EU sumom – narod drumom

Piše Dejan Lukić

Briselu je potrebna podrška svih članica da bi proradio paket za spasavanje finansija posrnulih delova EU. Novi udarac evropskom zajedništvu zadala je Finska u kojoj je posle izbora ojačala desnica koja Uniju naziva „srce tame“

Karlos Fereira sedi zamišljeno naslonjen  na stablo drveta u olistalom voćnjaku, celi kraj je u cvetu limuna i pomorandži. Sa  zelene uzvišice iznad Sent Antonija vidi se Atlantik, kako u ritmu udara u obale Al Garvea. Miriše na sve strane.
„Smrdi, prijatelju. Nekada je ovde mirisalo, danas u Portugaliji ništa ne miriše…“

SPOLJA DOLAZEĆA VATRA
Poslednji put sam  putovao Portugalijom pre nego što je postala članica Evropske unije. Bila je to siromašna Portugalija koliko i danas, ako ne i manje, ali na ulicama Lisabona u Estorilu, Sintri i  Kuimbri odakle je izašla neumrla melodija „Proleće u Portugalu“. Bilo je, čini mi se, više nasmejanih lica, muzike…
Portugalija je danas nekako sva potištena. Živi se teže nego nekada. Prošle sedmice ministri finansija  Evropske unije odlučili su da vladi Žoze Sokratesa bace „olovni pojas za spasavanje“ od 68 miliona evra. Karlos Fereira se ne raduje. Misli  da od toga neće  biti koristi, samo će kamen o vratu biti još teži kad krene i ovako već teško vreme stezanja  kaiša i kresanja potrošnje po diktatu iz Brisela i Monetarnog fonda. „Ne vidim više budućnost ovde; ne znam da li da ostanem i borim se da mi stari roditelji nekako prežive zajedno sa mnom ili da ostavim ovu zemlju gledajući kako je guta spolja dolazeća vatra“…
„Spolja dolazeća vatra“ je najavljena toga dana saopštenjem Vlade da zemlja nema drugog izlaza, nego da sa šeširom u ruci prihvati  pozajamicu Evropske unije  u zamenu za bolna odricanja ionako osiromašenog naroda.
Karlos Fereira pokazuje rukom prema španskoj granici koja se vidi na horizontu. „Ako Španija ‘padne’, ovde pogotovo nema budućnosti… Oni su  uveliko zavisni od uvoza od nas, a mi od izvoza njima. Molimo se Bogu da se oni nekako izvuku… A, ako oni padnu, pali smo i mi i cela Evropska unija; Evropa nema tih milijardi  koje bi izbavile zemlju kao što je Španija“…
Masivne sume novca su u pitanju; zajedno sa solventnošću celog evropskog bankarskog i finansijskog sistema. Prema podacima Banke za monetarna poravnavanja(BIS), ukupna angažovanost stranih banaka u portugalskim, irskim i grčkim bankama – uključujući i, uskoro, Španiju – iznosi 2,5 triliona  dolara. U ovoj sumi nemačke banke imaju, na primer, svog investiranog novca u vrednosti od 569 milijardi dolara; britanske banke 431 milijardu.
Prema računici  japanske finansijske firme „Nomura sekjuriti“, ako bi dugovi sadašnjih bolesnika Unije – Irske, Grčke i Portugalije – bili „restruktuirani“, bilo otpisivanjem ili produženjem rokova otplate, direktni i indirektni dugovi banaka evrozone bili bi 240 milijardi dolara. Ako „padne“ Španija suma dugova će biti  480 milijardi. U tom slučaju, samo nemačke banke – najveći investitori-pretrpiće gubitak od 185 milijardi dolara.
Ekonomski stručnjaci u londonskom „Sitiju“ računaju da spasavanje Portugalije, iz paketa Unije za vanredne intervencije(223 milijarde evra), nije trenutno toliko dramatičan problem koliko  će da bude kada se pokaže da je  Portugalija  početak obrušavanja domina. Kada se to dogodi, naprosto neće biti  dovoljno novca  da se  ugasi opšti požar.
„Dejli telegraf“ nedavno je objavio opširnu analizu pod naslovom „Titanik evrozone  plovi direktno prema svom podvodnom bregu“ i kao primer i signal uzbune navodi da grčki dug  iznosi 140 procenata  bruto nacionalnog proizvoda, te da  Grčka (pre Portugalije), naprosto, neće moći da fiskalnom disciplinom i kresanjem potrošnje poravna balans. Jedini izlaz je, navodi se, devalvacija (u ovom slučaju nemoguća budući da je Grčka u evru), bankrot ili usipanje u kofu bez dna, novih količina spoljnjeg novca, kao što se to upravo desilo ove sedmice sa novom tranšom milijardi iz Brisela, za Grčku i Portugaliju.

FINSKA IZAZIVA JEZU
Kao i u mnogim drugim situacijama, novac iz briselskog intervencionog fonda odobren za Grčku i – sada Portugaliju – nije ono što izgleda da jeste. „Ako je  to bilo kakav lek – piše ‘Telegraf’ – to je lek za neku drugu bolest.“Fundamentalni problem ‘perifernih’ zemalja EU (kao što su Grčka, Irska, Portugalija) nije likvidnost koja se leči svežim novcem, nego njihova hronična nesolventnost. Grčka će, na primer, morati na kraju da se – ide dalje predviđanje – nađe pred imperativom da se proglasi nesposobnom da otplaćuje svoje dugove. Da  joj investitori oproste te dugove ili da, na kraju, napusti evro.
Usipanje zdravog novca u teške bolesnike nije, dakle, izlaz na duži rok. Evrozoni je potreban kontinuiran i jak ekonomski rast. Ali taj rast je realističan samo u slučaju Nemačke i  nekih zemalja iz „jezgra“ Unije, dok se članicama „periferije“ pišu godine depresije.
Ples milijardi koji se trenutno igra u centrali EU samo je deo  šireg  problema  u biću  briselske države, gde evro drži  na okupu  divergentne  ideje o budućnosti  same Unije. Suština je dalji politički koncept zajednice, odsustvo konsenzusa o politici daljih integracija i širenja, a prisustvo sve jačih nacionalnih akcenata koji vidno jačaju „u centru evropske ideje“. Britanija je slučaj za posmatranje. London je već stavio zvanično do znanja da nema nameru da svojim novcem izbavlja bolesnike evrozone. Britanija u kojoj  evroskepticizam predstavlja definiciju raspoloženja Ostrvljana, nema ni nameru ni planove da, najmanje za života ovog Parlamenta, razmišlja o napuštanju nacionalne valute – funte. Šef britanskog trezora Džordž Ozborn javno je  saopštio  Briselu da  njegova zemlja ima  svoj problem  sa budžetskim deficitom od  122 milijarde funti, da  za pokriće rupe u budžetu pozajmljuje novac  i da nema nameru  da se dodatno zadužuje da  bi pokrivala manjak članica evrozone, ma koliko da je, kao i one, članica Evropske unije.
Poruka iz Londona nije  iznenađenje za Brisel, mada nije prijatna, ali je zato pravi šok došao iz Finske. Tamo je na nedavnim izborima do skoro marginalna nacionalistička i evroskeptična partija „Istinski Finci“ povećala broj mesta u Parlamentu na 39  i postala nezaobilazna činjenica u partijskim računicama. Malo je koja zemlja u EU kao Finska bila tako odan i disciplinovan član zajednice. Finske centrističke partije koje su do sada, često u neprincipijelnim koalicijama, decenijama držale vlast u Helsinkiju, naprosto su sada paralisane pri pomisli da će deliti vlast sa  evrofobima Timo Soinija koji, kakvog li užasa, Evropsku uniju  naziva „srcem tame“.
