NOGO Šegrte nisam slušao

Piše Rajko Petrov Nogo

Kakva bi to bila mladost, kada joj more ne bi bilo do ko­le­na…
Moj na­ra­štaj obe­le­ži­la je še­zde­set osma, stu­dent­ska go­di­na. Evo nas na uve­ća­noj fo­to­gra­fi­ji, još 1966, i to kraj cr­kve u Ka­li­no­vi­ku – ne­ki bi da­nas vo­le­li da ih tu ne­ma – grup­ni por­tret sa Du­škom Tri­fu­no­vi­ćem. Od D.Tri­fu­no­vi­ća smo ta­da uči­li pr­ve do­ma­će lek­ci­je iz je­re­si. Da smo bi­li pro­mu­ćur­ni­ji, mo­gli smo od tog istog me­štra uči­ti i lek­ci­je iz mi­mi­kri­je – ka­ko se pr­vo la­ne ono što dru­ga pa­ščad tek re­že, a za­tim za­va­ra trag. U smi­slu, ka­kav čo­vek, ta­kva aso­ci­ja­ci­ja. Po­što nas je Du­ško Tri­fu­no­vić na­ja­vio kao sud­bo­no­sne de­ča­ke – „pro­du­ho­vlje­ne mla­de ma­ni­ja­ke / pu­ne re­ske te­ku­ći­ne i zvu­ka / ko­ji će dok ne od­ra­stu da vla­da­ju sve­tom“ – mi smo ta­da od­ra­sta­li ka­ko smo zna­li i ume­li; ko iz še­ši­ra, ko iz ši­nje­la, ko go, ko bos po tr­nju, dok se ni­je svak o svom ja­du za­ba­vio… Ne­pri­la­go­đe­ni, sve­tom, ko­li­ko znam, ni­smo vla­da­li. Ili, mo­žda, i je­smo…

DERVIŠKA NAUKA
Eno nas na Su­tje­sci i Tjen­ti­štu sa Me­šom Se­li­mo­vi­ćem, Ća­mi­lom Si­ja­ri­ćem i Ma­ti­jom Beć­ko­vi­ćem, vit­ki i ko­sa­ti… Još ni­ko ni­je ob­ja­vio knji­gu, a već smo si­la od ko­je za­zi­ru. U tek po­kre­nu­toj re­vi­ji „Li­ca“ oštro raz­vr­sta­va­mo šta je ži­vo, a šta mr­tvo u sa­vre­me­noj knji­žev­no­sti Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Još smo za­jed­no… Vi­še nas zbli­ža­va­ju za­jed­nič­ka ne­za­do­volj­stva i jun­ska po­bu­na, ne­go što nas raz­dva­ja­ju ve­re i na­ci­je. Tek će­mo ka­sni­je po­če­ti da na­pre­du­je­mo u pro­šlost… Za­ sa­da pi­še­mo pe­sme o Prin­ci­pu jer je Ga­vri­lo Prin­cip, pre­ru­šen u za­ve­re­ni­ka anar­hi­stu, bio naš pre­ki pu­to­vo­đa iz oho­log za­bo­ra­va ka sop­stve­nim ko­re­ni­ma… Eno nas ka­ko na Vi­dov­dan sta­je­mo u Prin­ci­po­ve sto­pe kraj Prin­ci­po­vog mo­sta i re­ci­tu­je­mo ono što je ovaj su­žanj na za­tvor­skoj por­ci­ji ure­zao: „Do­bro je re­kao pre / Že­ra­jić, so­ko si­vi, / Ko ho­će da ži­vi, nek mre, / Ko ho­će da mre, nek ži­vi“… (Još du­go, ka­da se već bu­de­mo osu­li, za Vi­dov­dan će­mo Ka­ra­džić i ja no­si­ti cve­će i pa­li­ti sve­će mla­do­bo­san­ci­ma kraj Ko­šev­ske ka­pe­le.) Stra­sno