­čiš pri­ja­te­lja… Se­di­mo je­dan pre­ko pu­ta dru­go­ga za du­gim sto­lom sa još du­žim klu­pa­ma, na kra­ju klu­pa se­di po je­dan po­li­ca­jac; sne­bi­va­ju se lju­di, i nji­ma ne­pri­jat­no… Iz­be­ga­vao sam sva me­sta gde bih vas mo­gao sre­sti. Jed­nom kod Bran­ko­vog mo­sta pri­đe mi taj i taj, ko­ji je sa na­ma na Adi igrao fud­bal, da me pi­ta za ne­ku uli­cu. Na­tu­koh še­šir du­blje i na­šti­mah glas: Ne znam, ni­sam odav­de, ka­žem… Ta­ko je bo­lje, taj ni­je sa na­ma, ve­lim, ko zna šta bi s tim da te prepoznao… Sve što smo da­lje pri­ča­li, mo­ra da je onoj dvo­ji­ci po­li­ca­ja­ca, a i oni­ma ko­ji su sni­ma­li, zvu­ča­lo neo­v­da­šnje. Naj­pre sam mu re­kao šta mi­slim o ro­ma­nu Ču­de­sna hro­ni­ka no­ći. A mi­slim da je izvrstan, na­ro­či­to dru­gi de­o… On­da on pri­ča ka­ko je u nje­mu od­jek­nu­lo ono što sam o dve­sto­go­di­šnji­ci Ka­ra­đor­đe­vog ustan­ka na Sre­te­nje Go­spod­nje klik­nuo iz Ma­ri­će­vi­ća ja­ru­ge, a što je i u oni­ma ko­ji su to slu­ša­li u ta­la­si­ma od­je­ki­va­lo:
Valjalo bi ovdje, u Marićevića jaruzi – odakle je Karađorđe krenuo na podvižnički, žrtveni i tragičeski put do Radovanjskog luga – danas, na Sretenje Gospodnje, kratko i jasno zboriti.
Savremene planetarne dahije, i ove naše lokalne poturice, u postdejtonskoj i postmodernoj reviziji, ali i proizvodnji istorije, ničim se drugim ne bave do sječom knezova:

Jednog kneza prevarit možete,
Jednog posjeć, a dva će uteći.

Tu dvojicu što su utekli narod je prepoznao i svojijem krilom zakrilio. Nije narod, kako novi usrećitelji govore, njihov talac. Narod im je jatak. Da je drukčije, do sada bi ih na prevaru uhvatili i posjekli:

Ko će ljuta zmaja prevariti,
Ko li njega spavaćiva naći?

Dok slušamo Višnjićeve stihove o Karađorđu, ne možemo a da ne pomišljamo i na neke današnje bjegunce. To je u poeziji zakonito.
U Višnjićevom, a onda i u Njegoševom stihu, koji je, kako Ivo Andrić kaže, kalup za srpsku osjećajnost, usekovane glave predaka obrele su se i oživjele na novim ramenima:

Diže  narod, krsti zemlju, a varavarske lance sruši,
iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.

TIHI UČINAK RADOVANOVE RADIJACIJE
U Hagu, u tom za Srbe Hadu, ta ustanička istorija teško je oklevetana. Haška inverzivna revizija naše novije istorije očiglednija je od Orvelove negativne utopije. Milosrdni, anđeoski prilozi beščašća novih varvara 78 noći i 78 dana učinili su od Srba anahronizam. Za lobotomirani svijet zastrašujući, a za nas uzvišeni anahronizam.
Poezija, ona najveća – Homerova, Danteova i Šekspirova, Višnjićeva i Njegoševa – ondašnja i današnja, od anahronizma, od tih zabuna u vremenu, i živi. Živi kao nepresušna svježina po kojoj se narodi prepoznaju.
Kada bi danas, na Sretenje Gospodnje, dvjesta godina od dana kada je ovdje začeta sloboda, Karađorđe Petrović po drugi put u Marićevića jarugu banuo, mnogi bi se zvaničnici kojekude razbježali. A oni koji su se Filipu Višnjiću, tom slijepom vidiocu bune odazvali – imali bi sučim pred Vožda izaći:
Iz novih fresaka stara tuga veje,
Nije sve propalo kad propalo sve je.
(Tada mi je na ručku prišao neko iz protokola i pitao da li imam kopiju toga što sam govorio, interesuje se predsednik… Koji predsednik, pitam. Živković, kaže… Čega je on predsednik, pitam. I otkud mu nagla sklonost za književnost… Zvone telefoni, pitaju me jesam li uhapšen… Bio bih, kažem, da ima ko da me uhapsi… Domalo, evo drugog poklisara; to što sam govorio traži Manojlo Vukotić za Novosti, koje to sutra objavljuju u celosti. Bio je direktan, čak satelitski prenos proslave; dok su se snašli, ja sam im svoju reč proturio kroz noge. Tako je to sa kratkim formama… Čujem da od tada traže na uvid šta će nagrađeni pesnik koji se odazvao Filipu Višnjiću da govori…)
Radovan priča da se sve ovo vreme, dok se skrivao, pripremao za suđenje. I stvarno, deluje kao da je odahnuo. Sad je u čistoj poziciji. Nada se da će najzad porodicu ostaviti na miru. I prijatelje. A da će on sa tog tamo mikrofona i sudijama i svetu, kao pred Bogom, reći istinu. Pominje da je u onom lap-topu koji su mu uzeli imao čitavu hronologiju događaja, koncept odbrane. Ali ima to i u glavi… Nemaš valjda iluzija o ishodu, kažem… Ako tamo bude s od suđenja i p od pravde, moglo bi biti svašta. A što se mog života tiče, ja sam ga odavno pregoreo. Mogao sam sto puta poginuti. Mogao sam bedno, ponižavajuće umirati. Sve je ovo meni pride. Ja mene uopšte ne zanimam. Zanima me da koliko god mogu služim istini i oklevetanom narodu… Uostalom, šta mi na kraju mogu? Mogu me samo vratiti pisanju! Ja znam šta su zatvorske koncentracije i šta je zgusnuto vreme…
Odahnuo sam kada je izgovorio da mu ništa ne mogu. Da ga samo mogu vratiti pisanju… I pomislio kako je, unatoč svemu, biti pesnik, pisac, stvar povlašćena, spasonosna…
Moli me da Luki dadnem svoje nove knjige. Pominje i knjige prijatelja… Šta će ti knjige. Tebe će tamo zatrpati, udaviti papirima… Nemaš ti pojma, kaže, kako se odmaram kad sa tih papira pređem na lepu književnost… Kažem da sam Luki već dao knjige. U jednoj sam ti obeležio pesmu koja se tebe tiče. Pročitaj, kad stigneš, samo nju… Znaš li je napamet… Znam… Bi li mi je rekao? Pogledujem u sat, pa u policajce, oni rukama pokazuju da nastavim. Prošlo je ne 15 već 30 minuta. Govorim mu „Tajnu večeru“… Vidim kako mu se oči oseniše…
Kažem da ću uveče na mitingu govoriti i pitam ima li šta da poruči. Ima. Da pozdravim sve, a naročito one koji ga znaju kao Dragana Dabića. Moli da ga razumeju što im se nije mogao reći, ali da budu sigurni da je on isti onakav kakvim su ga upoznali… Dok se rastajemo, jedan policajac ustaje i, kad je zatvorio vrata, kaže mi: Ne znam kako ćete ovo razumeti, i molim da mi ne zamerite, ali ja se osećam povlašćenim što sam, makar i ovako, vašem razgovoru prisustvovao… Nisam iznenađen i nije mi prvi put da vidim tihi učinak Radovanove radijacije…

