Izazivanje naroda

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Kako srpski mediji stvaraju privid da iza priče o oduševljenju Srba za NATO stoje ozbiljne statističke analize

Ako Evropska unija nema alternativu, mnogi su se usudili da pomisle da NATO, ipak, ima alternativu. Ali se pokazalo, sudeći po reagovanju evroatlantske propagande u Srbiji, da je ideja o ovoj alternativi još opasnija. „Politika“ (15. maj) požurila je da izobliči istinu da više od dve trećine građana Srbije ne želi Srbiju u NATO-u. Na brzinu sklepan i na prvoj strani objavljen grafikon o stavu prema Atlantskom paktu, sugerisao je da dve trećine građana – žele u NATO. Sutradan je „Politika“, na sedmoj strani, objavila tačne podatke istraživanja, ali nije bilo vremena za ispravke ostalih grešaka u grafikonu (i njegovim objašnjenjima). Glavni urednik je, ponovo, imao pametnija posla od čitanja svojih novina. Tako ostaje pitanje da li je veličina uzorka 100 ili 1.000 ispitanika (obe su brojke navedene u objašnjenjima ispod tabele)? Takođe, nejasno je zašto uzorak „obezbeđuje grešku“, i šta znači „+/- (za 95 procenata interval poverenja)“? I još neka pitanja.

LAKOĆA „SPINOVANJA“
Oni koji poznaju bar elemente statistike smejaće se budalaštinama u prvoj, pa i u „ispravljenoj“ verziji grafikona, ali je očigledna namera urednika bila sasvim druge vrste. Tobožnjim objašnjenjima (uostalom protivrečnim – uporedite zaključke iz objašnjenja sa podacima grafikona!) trebalo je stvoriti privid da iza priče o oduševljenju Srba za NATO stoje ozbiljne statističke analize. Druga, veoma zabrinjavajuća poruka glasi – „Eto vidite da javnost ne čita novine pažljivo, pa je lako obmanuti lažnim vestima i izmišljenim ‘rezultatima statističkih istraživanja’. Neka se, zato, tragači za istinom uzmu u pamet! Urednici evroatlantske propagandne mašine lako će im smrsiti konce. Nekoliko ‘spinova’ i – gotovo!“
Ova poruka ima posebnu težinu u predizbornim periodima. I izaziva gnev, a poziva na neposlušnost, kao iznuđeni oblik borbe protiv kolonijalnog režima koji bahato paradira svojim oruđima i oružjima. A sva je prilika da vlast ne bira sredstva i način da namerno izazove građansku neposlušnost, da bi mogla da demonstrira svoju moć represije. Izgleda da je u „agendi evropskog puta“ upisano stotine hiljada uhapšenih i prestrašenih (hiljade ubijenih biće, valjda, samo kolateralna šteta). Masovna hapšenja, „sabirni centri“ i veliki broj „nestalih lica“ pokazali su se, u Čileu, kao veoma efikasni instrumenti privrednih reformi, pa se ova zemlja u ekonomskoj literaturi često navodi kao najbolji primer uspešne tranzicije.

TEROR I REFORME
Zamislite i sami koliko je lakše u uslovima opšteg straha i državnog terora skresati javnu potrošnju (penzije, plate prosvetnih radnika i lekara…), smanjiti broj zaposlenih (i nadnice), predati privredne resurse inostranim „saveznicima“, kao i kreirati dramatične ekonomske i socijalne razlike između tankog sloja „reformista“ (lojalnih kolonizatorima) i širokih slojeva prestrašenih stanovnika koji žive sa osećanjem krivice zato što su želeli da rade (i zarađuju), ne vodeći dovoljno računa o interesima kolonizatora i domaćih kompradora.
No da bi „kreativni strah“ šire zahvatio stanovništvo, te da bi vlast imala razlog da pokrene masovnu akciju hapšenja, otpuštanja i drugih oblika zastrašivanja, neophodno je da nacija pokaže bar neke znake otpora i neposlušnosti. Trpeljivi narodi (kakav je naš) nikako da pruže evroatlantskim silnicima takav povod. Zato je prva briga vlasti da izazove građansku neposlušnost, a onda će hapšenja i reforme da krenu kao po loju.

DESTRUKCIJA I KORUPCIJA
Pristajanje na komadanje teritorije, ponižavanje države i satanizacija naroda, kao i gruba asimetrija haške „pravde“ – pokazali su se kao nedovoljni povodi. Amnestiranje „neodgovornih pojedinaca“ koji su masovno ubijali Srbe u građanskom ratu devedesetih nije izazvalo ozbiljniju pažnju strpljive srpske javnosti, a ubijanje Srba zbog trgovine organima za transplantaciju predmet je šire debate ( zamislite kako bi „gorelo nebo i zemlja“ da se tako nešto dogodilo Hrvatima ili Šiptarima).
Na svakom koraku, vlast čini sve što je u njenoj moći da izazove nered i narodni gnev. Primetili ste besramnu uzurpaciju medijskog prostora, partijsko potčinjavanje pravosudnog sistema, efikasno rušenje sistema narodne odbrane, zdravstva i obrazovanja.
Dodajmo ovome i glorifikaciju korupcije, inicirane od strane evroatlantskih prijatelja koji za svoje lobiste u Srbiji nikad nisu štedeli sredstva, što im se stostruko isplatilo. Podsticanje korupcije ogleda se u širenju državnih nadležnosti u privrednom životu (subvencije, stimulacije, zabrane i sl) koje pružaju priliku privrednicima da zatraže „zaštitu“ političkih stranaka. S druge strane, država osniva brojne „nezavisne institucije“ koje bi, umesto nje (bez finansijske i druge sile) trebalo da se bore protiv korupcije.
Pitam se koliko će se tek plaćati za oslobođenje iz „sabirnih centara“, posle akcije masovnih hapšenja? Dabome, ako uspe akcija izazivanja naroda.

Један коментар

  1. За ћирилицу!

    Чланак бих радо прочитао да је на српском језику …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *