Jung u novom svetlu

Piše Petar Bokun

Kompletna plejada filozofa 20. veka našla se na Simićevom obdukcionom stolu, gde je on minuciozno, pa i s mikroskopom tražio predmet svog interesovanja

Knjiga prof. dr Željka Simića „Jung i hrišćanstvo“ (628 strana) pripada retkim ostvarenjima u literaturi koja s pravom treba da nose epitet nacionalnog kulturnog blaga. I baš kao što olimpijski pobednici imaju pravo na nacionalnu penziju, tako bi i ova knjiga trebalo da bude uvrštena u gore pomenutu kategoriju. Ona to zaslužuje s obzirom na to da je za njeno pisanje potrebno da prođu decenije iščitavanja drugih filozofskih i psiholoških knjiga, neophodna je nesvakidašnja sistematičnost i intelektualno poštenje koje je autor iskazao, enciklopedijska erudicija, ali i dar za pisanje.

CRVENA KNJIGA
Kompletna plejada filozofa 20. veka našla se na Simićevom obdukcionom stolu, gde je on minuciozno, pa i s mikroskopom tražio predmet svog interesovanja. Kao dete svog vremena i sasvim u stilu „Zeitgeist-a“, on pronalazi konekcije između spekulativnog i materijalnog. Ne libi se citirati zakone termodinamike i entropijom potkrepljivati svoju tezu. Takođe mu nisu strane ideje kvantne fizike, kada objašnjava energetski vrednije krugove i njihov prelaz na kvante s manjim energetskim potencijalom. Iz tih razloga je normalno u ovoj knjizi naći, pored Lakana, Deride, Bergsona i – Ajnštajna.
Fusnote ilustrativno potkrepljuju osnovnu tezu i slobodno bi mogle po svojoj strukturi da budu deo integralnog teksta, ali intelektualno poštenje autora ga sprečava da ih tamo uvrsti. Zato knjiga deluje kao doktorska disertacija, gde diskusija potkrepljuje osnovnu hipotezu.
Iako posebno ne pominje neke od fundamentalnih postavki dijalektike, kao što su „ Principium exclusitertii sive medii“ ili „Principium identitatis“, mnogo toga se u knjizi vrti oko gnome „Tertium non datur“.
Neki njegovi citati, kojima osvetljava svoju osnovnu, pomalo anarhističku tezu, novum su i za poznavaoce problema o kojima raspravlja. Simić je uložio mnogo truda da svestrano osvetli i argumentima potkrepi osnovnu tezu. Njegov ugao gledanja osvetljava sasvim nove rakurse, ma koliko čitalac bio familijaran s iznetom problematikom. Simićevo uvrštenje Bergsona odslikava potonjeg kao mnogo univerzalnijeg mislioca, nego što smo spremni priznati u veku brzine i sažimanja svega i svačega.
Ova knjiga osvetljava Junga mnogo više nego bilo koja druga do sada, i to kao čoveka prisutnog u svom vremenu i prostoru – ili, kako bi Vatikan više voleo čuti, u katoličkoj Evropi – nego sve dosadašnje. Uz njegovo ime se rutinski lepio epitet naučnika duboko ukorenjenog u dalekoistočnoj filozofiji i kulturi, a Simić nam dokazuje, i to više nego uspešno, njegovu stvarnu orijentaciju. Biće zanimljivo videti u kojoj meri je Simić anticipirao sadržaj nedavno izašle „Crvene knjige“, do sada neobjavljenog Jungovog dela, koje su u crvenom povezu čuvali potomci sve do sada, da bi nedavno bila objavljena u Buenos Airesu.