On nije, kako su opskuranti raspevali, nikakav guslarski tip, mada guslati ume. On je urbaniji od mnogih koji se za urbane izdaju. Tačno značenje reči urbanost upravo je uljudnost: Radovan sa ocem i bratom

BLAG PREMA SVEMU I GOSPODIN NA KRAJU
U komentarima moje posete Radovanu jedan je bio uzorit. Kaže naš ministar, kako je Karadžiću trebalo dozvoliti samo posete porodice – užu porodicu nisu ni pustili – a tamo je, veli, bila promenada… Ako izuzmemo Kostu Čavoškog, pravnog savetnika porodice, i Batu Ivaniševića, koji je već bio uključen u tim odbrane, ostaje da sam ta promenada bio ja. U jednom intervjuu kratko sam tom, inače sposobnom, ministru odgovorio: On može – i neka može – u čitulji na pola strane sarajevskog Oslobođenja da isprati na ahiret svog predsjednika A. I. A kada ja u zatvoru posetim svog predsednika, pesnika, psihijatra i prijatelja, sa kojim drugujem 50 godina, onda je to promenada…
Na mitingu protiv hapšenja Radovana Karadžića 29. jula 2008. godine, pred velikom masom uznemirenog sveta, rekao sam:
Kada sam ono 2004. godine na Sretenje Gospodnje, za dvjesta godina Karađorđevog ustanka, u Orašcu obnovio stih iz Bune na dahije slijepog a vidovitog Filipa Višnjića o sječi knezova – jednog kneza prevarit možete / jednog posjeć, a dva će uteći – i rekao da ta dvojica još uvijek bježe, po odjeku se moglo razabrati da je još živ dosluh pjesnika i naroda. Sad misle da su jednog ulovili.
Neka lovci na skupe srpske glave jednom zauvijek nauče još jedan stih:
Love a ulovljeni!
Lovili ste i bili ulovljeni kada ste na Vidovdan, bezakono, onu glavu isporučili haškom čudovištu.
Lovili ste a bili ulovljeni i kada ste za onu drugu glavu izmolili optužnicu; ta je glava otišla sama i sad tamo ne znaju šta će s njom.
Prvo slovo vašega očenaša glasi: Vodite, i ne vraćajte nam ih.
Ovaj koga ste 18. jula 2008. godine kidnapovali, i 72 sata izbrisali, ima stotinu lica, a svako je naše.
Lijepo je ime Radovan. Primilo se kod Srba. U Srbiji, ponegdje, položajnika zovu Radovan.
A mogli ste, Ovlašćeni Organi – ne bi vam bilo prvi put – u Radovanjskom lugu Radovana zatući. Pa da se poredite. Ali vi ste neuporedivi.
Miloš je usekovanog Karađorđa u temelj države uzidao, a vi i Karađorđevu i Miloševu i Petrovu i Aleksandrovu državu, i Radovanovu državicu, razgrađujete.
A društvance vaših komentatora, analitičara, intelektualaca opšteg smjera – koje se zadivljujuće razumije ne samo u novinarstvo i politiku, već i u psihijatriju, alternativnu medicinu, gle, i u poeziju – na svim televizijama i u svim novinama upražnjava opskurnu grupnu terapiju i sa visine svoje beznačajnosti svakodnevno jedni drugima izdaju sertifikate da postoje. Društvance uživa da tuče svezanog! Ima takav soj koji je rođen samo zato da sve što je visoko i uspravno u blato svali, a onda i prikvasi. Ko god se na Radovana zatrčavao, taj se samopozljeđivao.
Pa pođi, božji Polazniče, i na ovo poslanje. Nisi ti prvi kome su klicali: Raspni ga, raspni!
Kao onda kad smo u kući, koju su okupatorski helikopteri tresli, slavili svetoga carskoga Aranđela, Aranđela u žici – da ovo kažem tvojim stihom – ostani „blag prema svemu i gospodin na kraju”. Ovo ti je od mene za popudbinu:

