Kosovo (sine) qua non

Piše Nikola Vrzić

Pošto su pitanja Kosova i Evropske unije definitivno povezana, kako je to pre nekoliko dana javno priznao Božidar Đelić, znači li to da će vlada čiji je on potpredsednik odustati od Evropske unije ili od Kosova?

Nije da već nismo slutili to što nam je otkriveno, ali stara je slutnja dobila na težini, pošto ju je javno potvrdio jedan visoki vladin službenik i to zadužen za evropske integracije. Valjda čovek zna šta priča, a rekao nam je da nam je parolom „i Kosovo i Evropska unija“ kazao istinu, koliko i Mlađan Dinkić kada nam je obećao po hiljadu evra za besplatne akcije.
„Ne treba okolišati. Srbija da bi ušla u EU mora pronaći rešenje oko Kosova,“ obznanio je proteklog, prazničnog vikenda potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije Božidar Đelić. To je, da ne bude zabune, isti onaj potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije, isti Božidar Đelić koji je pre samo nešto više od godinu dana (21. februara 2010), preneo je tada „Tanjug“, „rekao da Srbija nikada neće pristati da Kosovo postane preduslov za pristup EU i podvukao da su EU integracije i rešavanje statusa Kosova dva odvojena procesa.“
Đelićeva rečenica i po, osim što je surovo demonstrirala koliko vredi njegovo zaklinjanje da „Srbija nikada neće pristati da Kosovo…“, označila je kraj državne strategije puta u EU uz očuvanje Kosova. Strategija koju je predsednik Srbije Boris Tadić prošlog aprila opisao kao jedinu moguću: „Objedinjeni cilj – i Evropa i Kosovo – jeste politika u koju verujem do poslednjeg trenutka, i ta politika nema alternativu.“
Zašto je strategija „i Kosovo i EU“ otišla dođavola? Zato što pronalazak „rešenja oko Kosova“, kako elokventno reče Đelić, a zarad našeg ulaska u EU, ne može da bude drugačiji od onoga što će ta EU dopustiti. A to je, rekao je nedavno predsednik Evropske komisije Žoze Barozo, uspostavljanje „dobrih susedskih odnosa“ Srbije i Kosova.
Đelićevo priznanje kraha Tadićevih verovanja, bez obzira na to što je prošlo bez ikakve reakcije u strogo kontrolisanoj srpskoj javnosti, pokrenulo je najmanje dva važna pitanja. Prvo je – šta dalje? A u odgovoru na drugo – kada su srpske vlasti postale svesne da ih put u Evropu ne vodi preko Kosova? – sadržan je i nagoveštaj onoga što srpski vlastodršci smeraju.
Posle saznanja da pitanja Kosova i srpskog puta u EU ipak jesu beznadežno povezana i međusobno suprotstavljena, manevarski je prostor postao poprilično skučen. Praktično, sveo se na dilemu hoće li Srbija poštovati sopstveni Ustav (o državnosti, istoriji, pravu… da i ne govorimo) ili će sve to odbaciti zarad eventualnog članstva u  organizaciji koje sutra možda neće ni biti. Pri tom, podsećamo da su u toku pregovori Beograda i Prištine, da iz EU sve učestalije stižu signali da je lepo što su pregovori počeli, ali se sada očekuju i konkretni rezultati, a ovdašnja javnost i ne zna šta sve Prištini u Briselu Borko Stefanović nudi da bi se došlo do „rešenja oko Kosova“. „Pečat“ je od Vlade Srbije prošle nedelje tražio tekst usvojene srpske pregovaračke platforme, odgovor još čekamo…
Kada su Đelić, Stefanović i njihovi šefovi postali svesni da nam se sa Kosovom ne dozvoljava ni da sanjamo o ulasku u EU? Odgovor nam pruža „Vikiliks“ i američke diplomatske beleške koje su otuda procurile u javnost. Kako smo već pisali prošlog decembra, u februaru 2010. godine Francuzi su im to otvoreno saopštili;  Roland Galarag, šef Odeljenja za Evropu u francuskom Ministarstvu inostranih poslova, preneo je američkom sagovorniku da je Beogradu „veoma snažnim rečima“ poručeno da „Srbija ne može da povrati Kosovo, a da istovremeno dobije ulazak u Evropsku uniju“. Najnovija „Vikiliks“ otkrića, međutim, pokazuju da je ova poruka srpskim vlastima predočena i mnogo, mnogo ranije. Depeša iz Helsinkija od 20. jula 2007, naime, prenosi reči Olija Rena, tadašnjeg EU komesara za proširenje, koji objašnjava da je rusko nepristajanje na nezavisnost Kosova „direktno protivno dugoročnim interesima Srbije. Nažalost, većina srpskih zvaničnika, uključujući ministra spoljnih poslova i premijera (Vojislava Koštunicu), ne može ili ne želi da prihvati ovu realnost, a predsednik Tadić – koji je razume – ‘nema petlju ili sredstva’ da odvrati Srbiju od Rusije i približi je Zapadu.“ A realnost koju Tadić shvata Ren opisuje ovako: „Ako je Kosovo rešeno, Srbija je oslobođena tereta oslanjanja na Rusiju, tako da će moći momentalno da pođe bržim putem u EU.“ Na sličan način je i Teija Tilikainen, državni sekretar u finskom Ministarstvu inostranih poslova, u depeši od 6. avgusta 2007. godine kazala da „EU mora da pronađe način da ubedi Srbiju da njeni interesi leže u Evropi, a da beskompromisnost oko Kosova oštećuje te perspektive (…) EU i SAD moraju da nastave zajednički ovo da naglašavaju Beogradu.“
Već četiri godine nas, dakle, zagovornici bezalternativnog puta u EU lažu da je na tom putu moguće biti sa Kosovom u sastavu Srbije. Pod tom su laži bile sakrivene i podle kosovske namere aktuelnih beogradskih vlasti. Laži su, zahvaljujući Đeliću i Vikiliksu, konačno raskrinkane. Kako sprečiti da podle namere, iako ogoljene, budu ostvarene?