Putinov staljingradski front

Piše Bogdan Đurović

Ruski premijer Vladimir Putin započeo je kampanju za decembarske parlamentarne izbore iz Volgograda predstavljajući ideju „narodnog fronta“, što je uvod u predsedničku trku u martu sledeće godine

Političko klupko u Rusiji, kako je najavljivano, počelo je sve brže da se odmotava. Sedam meseci pre parlamentarnih i deset pre predsedničkih izbora, kristalizuje se nekakva šema budućih događaja – uprkos tome što glavna nepoznata u kremaljskoj jednačini još nije otkrivena. Potencijalni pretendenti u trci za predsedničku funkciju – Dmitrij Medvedev i Vladimir Putin – još uvek ne pokazuju karte, ostavljajući otvorenom čak i najmanje verovatnu mogućnost da će se možda i obojica kandidovati…

NARODNI FRONT
Ipak, u poslednje vreme stvari su se primetno pomakle sa početne tačke. Protekle nedelje za to se dodatno postarao premijer Putin, koji je 6. maja na međuregionalnoj Konferenciji svoje partije Jedinstvena Rusija obznanio „staljingradsku deklaraciju“ i najavio stvaranje predizbornog „opšteruskog narodnog fronta“. Govoreći pred stranačkim rukovodstvom Južnog federalnog okruga u Volgogradu (nekadašnji Staljingrad), Putin je krenuo u odlučujuću ofanzivu protiv svojih oponenata, predlažući Jedinstvenoj Rusiji čiji je predsednik, da u izboru kandidata za deputate Državne dume uključi vanpartijske pristalice (kao i članove srodnih partija) i pripadnike različitih društvenih organizacija.
Analitičari smatraju da Putinova ideja o stvaranju „narodnog fronta“ može imati znatnu popularnost i podršku najširih društvenih slojeva. Govoreći skoro dva sata na Konferenciji u Volgogradu, gde je predstavljao strategiju socijalno-ekonomskog razvoja juga Rusije do 2020. godine, premijer je završni deo govora posvetio „glavnom političkom događaju godine“, kako je nazvao izbore za Donji dom Parlamenta.
Kao jedan od ključnih zadataka označio je stvaranje „kadrovskog lifta“ za „omladinu i svakog čoveka koji želi da radi za dobrobit zemlje“. Tako je svojim saborcima poručio da do avgusta završe stvaranje šire kadrovske baze iz koje će se mesec dana kasnije formirati partijski spisak kandidata za Dumske izbore. Kako je objasnio, u proceduri selekcije kandidata treba da učestvuju ne samo članovi partije, već i nestranačke pristalice JR, pripadnici sindikata, ženskih, omladinskih i drugih društvenih organizacija „ljudi sa inicijativom i neravnodušni građani, svi oni koji bi kroz kapacitete JR u Državnoj dumi želeli direktno da utiču na formiranje politike naše države“.
„Hajde da to nazovemo, recimo, `opšteruskim narodnim frontom`, zato što je uoči 9. maja u Staljingradu takva retorika, čini mi se, potpuno umesna – opšteruski narodni front“, podvukao je Putin, prekidan ovacijama prisutnih delegata koji su tokom govora više puta stojeći aplaudirali premijeru. Takođe, na njihovim licima videlo se ne samo iznenađenje, već i izvesno odobravanje Putinovog pominjanja imena Staljingrad, tačno pola veka posle njegovog preimenovanja u Volgograd, što se desilo 1961. godine.
„Nije pitanje kako nešto nazvati. Pitanje je šta mi ulažemo u taj pojam i šta želimo da postignemo. To je instrument ujedinjenja bliskih po duhu političkih snaga“, pojasnio je Putin upotrebljeni termin „narodni front“. Kako je naglasio, to bi moglo da bude ujedinjenje JR sa drugim političkim partijama, kao i organizacijama veterana (Drugog svetskog rata i Avganistana) – u okviru jedinstvene političke platforme. Čak i da nije više puta u toku svog govora naglašavao neophodnost nacionalnog jedinstva, dostojanstva i patriotizma, čitav njegov nastup bio je obojen upravo ovim elementima. I upravo u takvim trenucima razlegali su se najjači aplauzi, što je bio očigledan signal koliku podršku Putin uživa u sopstvenoj partiji.