Anđelima su podrezali krila
A Arhanđela strpali u žicu
A još se sveća nije ugasila
Ni prvo slovo spalo na ižicu

Posustali su timorni pejzaži
I usahnulo vrelo u Ostrogu
Kad lažna zvezda u nebeskoj kaži
Prokaza jagnje iza leđa Bogu

U prokazanju krivokleci pišu
Da će još jednog za sve da razapnu
I sve za jednog A kad se upišu
Do Jude neka sebi omču zapnu

Jer od ponoći Ponoćnik nas dvori
I ne da da nas čaše mimoiđu
Vij vuka nije molitva na Gori
Ne čeka svece s ikone da siđu

Ni anđelima da uzrastu krila
Ni Aranđela da povadi mača
Nad vekom mu se senka izdužila
I odvojena od tela korača

Lovci na skupe srpske glave, lovite odsad ovu izduženu sjenku, koja će vam se na oba svijeta priviđati.

_____________

Zapiši to, Rajko

Ovaj prilog sastavni je deo knjige sećanja Rajka Petrova Noga Zapiši to, Rajko, koja će uskoro izaći iz štampe. U susretima sa piscima Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Miroslavom Krležom, Mešom Selimovićem, u sukobima sa Oskarom Davičem i Makom Dizdarom, ali i sa nekima iz svoje generacije, Nogo je u svojoj autobiografiji o drugima zahvatio pola veka naše ubrzane istorije. займ на карту срочно без отказа взять займ срочно на картувзять займ наличнымизайм кредит на карту

20 коментара

  1. Nudim Vasem cjenjenom listu tekst (nepune 2 stranice )koji je Radovan napisao i sam procitao (neformalno) na cuvenom Djurdjevdanskom uranku kod legendarne Starine Novaka pecine na Romaniji na Djurdjevdan 1990 god.Ovaj skup palanskih prvaka na koji je i dr.Karadzic bio pozvan bio je uvod u osnivanje SDS u BiH.Tekst ovog govora moze posluziti i kao dokument u prilogu njegove odbrane u Hagu jer on vec i tada poziva komsije Hrvate i muslimane na toleranciju i razuman prilaz u rjesavanju svih medjusobnih problemima. Tekst je orginalan !

  2. Izdajnici , naivci i budale u kući cveća jedino Hrvati koji treba da mu se radju proglasili ga zločincem a naivni Srbi kojima je naneo neprocenjivo mnogo zla i dalje mu se dive .Opet pokazujemo srpsku naivnost i primitivizam podržavanjem Hrvata , Zagorca koji je najviše zla nanio baš Srbiji i Srbima . Ustavom iz 71 osigurao je Kosovu državnost kad tad , umjetno odvojio Srpsku Crnu Goru , staru Južnu Srbiju ( Makedoniju ) od Srbije . Odvojio Bosnu koja je 45 imala srpsku većinu .Oteo Baranju Srbiji i poklonio svojoj Hrvatskoj . Oteo Međumurje od Mađarske i poklonio svojoj Hrvatskoj . Oteo Istru i Dalmaciju s otocima Italiji i poklonio svojoj Hrvatskoj . Što je poklonio Srbiji i Srbima ? Normalno samo zlo industriju je selio iz Srbije u svoju Hrvatsku . Osakatio je Srbiju stvaranjem pokrajina dok to isto nije dozvolio Srpskom narodu u Krajini i pripremio ga je za genocid koji su izvršili njegovi nasljednici 91 ubijanjem i protjerivanjem Srba Krajišnika . To je samo delić zla kojeg je taj ustaša naslednik Pavelićeve ideje sproveo u delo kao nastavak politike NDH . No naivan srpski narod i dalje ništa ne misli i podržava komuniste , partizane i Tita sramota za narod je biti ovako glup i posle svih zločina počinjenih nad njim .

  3. *Dodjos*, paor na *Brozovom salasu*..??
    ………………………………………
    Ko je bio mladi Vuk Drašković, najbolje svedoči tekst objavljen u nedeljniku NIN 26.11.1972. godine, koji je Drašković napisao kao dvadesetpetogodišnji novinar, na početku karijere. Kako se iz teksta pod naslovom “Politika na verski način” može zaključiti, Drašković je potpuno bio na liniji tadašnje vladajuće socijalističko-samoupravne ideologije. sm007.gif

    Braneći temelje i Ustav samoupravnog socijalizma, Drašković je u tekstu objavljenom na nepune dve strane ukazivao na to da “Srpska pravoslavna crkva, ali i ostale verske organizacije veoma često izlaze izvan okvira i nadležnosti propisanih Ustavom”.

    U svom tekstu on govori na ovaj način…”Pravoslavni misionari”, očigledno žaleći za nekakvom “velikom Srbijom”, nostalgično zaključuju: “Neće nam pomoći ni ova uska Srbija u kojoj smo sada omeđeni i gde samo izgleda da smo jedinstveni, pa time sebe uzalud zavaravamo”. Na drugom mestu se kaže: “Sveti Sava je simbol narodnog jedinstva svih Srba” ….citirao je Drašković i odmah izvukao zaključak da… “Srpska pravoslavna crkva na taj način najdirektnije napada osnovne postulate samoupravnog socijalizma”.

