DOMINIK STROS KAN Razvratnik ili žrtva paklene nameštaljke

Piše Miroslav Stojanović

Neslavan kraj karijere „svetskog finansijskog šerifa“, izvršnog direktora MMF-a Dominika Stros Kana, omogućava Sarkoziju trku za predsedničke izbore (2012) bez ozbiljnog protivkandidata

Nemački mediji su (gotovo) u jednom saglasni: politička karijera „svetskog finansijskog šerifa“, izvršnog direktora Međunarodnog monetarnog fonda, Dominika Strosa Kana – a po mnogima je već bio viđen kao bezmalo sigurni pobednik na predsedničkim izborima u Francuskoj 2012. godine – zapečaćena je, bez obzira na formalno pravni ishod seksualne afere koja mu se obija o glavu.
Čovek s lisicama na rukama ne može biti predsednik Francuske, konstatovao je komentator jednog visokotiražnog lista, iako je scena s lisicama, u „režiji“ njujorške policije, koja je obišla svet, izazvala iritaciju i otvoreno zgražanje Evropljana: uvažavajući princip nevinosti, sve dok ne padne konačna presuda, takve fotografije se, za razliku od prakse u SAD, ovde ne objavljuju.

SVETSKA SENZACIJA
Iza te šokantne scene s lisicama stoji, međutim, optužba o teškom krivičnom delu koje, ako se zaista i dokaže, ne mogu da oproste ni oni koji su do juče opraštali, često i s uočljivom blagonaklonošću, ranije grehe „velikog zavodnika“: šezdeset dvogodišnji Dominik Stros Kan je, navodno, minulog vikenda, u jednom luksuznom njujorškom hotelu (noćenje u apartmanu staje nešto preko tri hiljade dolara!) seksualno napastvovao ili pokušao da to učini, uz upotrebu fizičke prisile, duplo mlađu sobaricu iz Gvineje, što on, inače, energično poriče.
Nešto više izvesnosti u ovaj kalambur i „svetsku senzaciju“ doneće, najverovatnije, dan kada se ovaj broj „Pečata“ nađe pred čitaocima. Sud je odbio zahtev advokata Dominika Strosa Kana da njihov klijent uz visoku kauciju (milion dolara) bude pušten i sledeće ročište zakazao za petak.
Američke vlasti nisu želele da im se ponovi „slučaj Romana Polanskog“, uverene da bi direktor Međunarodnog monetarnog fonda radije odmaglio u domovinu, koja bi odbila da ga potom izruči, nego što bi se suočio sa sudskim procesom i višegodišnjom robijom, iako se u obrazloženju suda s tim nije baratalo: do petka će u „Novom Alkatrazu“, mamutskoj zgradi njujorškog zatvora (deset hiljada robijaša, hiljadu policajaca), u samici, sačekati da se kompletira dokazni materijal, uključujući DNK (pristao je dobrovoljno na uzimanje uzoraka) i analize forenzičara.

POLITIČKI TRILER
U informacijama koje su se rojile i sustizale početkom sedmice, mnogo više je detalja koji su upućivali na krivicu velikog „razvratnika“, nego činjenica koje bi, eventualno, mogle da idu u njegovu korist. Spisak ovih prvih je prilično dugačak. Sobarica je lako i brzo, među desetak osoba, identifikovala osumnjičenog, njen iskaz je, kako se tvrdi, istrazi delovao „veoma uverljivo“, Stros Kan je navrat-nanos napustio luksuzni apartman i u toj žurbi zaboravio mobilni telefon – detalj koji ga je sprečio da otputuje dalje.
U potrazi za zaboravljenim telefonom pozvao je, naime, hotelsko osoblje. Uz „asistenciju“ već prispele policije, činovnici su se interesovali gde mogu da mu donesu aparat. Saopštio je da se nalazi na aerodromu „Džon Kenedi“, pred ulaskom u „Er fransov“ avion, na letu za Pariz: u nedelju ga je čekao susret s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, u Berlinu, a u ponedeljak je trebalo da učestvuje na skupu ministara evrozone i u odlučivanju o finansijskoj pomoći Portugalu i Grčkoj. Policajci u civilu su ga, koji minut pred poletanje, diskretno izveli iz aviona, a potom su škljocnule lisice.
Od argumenata koji bi Kanu mogli da idu u prilog, najčešće se spominje onaj koji bi eventualno mogao da mu obezbedi alibi: on se, navodno, u vreme za koje se vezuje čin seksualnog zlostavljanja hotelske sobarice nalazio u jednom restoranu, na ručku s kćerkom koja studira u Njujorku.
Najviše medijske pažnje privukle su, međutim, spekulacije koje podsećaju na politički triler: moćni bankar po tim spekulacijama ispada bespomoćna žrtva velike zamke i zavere.
U opticaj je pušten intervju koji je Dominik Stros Kan dao francuskom „Liberasionu“ 28. aprila. U njemu je, direktno i otvoreno, izrazio strahovanje da bi mogao da se kad obelodani kandidaturu za položaj šefa države mogao da se suoči zbog svoje „slabosti prema ženama“ sa opakim „nameštaljkama“. Kao moguće „šlagvorte“ za to spomenuo je: novac, žene i to što je Jevrejin.

