Libijska runda pripala Putinu

Piše Bogdan Đurović

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je korigovao svoje izjave o ratu protiv Tripolija i pripretio Zapadu novim ruskim raketama, čime je pokazao da je premijer Vladimir Putin ipak bio u pravu

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev korigovao je samog sebe samo nekoliko nedelja posle izjave o Libiji, koja je mnogima poslužila kao signal predstojeće velike konfrontacije između njega i premijera Vladimira Putina. Indirektno priznajući da je njegova procena bila pogrešna (a Putinova, samim tim, ispravna), Medvedev je na velikoj konferenciji za novinare u podmoskovskom Skolkovu načinio još nekoliko važnih izjava, posebno kada je reč o spoljnoj politici i odnosima sa NATO-om.

IPAK – KRSTAŠKI RAT
Mada su se reči Medvedeva, izgovorene u ruskom inovacionom centru „Skolkovo“, pojedinim analitičarima učinile kao početak predizborne kampanje, oni su ipak ostali uskraćeni za odgovor na glavno političko „pitanje decenije“ – da li će se mlađi ruski lider kandidovati za drugi predsednički mandat. Ili će to mesto ipak prepustiti iskusnijem članu tandema – Putinu. Kako je objasnio Medvedev, još uvek je rano za takvo izjašnjavanje, što su mnogi protumačili kao nagoveštaj moguće kandidature.
Tako je, osim čisto unutarruskih pitanja, glavni fokus njegove prve velike konferencije za novinare od kada je postao šef države bio usmeren ka međunarodnim pitanjima: protivraketnoj odbrani, NATO-u i Libiji. Govoreći o ovoj severnoafričkoj zemlji predsednik je dao izjavu za političke sladokusce, s obzirom na to da je prilično nedvosmisleno saopštio da je Putin bio bliže istini kada je NATO intervenciju nazvao „krstaškim ratom“. Jer, u martu je Medvedev oštro reagovao na ovaj Putinov stav i poručio mu da treba da bude „oprezniji u ocenama“, što je dalo povoda za spekulacije o raskolu u ruskom tandemu.
Tek, Medvedev je 18. maja u Skolkovu saopštio da su „pogažene“ rezolucije Saveta bezbednosti 1970 i 1973 o Libiji i da je „vreme pokazalo da je njima moguće manipulisati“. To su, zapravo, rezolucije za koje je Medvedev u martu izjavio da je lično „dao instrukcije“ ruskim diplomatama da glasaju za prvu, a da ne ulažu veto na drugu i da je on „svesno to uradio“. Putin je tada ocenio da to nije dobar potez i ogradio se da je to samo njegov „lični stav“. Ali, sada je i Medvedev bitno korigovao poziciju.
„Rezolucije 1970 i 1973 su, ako ćemo govoriti tvrdo, pogažene ponašanjem nekih država“, ocenio je Medvedev. Ipak, iako je „govorio tvrdo“, predsednik nije ukazao jasno na koje države misli. Za razliku od Putina, koji je još u martu sasvim direktno upro prstom. „Ova Rezolucija je, nesumnjivo, falična i štetna. I uopšte, da znate, to me podseća na srednjovekovne pozive na krstaški rat, kada neko poziva nekoga da idu na neko mesto i nešto oslobađaju. Zabrinjava ta lakoća sa kojom se donose odluke o primeni sile u međunarodnim poslovima danas. I, da kažem, u politici Sjedinjenih Država to poprima stabilnu tendenciju i trend. U vreme Bila Klintona bombardovali su Jugoslaviju i Beograd, Buš je uveo vojsku u Avganistan, na redu je Libija. Pod izgovorom zaštite civilnog stanovništva. Ali pod udarima bombi upravo i gine to isto civilno stanovništvo. Gde je tu logika i savest? Nema ni jednog, ni drugog“, optužio je premijer.