    Dakle, Vuku tada smeta Velika Srbija, dok 1990. peva drugu pesmu pa sa Tribine Kluba književnika u Francuskoj br. 7 poručuje…
    “PORUČUJEM ODAVDE NEKA ZAPAMTE, VIŠE NEĆE BITI GRANICA NA DRINI…bla, bla, bla, bla, bla, bla…JESAM I UVEK ĆU BITI ZA VELIKU SRBIJU.”

    Da ironija bude veća, tu Srbiju upravo omeđuje objektima SPC rečima da su srpske zemlje gde su naše crkve i manastiri??? ..Naravno, posle je organizovao i sopstvenu paravojnu formaciju i slao dobrovoljce na razna ratišta da se bore za Veliku Srbiju, koje se on gadio te davne 1972. godine… sm034.gif

  4. *salas u Malom ritu*…??
    ………………………………………………………………………………………………………………….
    *Ivica Dačić, SPS

    Sve su stranke titoističke, ali u SPS-u ima najmanje titoista, odnosno članova nekadašnjeg Saveza komunista. Što se tiče ideja, mi se zalažemo za one dobre iz tog vremena, da u spoljnoj politici budemo most između Istoka i Zapada, za ideje socijalne pravde, besplatno školstvo, zdravstvo… Naravno, jednopartijski sistem nikada ne bismo vratili

    Rasim Ljajić, SDPS

    Taj režim je bio totalitaran i zbog toga je pao. Ideje koje nose autokratiju i jednopartizam ne treba da postoje, ali one koje se tiču socijalne pravde, prava na besplatno školstvo i zdravstvo, uvek ću podržati.

    Dragan Todorović, SRS

    Sve su stranke u Srbiji danas titoističke, a najviše DS i SPS. Za socijaliste je to prirodno jer su oni naslednici Saveza komunista, a DS vlada na Titov način. Mi zastupamo ideju srpskog nacionalizma što je kontra titoizmu.

    Srđan Milivojević, DS

    Tito je najveće zlo, poput Ante Pavelića ili Adolfa Hitlera. DS u sebi nema nijednu titoističku ideju, već počiva upravo na suprotnim principima od tog diktatorskog režima.

    Suzana Grubješić, G17 Plus

    G17 u sebi nema nijednu titoističku ideju, niti zalaganje. Nadam se da nas tako i javnost percipira.

    Velimir Ilić, Nova Srbija

    Ja sam ravnogorsko dete, najbliži rođaci su mi nastradali od Titovog režima, tako da nemam ništa zajedničko s titoistima. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali ja o tome nemam šta da pričam.

    Petar Petković, DSS

    Ne mogu da odgovorim na pitanje da li i koje titoističke ideje mi zastupamo, kada smo mi na totalno suprotnoj strani.

  5. *”U vreme kada je Slobodan Milošević uveo sankcije bosanskim Srbima, Radovan Karadžić je naftu dobijao preko Franje Tuđmana. I to neuporedivo više nego što su mu do tada slali iz Beograda. Tuđman je dakle bio spreman da pomogne svom starom neprijatelju kada mu je to odgovaralo. Tako su se ponašale sve strane u sukobu. To je samo jedan od primera koliko su bile komplikovane okolnosti u kojima smo tada delovali i koliko je bilo teškoća da se sve to razume.” *
    …………………………………………………………
    Često optuživan da je upravo on Draži Mihailoviću „skinuo glavu”, Malović je u jednom intervjuu odgovorio:

    – Nema idealnog suda. Što se tiče Dražine smrtne kazne, ne znam, neka ostane otvoreno… Neko će razjasniti sve to. Ipak, nije ga Malović gurnuo u raku, niti je bio njegov dželat. Uvek se ističe činjenica da je Malović bio istražni sudija Draže Mihailovića! A šta je sa onim ustaškim zlikovcima koje sam takođe isleđivao? Što njih niko ne spominje?! Što niko ne spominje druge krvnike, ubice, manijake i siledžije kojima sam sudio? Mada, boli me što se ta hipoteka nikako ne može skinuti sa mog imena – pričao je svojevremeno Josif Malović.

    Od aktuelne ministarke Snežane Malović, i pored brojnih pokušaja, nismo dobili komentar na ovaj zanimljiv splet životnih okolnosti.

    Često optuživan da je upravo on Draži Mihailoviću „skinuo glavu”, Malović je u jednom intervjuu odgovorio:

    – Nema idealnog suda. Što se tiče Dražine smrtne kazne, ne znam, neka ostane otvoreno… Neko će razjasniti sve to. Ipak, nije ga Malović gurnuo u raku, niti je bio njegov dželat. Uvek se ističe činjenica da je Malović bio istražni sudija Draže Mihailovića! A šta je sa onim ustaškim zlikovcima koje sam takođe isleđivao? Što njih niko ne spominje?! Što niko ne spominje druge krvnike, ubice, manijake i siledžije kojima sam sudio? Mada, boli me što se ta hipoteka nikako ne može skinuti sa mog imena – pričao je svojevremeno Josif Malović.
    Od aktuelne ministarke Snežane Malović, i pored brojnih pokušaja, nismo dobili komentar na ovaj zanimljiv splet životnih okolnosti.
    ……………………………………………………………
    Do kraja rata, četnici su još uvek bili važni zbog svoje brojnosti. Neki su se povukli sa nemačkim snagama na sever da bi se predali britansko-američkim snagama; Mihailović i nekolicina njegovih sledbenika
    …………………………………………………………
    (uključujući i oca Radovana Karadžića)
    …………………………………………………………
    su pokušali da se probiju do Ravne gore, ali su ih zarobili Titovi partizani. Marta 1946, Mihailović je doveden u Beograd, gde mu je suđeno i pogubljen je u julu po osnovu optužbe za izdaju.