de­ba­tu­je­mo o ge­ne­ra­ci­ji pa­lih an­đe­la, o De­di­je­ro­voj knji­zi „Sa­ra­je­vo 1914“, o Pa­la­ve­stri­noj stu­di­ji i hre­sto­ma­ti­ji „Knji­žev­nost Mla­de Bo­sne“… Eno nas ka­ko po­sta­vlja­mo plo­ču Ti­nu Uje­vi­ću u ka­fa­ni kraj cr­kve Sve­tog An­te, gde je vo­leo da se­di. Taj ku­tak smo na­zva­li Ti­no­vo ćo­še, a iz­nad oka­či­li sti­ho­ve: „No­ćas se mo­je če­lo za­ri / No­ćas se mo­je ve­đe po­te / I mo­je mi­sli san oza­ri / Umre­ću no­ćas od le­po­te“… Tu se, do­du­še, pi­je pi­vo i igra tom­bo­la, ali šta ma­ri. Isto ve­če ču­je­mo živ od­jek Ti­no­vih sti­ho­va: Jes da sam na tom­bo­li iz­gu­bio, a osta­tak pro­pio. Baš me bri­ga. Va­žno je da mi se če­lo ža­ri… Ne znam ko­jim po­vo­dom, a ni­sam si­gu­ran ni is­pred či­je bi­ste, ne­ko od nas go­vo­ri one sti­ho­ve – „O čud­no je to, čud­no / Da ov­de / U na­šoj ze­mlji, kraj Evro­pe / Ham­zom zo­vu me­ne“ – a ču­jem pri­gu­šen glas sa uli­ce: Za­što je čud­no, ko­me je čud­no? Ham­zi Hu­mu, ka­žem. Taj po­vi gla­vu i pro­đe…
Jed­nom go­di­šnje od­la­zi­mo i na Kranj­če­vi­ćev grob i pro­pi­tu­je­mo se da li je bo­lje bi­lo kad je do­mo­vi­nu tek u sr­cu no­sio, i br­da joj i dol, ili sad kad je, ova­kvu ka­kva je, i ima­mo i ne­ma­mo… Kao mla­di se­kre­tar Udru­že­nja, sve sam ove na­še jav­ne ge­sto­ve ta­ko ­re­ći ozva­ni­čio. To, raz­u­me se, ni­je pro­ma­klo bud­nim oči­ma… Na­ša je jun­ska po­bu­na pro­pa­la, i ne­ka je, da je us­pe­la mi bi­smo vla­da­li, pa bi­smo se, kao i sva­ka lo­ša vlast, mo­ra­li sti­de­ti, ume­sto ovih što sti­da ne­ma­ju… Pro­šli smo ope­ret­ski i ni­šta nam se rđa­vo ni­je de­si­lo. Svim sr­cem smo bi­li uz one iz pro­šlo­sti što su one­sve­šće­ni od srdž­be i ba­ru­ta po uli­ca­ma umi­ra­li, a ne­ka­ko smo i od se­be kri­li da mi to ni­smo. Sa raz­bo­ri­to­šću, u ko­joj je uvek iz­ve­stan pro­ce­nat ku­ka­vič­lu­ka, po­vu­kli smo se u knji­žev­nost i te­ši­li Me­ši­nim der­vi­škim na­u­kom: „Mi­sao je sa­mo tvo­ja – čin je sva­či­ji!“ Ni­šta nam se rđa­vo ni­je de­si­lo, ka­žem, osim što nam, a da mi to ne zna­mo, do­si­jei u po­li­ci­ji bu­bre, a Ud­ba smi­šlja na­či­ne ka­ko da me­đu na­ma za­vrg­ne raz­dor. Usko­ro po­či­nje­mo je­dan od dru­go­ga da za­zi­ra­mo. Je­dan žu­ti, oma­len, am­bi­ci­o­zan i bez da­ra, ali gla­ve vi­so­ko uz­dig­nu­te, kao sva­ki pra­zan klas već