Ni dede nisu što su nekad bile

Piše Dragomir Antonić

U pretprošlom broju „Pečata“ urednik je objavio srpsku šifru – Neka bude što biti ne može! Šifra je, kako dolikuje, u stihovima i spada u tipičnu zagonetku – što ne može biti. Odgonetka ima četiri stiha. Jedan od njih glasi: Dok ne rodi javor jabukama. To što izgleda da je ne moguće, u stvari desiće se o Badnjem danu. Tada se badnjak, često od javora, kiti jabukama. Za one koji su zaboravili: Srbija je imenica ženskog roda, zagonetka je veoma stara, antička, ovo su dani oko Đurđevdana,  godina je 7519

Srbi su, po demografima, na trećem mestu najstarijih naroda (ako se ne uračunaju gospoda Mićun i Nikola H.) u Evropi. Na domaćem terenu, Stari Srbi su potpuno podetinjili. Gledaju sapunice, pljeskaju rukama, taši, taši tanana, i igraju se žmurke.
Kad sasvim mala deca žele da se sakriju, ona zažmure ili pokriju oči rukama, a pošto nikog ne vide zaključuju da ni njih niko ne opaža i da ih je nemoguće pronaći. Čuju su samo veseli dečiji glasovi: Nema me! Ne znaš gde sam! Ne možeš da me nađeš! Igra traje dok se deca ne umore ili starijima ne dosadi.
Bezazlena dečija igra postala je model za sveukupno ponašanje u državi Srbiji.(Ima ovakvog ponašanja i na globalnom nivou, ali kako sam ja srpski rodoljub, a ne planetarni lelemudalista baviću se samo Srbijom.)
Dok rodoljube ne zabrane!
Šta zapravo Stari Srbi neumorno, skoro pet decenija, rade?

ZANEMELI SRBI
Prave se da ne vide ono što svi vide; ne čuju ono što svi čuju; vrte istu priču u koju ni sami više ne veruju, ali prilagođavajući terminološki rečnik zahtevima novih vlasti. U poslednje vreme su otkrili da su za sve drugi krivi i počeli su da
zapomažu sa svih strana, al’ najviše sa malog ekrana, kako je naš najveći problem što nema svežih ideja. Gledate osobu, uvek je na nekakvom položaju, zašlu u osmu deceniju ovozemaljskog lagodnog života kako pati što nema novih ideja. Samo mu to fali. Sve drugo mu je potaman.
Otvorite dnevne novine, najstarije na Balkanu, kada u njima razgovor  sa slikom čoveka koji pomenute novine čita od prvog broja. Jadikuje zbog nedostatka novih ideja i obećava da će tokom svog mandata podmladiti ustanovu kojom predsedava. To mu apsolutno verujem. Teško da će bilo gde pronaći nekog ko je stariji od njega, tako da je podmlađivanje, vremenom, osigurano.
Njegov potčinjeni, daleko mlađi akademik, tek je zakoračio u devetu deceniju životnog bitisanja, mudro i akademski, na osnovu lične ideje – da se vidi da ih ima – zaključi da je „nacionalno pase“ i da bi trebalo da prestanemo da o tome pišemo i govorimo jer to više „ni političari ne rade“. Ako su to nove ideje odmah da se svi odreda prekrstimo. Obema rukama.
Ako je pomalo šaljivo to o čemu pričaju, da li bi bilo zanimljivije videti o čemu Stari Srbi ćute?
Ćute o svemu o čemu bi morali govoriti. Ćute da su Francuzi postavili graničare prema Italiji. Usred Evropske unije uniformisani graničari. Romi se proteruju, izbeglice ne primaju, studenti štrajkuju, radnici blokiraju puteve, članice pred stečajem, evropski vojnici priznaju da su zločine posmatrali, ali su ćutali.
Ovi događaji pokazuju da Unija nije raj na zemlji, ali „naša“ V(ašingtonsko)-B(riselska) vlada (dalje:VB) ne želi da ruši sopstveni ideal. Igraće se žmurke. Stari Srbi su solidarni. Ostali neće ništa primetiti.
Dobro, može se reći sve je to unutrašnja stvar Unije, ali kako je onda jedino merodavno ono što u vidu ultimatuma iz Unije stigne Srbima i Srbiji?
Ćuti VB. Ćute Stari Srbi jer ako ćutanje i nije zlato ono jeste nacionalna penzija ili bar savetodavno mesto u nekakvoj delegaciji
Iz Unije stigne poruka u obliku pitanja: morate pre razgovora o kandidaturi da uspostavite susedske odnose sa NATO pokrajinom Kosovo.
Pitanje stiglo. VB ćuti. Stari Srbi ćute.
Vade živim Srbima bubrege, jetru, aortu, deru kožu, čupaju srce. Unija predlaže da se sve proveri, VB kaže da sačekamo. Stari Srbi zanemeli. U Beogradu i Kragujevcu, u državnim bolnicama, živu decu otimali od majki. Majkama dečija umrlica, a zdrava beba onima koji su platili. Da se ćuti. Složni su VB i Stari Srbi. Unija nije zainteresovana.
VB hapsi mlade Srbe, zatvara, osuđuje. Hoće da im okalja i zabrani OBRAZ. Unija nije zabrinuta. Stari Srbi takođe.
O Kosovu i Metohiji? Ne žele ni da slušaju. To je stvarno „pase“. Nije više tema ni za kafanski razgovor.
Zašto Stari Srbi ćute kad se iz školskih programa izbacuju rodoljubive narodne pesme! O slobodarskoj literaturi i da ne govorim. Recitovanjem tih pesama i pisanjem knjiga o borbi za slobodu  su zaradili današnje nacionalne penzije, a mnogi su stekli naučne titule i zvanja analizirajući likove Miloša Obilića, Toplice Milana, Karađorđa, Miloša Obrenovića, vladike Rada, Koča Racina, domaće i strane radničke pokrete…

