Posetite Tursku da ona ne bi posetila vas

Piše Vladimir Dimitrijević

Zoran Milošević se u knjizi „Turska i neoosmanizam“ bavi političkim sistemom i ideološkim tradicijama u ovoj zemlji; turskim političkim partijama; spoljnom politikom Istambula; ulogom armije u turskoj politici;  pitanjem Kurda…

Dok budete letovali u Turskoj ove, 2011. godine, umesto nekog lakog štiva koje će vas opuštati da biste zaboravili na stvarnost, bolje bi bilo (makar i bolnije) da sa sobom ponesete knjigu dr Zorana Miloševića, našeg uglednog sociologa i geopolitičara, koji se razume ne samo u geopolitiku i sociologiju, nego vidi i duhovne korene krize koja je snašla pre svega pravoslavne narode ( nije čudno da su ga, za razliku od Srba koji se žapski kreketavo kuvaju u vodama evroatlantizma, Rusi nagradili uglednim priznanjima za dosadašnji rad). Baveći se od početka svog rada religioznim elementima globalizma (od društvene doktrine rimokatolicizma do sekti), ispitivanjem puteva unijaćenja pravoslavnih kroz vekove i danas, izmenom nacionalnog identiteta naroda na Istoku (kako od Malorusa nastaju Ukrajinci, a od Srba dukljanoidni montenegrini), Zoran Milošević je, naravno, morao da dođe i do problema savremene Turske koja nam je, u ovom trenutku, bliža od Evropske unije ( bar kad je vladajuća koalicija u pitanju).

500 GODINA „PROSVEĆENOSTI“
Milošević se u knjizi „Turska i neoosmanizam“ bavi političkim sistemom i ideološkim tradicijama u ovoj zemlji (stalno rastrzanoj između žala za kalifatom i kemalističkog, sekularnog nacionalizma); turskim političkim partijama (od kojih su najvažnije Erdoganova Partija pravde i razvoja i kemalistička Narodno-republikanska partija); spoljnom politikom Istambula (čiji je cilj da Turska postane ne samo regionalna, nego i svetska sila sa značajnim uplivom u UN i NATO); ulogom armije u turskoj politici, ona je u trenucima zaokreta ka islamizmu vršila udare u korist kemalističkog turkizma; naravno, i neizbežnim pitanjem Kurda, koje Turska pokušava da asimiluje, ali joj to, bar za sada, ne polazi za rukom. (Milošević svestan da je u novoj geopolitičkoj raspodeli moguće da se Srbi ponovo nađu tamo odakle su pobegli 1804. godine, predlaže da se s Kurdima unapred stupi u vezu i da se njihovo pitanje ozbiljno prouči; naravno, žutokraki vilenjaci koji vilene u carstvu EU bajki neće čuti ni ovaj glas razuma.)Umesto neuspešne asimilacije sprovode se, bar povremeno, uspešni pogromi, pa ljudi poput Orhana Pamuka katkad završe na sudu, zato što se usude da govore o milion pobijenih Jermena nekad i 30 hiljada pobijenih Kurda danas. Kakav je nivo tolerancije u ovom društvu koje svim silama teži u zajednicu evropskih vrednosti vidi se i po tome što lekari Turci često odbijaju da leče Kurde pretučene u pogromima.
Naravno da je euforija u zemlji koja samo od turizma godišnje inkasira 20 milijardi dolara velika. Kako kaže Milošević, za sada im sve ide od ruke: SAD ih favorizuju, čak i u NATO-u, EU im obećava da će ako ne postanu članovi velike evropske porodice zauzvrat dobiti Balkan (možda sa Beogradom kao prestonicom, pa će Kalemegdanska tvrđava opet razviti neki od muhamedanskih barjaka), umesto vojske Huseina Baraka Obame u Bondstil će ući Gulovi i Erdoganovi momci, potvrđujući odanost Muratovim ciljevima na Kosovu i Metohiji… A imidž im je uglavnom odličan; još 1998. godine Hilari Klinton (tada samo supruga Bila saksofoniste) izjavila je: „Turska ima dugu istoriju verske trpeljivosti  pošto je bila rodno mesto pravoslavnog hrišćanstva i tačka susretanja tokom istorije mnogih velikih svetskih religija“ („Hrišćanska misao“, br4-8/1998 ). Na stranu to što prva dama američke spoljne politike nema potrebu da zna da Turska nije kolevka pravoslavnog hrišćanstva; isticati Tursku kao ideal verske tolerancije posle svega što se dešavalo Srbima, Bugarima i Grcima u vekovima ropstva i što se desilo Jermenima 1915. godine u najmanju ruku je priprema za nekih novih petsto godina „prosvećenosti“. Pod Stambolom, naravno…Dakle, umesto Evropske unije čeka nas, opet, Rumelija. Pa ipak, Milošević nije radikalni pesimista.

EKSPLOZIVNA PROTIVREČJA
Naime, ni tursko društvo nije lišeno eksplozivnih protivrečja. Turski geopolitičar mlađe generacije Mehmed Perinček upozorava da bi SAD mogla da, praveći svoj Bliski istok, kurdsko i druga nerešena pitanja iskoristi za komadanje države koju je uobličio Kemal Ataturk. Za trideset godina, Kurdi će biti polovina stanovništva te države. Uostalom, kako podseća Milošević, to što SAD kontroliše sever Iraka ugrožava ne samo Tursku, nego i čitav prostor od zapadne Evrope do istočne Azije. Evroazija je u pitanju, gospodo; kao što je i srpski narod stradao u ratovima od 1991. do 1995. godine, i kao što mu se sprema nesreća samo zato da bi se od Sarajeva do Ankare (preko Raške oblasti, Kosmeta i Makedonije) stvorila „zelena transverzala“, tako je moguće da će i Turska proći kao bivša SFRJ kad „odradi“ ono što treba gazdama globalizma. Sasvim u skladu sa apokrifnom izrekom crnog maga vašingtonske geopolitike, Kisindžera, da je samo jedna stvar opasnija od toga da se bude američki protivnik – to je da se bude američki saveznik… Zato Milošević smatra da je Turskoj potreban treći put –niti ostajanje pod dominacijom Zapada, što je vodi u raspad, niti neoosmanizam, koji je vodi u sukob s narodima Balkana… Da li će ona taj put naći? Ostaje da se vidi.