MILORAD BATA MIHAILOVIĆ (1923-2011)Slikar srpske drame, svesti i sudbine

Piše Dejan Đorić

Katedralni prostor njegovih slika potiče iz naših manastira. Najpoznatija njegova slika „Beli Milutin“ iz 1975. godine izraz je kolektivne svesti i podsvesti. Portret srpskog kralja koji je podigao najviše crkava, metafora je monaštva, isposništva, ćutnje, posta i molitve, osnova vizantijske estetike i mistike isihazma i apofatizma

Milorad Bata Mihailović jedan je od najznačajnijih srpskih slikara dvadesetog i prvih decenija dvadeset prvog veka. Rođen u Pančevu 1923. godine, preminuo je pre desetak dana u osamdeset osmoj godini. Umetničko školovanje započeo je 1946. godine na beogradskoj Likovnoj akademiji koju je napustio 1948. godine. Sa Petrom Omčikusom   pripadao je Zadarskoj grupi, nekolicini slikara koji su se nezadovoljni  akademskom i socrealističkom nastavom odvojili od Akademije. Bio je član grupe Jedanaestorica, kao jedan od prvih predstavnika srpskog poratnog modernizma. U ranom periodu slikao je lobanje, pejzaže, mrtvu prirodu, portrete, autoportrete i enterijere („Autoportret sa šeširom“, 1947; „Starudije“, 1948). Slikao je u duhu srpskog intimizma i zanatski solidnog realizma, kao i Mića Popović i Petar Omčikus na početku karijere. Zanimali su ga koloristi između dva svetska rata i Pariska škola i od 1952. godine  je živeo u Parizu sa suprugom slikarkom Ljubinkom Jovanović Mihailović. Beograd je tih godina za njega bio „grad gustog mraka, grad laži, hipokrizije, očaja, loše rakije. Bio je to, dakle, i hemijski i fizički mrak“, pa ipak mu je uprkos ličnoj nemaštini posvetio nekoliko kompozicija („Veliki Beograd“, 1951. i „Beograd zimi“, 1952). Posle alegorijske slike „Srbija sa bikom“ iz 1950. godine često se vraćao rodoljubivoj tematici.
U Parizu je najčešće izlagao u Galeriji „Ariel“ i na mnogim pariskim salonima. Upoznavši avangarde na izvoru, od tašizma do apstraktnog ekspresionizma, približio se slikarstvu Njujorške škole. U novoj, fizički i duhovno široj sredini, drugačije je predstavljao prostor, perspektivno ga je produbio, kompoziciono i dijagonalno usložnio, paletu je  rasvetlio, koristio je više izvora svetlosti,  eksperimentisao je i sa prirodnim i veštačkim osvetljenjem. Arhitekturu je prikazivao  kao organsku formu, a figure je na isti način linearno, prostorno i koloristički uskovitlao. U inostranstvu je nastalo njegovo opsesivno, skoro halucinantno, linerano tkanje slike i postao je značajan  za parisku scenu. Slobodno šaranje, lutanje po prostoru platna, bilo je u duhu tzv. „apstraktnog pejzažizma“ koji je na svetsku scenu lansirao pariski kritičar Mišel Ragon, a kod nas autorskom izložbom 1962. godine predstavio Aleksa Čelebonović.
Slikar je dva puta boravio u Njujorku (1962. i 1964. godine). Moderna umetnost je tada  bila u velikom usponu, a likovna scena, kako kaže, grozničavo uzavrela,  pa je žalio što nije ostao u Americi. Neke od svojih najboljih slika posvetio je tom gradu („Njujork vatrožder“, 1964; „Njujork“ i „Veliki Menheten“, 1967), zainteresovan za slikarstvo Džeksona Poloka i Vilijema de Kuninga. Mića Popović  u pismu svom prijatelju dobro je definisao njegovu upitanost: „apstraktno ili figurativno, sloboda ili ljubav, pripadništvo ili izolacija?“ Rešenje večnog, ne samo likovnog problema, slikar je pronašao kod El Greka i u srpskom srednjovekovnom živopisu.
Bata Mihailović je  slikar evropskog formata, cenjen od kolekcionara, poznanik Garsije Markesa i član SANU od 1985. godine. Uspeo je da internacionalni ekspresionizam, stran srpskom mentalitetu, stavi u službu istočnopravoslavne tradicije. Katedralni prostor njegovih slika potiče iz naših manastira. Najpoznatija njegova slika „Beli Milutin“ iz 1975. godine potiče iz kolektivne svesti i podsvesti. Portret srpskog kralja koji je podigao najviše crkava, metafora je monaštva, isposništva, ćutnje, posta i molitve, osnova  vizantijske estetike i mistike isihazma i apofatizma. Kralj, njegova zadužbina i naslikani prostor su beli jer su božanski. „Meni i sama reč Vizantija zvuči zlatno“ kaže slikar Ćele-kule, Jasenovca, Svetog Save, Kneza Lazara, Kosovske bitke, Serbia Sacra, Lovćena, Gavranovog polja, Kosova, Svetle Srbije, svetih ratnika, loze Nemanjića, Beograda, Zemuna i Čubure. Tri retrospektive (u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ 1981, u Galeriji SANU 1989. i 2005. godine) predstavile su ga kao umetnika koji je izbrisao granice prostora i vremena, modernog i tradicionalnog.
Milorad Bata Mihailović je slikar ne samo srpske drame, svesti i sudbine. Nikada nije podlegao sezonskim likovnim događanjima koja se projektuju, lansiraju i šire u cilju komercijalizacije. Boravak u inostranstvu pomogao mu je da iz daljine, sa ljubavlju, još više otkrije samobitnost nacionalnog bića. Postao je uzor umetnika koji se popeo na vrhove modernizma samo zato da bi bolje sagledao krvava polja srpske istorije.

Intervju sa Batom Mihailovićem možete pročitati u štampanom izdanju Pečata


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.