  6. Tužan sam i ponosan što sam Srbin.

    Zoran Tošković

  7. Тек као увод јер од сјећања и емоција невољан да у ове позне сате након непроспаване ноћи напишем макар дио од оног на шта ме подсјети Ного, како смо га звали када већ на самом пошетку рата стигао на Пале изнад Сарајева, ондашњу “резиденцију” још неимењноване Републике Српске. Сјећам се као да је јуће било, како Ного био чврсто ријешен да, како говорио, из солидарности са нама босанским Србима “узме наше” држављанство. Ного био патрриот и остао такав.

    Пале је од самог почетка ратних окршаја било преплављено највише Србима и Српскињама избјеглим из Сарајева. Нико њих није морао да мобилише. Младо и старо тражило је најближу и најкраћу прилику да се доћепа пушке и буде распоређен на положај. А старе се штедило или у позадинске службе слало. А мене послало ондашњем директору СРНЕ Дутини да се формирају СРНИНА дописништва у Западној Европи.

    То су била времена када је Србија и Босански Срби били као један, као да се ништа није измијенило и Београд био и надаље наша заједничка престоница а Амбасаде и конзулати Југославије помагали наш рад и са нама тијесно сарађивали.

    Шта у међувремену постаде од Србије!? За мене је Тадић појам свеопштег српског зла. Немогуће да редакција Печата не позна биографију Бориса Тадића. Борисов (честити) отац Љубо био тек нешто старији од нас студената Правног факултета када започео своју богати каријеру све до уваженог академика. Љубо Тадић био најпре асистент, скромног држања и респекта према профњесору којем и чијој катедри асистирао. Од касније када добио властиту катедру, један од најобљубљенијих професора. Каква разлика.

    Да му се отац питао, не вјерујем да би Борис био то што јесте и такав кав јесте. Васпитање је добио са других страна.

    Штета да Жељко Цвијановићи и Мирослав Тохољ морају да се натежу са Тадићевим режимљијама. А ни један од нас није се у назорима измијенио. Зато боље да су у Београду и са четитим Србима у Србији настављају тамо гдје Срна могла даље и без њих.

    А сада тек бацам се ан шитање штива нашег старог, да кажем, ратног друга Рајка Петрова Ноге. Не вјерујем да ће да се мене сјети. А није ни искључено. Поносан сам да ме И Радобван Карађић и Генерал Младић познавали по имену и презимену. А ништа не могу да учиним. А док се ратовало, могао сам.

    • Gospodine Kosticu,

      odavno se pitam sta bi sa Vama? Jednostavno se pogubismo.

      U prilog vasem komentaru i ja se slazem da je gospodin Nogo izuzetno lepo obradio temu Radovan Karadzic. Nogo je odlican knjizevnik i veliki patriota. Izgleda da se nismo dobro razumeli. Na istoj smo strani ali ja po obicaju ne trpim nepronicljivost. Nedavno je gospodin Nogo zajedno sa Matijom Beckovicem predlozio i taj predlog je prihvacen da se brat Djoke Konstantinovica iz Nemacke, ovaj kanadski biskup Djordje Djokic uclani u udruzenje knjizevnika Srbije. Sada sto je takvo nesto doslo od Matije to me mnogo nije zacudilo. Ali da je taj predlog proistekao od samog Rajka Petrovog, me ie strasno pogodilo. Vi odlicno znate ko su braca Djokici. I mora da znate za moje prve kritike urucene na racun te dvojice sto bi Justin Reimondo http://original.antiwar.com/justin/2012/03/22/robert-bales-lone-nut-or-scapegoat/ ili pak nas, vrlo cudno, otac Justin, rekli, prvi za americku vojnu uniformu da se u nju uvuklo njagore od najgoreg, a otac Justin rece: “da se ispod mantije u vreme komunizma sakrilo nistavnije od najnistavnijeg.”

      Piusao sam i gospodinu Petrovom a Matiji Beckovicu, cak sam im poslao kopiju pisma koju je svojom a ne redigovanom rukom pisao Djokic Mladji. I dokazao im da je Djokic mladji ne samo brutalan i pokvaren, vec i nepismen, pa se cudim od kuda udruzenje knjizevnika Srbije trpi da i nepoismeni postaju njegovi clanovi.

      U ironiji sudbine nedavno je u Hagu Milan Lesic dogogodisnji sradanik “vladike” Djokica svedocio u korist tuzilastva protiv Dr Radovana Karadzica i djenerala Ratka Mladica. Taj Lesic Vam je takav prevrtljiv stvor da mu gotovo ravna nema. Sa sobom je doneo trake i diskove na kojima je svaki razgovor koji je on vodio u prisustvu Dr Kardzica snimao. Verovatno kada ste bili bliski rukovodstvu Republike Srpske da ste imali priliku da se sretnete sa tim tipom. Cesto je bio u drustvu Nedje Kraisnika a i ovaj je bio u Hagu da sveduci u koris tuzilastva samo ne znam nisam pratio protiv koga haskog suznja. Ako na Yutube procesljate po arhivi Kardzicevoj pronacicete svedocenje Milana Lesica u Hagu. Pogledjte kako kleci pred Haskim inkvizitorima i klanja i izrazava im visku zahvalnost sto su ga tamo doveli.