POSTEPENI RAZVOJ
Naknadno je premijerov pres sekretar Dmitrij Peskov ponovio i dodatno razjasnio Putinove stavove. Kako je naglasio, narodni front je zamišljen kao „udruživanje na osnovama jednakosti“ političkih snaga, koji veruju u neophodnost postepenog razvoja Rusije. Narodni front je „nadpartijska struktura okupljena oko Putina kao autora ove ideje“.
Ove reči svakako zaslužuju dodatnu kontekstualizaciju, s obzirom na to da zadiru u samu suštinu političkih kretanja poslednjih godina u Rusiji. I tu se primećuju bar tri ključna elementa. Najpre, kada Peskov govori u udruživanju na osnovama jednakosti JR i drugih grupa i organizacija, jasno se vidi namera političke mobilizacije manje ili više autonomnih društvenih snaga, uoči presudnih istorijskih događaja u narednih deset meseci. To, zapravo, može da znači da Putin ne prepušta ništa slučaju i da želi uoči parlamentarnih i predsedničkih izbora da obezbedi što širu podršku i tako maksimalno suzi manevarski prostor sadašnjim i eventualnim budućim oponentima.
Sa druge strane, termin „postepeni razvoj“ koji je Peskov upotrebio, nije ništa drugo do sinonim za novi ruski konzervativizam ili „prosvećeni konzervativizam“, kako ga naziva Nikita Mihalkov. To je manje ili više zaokružen ideološki okvir koji se u potpunosti vezuje za Putinovo ime, kao oličenje svega što je radio u poslednjih 12 godina prisustva u državnom vrhu Rusije. Takođe, to je pojam koji sadrži izvesnu distancu u odnosu na neke nove tendencije koje se vezuju uz ime Medvedeva, čiji je ključni termin „modernizacija“. Potpuno je jasno da modernizacija i konzervativizam nisu jedno isto. Zato Putin, umesto širokog pojma modernizacija (koji ređe koristi), najčešće upotrebljava termin „inovaciona privreda“, a u temelju njegovog konzervativizma upravo jeste „postupni razvoj“ društva, umesto skokovitih radikal-liberalnih promena sa kojima Rusija ima veoma loša iskustva.
I treća, možda i najvažnija stvar, jeste Peskovljevo naglašavanje okupljanja nadpartijskog narodnog fronta oko Putina, kao autora ideje. S obzirom na to da su i Putin i Medvedev u više navrata isticali da će ime kandidata na predsedničkim izborima zavisiti od buduće „realnosti na terenu“, okupljanje širokog narodnog fronta „oko Putina kao autora ideje“ bitno će uticati na tu realnost. U tom smislu je posebno značajno da je u svom istupanju premijer najviše insistirao na definisanju narodnog fronta kao pokreta istomišljenika okupljenih oko ideje razvoja privrede, zapošljavanja, borbe protiv siromaštva i uopšte poboljšanja materijalnog i socijalnog stanja. A to su ideje koje bi potpisao svaki razuman čovek, bez obzira na to ko je njihov autor.

STALJINGRADSKI GOVOR
Utoliko je to jači nagoveštaj Putinove predsedničke kandidature. Jer, ključna stvar koja će biti jasan indikator njegovih političkih planova očekuje se krajem septembra, kada će biti održan predizborni Kongres JR. Na tom skupu biće predstavljena konačna lista kandidata za Dumu i ako na tom spisku pod brojem jedan bude ime Vladimira Putina, to će biti nesumnjiv signal da se uključuje u trku za predsednički mandat. A šef izbornog štaba JR za parlamentarne izbore Sergej Neverov, već je izjavio da „mi veoma računamo i verujemo da će spisak partije predvoditi predsednik partije“. Podsetivši da je krajem aprila, u godišnjem obraćanju Parlamentu, Putin izjavio da je Rusiji neophodna decenija stabilnog razvoja Neverov je ocenio da je „to za nas signal da ćemo raditi zajedno“.
Takođe, ako na decembarskim izborima Putinova lista dobije dvotrećinsku većinu (koju i sada ima u Donjem domu), nošen krilima te pobede, može biti siguran u bar 60 odsto glasova u prvom krugu predsedničkih izbora, ma ko bili njegovi protivkandidati. A put do pobede na parlamentarnim izborima vodi preko svežih ideja, poput narodnog fronta. Da je cilj daleko veći od trijumfa na decembarskim izborima, potvrđuje i sam Putin. „Osim izbora za Državnu dumu, moramo da mislimo i o sledećoj etapi razvoja zemlje“, naglasio je Putin već 7. maja, na susretu sa članovima novoformiranog Koordinacionog saveta narodnog fronta, u koji su ušli predstavnici ratnih veterana, saveza žena i sindikata.
Zbog svega navedenog, Putinov „staljingradski govor“ može biti prvi u nizu koji najavljuje i baca više svetla na dalji tok događaja. Neki analitičari očekuju odgovor Medvedeva na konferenciji za novinare najavljenoj za sredu 18. maj, kada bi predsednik navodno mogao da zvanično istakne svoju kandidaturu. Ipak, kako sada stvari stoje, reklo bi se da nema čak ni teoretske šanse da Medvedev trči predsedničku trku i u njoj trijumfuje bez dogovora sa Putinom. Jer Medvedev bi u direktnom sučeljavanju sa najpopularnijim ruskim političarem, izvesno je, bio poražen. Zato je teško poverovati da bi Putin otvarao „staljingradski front“ bez namere da odnese konačnu pobedu.