NA TRAGU FROJDOVOG LIBIDA
Posle Simićevih teorijski plodnih i do sada neuočenih veza Jungovih razmišljanja s paradigmatičnim likovima ranog hrišćanstva, mogu slobodno reći: način na koji se Sigmund Frojd okušao u delu „Mojsije i monoteizam“ čini se manje uspešnim. Ortodoksnim frojdistima možda neće biti drago, ali je Simić sveobuhvatnošću zahvatanja problema i minucioznim i strpljivim dokazivanjem teze nadmašio superficijalni, premda efektni pristup Frojda, uočavajući zajedničke korene religije i filozofije.
Uzevši kao početnu ideju „režirani“ život junaka filma, autor je pokazao da suvereno vlada medijima i to upravo onim delom koji kriju k’o zmija noge: manipulativnu moć i tehniku ribarenja po ljudskim dušama. Ali on ide mnogo dublje, traži korene i suštinu samog problema. I to ih traži na najtežem, ali jedino mogućem, pravom mestu – među hermetičnim mislima K. G. Junga.
Iako autor ne beži od ideja crkvenih mislilaca, i daje istaknuto mesto Justinu Popoviću, nije upao u teistički koncept i apriorne spekulacije, nego njegovim tekstovima provejava jedan harmonizovan stav, koji doduše sledi svoju zvezdu, dajući prostor kontraargumentima. Time je delo dobilo na naučnom poštenju, vanvremenskoj dimenziji zaključaka.
Rečnik knjige je prebogat. Bilo bi zanimljivo statistički izbrojati s koliko različitih reči je knjiga napisana (takozvani „frekvencijski rečnik“), jer je i to jedan neosporni kvalitet autora. Tu je i antologijsko zapažanje našeg pisca koji je revitalizovao i prekomponovao poznatu rečenicu: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe!“, u iskaz: „Ljubi bližnjega zato što on jeste ti sam!“, a koju nalazimo u knjizi na više mesta kao najviši i najznačajniji gnoseološki uvid Željka Simića.
Deo knjige pokazuje da je Željko Simić izvršio aggiornamento-osavremenjenje, prilagodio današnjem načinu mišljenja neke hermetične Jungove ideje, tako da su one u mnogim aspektima Simićeve interpretacije koherentne, a i kritika, na primer raciocentrizma, ukazuje se kao lucidno traganje za misaonom, pa i životnom alternativom sadašnjoj „duhovnoj situaciji vremena“.
Simićeva „kriptična“ tradicija umnogome podseća na Lajbnicove „monade“, Frojdov „libido“, Bergsonov „elan vital“, „orgone“ Vilhelma Rajha. Oni koji se još sećaju suprematije korčulanske škole praksisovaca, posle uvida u Simićev opus priznaće da je to bio samo povetarac na moru koji je Simić svojim opusom daleko prevazišao. Nedovoljno sam upoznat s delom Branislava Petronijevića jer je pisao na nemačkom, ali ovako sveobuhvatan prilog analizi svetske filozofsko-religiozno-psihološke misli, nema primera kod nas.
Dok su drugi pričali, estradizirali ono malo znanja, Simić je pisao („Verba volant scripta manent“) i otečestvu ostavio opus za budućnost. Ostaće upamćeno da smo i mi imali čoveka koji je ravnopravno s najvećim umovima epohe raščlanjivao bitne odrednice i esencijalna pitanja ljudske egzistencije.

ELEMENTI PARADOIDNOSTI
Inicijalni motiv junaka australijskog filma „Trumanov šou“, na kojem Simić testira drugost, a ja, psihijatrijski educiran, nalazim elemente paranoidnosti, daleko je životniji od novozavetnih likova koje Jung drži paradigmatičnim u svojim tumačenjima. Biblijski likovi jesu prošli test vremena i prostora. To je zato što su pisani eliptičnim rečnikom u kojem svako, po principu whishfull thinking, pronalazi ono što hoće da vidi. Svaka epoha je u njima nalazila ono što je konvenijentno njenom stepenu razvoja misli, pa i onome što je bilo potrebno dokazati, pozivajući se na neprikosnovene autoritete. Nesporno je da Jungova analiza pokazuje tadašnji ugao gledanja, pa i malo ispred svog vremena, ali je isto tako istina da je Simić u ovoj knjizi originalnom interpretacijom pokazao i dokazao da se neki Jungovi do sada nedodirljivi stavovi moraju sagledati u novom svetlu. Oni su našem autoru poslužili da iskaže mnogo naprednije ideje i da napravi ono što koristi katolička crkva: prilagodio se duhu vremena i saznanjima koja su na tim bitnim pitanjima antropologije i filozofije učinjena od strane drugih mislilaca. Za psihijatra praktičara, a to je, ne zaboravimo, bio i Jung, pitanje Drugosti, koje se kao crvena nit provlači Simićevim „Jungom i hrišćanstvom“, praktično je pitanje, jer iz stava prema tome izvire dijagnoza, terapija i sudbina pojedinca, a i šire. Tu vidim praktičnu konsekvencu i korist od ovog, nadasve, na prvi pogled hermetičnog spisa. Ma koliko ga Simić ukrašavao abundancom svog vokabulara, knjiga in ultima linea ima i praktične implikacije. Ima tu anarhizma misli, nemirenja s oveštalim predrasudama, makar dolazile od neprikosnovenih autoriteta: Simić ih iz pristojnosti, s više argumenata nego što je potrebno, obara, najčešće njima samima i njihovim mislima. Da bi to postigao, da virtuozno ekvilibrira među filozofstvujušćim teorijama, morao je imati ogromnu erudiciju, radoznali duh i urođeni otpor prema unapred zadanim autoritetima.
Sreća je što se Simić kreće u najvišim sferama ljudske misli jer da se slučajno prizemljio na nivou sociologije ili politologije, slavili bi ga kao revolucionara, možda pokojnog, budući da establišment ne voli off-mislioce.
Ovu knjigu bih preporučio za čitanje studentima filozofije, psihologije, kao seminarski zadatak, da ga proučavaju kao zaseban kolegij na fakultetu, jer bi bila prava šteta da ovakav opus ostane u posedu isključivo pojedinaca sposobnih da prate Simićevu misao.

Ovo je jedan od poslednjih tekstova preminulog akademika Petra Bokuna.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.