      Ako i ovaj cin nije dovoljan da Nogu skrene paznju da svoj predlog povuce sto se Djokica mladjeg tice onda ja zaiste ne znam sta bi trebalo vise o svemu reci?

      Inace ovaj osvrt je povukao i moje emocije i samo mogu da kazem svaka cast autoru.

      Vama bih skrenuo da obratite vise paznje na tipografske greske. Nisam ni ja imun od njih, ali neka minimalnost mora biti zadovoljena.

  8. Oluja zločin koji je otjeralo Srbe

    ZAGREB – Samo bolesni umovi mogu govoriti o „Oluji“ kao legitimnoj akciji, rekao je za agencije predsjednik Asocijacije izbjegličkih i drugih udruženja Hrvatske Milojko Budimir.

    Budimir je povodom izjava predsjednika Srpskog narodnog vijeća Milorada Pupovca i hrvatske premijerke Jadranke Kosor o legitimnosti hrvatske vojno-policijske akcije iz 1995. godine istakao da se ne može govoriti ni o kakvoj legitimnosti akcije.

    – Oni su legitimno izveli akciju, pa što nisu onda legitimno vratili Srbe sa tog prostora? To znači da je njima samo u interesu bilo da Srbi odu i da se više ne vrate – rekao je Budimir i ocijenio da su Kosorova i Pupovac „pobrkali lončiće“.

    Napominjući da Srbi u Hrvatskoj nisu bili nikakvi osvajači i odbacujući tvrdnje Kosorove o velikosrpskoj hegemoniji, Budimir je naglasio da je srpski narod koji je živio na tim prostorima imao puno pravo da živi i da niko ne može dobiti legitimno pravo da nekoga istjera sa tog područja.

    – Kosorovoj kao i njenom koalicionom partneru Miloradu Pupovcu važniji je njihov lični komoditet i korist, od prava srpskog naroda koji je i njihovom zaslugom izgubio status konstitutivnosti i tako pretvoren u nacionalnu manjinu – rekao je Budimir.

    On je istakao da „samo bolesni umovi mogu govoriti o ‘Oluji’ kao legitimnoj akciji“ i poručio da je „veće bilo pravo srpskog naroda koji je vijekovima živio na tom prostoru nego nelegitimno nastojanje povampirene HDZ-ovske politike početkom devedesetih godina 20. vijeka da se Srbi nasilno pokore i pretvore u nacionalnu manjinu“.
    Pravo

    Budimir je poručio da Srbima pravo na ravnopravnost i konstitutivnost nije niko poklonio i da su oni to platili svojim milionskim žrtvama za vrijeme Drugog svjetskog rata.

  9. Bosko Zecevic

    Veoma lepo opisana licnost Dr. Karadzica iz ugla prijatelja i dobrog poznavaoca prilika. Kraj mi je posebno privukao paznju koriscenjem reci “kidnapovan”, a ne “uhapsen”, kao sto uglavnom svi govore , jer i ja tu rec koristim. Zna se kako se neko hapsi, a I kako se ljudi kidnapuju. U slucaju Dr. Karadzica je to bilo, i ostace, kidnapovanje I to na najsramniji nacin.

  10. Od ovog “sveznalice” Luneta ne moze covek da se oslobodi.On sve “zna”,on je sve “procitao”,on je “bio” sa Malovicvem,on “zna” sta ministarka Malovicka misli,on “zna” da su se srpski cetnici povukli sa Nemcima itd.itd.itd.Jedino nezna da u sebi sacuva “komunisticko” vaspitanje koje mu iz svake mozdane “rupe” viri.On laze da su se srpski Cetnici povlacili uopste,a sa Nemcima nikako.Srpski cetnici su sa Djeneralom Mihajlovicem sa Trebave u Bosni i Hercegovini posle razlaza sa Crnogorskim cetnicima,ali dogovorno,posle sastanka na Trebavi,resili su da se vrate u Srbiju i da vode gerilski rat protiv “marsala”,(MASALA),i “komunistickih” poglavara koji su poceli harati Srbijom,zajedno sa ustaskim pukovnikom Mesicem,stricom poslednjeg predsednika SFRJ Stipe Mesica,koji je izvrsio amanet Pavelica,Tudjmana i Tita o razaranju Jugoslavije,za koju su “ludi” Srbi dali,do 1918 oko 600.000 zivota,a do 1945 jos 1,700.000,dobivsi od “marsala”,bravara,spomenik srpskoj,neiskusnoj,ali patriotskoj mladosti nase Srbije na tzv. sremskom frontu,samo da ruski je..ci nebi promarsirali kroz fasisticku nezavisnu hrvatsku drzavu,koja je ostala duzna svim ljudima koji su na njenoj teritoriji ziveli za vreme njenog postojanja cetiri godine.Crnogorski cetnici,sa kojima je bio i otac Radovana Karadzica,nisu isli drumovima,kuda su marsirali Nijemci,ustase,vojska Sekule Drljevica,domobrani,muslimanska milicija i ostatak SS Handzar divizije sa teritorije danasnjeg efendije Zukorlica kako je on zove “Sandzak”,iako se zna da se ta teritorija vekovima nazivala RASKA,velikih srpskih vladara Nemanjca! Jedan dio tih cetnika zarobile su ustase na prevaru,Sekule Drljevica,i pobijeni su u Staroj Gradiskoj i Jasenovcu,a drugi su stigli sumskim stranputicama do Engleza “saveznika” koji su ih razoruzali i vratili partizanima da ih pobiju u Sloveniji,zajedno sa bratom,svestenikom,”komunistckog” velikana Tempa,koji je lizao dupe svom idolu Titu.Srpski CETNICI su se sa svojim Vrhovnim komandantom djeneralom Drazom pokusali vratiti,kao i uvek u svoju majku Srbiju,ali su ih partizani “razbili” na Zelengori,gde ih nisu hteli zarobljavati nego su ih kasapili kao civilizovana vojska “marsala” bravara koga nije hteo da ubije djeneral Mihailovic drzeci se tzv.”oficirske reci”! Lunica,”komunisticka” pudlica mora da zna da su CETNICI prije i Rusa,i partizana oslobodili pola Srbije,pa su onda razoruzani i pobijeni.Ovo sam previse pisao,a ima jos mnogo,samo da pokazem Lunici-pudlici da kao “komunisticko unuce” laze.

