PODELA KOSMETA Kalfa i zabrinutost

Piše Predrag Nikolić

Da li se radi samo o pukoj koincidenciji kada nas Ivica Dačić poziva na realnost i upozorava da polako gubimo Kosmet ako ubrzo nešto ne učinimo, a američki „ambasador“ na tzv. „Kosovu“ Kristofer Del izjavljuje, gotovo u istom danu, da je „priznanje realnosti nezavisnog Kosova preduslov učlanjenja Srbije u EU“?

Ako ne preduzmemo nešto, gubimo Kosovo! Iz dana u dan se nalazimo u nepovoljnijem položaju. Rezolucija 1244, ispostavilo se, prevara. Dok smo mi poštovali Ustav i Međunarodno pravo, neke zemlje Međunarodne zajednice su iza leđa priznale nezavisnost Kosova. Zato Albancima danas ne pada na pamet da pričaju o temi podele Kosova.“

Da je ono što je izjavio Dačić izrekao neko iz opozicije onda bi se to moglo shvatiti kao zabrinutost za Srbiju i njen teritorijalni integritet, ali pošto se radi o čoveku koji je vrlo bitna karika vladajuće koalicije  Dačićev nastup se ne može nikako drugačije okarakterisati nego skandaloznim.

I EVROPA I KOSOVO
Ne možemo, a da se ne prisetimo 2008. godine i parole „i Kosovo i EU“ s kojom je današnja vladajuća koalicija stupila na vlast. Mnogi su u tome, sasvim opravdano, videli najobičniju prevaru, ali je bio i ogroman broj onih koji su smatrali da se iza te parole kriju ingeniozne ideje mudrog Tadića koji će nas na najbezbolniji način provesti kroz „Scile i Haridbe“ današnjeg uzburkanog sveta. Pri tome, naravno, i zaštititi vitalne nacionalne interese. Upravo time i potrebom saradnje sa EU koja je, naravno, naš strateški cilj, objašnjeno je krajnje diskutabilno prihvatanje Euleksa. Na upozorenja iz DSS-a i radikala da je to opasan čin koji podriva naša nastojanja da sačuvamo Kosmet, vlast se nije obazirala. Nije prihvaćen ni krajnje dobronamerni savet Rusije da se to ne čini. Drugovi sa basketa, Dačić i Tadić, bili su nepokolebljivi, a narod verovao da, valjda, znaju šta rade. I došao je Euleks koji je činio upravo ono na šta su skeptici upozoravali, predano radio na stvaranju funkcionalnog, nezavisnog Kosova i demontiranju svakog prisustva srpske države na tom području. Nekako istovremeno i gotovo neprimetno na medijima pod „žutom“ i američkom kontrolom prestale su se, prilikom pominjanja Kosova, koristiti reči poput „takozvana, samoproglašena, lažna…“ država Kosovo, već predsednik Kosova, premijer, skupština Kosova itd. Slušajući naše vesti čovek nije mogao uočiti postojanje nikakve razlike između npr. Mađarske i Kosova. Kao da se radi o ravnopravnim državama, našim susedima. Tako se došlo do Međunarodnog suda pravde. Smisao postavljenog pitanja je već slutio na fijasko, koji se nešto kasnije, uistinu, i desio, ali, ipak, nije naveo naš državni vrh da uvide zablude i promene politiku. Blamaža pred Međunarodnim sudom iskorišćena je za dalje utvrđivanje beskompromisnog evropskog puta. Tako se krenulo u direktne razgovore sa teroristima na Kosovu, navodno, zarad boljeg života tamošnjih Srba i to sa predstavnikom Ministarstva spoljnih poslova na čelu našeg pregovaračkog tima.

BOLjI ŽIVOT I SREĆNI LjUDI
I pored toga, od boljeg života Srba nema ništa. Razgovori koji su od životne važnosti upravo za teroriste, jer oni treba da imaju glavnu korist od njih, čak iste nisu sprečili da Srbima isključuju struju, mobilne telefone, otežavaju slobodno kretanje, a čak je nekoliko puta onemogućen i ulazak naših viđenijih političara na Kosmet. Kao vrhunac nedavno smo imali priliku da vidimo visprenog Stefanovića kako ugodno ćaska sa nekakvim teroristom u Prištini, dok se u lice, njemu i svima nama, kezi  zastava „nezavisnog Kosova“. Sve je ličilo na razgovore dve nezavisne države. Ta je slika obišla  svet. Nema šta, jedan mali, skroman doprinos novim međunarodnim priznanjima terorističke jazbine. Potpuno je očigledno da trenutna srpska vlast nije propustila nijednu priliku da pomogne projekat „izgradnje nacije“ koji Amerikanci pokušavaju implementirati na Kosovu, ali jesu svaku, i najmanju, priliku i mogućnost, a njih ima dosta i nisu oružane, da zaštite nacionalne interese.  Srpska vlast nikada na ukidanje mobilne telefonije srpskom stanovništvu na Kosmetu nije odgovorila protivmerom, ukidanjem međunarodnih poziva za Arbanase na Kosmetu, a to se preko centra u Nišu uvek može lako učiniti. Elektrosistem Srbije je povezan u jedinstvenu mrežu. Deo tog sistema je i elektromreža na Kosmetu. Pa kako je onda moguće da Srbi, svako malo, čame u mraku, a da Srbija ne odgovori istom merom prema Arbanasima. Ako američki planeri „nation buildinga“ hoće osvetljen Kosmet neka se priključe na elektroenergetski sistem Albanije, a to bi ih zadovoljstvo koštalo tričavih 200-300 miliona evra. Neka se isprsi imperija. Ne može se nekakva nakazna država i nacija izgrađivati preko naših leđa i našim novcem, a i Arbanasi bi imali priliku da pod svećama očvrsnu veru u sopstvenu državu. Od 2008. godine i formiranja ove vlasti Srbija je za Slovence i Hrvate postala pravi poslovni raj, valjda u znak zahvalnosti za priznanje nelegalne državnosti Kosova. Trenutna vlast nije ni pomislila da tuži neke od država koje su priznale nezavisnost Kosova. Jednostavno, oni nisu učinili ništa što bi doprinelo odbrani Kosmeta.