Briselu je potrebna podrška svih članica da bi proradio paket za spasavanje finansija posrnulih delova Unije. Simon Elo, lider omladinskog bloka  partije „Istinski Finci“, najavljuje da njegov šef Timo Soini nema nameru da prihvata nikakav kompromis: „Mi ne želimo da budemo u Vladi koja će snositi troškove spasavanja članica EU od bankrota“. Na šta mu nama poznati uterivač  EU iluzija, Oli Ren (takođe Finac) i komesar EU za monetarna i ekonomska pitanja, preti da bi, ako njegova partija ne bude sarađivala u  evropskom paketu, Finska rizikovala da joj Brisel uskrati  subvencije za poljoprivredu.
Da li će Soini popustiti pred pretnjama iz Brisela ostaje da se vidi, ali mladi Elo koji Rena naziva namrgođenim „političkim komesarom“ izjavljuje da Finci ne trpe političke lekcije „odozgo“, pa  se u jednom intervjuu aludirajući na Rena jada kako „Finci nemaju priliku da sami biraju ove ljude  koji u ime nas upravljaju Unijom, ali – još gore-nemaju priliku i da ih se otarase… Ali Finska će  se jednog dana otarasiti Evropske unije, baš kao što se otarasila stega Sovjetske unije“.
Veliki broj finskih birača se dobrim delom opredelio da daju glasove nacionalističkoj partiji Tomo Soinija, jer ne žele da isplaćuju tuđe račune; finski udeo u paketu  monetarnog izbavljanja  ugroženih članica Unije iznosi milijardu i 400 miliona  evra.
Izveštač „Sandej tajmsa“ iz Helsinkija  javlja da glasači podržavaju  Soinija jer, suprotno „mejnstrim“ političarima, razume težnje Finaca  i ne ustručava se da javno govori istinu  o Evropskoj uniji;o tome kako  se u Briselu rasipa novac poreskih obveznika i kako -posebno bolan problem  Finske – „imigranti muzu naš sistem socijalnog osiguranja“. U napisu „Sandej tajmsa“ naslov je „Jačanje finske desnice izaziva jezu u EU“.

OPSENARI UNIJE
Finski slučaj je posebno odjeknuo na Temzi, gde cela serija analiza i komentara govori kao se britanski evroskepticizam  konačno „primio“ u širokom prostoru Unije. Nezadovoljstvo  otuđenom  briselskom državom, njenim korumpiranim birokratskim aparatom, odsustvom demokratske kontrole, stalnom erozijom suverenih  nacionalnih komponenti u korist „odmetnite“ superdržave, već su u Britaniji dostigli kritičnu masu  negacije  i same  ideje o zajedničkoj Evropi.
Štampa u Britaniji je  pretežno evroskeptična. Glavna nacionalna glasila – „Dejli mejl“, „Tajms“, „Dejli telegraf“, „Dejli ekspres“ i „SAN“ sa višemilionskim tiražom su  naglašeno ( i sve više) tribine  sumnje u samu  budućnost Unije. Gotovo svi nabrojani su u izričitoj opoziciji prema  daljim  integracijama i  svi su bili za to  da  Lisabonski ugovor – neka vrsta  ustava  centralizovane Unije – Vlada iznese na narodni plebiscit gde bi – po svim istraživanjima – Ugovor bio oboren.
„Dejli ekspres“ je prvo britansko glasilo koje je prošlog meseca zatražilo od Vlade da stavi na dnevni red napuštanje Evropske unije. List je pokrenuo široku nacionalnu kampanju  i  za dva dana sakupio 370 hiljada potpisa  koji su upućeni u Dauning strit sa zahtevom da se raspiše referendum. Okidač peticije bila je nedavna  odluka  Suda za ljudska prava u Strazburu da osuđenici u zatvorima moraju da  dobiju pravo glasanja  na izborima, što je u sudaru  i sa britanskim zakonom i sa opštim raspoloženjem u zemlji. Većina Ostrvljana ovaj diktat Brisela  smatrala je još jednim nacionalnim poniženjem  i „apsolutno neprihvatljivim diktatom“ iz Brisela.