NEMA STRAHA
Zarad novčanog dodatka odrekli bi se sopstvenih dela i minulog rada. U čemu je razlika između njih i posrnulih žena koje su se odrekle časti i poštenja zbog novčanog priloga? Ne znate? Žene svojim samopregornim radom nisu stekle nacionalne penzije. A mnoge su zaslužile.
A opet nešto mi nije jasno. Ućutali se na Uniju, miljenicu nad miljenicama, a raspreli priču o poseti iz Anadolije i još u Svetlu nedelju.
Svilen gajtan stigao iz Carigrada. Oni se raduju.
Žal za mladost? Pusto tursko? Turske lire? Opasne su dede. Neće svog štićenika ni da upozore da nema razlike između starog Bajazita i modernog Gula. Kad su Srbi u pitanju…
Gajtan dugačak. Mnogo ljudi može omotati. Nosio ga Turčin sa još dvojicom. Toliko je dug i težak.
Mladoturčin reformator sa srpskoga dvora, lepo donosioce primio i pred njima gajtanom zapretio Malom Radojici. Radojica se nije dao uplašiti. Šta će biti znamo. Zato se Malom Radojici mora pomoći.
Hvala Bogu, o svemu što oni ćute, u narodu se priča i to glasno. Ne šapuće se i ne krije. Nema straha. Kad su nam oteli sve, oteli su nam i strah. VB i Stari Srbi su poverovali u igru žmurke. Dok su se oni igrali mladi su odrasli. I mnogi od nas sa njima. Neće se baš sve odigrati kako su scenaristi zamislili. Ima još tvrdoglavih i upornih. Nije glava na ramenu jedino zbog čega vredi živeti. Sloboda, Čast, Data Reč, Radost, Domovina, Potomci su reči koje se pišu velikim slovom i nisu nestale iz pamćenja Srba. Nema nam druge, moramo se suprotstaviti. Sve legalno i po zakonu. Bez straha.

***
U pretprošlom broju „Pečata“ urednik je objavio srpsku šifru – Neka bude što biti ne može!
Samo za čitaoce „Pečata“ objasniću šifru i dešifrovati jedan deo. Šifra je, kako dolikuje, u stihovima i spada u tipičnu zagonetku – što ne može biti. U Srba, zagonetka se odnosi na devojačku kletvu izrečenu kroz stih: Da Bog dade ti se neudala!
Odgonetka ima četiri stiha. Jedan od njih glasi: Dok ne rodi javor jabukama. To što izgleda da je ne moguće u stvari desiće se o Badnjem danu. Tad se badnjak, često od javora, kiti jabukama. Za one koji su zaboravili: Srbija je imenica ženskog roda, zagonetka je veoma stara, antička, ovo su dani oko Đurđevdana,  godina je 7519.
Srbi, dolaze bolji dani. Sprem’te se!


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.