Autonomija i trgovina državom

Piše Nedeljko  Kuljić

Da li vlastodršci po pitanju Vojvodine imaju iluzije o vlastitoj misiji modernizacije Srbije (uz pomoć duge briselske ruke, kao nekada teške ruke Petra Velikog u Rusiji) ili je reč o političkom sluganstvu?

Agencijske vesti o zahtevima za formiranje vojvođanske policije, statističkog zavoda, memorijalnog centra – i čega sve ne – smenjuju se jedna za drugom, potvrđujući predviđanja da će kroz vreme jačati zahtevi za ispunjavanjem sadržajem institucionalnih okvira definisanih Statutom APV. Sa sigurnošću se može tvrditi da je spisak zahteva  „principijelno otvoren“, da  im  kraja nema i da sve ovo treba shvatiti kao proces. Stoga ne iznenađuje ni poslednji u kojem se traži povraćaj  „pučem preuzete vojvođanske imovine 1988“ (železnice, puteva, elektroprivrede). Sve u interesu „unapređenja kvaliteta vojvođanskog života i evropskih integracija“.
Kako je Evropa ultima ratio svih političkih rasprava u nas, a minorne separatističke stranke  posrednici  moćnih spoljnih zahteva, sva je prilika da će nam  (u interregnumu između očekivanih briselskih odluka  i  mogućih izbornih promena)   i mimo Statuta mnogo toga biti „implementirano“. I dok agresivni separatisti  ubrzano tvrde pazar i s rekonstruisanom vladom, vlastodršci, u svom evropskom somnabulizmu, ubrzano trguju državom ignorišući mišljenje stručne i političke javnosti.
Da li se ovde radi o iluziji, o vlastitoj misiji modernizacije Srbije  (uz pomoć duge briselske ruke, kao nekada teške ruke Petra Velikog u Rusiji) ili prosto  o političkom sluganstvu?

POSTGENOCIDNO DRUŠTVO
Ironija je da se za iste potrebe zloupotrebljava i sociologija, što podseća na   iskustva iz incidentnog  paradržavnog perioda APV od 1974. do 1988. godine.
U empirijskom istraživanju malo poznate agencije „Skan“, kojem „Politika“ (29.4.2011) daje značajan prostor, nizom  neutemeljenih i logički protivrečnih stavova  obrazlaže se tobožnje nezadovoljstvo građana Vojvodine stepenom autonomije, ukazuje na „ pojačan osećaj opljačkanosti“ i nezadovoljstvo vlašću (razume se, onom u Beogradu). Na uzorku sumnjive reprezentativnosti, sa zaključcima koji ne proizlaze ni iz navedenih podataka, ni iz iskustveno proverljivih saznanja, dokazujući nedokazivo, autor  potvrđuje kako se rezultati  „istraživanja“ slične verodostojnosti uvek mogu saobraziti političkim  interesima i očekivanjima.
Sociologija  nije sluškinja dnevne politike,  već je, po jednom od svojih suštinskih svojstava, kritička društvena nauka. Zadatak joj  je da ispod pojavne strane stvarnosti otkriva dublje determinističke veze, a ispod manifestnih latentne funkcije društvenih pojava (R. Merton). Empirijsko istraživanje uvek pretpostavlja obaveštenost i znanje o predmetu istraživanja i smotrenu upotrebu različitih metodoloških postupaka. Kada se ne bi tako postupalo, nauka o društvu se ne bi razlikovala od zdravorazumskog, ideološkog ili nekog drugog oblika saznanja. Stoga bi sociolog, po prirodi svoje profesije, u primeru o kojem je reč,   u nametljivom isticanju nepostojećih posebnosti Vojvodine, otkrio latentnu funkciju  političko-manipulativnog preusmeravanja društvenog nezadovoljstva na državu. Njen pravi  smisao  nije otkrivanje uzroka krize ( disfunkcionalnosti sistema),  već  njena zloupotreba. U pitanju je smišljeno poricanje bazičnih vrednosti na kojima počiva srpska državna zajednica, razgradnja  idejnog sistema koji je „cement“ društva ili, prema osnovnom postulatu savremene sociologije,  temelj društvene integracije. Potreba da se čuva  duhovni osnov zajednice je npr.  razlog zbog kojeg  svaki američki predsednik u svojim govorima kao refren ponavlja slogan „mi delimo iste vrednosti“. Danas ne treba biti sociolog da bi se zaključilo kako  iza fanatizma i isključivosti, s kojima se u medijima i na blogovima obrazlaže „vojvođansko pitanje“ ili zahteva njegova radikalizacija, stoje suprotni razlozi – afirmacija paradržavnog  („evropskog“) projekta koji će tobože biti antipod  „truljenju postgenocidnog srpskog društva“(D. Gluhajić). I skromno obaveštenom čoveku je jasno da „vojvođansko pitanje“ ne postoji. Nametnula ga je loša politika. U stvarnosti je ono realno samo kao rezidualni deo ideologije PK SKV, austrougarskih resantimana ili programiranih  ciljeva sponzorisanih političkih koterija.

PRILAGOĐENI DUH VREMENA
Primenjujući istorijski metod, sociolog bi potom zaključio da je izvorni smisao ideje vojvođanske autonomije suprotan savremenim  političkim falsifikatima  „prilagođenim duhu vremena“ („više od dva veka star pravni i politički ideal Vojvođana“ – B. Pajtić). Akademik Čedomir Popov npr. govori o „dvovekovnoj težnji austrougarskih Srba da Vojvodinu pripoje Srbiji“. Ona je suštinski ostvarena državnim ujedinjenjem 1918, a poništena odlukom o uspostavljanju  Vojne uprave  za Banat, Bačku i Baranju 1944. godine i odlukom o formiranju APV 1945. godine. Autonomija je danas sredstvo za ucenu i pritisak na Srbiju.
Primenjujući uporedni metod, sociolog bi  uočio da nijedna odredba međunarodnih normi o pravima nacionalnih manjina ne zahteva  autonomiju kao sredstvo njihove zaštite, kao i da se sve ozbiljne države opiru teritorijalno-političkoj asimetriji slične vrste. Na tlu bivše jugoslovenske države ona je rezervisana samo za prostore na kojima živi srpski narod.
A što se iskustvene evidencije tiče, bilo bi sasvim jednostavno elementarnim postupcima statističke analize pokazati da su najistaknutiji zagovornici vojvođanske posebnosti (uključujući i agresivnog pokrajinskog vrhovnika kome „Politika“ u istom broju otvara nesrazmerno veliki prostor) i oni kojima se obraćaju,  uglavnom ljudi  skromnog obrazovanja.
Stoga je, po svemu sudeći,  smisao ovoga srdačnog susreta  „Politike“  mistifikacija  dnevne politike i  „pokrajinske sociologije “,  priprema javnosti za nova  „evropska“ rešenja  u  procesu razgradnje Srbije.