  11. Rajko “od Petra” Nogo uvijek se sjetim Milovana Pecelja i njegovih priča o Vašim besjedama i Milovanovu poznatu sintagmu “ajde Rajko da rajkujemo”!
    Sve što ste rekli o doktoru Radovanu apsolutno je tačno, a koliko smo mi Srbi zapadno od Drine zahvalni Radovanu najbolje opisuju pjesme koje se i dan danas pjevaju širom Republike Srpske, ja cu navesti samo dio jedne koja je jedna od najomiljenijih i najrealniji a glasi:
    “Čuj doktore ne treba ti više,
    Pola Bosne ćirilicu piše”!
    A o našem vojvodi neizbježna je svakako pozdravna, đeneralu sa sjevera Stare Hercegovine: “Čuvaćemo zajedničke slike,
    Đenerale Srpske Republike”!
    A za kraj najbolja pozdravna srpskom vojvodi:

    Dušmani bi željeli da znaju
    Đe to Srbi Mladića skrivaju
    Džaba Zapad spletkama se služi
    Da vojvodu srpskoga okruži
    Karađorđe Srbima je škola
    Đenerale Ti si nam sloboda!

  12. Fašisti i komunisti Lunetu ode laži deci u vrtiću a serafimu i Petru I svaka čast na istini o neprijateljima srpskog naroda .

  13. TU SMO RAJKO MOLIMO SE BOGU NASEM DRAGOM DA RADOVANOVA I RATKOVA LEGENDA VECNO ZIVI A AZDAJA JE VEC POCELA SAMA SEBE DA JEDE
    ZLO CE SE ZLOM SLADITI I UDAVITI

    ZIVEO PRAVICNI SLOBODARSKI SRPSKI NAROD

  14. Jakšić: Krivično da odgovara

    Potpredsednik Skupštine zajednica opština KiM i član predsedništva DSS Marko Jakšić oštro je osudio izjavu ministra Ivice Dačića i naveo da je za narušavanje celovitosti teritorije države Srbije zaprećena kazna od deset godina zatvora.

    – Ovakva izjava predstavlja rušenje ustavnog poretka Srbije. Nigde u svetu ne postoji ni jedna zemlja koja se tako lako može odreći dela svoje teritorije, što sada rade neodgovorni političari u Srbiji. Da je pravde i poretka u ovoj zemlji, javni tužilac bi podneo krivičnu prijavu protiv Dačića zbog narušavanja celovitosti teritorije Srbije – ističe Jakšić.

  15. Nirmal, nazvati me fasistom je uvreda, hoces li da do i dokazes…? pa ne laze Lune decu po Topciderskom parku, uz pomoc jeftinih svilenih bombona…?

  16. raznim *pogledalcima*..*serafinima*..,

    zapravo, ko je ko…?..*ko koga..hm,hmm*..?

    http://www.novosti.rs/upload/thumbs/images/2010/04apr/2403/rep-kralj_310x186.jpg

    I ATENTATOR SA BELEGOM
    I ubica kralja Aleksandra, terorista Vladimir Černozemski, imao je tetovažu ispod miške – lobanju sa ukrštenim butnim kostima i inicijale VMRO, odnosno organizacije koja je, za račun ustaškog pokreta, organizovala i izvela atentat na prvog jugoslovenskog kralja.
    …………………………………………………………….
    http://t1.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcQ4Nr8Wec-6hEDW6cpAQKP3k-ba4oIF1huWrQLzsuzWuVeiwGQv

  17. Intervju… Muhamed Filipović
    Alija je upropastio Bošnjake!

    Kobna greška – Alija Izetbegović i bošnjačko rukovodstvo sa početka devedesetih godine napravili su katastrofalnu grešku odlukom o odvajanju od Jugoslavije, u kojoj su bili rešeni nacionalni problemi Srba, Hrvata i Bošnjaka

    Muhamed Filipović

    Muhamed Filipović, jedan od najpoznatijih bošnjačkih intelektualaca i član Akademije nauka BiH, kaže da je veliki pesimista i da na veruje u bilo kakav dogovor između Srba, Bošnjaka i Hrvata o budućnosti BiH!

    Filipović ističe da je ogroman doprinos besperspektivnosti zemlje dalo bošnjačko političko rukovodstvo iz devedesetih godina prošlog veka na čelu sa Alijom Izetbegovićem. On smatra da su Izetbegović i saradnici napravili katastrofalnu grešku odlukom da BiH odvoje od Jugoslavije, koja je, prema njegovim rečima, predstavljala državu u kojoj su bili rešeni nacionalni problemi i Srba i Bošnjaka i Hrvata.
    a1
    Dodik je snalažljiv kao i svi Lijevčani!

    Kakvo je vaše mišljenje o predsedniku RS Miloradu Dodiku?