EVROPSKI DOM
A dva meseca kasnije, Medvedev je u Skolkovu naglasio: „Bez obzira na to što je Rusija u početku podržala jednu rezoluciju i dala saglasnost za usvajanje druge, to jest nije uložila veto, dalji razvoj događaja je pokazao da se takvim rezolucijama može manipulisati. To je tužno. Time se podriva autoritet UN. Ipak, smatram da su ove rezolucije bile važne u opštem kontekstu jer su pokazale opštu zabrinutost zemalja, ali postupati i dalje na ovaj način je nepravilno. Državama treba dati mogućnost da same biraju sopstveni put razvoja“. Medvedev je, dakle, posle dva meseca shvatio da se „takvim rezolucijama može manipulisati“!
Međutim, Medvedev je u Skolkovu prišao bliže Putinovoj poziciji po još jednom važnom međunarodnom pitanju. Jer, Putin gotovo neprekidno, još od rata na Kavkazu 2008, upozorava da će razvoj američke protivraketne odbrane (PRO) pre ili kasnije dovesti do obnavljanja hladnog rata i trke u naoružanju, o čemu je „Pečat“ u više navrata pisao. Istina, i Medvedev je na sličan način upozoravao na ovu opasnost na Samitu NATO-Rusija u Lisabonu krajem prošle godine. A šef diplomatije Sergej Lavrov je, pre 13 meseci, kada su Medvedev i Barak Obama u Pragu potpisali novi START sporazum o redukciji strateških nuklearnih arsenala – upozorio da Rusija ima pravo da se povuče iz ovog ugovora, ako pitanje PRO ne bude rešeno na adekvatan način.
Pre nekoliko dana, u dve različite prilike, nastupajući u Skolkovu 18. maja i na Sanktpetersburškom međunarodnom pravnom forumu dva dana kasnije, Medvedev je dao gotovo identične izjave, pozivajući Zapad da se dogovori sa Rusijom o pitanju PRO u Evropi (EvroPRO). Podsetimo, to je tema o kojoj se razgovaralo u Lisabonu u decembru, kada je NATO ponudio Rusiji da zajednički grade antiraketni kišobran. Rusija je predlog prihvatila (mada Moskva uvek upozorava da Evropi ne preti ozbiljan raketni udar), ali je Medvedev zatražio garancije da takav sistem neće biti upotrebljen protiv njegove zemlje, predloživši model „sektoralnog PRO“…
Upozorivši da odsustvo dogovora o EvroPRO vodi nazad u doba hladnog rata, Medvedev je u Sankt Petersburgu poručio: „Moramo da razmišljamo kakav će biti naš zajednički evropski dom. Pred nama je 2020. godina, kada će se u Evropi pojaviti novi sistem protivraketne odbrane. Hajde da se sada dogovorimo kakav će on biti“, objasnio je Medvedev, dodavši da ćemo u suprotnom imati Evropu iz 1980-ih godina.
Samo dva dana ranije u Skolkovu, Medvedev je bio znatno direktniji. „Nadam se da će na pitanja koja sam postavio pred mog druga Obamu, oni odgovoriti da ćemo biti u stanju da izradimo model saradnje u oblasti PRO. Ako ne izradimo, onda ćemo morati da preduzmemo uzvratne mere, što ne bismo želeli. Tada ćemo govoriti o forsiranom razvoju udarnog potencijala nuklearnih sredstava: to bi bio veoma loš scenario koji bi nas odbacio u epohu hladnog rata“, podvukao je ruski predsednik i upozorio da će u tom slučaju „sve da se razvija u lošem stilu“.

„DRUG OBAMA“
A o tom, lošijem scenariju, saopštio je zamenik ministra inostranih poslova Sergej Rjabkov, koji je prošle nedelje izjavio da je Rusija razočarana obijanjem Vašingtona da pruži pravne garancije da EvroPRO (što je eufemizam za američki PRO u Evropi) neće biti usmeren protiv Moskve. Rjabkov je objasnio da dalji razvoj američkog PRO u Evropi ostavlja Rusiji pravo da izađe iz praškog START sporazuma. Ova izjava oslanja se na saopštenje ruskog MIP-a s početka maja, pošto su Amerikanci objavili da će rakete PRO instalirati u Rumuniji, u bazi „Deveselu“, na 200 kilometara istočno od Niša. Ruski MIP tada je zatražio od Vašingtona pravne garancije da novi PRO neće biti usmeren protiv strateškog arsenala Rusije.
Rusija, prema rečima ambasadora pri NATO-u Dmitrija Rogozina, zahteva da američke rakete budu udaljene od ruske teritorije onoliko daleko koliki je njihov domet. Jer, upozorava Rogozin, kako sada stoje stvari, Vašington će iz Rumunije pokrivati teritoriju sve do Urala i neophodno je da rakete budu na rastojanju odakle ne bi mogle da dolete do ruskih granica. A „drug Obama“ je početkom maja, u pismu senatorima poručio da razvoj američkog PRO u Evropi „nije osnova za opravdanje izlaska RF“ iz sporazuma START.
Ruska ideja o mogućem EvroPRO je sasvim logična. Moskva predlaže „sektoralni“ sistem, gde bi svaki učesnik pokrivao teritoriju svoje zemlje i ne bi bilo „preklapanja“. Drugim rečima, ako Moskva pokriva svoju teritoriju od prolaska raketa prema Evropi, kao i radio-lokaciono osmatranje čitavog istočnog pravca, onda je sasvim suvišno da joj neko „iza leđa“ montira dodatne rakete i radare kojima nišani unutar ruskih granica. Pošto Vašington očigledno nema nameru da pruži pravne garancije koje Kremlj traži, ruski eksperti otvoreno predlažu da se Moskva okrene razvoju udarnih sredstava koji su u stanju da probiju svaki PRO. I upravo o tome je predsednik govorio u Skolkovu i Sankt Petersburgu.
Tako je Medvedev, ako je i bilo nekih razlika u gledištima, ponovo prišao mnogo bliže Putinovim stavovima, čime je njihova martovska polemika umnogome izgubila na značaju. Ostaje, naravno, da se vidi ko će se od njih dvojice kandidovati na predsedničkim izborima. Ali, ako je „libijska runda“ bila deo njihove borbe u političkom ringu – onda je ona svakako pripala Putinu.