za­vr­bo­van, iza le­đa ko­lu­ta oči­ma na Ra­do­va­na; ho­će re­ći da nas Ra­do­van špi­ja… Ni na se­kun­du ni­sam po­ve­ro­vao. Taj što ko­lu­ta oči­ma to­bo­že je Sr­bin, ali kad pi­še, pi­še hr­vat­ski… Eno ga da­nas kod Si­laj­dži­ća, ta­mo je ne­ki pr­de­njak… Taj Či­či­kov se, pred sa­mi rat, bio osme­lio da kao šef iz­da­vač­kog pred­u­ze­ća „Mrak“ do­đe u An­dri­će­vu za­du­žbi­nu da pre­ku­pi autor­ska pra­va za An­dri­će­va de­la, da An­dri­ća, sve ži­vljeg i sve ak­tu­el­ni­jeg, čuj, čuj, ob­ja­vi u „Kul­tur­nom na­slje­đu“, u ni­zu sa efe­mer­nim ho­dža­ma i ha­dži­ja­ma… Ču­jem se­be ka­ko go­vo­rim da za tu ra­bo­tu ima­mo ne­ko­li­ko uvje­ta: pr­vi je da pred­go­vor za to iz­da­nje pi­še Mu­ha­med Fi­li­po­vić, dru­gi je da se, kao auto­ri, svi iz „Mra­ka“ pot­pi­šu na na­slov­noj stra­ni onog li­sta gde su An­dri­ća na pe­ro kao na ko­lac na­bi­li… Šta, ni­ste vi auto­ri… Ni­sam vi­deo ni da ste pro­te­sto­va­li. I tre­ći je da Za­du­žbi­ni ho­no­rar is­pla­ti­te u ku­li­ni­ma, mo­ne­ti ko­ju na­me­ra­va­te da uve­de­te i njo­me ot­ku­pi­te pra­vo na laž – od Ku­li­na ba­na do na­ši­jeh da­na… Ina­če ni­šta od autor­skih pra­va… Dok go­vo­rim, vi­dim ka­ko Či­či­kov sve če­šće u Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, se­kre­ta­ra Za­du­žbi­ne, po­gle­du­je, a Per­ke se s odo­bra­va­njem me­ni osme­hu­je… Ko ras­po­la­že pra­vi­ma? Ko mi ih to ne da, pi­ta Či­či­kov. – Ne dam ti ih ja, ču­jem svoj već po­dig­nu­ti glas… Erih Koš da­je pa­u­zu. Dža­džić pi­ta da li je do­tle do­šlo. Ivan V. La­lić mi nu­di ci­ga­re­tu. Ne­ki­ma je i ne­la­god­no… Do­vi­đe­nja, idej­na sli­ko, ni­sam se svi­ko…

CIKETAVA HISTERIJA
Ko­ji su za­lud­ni, pa sva­šta či­ta­ju, pri­ča­ju mi, opet o jed­nom ko­ji mi je u mla­do­sti bio pri­ja­telj i o mo­joj po­e­zi­ji če­sto pi­sao na­dah­nu­to, a da­nas ku­di što je ta­da hva­lio, sve po­ku­ša­va­ju­ći da mi na le­đi­ma ucr­ta me­tu. Ka­ko lju­ta za­vist za­ko­ni­to u mr­žnji za­vr­ša­va. Ka­ko mu se, čim poč­ne o me­ni, sva­ko­ja­ki mrak pri­vi­đa… Ku­me Vu­ji­ca, Vu­ji­ca Vu­li­će­vi­ću, zo­veš li se da­nas Mar­ko Ve­šo­vić i je­si li se i u to­me ime­nu o se­bi za­ba­vio… Is­tu­re­no ode­lje­nje ove sa­ra­jev­ske bra­ti­je, be­to­nir­ci i dru­ge be­o­grad­ske usta­še, go­di­na­ma če­re­če i moj lik i de­lo… Osta­je­mo mir­ni… Sa ma­lo pre­te­ri­va­nja po­no­vi­ću re­či Vu­ka­ši­na iz Kle­pa­ca, ko­ji je svo­jim mi­rom, dok mu je od­se­cao deo po deo te­la, iz­be­zu­mio usta­šu: „Sa­mo ti, di­je­te, ra­di svoj po­sao“…
Pre ne­ko­li­ko go­di­na, sa No­vi­com Pet­ko­vi­ćem i Mi­lo­va­nom Pe­ce­ljem še­tao sam dva de­be­la sa­ta Sa­ra­je­vom: da usta­no­vi­mo je l’ Sa­raj­evo gdje je ne­kad bi­lo, je l’ ka­fa­na kraj Mo­ri­ća ha­na. Kao da sam še­tao kroz me­ni od­ne­kud po­znat, ali tu­đi grad, ni­šta se u me­ni ni­je po­ma­klo. Ka­da smo kre­nu­li da vi­di­mo as­fal­tom za­li­ve­ne Prin­ci­po­ve sto­pe, od­ne­kud ne­ko vi­če: Raj­ko, je­si li to ti? Pa ti si lud! Vi­dim Rat­ka Oro­zo­vi­ća, sa­ti­ri­ča­ra i fil­ma­dži­ju, ko­ji je ne­ka­ko, on zna ka­ko, pre­te­kao u mu­sli­man­skom Sa­ra­je­vu. Po­lju­bi­li smo se po na­ški, hra­bro, tri­put. Pi­tam ga šta mu je čud­no što še­ta­mo po svo­me gra­du ko­ji le­ži na srp­skom grun­tu… Ve­li, mo­gu li da vas sli­kam? – Sli­kaj, Rat­ko, ko bi mi ve­ro­vao da sam sa ova­kvim pri­ja­te­lji­ma ovu­da še­tao kad nas ti ne bi fo­to­gra­fi­sao… Sta­jem u za­li­ve­ne Prin­ci­po­ve sto­pe u ko­je smo u mla­do­sti svi re­dom sta­ja­li… Pi­ta­li po­sle Pe­ce­lja, a on me­ne, jer su fo­to­gra­fi­je po gra­du ko­la­le, mo­gu li da ih u nji­ho­vo­m „Oslo­bo­đe­nju“ ob­ja­ve. Od­go­vo­ri­li smo da ne vi­di­mo raz­lo­ga – šta ima čud­no što smo pri­vat­no po­se­ti­li svoj grad. Grad u ko­jem da­nas vi­še ima Ki­ne­za i mu­dža­he­di­na, ne­go Sr­ba… A ni fo­to­gra­fi­je ni­su kao što su ne­kad bi­le… Do­ma­lo, pri­ča­ju mi, pi­še onaj Vu­ji­ca, onaj što ve­ša obe­še­ne i stre­lja stre­lja­ne, ka­ko smo mo­gli ta­ko ser­bez še­ta­ti jer ni­smo nje­mu na­ja­vi­li do­la­zak. A da je­smo, po­ka­zao bi on me­ni, usta­ši s ko­kar­dom, vra­tio bih se na Pa­le, no­seć de­snu u li­je­voj ru­ku; No­vi­ci bi, opet, sr­ce iš­ču­pao…
Za­mi­šljam taj su­sret, tu ci­ke­ta­vu hi­ste­ri­ju. Lju­di se okre­ću… A kad nam se po­gle­di sre­to­še i kad ni­za nj po­gle­dah, a nje­mu se, si­ro­ma­hu, tre­su no­ge i na no­ga­ma no­ga­vi­ce. Za­mi­šljam oba­zri­vog Ku­stu­ri­či­nog sce­na­ri­stu ka­ko za­sta­je, okre­će se una­o­ko­lo, mo­ra da oko me­ne ima pr­sten Ra­do­va­no­vih lju­di; ako ih ne vi­di, ne zna­či da ih ne­ma… Ma­ni be­la­ja, okre­ni se na dru­gu stra­nu, pa pro­đi. Mo­žda je ne­ka