Patrik O Flin, kolumnista „Ekspresa“, napisao je povodom pokretanja kampanje za izlazak iz Unije da su Britanci ostali na raspolaganju „samo dva časna  izbora: da ponovo osvoje svoju  demokratiju  i napuste Uniju ili da glasno izjavi podaništvo Briselu i time stavi tačku na hiljadu godina svoje istorije“.Dodaje da, istina, treba očekivati da politička elita, „Bi-Bi-Si“ i multinacionalni biznis „krenu da nas plaše šta će nam se sve desiti kada izađemo iz zagrljaja EU“. Navodi, takođe, mogućnost da „opsenari Unije“ zavedu još jednom  Britance da  prihvate ostanak u Uniji. Ali, kako kaže „taj poslednji čin prodaje suvereniteta odigrao bi se, ako ništa, uz pristanak Britanaca, umesto putem zavere kako se to dogodilo  na plebiscitu o zajedničkom tržištu 1975. godine“.
Na kampanju  za izlazak iz Evropske unije i peticiju „Ekspresa“ Dauning strit je odgovorio lakonskim saopštenjem: „Vlada smatra da je članstvo u EU u nacionalnom interesu Ujedinjenog Kraljevstva i zbog toga neće biti referenduma o tome  da li ćemo ili nećemo da ostanemo  članica EU“.
Svestan raspoloženja u narodu, premijer Dejvid Kameron uverava Britance da „neće biti daljeg transfera suverenih prava UK Evropskoj uniji za života ovog Parlamenta“. Dodatno, građanima se daje reč da se zemlja neće priključiti evrozoni i da će, uz to, staviti veto  na bilo koju izmenu Lisabonskog ugovora kojom bi se omogućio dodatni transfer suvereniteta u korist Brisela.
Odluka Parlamenta u Vestminsteru, usvojena u novembru prošle godine, obavezuje ovu i sve buduće vlade da traže pristanak naroda na referendumu za takve promene u Lisabonskom ugovoru, kao što bi bile zajednička evropska vojska  ili prepuštanje Briselu da kontroliše nacionalne granice.
Vladajuće elite u zemljama članicama nisu, sa malim izuzecima, imale kuraži da Lisabonski ugovor kao projekt centralizovane države iznesu na narodnu proveru. Blerovi Laburisti i, sada, Kameronovi konzervativci boluju od istog straha. Kameron izjavljuje da  referenduma o napuštanju Unije neće biti „zato što to Britanci ne žele“ – argument koji je u najmanju ruku  pomalo farsičan, a u najboljem neproveren. Najžešći evroskeptici, unutar i izvan političkih partija,zastupaju napuštanje Unije, kako to pokazuje i kampanja „Ekspresa“.U poslednjem ispitivanju javnog  mišljenja prema Briselu uopšte, 41 posto građana na pitanje da li je članstvo u Uniji „dobra ili loša stvar“ kažu  da je „loša“, što je povećanje za osam  posto u odnosu na sve ranije ankete( 30 posto nema određeno mišljenje).U istom istraživanju  većina smatra da zemlja nema velike koristi od članstva u Uniji; trideset posto vidi  „neku korist, a  88 posto su za očuvanje  nacionalne valute.“
Komentator „Dejli mejla“ zaključuje povodom poslednjih ispitivanja javnog raspoloženja, finskog slučaja  i primetnog jačanja evroskepticizma u skandinavskim zemljama da  „Evropska ideja  gubi šarm u samom srcu Evrope, ali da očigledno ne umire u srcu  interesne političke meritokratije u zemljama članicama i briselskom zamku“.
U Al Garveu,  Karlosu Fereiri, nostalgično naslonjenom na stablo u rascvetalom voćnjaku, čak ni limunov cvet ne miriše kao što je mirisao pre ulaska Portugalije u  zemlju  obećanog prosperiteta.