„PRLJAVI TRIKOVI“ SARKOZIJA
Dominik Stros Kan nije krio da bi glavni „inspirator“ takvih nameštaljki mogao da bude niko drugi nego Nikola Sarkozi. Ispričao je, naime, tom prilikom da je od sadašnjeg predsednika, u toaletu, tokom jednog međunarodnog skupa, odsečno zatražio da „prestane s prljavim trikovima“ o njegovom privatnom životu.
Kako se čuje, Kan je trebalo da obelodani predsedničku kandidaturu u vreme samita Grupe 8, u Dablinu 26. i 27. maja. Istraživanja javnog mnjenja su pre izbijanja seksualne afere, koja će po svemu sudeći preseći njegove ambicije i karijeru, govorila da bi Kan lako mogao da pobedi Sarkozija, čije političke akcije stoje lošije čak i od liderske desničarskog Nacionalnog fronta Marin le Pen, i postane drugi socijalista, posle Fransoa Miterana, na čelu države u posleratnoj istoriji Francuske.
Iako se u samoj stranci još nisu izjasnili za svog predsedničkog kandidata, jedno je bilo sigurno: Socijalistička partija Francuske, bar za sada, nije imala ličnost takvog formata, karizme i političke težine.
Domink Stros Kan je, naime, stekao reputaciju uglednog i uticajnog univerzitetskog profesora i ekonomiste, bio je ministar u dve vlade, i jedan od najglasnijih pobornika, zajedno s njegovim tadašnjim nemačkim „parnjakom“ na položaju ministra finansija Oskarom Lafontenom, uvođenja u razuzdani, neoliberalistički međunarodni svet krupnog kapitala. Pokazao se na položaju izvršnog direktora Međunarodnog monetarnog fonda, u vreme velike finansijske krize koja je potresla svet, kao veoma energičan i uspešan „menadžer“: nikad, kažu, institucija na čijem čelu se nalazi od 2007. godine nije imala takav ugled i „konstruktivan uticaj“.
Mutna afera „netipičnog levičara“ koji nikad nije krio da „voli žene“ („Volim žene, pa šta?“, odbrusio je u onom, već spomenutom, intervjuu „Liberasionu“), luksuzna odela, automobile i palate, uzdrmala je ne samo njegovu stranku i politički život Francuske: obezglavljen je, kako se konstatuje, MMF i teško pogođena evrozona koja se nalazi u najdramatičnijoj krizi od svog nastanka. Iz Atine su sa dubokim žaljenjem saopštili da su ostali „bez velikog prijatelja Grčke“ u času kad se zemlja suočava s teškim problemima.
Iako je kormilo MMF-a, privremeno, preuzeo zamenik izvršnog direktora Amerikanac Džon Lipski (nešto ranije je najavio da iz Fonda odlazi u avgustu), planulo je već licitiranje s mogućim kandidatima za naslednika Dominika Kana. Najglasniji u tome su, bar u ovom času, Nemci (spominju se čak tri imena, bivši ministar finansija Per Štajnbrik, direktor „Međunarodne banke za obnovu i razvoj“ u Londonu Tomas Mirov i direktor „Dojče banke“ Jozef Akerman), Francuzi „nude“ ministarku finansija Kristin Lagard, ali su veoma snažni, u poslednje vreme, zahtevi da to mesto pripadne nekoj od zemalja u snažnom ekonomskom usponu. Kao mogući, i izgledni kandidati, spominju se, pored ostalog, guverner meksičke „Centralne banke“ Augustin Karstens i bivši turski ministar finansija Kemal Derviš.
Hoće li sve to biti „račun bez krčmara“ zavisi od ishoda mutne afere iz koje bi najmoćniji svetski bankar mogao da izađe, takođe na senzacionalan način, kao nedužna žrtva, u šta je teško poverovati, ili će nesuđeni predsednik Francuske zaglaviti na robiji kao perverzni razvratnik i kriminalac.