    – Pa, Dodik se prilično dobro snalazi u ovim domaćim političkim zavrzlamama. Uostalom, snalažljiv je kao i svi Lijevčani. Ti naši Lijevčani su zaista oprani u sto voda! Iz mog ličnog iskustva, reč je o poslovnim ljudima s kojima se može dogovarati.

    – Izetbegoviću sam bezbroj puta govorio da njegova politika ne vodi ničem dobrom. Kad je pod uticajem zapadnih sila pristajao da vuče poteze koji su naneli veliku katastrofu Bošnjacima, stalno sam ga pitao zašto to radi? Odgovor nisam dobio – kaže Filipović.

    Izgleda da BiH još nije rešila pitanja koja su se postavljala i pre 20 godina?

    – Upravo tako. Stalno se vrtimo ukrug. Pesimista sam i ne verujem da će doći do bilo kakvog dogovora o budućnosti ove zemlje. Ovi na vlasti jedino mogu da se dogovore kako da podele funkcije i nastave da lagodno žive od naših para.

    Kako izaći iz začaranog kruga?

    – Dogovor je uvek najbolje rešenje. Kad je Izetbegović odlučio da BiH izdvoji iz Jugoslavije, ja sam bio jedan od najvećih protivnika te ideje. Još 1991. sam zajedno sa Adilom Zulfikarpašićem pokrenuo inicijativu o postizanju dogovora sa Srbima kako bi se izbegao rat. Zalagao sam se za direktan sporazum između Srba i Bošnjaka i tim povodom sam išao u Beograd. Nikad nisam smatrao da je za Bošnjake dobro rešenje da odu iz Jugoslavije.

    Ipak su otišli!

    – Tako je bilo. Alija je valjda smatrao da nikog ne treba da pita za mišljenje. Milion puta sam ga opominjao da nije dobro to što radi, da nije u redu da o sudbonosnim pitanjima donosi odluke, a da pri tom nikog ne konsultuje. Govorio sam mu da ovo nije samo njegova država i da on nije nikakav sultan. Ali džaba.

    Da li postoji rešenje za krizu koja trenutno potresa BiH?

    – Lideri tri konstitutivna naroda treba da sednu i dogovore se kako bi svi bili zadovoljni. Nema mesta za rešenja koja će smetati bilo kojem narodu. Za to je potrebno i pameti i dobre volje. Toga, nažalost, ovde nema.

    Da li će se Bosna raspasti, postati još labavija ili će se pretvoriti u unitarnu državu?

    – Ne treba ići unapred s tim stvarima. Domaći političari pre svega moraju da postignu dogovor o okviru zajedničkih interesa o kojima vredi razgovarati.

    Šta bi trebalo da predstavlja taj okvir?

    – Srbi treba da vode računa o svom položaju i pravima u BiH da ne bi doživeli ono što su doživeli 1941. Nemam nikakvih problema da jasno kažem da početkom devedesetih u BiH nije uvažena njihova politička volja. Osim toga, Dejtonski sporazum za BiH ništa nije rešio! Naprotiv, samo je zakomplikovao stvari.

    Na šta konkretno mislite?
    a2
    SDP je roba za kratkoročnu upotrebu

    Oštar ste kritičar SDP-a BiH i šefa te stranke Zlatka Lagumdžije. Zašto?

    – Nisam pristalica socijaldemokratije koja jednom konstitutivnom narodu oduzima pravo da legitimno izrazi svoju volju kao što je to Lagumdžija učinio Hrvatima u BiH. Komšića su ponovo postavili za hrvatskog člana predsedništva iako su veoma dobro znali da će za njega glasati jedino Bošnjaci!

    Da se SDP-ovci ne naljute na vas jer oni tvrde da su multietnička stranka?

    – Ma normalno je da su bošnjačka stranka, a priče o multietničnosti mogu da prodaju onima koji ih ne znaju! SDP je stranka za kratkoročnu upotrebu. Kad oni veliki, koji nešto zaista treba da odlučuju, to još uvek ne žele da učine, tad puste da njihove poslove obave takozvane socijaldemokrate.

    – Ovi zapadnjački lopovi takve stvari uvek uređuju na način da u svakoj prilici mogu da se umešaju kao navodni spasitelji! Svako rešenje koje su Amerikanci nametnuli širom sveta ubrzo se pokazalo kao nedovoljno, što opet zahteva njihovu stalnu „pomoć”. A njihova pomoć je, kao što svi znamo, da te bog sačuva!

    Zašto onda sve zemlje regiona žele u EU?

    – Nisam pristalica srljanja u EU. Iskreno, ne vidim nikakvog smisla u mantrama koje naši političari stalno ponavljaju o evroatlantskim integracijama. Oni ne znaju ni kuda idu, ni šta hoće, ni zašto to hoće! Oni te mantre ponavljaju zato što su ih čuli od svojih stranih učitelja. O kakvim integracijama pričaju oni koji su dozvolili da se razbije zemlja u kojoj su svi južnoslovenski narodi živeli skoro 100 godina bez nekih većih problema, izuzev u vremenima kad su na vlast dolazili ekstremisti. Njima nije odgovaralo da živimo u istoj državi sa Srbima, s kojima živimo već 1.000 godina, a sad im odgovara da živimo u nekoj velikoj zajednici s Dancima, Norvežanima ili Holanđanima?!

    Boris Knežević

  18. *…Američki Indijanci neće biti zaboravljeni, poručio je danas predsednik SAD Barak Obama liderima domorodaca i obećao da američka vlada neće zanemariti autohtono stanovništvo i da će ispuniti obećanja koja su im data…*

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *