Grčki tamni vilajet

Piše Miroslav Stojanović

Premijer Jorgos Papandreu suočen s teškom ekonomskom krizom i, posebno, gnevnim protestima građana vidi jedini izlaz iz dramatične situacije u – napuštanju evra i povratku drahme!

Jedna novinska vest uzdrmala je krajem minule sedmice Evropu. I žestoko pogodila ionako ranjivu Grčku.
Obično dobro obavešteni i seriozni hamburški „Špigl“ obelodanio je 6. maja, u elektronskom izdanju, da premijer Jorgos Papandreu suočen s teškom ekonomskom krizom i, posebno, gnevnim protestima građana vidi jedini izlaz iz dramatične situacije u – napuštanju evra i povratku drahme!
Alarmirana navodnim namerama Atine, Evropska komisija je pozvala na hitan krizni sastanak u „strogoj tajnosti“ ministara finansija ključnih zemalja evrozone i predstavnika Evropske centralne banke, u (minuli) petak veče, u vladinu vilu u Luksemburgu.
Na dnevnom redu urgentno sazvanog skupa, prema „Špiglu“, nalazile su se samo dve tačke: eventualno grčko napuštanje evra ili reprogramiranje, s otpisivanjem ogromnog grčkog duga. Bez obzira na to za koju se varijantu Brisel i Atina odluče, konstatovao je nemački magazin, evropska monetarna unija će se naći na – „egzistencijalnom raskršću“.
Nemački ministar finansija Volfgang Šojble otišao je na ovaj sastanak opremljen „internim analizama“ s izričitom namerom da Grke, po svaku cenu, odvrati od njihove navodne namere, predočavajući im teške posledice koje bi neminovno nastupile ako bi okrenuli leđa evru i vratili se drahmi. S ponovnim uvođenjem drahme usledio bi, po analizama i procenama nemačkog ministarstva finansija, već na startu osetan pad njene vrednosti u odnosu na evro. Čak do pedeset odsto. Ta operacija bi drastično i dramatično uvećala grčki dug na 200 procenata bruto nacionalnog proizvoda i Grčka bi se našla pred neizbežnim bankrotom!

STRAH OD „GRČKOG VIRUSA“
U ređanju argumenata protiv povratka drahmi, a uz već spomenute, u Šojbleovim papirima upozoravalo se na neminovno „bekstvo kapitala“ koje bi nateralo vlasti u Atini na uvođenje administrativne, rigorozne kontrole. A to bi bilo u potpunoj suprotnosti s osnovnim i „svetim“ evropskim propisima o slobodnom protoku kapitala.
U energičnom protivljenju drahmi, nemačkog ministra, dakako, nije pokretao altruizam prema Grcima: u ovom sumornom predskazanju Šojble je, kažu, bio užasnut podacima koji su ukazivali na neminovne i teške posledice koje bi se sručile na čitavu evrozonu, a posebno njegovu zemlju.
Iako pravno veoma sporan – nigde, naime, nije predviđeno kako bi i pod kojim uslovima jedna članica monetarne zajednice mogla da napusti evro, osim u slučaju da sasvim napusti Evropsku uniju! – ovaj potez Grčke bi očigledno zadao težak udarac poverenju u monetarnu uniju, a strah da bi  „grčki virus“ mogao da „inficira“ i druge zemlje činio bi svoje. Posebno među investitorima i kreditorima. Misli se, pri tom, i pre svega, na one već „rovite“ koje su bile prinuđene da potraže spas pod finansijskim „kišobranom“ EU – na Irsku, Portugal, ali i one koje bi na to, koliko sutra, bile prinuđene (Španija, Italija).
I da do toga  ne dođe, da se izbegne „efekat domina“ i sve zaustavi (samo) na Atini, Nemci su sračunali da bi  „grčka ekonomska katastrofa“ mogla teško da pogodi njihovu zemlju. U jednom od „realno mogućih scenarija“ barata se neminovnim otpisivanjem dugova, kako bi se spaslo što se još spasti može. I ne manjem od pedeset odsto.
Nemce bi to pogodilo po više osnova. Njihove banke su prošle jeseni knjižile grčke državne obveznice u vrednosti od osamnaest milijardi evra. Morale bi, dakle, da računaju s gubitkom od devet milijardi. Nekim od ovdašnjih banaka to bi ozbiljno ugrozilo likvidnost i država bi bila prinuđena da im priskače upomoć.
Nemačka vlada u okviru Fonda pomoći Grčkoj, koji su, ortački, formirali Evropska unija i Međunarodni monetarni fond, u visini od 110 milijardi evra, učestvuje sa dvadeset i dve milijarde. I ovaj ulog bi bio prepolovljen, sveden na jedanaest milijardi. Gubitak „Bundesbanke“ bi, po ovoj računici, s obzirom na visinu njenog udela u otkupu grčkih obveznica od strane Evropske centralne banke iznosio osam milijardi evra. Uz kredite koji su dati pojedinim grčkim firmama, nemački „minus“ bi iznosio oko dvadeset i osam milijardi evra.
Ono od čega Nemce hvata gotovo paničan strah, jeste mogućnost da „grčki virus“ zahvati još neke (već spomenute) članice evrozone. U tom slučaju njihova zemlja bi, praktično, bila prinuđena da se oprosti od astronomskih četiri stotine milijardi evra!

EKSPLOZIVNA SITUACIJA
Iako su u raspravama koje su planule posle „Špiglove“ informacije u prvom planu ekonomske posledice s kojima bi, u slučaju da se Grčka zaista reši da ponovo uvede nacionalnu valutu, mogla da se suoči evrozona, takav čin bi neminovno imao teške političke reperkusije za čitavu Evropsku uniju. I to u času kada je i među njenim članicama evroskepticizam u zabrinjavajućem porastu, a na njegovom talasu su već na parlamentarnim izborima i u zemljama gde se to nije očekivalo (Finska, na primer) prevlast dobile nacionalističke stranke, s naglašenom kritičnošću prema evropskim integracijama i posebno – strancima.
Posle alarmantne „Špiglove“ vesti, usledili su demantiji s raznih strana. Iz Brisela, pojedinih evropskih prestonica, najoštriji i najenergičniji iz – Atine. Grčka vlada je saopštila da „takvi izveštaji ruše njene napore (da obuzda krizu) i koriste špekulantima“, a premijer Jorgos Papandreu je jetko saopštio da se njegova vlada „ne bavi scenarijima koji su na ivici kriminala“. Ministar odbrane Evangelos Venzelis je optužio nemačke medije da Grčku permanentno tretiraju kao „dežurnog krivca“, iako dug njegove zemlje iznosi „samo 1,6 odsto ukupnog javnog duga u evrozoni“.
Iz Evropske unije (predstavnik komesara za monetarnu politiku Olija Rena) i Luksemburga su, najpre, poricali da je uopšte održan već spomenuti  krizni sastanak, a kad su u Berlinu potvrdili da je sastanka zaista bilo, stigla su nemušta objašnjenja iz Brisela i Luksembuga da se radilo o „uobičajenom i rutinskom“ skupu.
Nezavisno od toga da li su se u Atini, zaista, nosili mišlju da napuste evro i vrate nacionalnu valutu, jedan broj veoma uticajnih nemačkih eksperata je uveren da je to uz sve rizike koje bi takva operacija imala u sebi praktično jedini način da Grčka izađe iz vrtložne krize, a njena privreda stane na noge.
Predsednik „Ifo instituta“ iz Frankfurta Hans Verner Zin smatra da je povratak drahmi, u grčkom slučaju, „najmanje zlo“ među drugim opcijama. Grčka bi tada mogla da „upravlja“ monetarnom politikom, da sama određuje kamate, da devalvacijom nacionalne valute podstakne izvoz i privredu učini konkurentnom na svetskom tržištu. S oživljavanjem privrede i rastom bruto nacionalnog proizvoda, povećavaće se i mogućnost da „servisira“ visoke dugove.
Nemački ekspert veruje da mediteranska zemlja drukčije ne može „stati na noge“. Drastičan program štednje, nametnut od strane poverilaca, EU i MMF, s kresanjem zarada i cena između dvadeset i trideset odsto, gura zemlju na „ivicu građanskog rata“. Hans Verner Zin upoređuje sadašnju situaciju u kojoj se nalazi, i u koju je gurnuta Grčka, sa situacijom Nemačke tridesetih godina, s ekonomskom politikom isključivo orijentisanom na rigoroznu štednju koja je samo uvećavala depresiju. Na primedbu da bi operacija s drahmom izazvala „juriš“ štediša na grčke banke i njihov bankrot, i da će se, u toj situaciji, nemačke banke kao poverioci naći „na suvom“, ovaj ekonomista upozorava da za to postoji opasnost i bez uvođenja drahme: prezadužena grčka privreda bez izvoznih šansi neće moći da vraća kredite i dugove.

„EKONOMSKO SAMOUBISTVO“
Među nemačkim ekspertima najviše je onih koji tvrde da bi operacija s drahmom imala fatalne posledice za samu Grčku. Glavni ekonomista „Komercijalne banke“ Jerg Kremer piše u „Veltu“ da bi to za Atinu predstavljalo „ekonomsko samoubistvo“. Tako se Grčka, u ovim krajnje protivurečnim procenama, u iskušenju između evra i drahme, našla u svom tamnom vilajetu, gde jedno kajanje ne gine.
Iako je s onog famoznog sastanka u Luksemburgu skinut bar deo misterije – potvrđeno je, naime, konačno da je održan – ostalo je nejasno da li su tom prilikom donete bilo kakve konkretne odluke. Iz vladinih krugova u Berlinu kažu – nisu. Nemački mediji, međutim, prenose pisanje nekih francuskih i, posebno grčkih, listova koji te tvrdnje pobijaju. Francuski ekonomski dnevnik „Eho“, na primer, piše da je Grcima stavljena u izgled dodatna pomoć od dvadeset pet milijardi evra.
Grčki mediji su još konkretniji. Saopšteno je da će grčka vlada moći da računa s olakšicama u nametnutom sanacionom programu koji je, očigledno, pretesno „skrojen“: pomeriće se, navodno, rokovi za otplatu duga koji dospeva ove i sledeće godine (65 milijardi evra), kao i rok do kojeg bi vlada morala da sanira državni budžet.
„Cajt“ prenosi izjavu britanskog ministra finansija da je Grčkoj potrebna nova finansijska pomoć, iznad i mimo odobrenog fonda teškog 110 milijardi evra. Odmah zatim je sledila izričita konstatacija da njegova zemlja, koja, inače, nije članica evrozone, „u tome neće učestvovati“.
U svakom slučaju, situacija se dramatizuje i „grčka groznica“ trese evrozonu. Sada su sve oči uprte u događaje koji slede, najpre sastanak svih ministara finansija evrozone (16. maja) i, potom, onaj ključni koji u junu treba da okupi predstavnike EU, MMF-a i Evropske centralne banke.
Ta dva skupa bi trebalo da reše kvadraturu kruga i „ugase“ dva naglašena nezadovoljstva: eruptivnog među Grcima, koje preti da ugrozi socijalni mir u ovoj zemlji, i nezadovoljstva spomenutih institucija i poverilaca, čiji diktat vlasti u Atini ne sprovode kako je dogovoreno. Ili preciznije: naređeno.