de­le­ga­ci­ja… Za­mi­šljam još jed­nog pro­znog pi­sca ko­ji se sli­kao sa ka­la­šnji­ko­vom, a ču­ven bio po to­me što je išao u Her­ceg No­vi kod An­dri­ća da se le­po raz­gra­ni­če: do­kle je An­dri­će­vo u isto­ri­ji, a oda­kle je nje­go­vo… Po­slu­ži­la ga Mi­li­ca, pri­čao mi je, ka­fom i lo­zo­vom ra­ki­jom. A do­kle god je se­deo, An­drić ni jed­nu je­di­nu reč ni­je pro­go­vo­rio. – Be­ži od lu­de že­ne, ću­ti sa ta­kvim čo­ve­kom… Dok sam ta­mo ži­veo, taj Ibri­šim se bio na­va­dio da svra­ća u moj stan… Pri­ča­li o ovo­me, o ono­me, dok će jed­ne no­ći – da bi naj­bo­lje bi­lo da se svi Sr­bi u Sr­bi­ju od­se­le i da nje­ga osta­ve sa nje­go­vim ta­kvim, ni­ka­kvim mu­sli­ma­ni­ma. Do­bro, ka­žem, šta će­mo sa star­ci­ma? I njih. Sa gro­blji­ma? I njih. Sa cr­kva­ma? I njih. Sve to da ise­li­mo – pa da ja te­bi do­đem u tvo­ju, a ti me­ni u mo­ju dr­ža­vu. – Da mi ni­si u ku­ću do­šao, znao bih ti bo­lje od­go­vo­rit, ka­žem. Vi­diš gde su ona vra­ta. Haj­de, po­la­ko, a ja ću za to­bom. Pa ta­mo na uli­ci da za­vr­ši­mo ovu pri­ču. Ka­da smo iza­šli, ja mu ka­žem, a bio je vi­sok i sna­žan, kre­ći, če­kam te na bi­lje­gu… On pod­vi rep i ode… Eto, ka­da bi taj na­i­šao, za­mi­šljam da bi mi re­kao: A, okle ti. Haj­mo na ka­hvu… Je­dan ko­ji ove mo­je im­pro­vi­za­ci­je slu­ša, sa­svim ozbilj­no ka­že da je to sve le­po i fi­no, ali da sam za­bo­ra­vio onog An­dri­će­vog Ci­ga­ni­na iz „Mu­sta­fe Ma­dža­ra“, mo­gao bi mi sa ka­kvog kro­va, ona­ko ne­ho­ti­ce, pu­sti­ti ću­ski­ju na gla­vu…
Šta mo­že ću­ski­ja ova­kvoj gla­vi…
Ne znam da ku­cam ni na pi­sa­ćoj ma­ši­ni, ni na kom­pju­te­ru. Ne znam ni da ot­ku­ca­vam. Dr­žim da je knji­žev­nost ruč­ni rad… Što ru­kom na­pi­šem i da­nas mi dru­gi pre­ku­ca­va­ju. Oni ko­ji su mi on­da pre­ku­ca­va­li, mla­di pi­sci – onaj što se o se­bi za­ba­vio, i Ku­stu­ri­čin sce­na­rist, re­ci­mo – da­nas se, pod sta­rost, ža­le ka­ko ni­sam pri­hva­tio ni­je­dan nji­hov pred­log da u onom što tip­ka­ju ko­ju reč pro­me­nim… Ovo je pri­li­ka da se za­hva­lim tim svo­jim dak­ti­lo­gra­fi­ma! I Ćo­pi­ću su ne­ki nu­di­li, kad im se što­god ni­je svi­de­lo, da pro­me­ša 30 slo­va, pa pi­še is­po­čet­ka:
E, to već ni­sam ku­šao –
še­gr­te ni­sam slu­šao… онлайн займы займ без паспорта на картувзять займ онлайн на кивизайм без проверок и звонков