POSLEDNjA ŠANSA
Dačić, i pored svih propuštenih prilika, još uvek ima mogućnost da uradi nešto što bi bilo od velike pomoći u odbrani nacionalnih interesa. Ako citirana Dačićeva izjava odražava njegovu iskrenu zabrinutost, onda bi bilo logično da se povuče iz Vlade i omogući održavanje vanrednih izbora posle kojih bi, verujemo, na vlast došli oni koji bi se sa mnogo više patriotizma i odgovornosti odnosili prema najvažnijem nacionalnom pitanju. Dačić se, međutim, na takav korak sigurno neće odlučiti, pa je i odgovor na dilemu s početka teksta, da li se radi o koincidenciji, odričan. U pitanju je, ništa drugo, do revnosno sprovođenje politike započete Tadićevim bojkotovanjem mitinga za Kosmet 2007, kada su teroristi samoproglasili nezavisnost, koja bi  trebalo da se završi potpunim anesteziranjem srpske javnosti i prihvatanjem realnosti kreirane u Beloj kući. O Dačiću i njegovim partnerima u vlasti, najobičnijim kalfama američkih mentora koji upravljaju srpskom Vladom i rukovode srpskom nacionalnom politikom, sud će dati istorija, a verujem i pravosudni organi zato što je odustajanje od odbrane države krivično delo. Pozivi na podelu Kosmeta su politički kratkovidi i nacionalno neodgovorni jer podelom ne dobijamo ništa, a gubimo jako mnogo. Pre svega, ne samo prihvatanjem podele već i razmišljanjem i spremnošću da razgovaramo o tome dajemo legitimitet proglašenju nezavisnosti Kosova, a time šaljemo poruku uzavrelim glavama u Raškoj, Preševu i Vojvodini da nasilnim akcijama, kršenjem međunarodnih normi, jednostrano mogu ostvariti svoje secesionističke namere. To je i utiranje puta za stvaranje dugoročnog haosa u Srbiji koja je već jako dugo izložena mešavini terorističkih, diplomatskih, vojnih i ekonomskih pritisaka. Već podobro iznurena Srbija neće biti u stanju da se nosi sa takvim tenzijama, što može biti uvod u potpuno rastakanje države. Varaju se oni koji misle da Republika Srpska može opstati u takvom scenariju. Nemiri i tenzije u Raškoj bi predstavljali  ozbiljan pritisak na RS u predelu Goražda i negativno uticali na njen teritorijalni kontinuitet u tom području. Time bi čitava Istočna Hercegovina došla u opasnost da bude odsečena od ostalih delova RS, ali i Srbije, sa Crnom Gorom u zaleđini, čija je vlast, mešavina proustaških i kriminalnih elemenata, krajnje neprijateljski nastrojena prema srpskom faktoru.

Ovo, uz spolja inicirane socijalne nemire, te američko prisustvo i tenzije u Brčkom, može naterati Republiku Srpsku na prihvatanje krajnje nepovoljnih rešenja. Mogućnost razvoja i ovakvog scenarija moraju imati na umu i u rukovodstvu RS, posebno predsednik Dodik koji već više puta javno istupa sa idejom podele Kosova, i prestati da izleću na teren na kojem se mogu gadno okliznuti. Izjave zvaničnika iz RS, tipa „ako Kosovo ima pravo da proglasi nezavisnost, onda to isto pravo ima i RS“, su kontraproduktivne i idu na srpsku štetu jer ih neko može protumačiti kao naše stavljanje u istu ravan Kosova i RS. Mi smo konstitutivni narod u BiH i imamo pravo na proglašenje nezavisnosti, a Arbanasi su nacionalna manjina i njihova deklaracija o nezavisnosti nije u skladu sa Međunarodnim pravom. Svako stavljanje u isti kontekst RS i Kosova šteti celini srpskih nacionalnih interesa i treba ga izbegavati.