Haška linija života

Ako Ratka Mladića ne bi prijavilo skoro četiri petine Srba, a njegovo izručenje i saradnja s Haškim tribunalom predstavljaju ključni uslov za sticanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, znači li to da su Srbi protiv članstva u toj uniji?

Kada je prošle nedelje Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, posetio Beograd, Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije, dobio je dosad najpouzdanije predviđanje dalje sudbine naše kandidature za članstvo u Evropskoj uniji. „Naši gosti su posle zvaničnih sastanaka želeli da se opuste. Otišli smo u Skadarliju …“, ispričao je Đelić. „U momentu kad smo ispijali vino došla je gatara i kada je pogledala Barozov dlan videla je da ćemo do kraja godine dobiti status kandidata za članstvo u EU.“ Tako da se ova stvar, praktično, već sada može smatrati rešenom. Ili bi tako bilo kada bi se o srpskoj EU kandidaturi pitali samo Barozov dlan i Đelićeva gatara, a ne i Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, i svi koji su skloniji da veruju njemu pre nego kafanskim proročicama sudbine, poput ministra spoljnih poslova Holandije Urija Rozentala…

Kakva je, dakle, haška linija srpskog života u EU? Kako izgleda sudbina srpske kandidature, sakrivena u dlanu Serža Bramerca? Ovdašnji evroentuzijasti, ako su iz njih isparili mamurluk od skadarlijske pijanke i veselje nalik pijanstvu koje je tamo izazvala Đelićeva politička prognostičarka, imaju pregršt razloga za zabrinutost. Određivanje datuma početka pregovora o priključenju Evropskoj uniji, posle Bramercovog izveštaja Savetu bezbednosti, gotovo je izvesno, ostaće sanak pusti – Đelićeva proročica, istini za volju, o odluci o određivanju datuma nije se ni izjašnjavala – ali se pod velikim znakom pitanja, zahvaljujući nezadovoljnom Bramercu, zaglavila i šansa da će Srbiji uopšte i biti dodeljen status večitog mladoženje, status kandidata koji čeka da na vrbi rodi grožđe da bi konačno otpočeo pregovore o priključenju. Osim, možda, uz neka nova, žestoka uslovljavanja.

HAG I EU
Značaj uspostavljanja „pune saradnje s Haškim tribunalom“, tojest potpunog zadovoljavanja Serža Bramerca, zacementiran je u oktobru prošle godine, kada je Savet ministara EU odlučio da Srbija može da postane kandidat za kandidata i njenu kandidaturu prosledio Evropskoj komisiji (EK) na izradu mišljenja. Učinjeno je to uz jedno veliko „ali“, ubačeno u „Zaključke o Srbiji“ kao ustupak Holandiji kojim „EU podvlači da će svaka sledeća etapa srpskog puta ka pristupanju EU (…) biti preduzeta kada Savet jednoglasno odluči da je ostvarena puna saradnja s Tribunalom. U tom kontekstu, Savet će tesno nadgledati izveštaje o napretku kancelarije glavnog tužioca.“ Navedeno je i da je „ključno pitanje hapšenje dva preostala begunca, Ratka Mladića i Gorana Hadžića, što bi bio najubedljiviji dokaz srpskih napora i saradnje s Tribunalom“.

EK je potom Srbiji prosledila Upitnik, na osnovu kojeg će sastaviti svoje mišljenje o spremnosti Srbije za dobijanje statusa kandidata i saopštiti ga 12. oktobra. To je prvi korak u nastavku puta ka sticanju statusa kandidata. Mišljenje EK, sačinjeno na osnovu analize i provere srpskih odgovora na Upitnik, ali i na osnovu Bramercovih ocena, onda Savet ministara EU uzima u razmatranje i odluku o srpskoj kandidaturi donosi 9. decembra. Da bi Srbija dobila status kandidata potrebni su glasovi svih 27 zemalja članica EU.

Postojanje haškog problema prilikom oba koraka ka sticanju statusa kandidata za EU, uostalom, otvoreno je priznala i Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije: „Saradnja sa Haškim tribunalom jeste formalni uslov i ona će biti bitna i za mišljenje EK , kao i za zemlje članice. Govorimo o stvaranju jedne klime u kojoj svaki ministar spoljnih poslova zemalja članica EU treba da smatra prirodnim i nespornim da glasa za to da Srbija stekne status kandidata, jer potrebno nam je da svaka zemlja to podrži.“

A Bramerc je, u najnovijem polugodišnjem izveštaju Savetu bezbednosti koji će zvanično biti predstavljen 6. juna, Srbijom nezadovoljniji nego ikada ranije. „Postojeća strategija Srbije za hapšenje begunaca u potpunosti je neuspešna. Srbija mora suštinski da razmotri sve korake koji su do sada preduzeti, da ponovo razmotri strategiju i metode koje primenjuje u okviru te strategije i da odmah ispravi sve nedostatke. Novi, znatno rigorozniji pristup u potrazi za beguncima je hitno potreban. Neophodne su sveobuhvatnije istrage uz upotrebu svih raspoloživih oruđa (…) Srpska vlada mora da svoju spremnost, izraženu na rečima, prevede u konkretna dela i vidljive rezultate“, stoji u delu Bramercovog izveštaja dostavljenog medijima.

HOLANDSKO NE
Pri tom, i pre ovoliko negativnog izveštaja Serža Bramerca – negativnijeg nego što se očekivalo – holandski parlamentarci su, posle posete Beogradu početkom maja, obznanili svoju poziciju. Herda Ferburg, predsednica Odbora za evropske poslove Donjeg doma holandskog Parlamenta, „ukazala je da je za nastavak evrointegracija Srbije ključan izveštaj Serža Bramerca“, dok je dnevnik „Danas“, pozivajući se na zamenika Ferburgove Harija van Bomela, napisao da „Holanđani smatraju da Srbija jednostavno nije spremna da dobije status kandidata za članstvo u EU do kraja godine. Hari van Bomel kazao je da većina njegovih kolega, ali i građana Holandije smatra da Srbija neće dobiti status kandidata do kraja godine. Naveo je i da on lično tako misli, iako snažno podržava evropsku integraciju naše zemlje.“ Holandski stav je, u tri rečenice, u „Novostima“ opisao i Uri Rozental, ministar inostranih poslova: „Sada čekam izveštaj glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca. Pažljivo ću ga pročitati i prostudirati. Na tim osnovama ću odlučiti o svom stavu o ulasku Srbije u EU.“

Prihvatanje srpske EU kandidature, makar i bez određivanja datuma za početak pregovora, dodatno je otežano zbog „opadanja podrške za taj proces (proširenja) u zemljama članicama“, što je u govoru na nedavnoj Skupštini LDP-a priznao Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Posredno je isto primetio i Božidar Đelić, rekavši da „ovo nije lak momenat za EU i dobiti status kandidata bi predstavljalo veliki uspeh“.

Neispunjenom haškom uslovu i holandskom nezadovoljstvu Srbijom, uparenim sa sve manjom željom EU da nastavi da se širi preko naših leđa, treba dodati i konstataciju glavnog haškog tužioca da su „uvek jasno isticali da je uslovljavanje kojim se služi EU u prošlosti bilo veoma efikasno oruđe za Srbiju da hapsi begunce i mislimo da je to uslovljavanje i podrška koju imamo od Evropske unije i dalje veoma važno i da taj princip treba nastaviti.“

LJAJIĆEVA ANKETA
Možemo li, imajući sve ovo u vidu, verovati u još jednu šargarepu umesto štapa daljeg uslovljavanja Hagom? U još jedno „gledanje kroz prste“, poput onog prošlogodišnjeg. Možemo li verovati Božidaru Đeliću i njegovoj proročici, koja je u Barozovom dlanu videla našu kandidaturu do kraja godine? Ne primećujući šipak u njegovoj drugoj ruci.

I bez gledanja u dlan, daleko je razložnije predvideti da od evropske kandidature Srbije – ako u međuvremenu ne budu uhapšeni Ratko Mladić i Goran Hadžić – ipak neće biti ništa i da vladajuća garnitura neće dobiti ni taj svoj jedini, makar i virtuelni i nejestivi adut EU kandidature s kojim će izaći pred izgladnele srpske birače. Osim ako je nedobrano zaslužimo na nekom drugom polju, na Kosovu polju na primer.

Mada, neuspeh u ispunjavanju haškog uslova, izostanak hapšenja Mladića (i Hadžića), mogao bi čak i da im se pokaže kao najbolje što su mogli da učine pred izbore. Ovo sudeći, makar, po rezultatima ankete koju je nedavno obelodanio Rasim Ljajić, navodeći da se eventualnom izručenju Ratka Mladića protivi dosad rekordnih 51 odsto građana, dok čak 78 odsto njih ne bi prijavilo Ratka Mladića bez obzira na svoje prazne novčanike i ponuđenu nagradu od 10 miliona evra. Ovakav stepen srpske sloge, bezmalo nezapamćen, savršeno je pokazao svu dubinu procepa u koji je sebe gurnula aktuelna vlast. Uhapse li i izruče ratnog komandanta Vojske Republike Srpske postupiće protivno volji sopstvenog naroda; ne učine li to, razljutiće Evropsku uniju. U svemu tome, naravno, savršeno je jasno čija je volja u toj dilemi važnija i koga bi radije naljutili, samo kad bi mogli. Možda bi Božidar Đelić tu mogao da priskoči u pomoć bezbednosnim službama. Da još jednom prošeta Skadarlijom i potraži onu svoju gataru, pa da mu pogleda u dlan, karte ili pasulj i šapne gde se krije Ratko Mladić.