Autonomija i trgovina državom

Piše Nedeljko  Kuljić

Da li vlastodršci po pitanju Vojvodine imaju iluzije o vlastitoj misiji modernizacije Srbije (uz pomoć duge briselske ruke, kao nekada teške ruke Petra Velikog u Rusiji) ili je reč o političkom sluganstvu?

Autonomija je više od dva veka stari pravni i politički ideal Vojvođana: Bojan Pajtić

Agencijske vesti o zahtevima za formiranje vojvođanske policije, statističkog zavoda, memorijalnog centra – i čega sve ne – smenjuju se jedna za drugom, potvrđujući predviđanja da će kroz vreme jačati zahtevi za ispunjavanjem sadržajem institucionalnih okvira definisanih Statutom APV. Sa sigurnošću se može tvrditi da je spisak zahteva  „principijelno otvoren“, da  im  kraja nema i da sve ovo treba shvatiti kao proces. Stoga ne iznenađuje ni poslednji u kojem se traži povraćaj  „pučem preuzete vojvođanske imovine 1988“ (železnice, puteva, elektroprivrede). Sve u interesu „unapređenja kvaliteta vojvođanskog života i evropskih integracija“.
Kako je Evropa ultima ratio svih političkih rasprava u nas, a minorne separatističke stranke  posrednici  moćnih spoljnih zahteva, sva je prilika da će nam  (u interregnumu između očekivanih briselskih odluka  i  mogućih izbornih promena)   i mimo Statuta mnogo toga biti „implementirano“. I dok agresivni separatisti  ubrzano tvrde pazar i s rekonstruisanom vladom, vlastodršci, u svom evropskom somnabulizmu, ubrzano trguju državom ignorišući mišljenje stručne i političke javnosti.
Da li se ovde radi o iluziji, o vlastitoj misiji modernizacije Srbije  (uz pomoć duge briselske ruke, kao nekada teške ruke Petra Velikog u Rusiji) ili prosto  o političkom sluganstvu?

POSTGENOCIDNO DRUŠTVO
Ironija je da se za iste potrebe zloupotrebljava i sociologija, što podseća na   iskustva iz incidentnog  paradržavnog perioda APV od 1974. do 1988. godine.
U empirijskom istraživanju malo poznate agencije „Skan“, kojem „Politika“ (29.4.2011) daje značajan prostor, nizom  neutemeljenih i logički protivrečnih stavova  obrazlaže se tobožnje nezadovoljstvo građana Vojvodine stepenom autonomije, ukazuje na „ pojačan osećaj opljačkanosti“ i nezadovoljstvo vlašću (razume se, onom u Beogradu). Na uzorku sumnjive reprezentativnosti, sa zaključcima koji ne proizlaze ni iz navedenih podataka, ni iz iskustveno proverljivih saznanja, dokazujući nedokazivo, autor  potvrđuje kako se rezultati  „istraživanja“ slične verodostojnosti uvek mogu saobraziti političkim  interesima i očekivanjima.
Sociologija  nije sluškinja dnevne politike,  već je, po jednom od svojih suštinskih svojstava, kritička društvena nauka. Zadatak joj  je da ispod pojavne strane stvarnosti otkriva dublje determinističke veze, a ispod manifestnih latentne funkcije društvenih pojava (R. Merton). Empirijsko istraživanje uvek pretpostavlja obaveštenost i znanje o predmetu istraživanja i smotrenu upotrebu različitih metodoloških postupaka. Kada se ne bi tako postupalo, nauka o društvu se ne bi razlikovala od zdravorazumskog, ideološkog ili nekog drugog oblika saznanja. Stoga bi sociolog, po prirodi svoje profesije, u primeru o kojem je reč,   u nametljivom isticanju nepostojećih posebnosti Vojvodine, otkrio latentnu funkciju  političko-manipulativnog preusmeravanja društvenog nezadovoljstva na državu. Njen pravi  smisao  nije otkrivanje uzroka krize ( disfunkcionalnosti sistema),  već  njena zloupotreba. U pitanju je smišljeno poricanje bazičnih vrednosti na kojima počiva srpska državna zajednica, razgradnja  idejnog sistema koji je „cement“ društva ili, prema osnovnom postulatu savremene sociologije,  temelj društvene integracije. Potreba da se čuva  duhovni osnov zajednice je npr.  razlog zbog kojeg  svaki američki predsednik u svojim govorima kao refren ponavlja slogan „mi delimo iste vrednosti“. Danas ne treba biti sociolog da bi se zaključilo kako  iza fanatizma i isključivosti, s kojima se u medijima i na blogovima obrazlaže „vojvođansko pitanje“ ili zahteva njegova radikalizacija, stoje suprotni razlozi – afirmacija paradržavnog  („evropskog“) projekta koji će tobože biti antipod  „truljenju postgenocidnog srpskog društva“(D. Gluhajić). I skromno obaveštenom čoveku je jasno da „vojvođansko pitanje“ ne postoji. Nametnula ga je loša politika. U stvarnosti je ono realno samo kao rezidualni deo ideologije PK SKV, austrougarskih resantimana ili programiranih  ciljeva sponzorisanih političkih koterija.

PRILAGOĐENI DUH VREMENA
Primenjujući istorijski metod, sociolog bi potom zaključio da je izvorni smisao ideje vojvođanske autonomije suprotan savremenim  političkim falsifikatima  „prilagođenim duhu vremena“ („više od dva veka star pravni i politički ideal Vojvođana“ – B. Pajtić). Akademik Čedomir Popov npr. govori o „dvovekovnoj težnji austrougarskih Srba da Vojvodinu pripoje Srbiji“. Ona je suštinski ostvarena državnim ujedinjenjem 1918, a poništena odlukom o uspostavljanju  Vojne uprave  za Banat, Bačku i Baranju 1944. godine i odlukom o formiranju APV 1945. godine. Autonomija je danas sredstvo za ucenu i pritisak na Srbiju.
Primenjujući uporedni metod, sociolog bi  uočio da nijedna odredba međunarodnih normi o pravima nacionalnih manjina ne zahteva  autonomiju kao sredstvo njihove zaštite, kao i da se sve ozbiljne države opiru teritorijalno-političkoj asimetriji slične vrste. Na tlu bivše jugoslovenske države ona je rezervisana samo za prostore na kojima živi srpski narod.
A što se iskustvene evidencije tiče, bilo bi sasvim jednostavno elementarnim postupcima statističke analize pokazati da su najistaknutiji zagovornici vojvođanske posebnosti (uključujući i agresivnog pokrajinskog vrhovnika kome „Politika“ u istom broju otvara nesrazmerno veliki prostor) i oni kojima se obraćaju,  uglavnom ljudi  skromnog obrazovanja.
Stoga je, po svemu sudeći,  smisao ovoga srdačnog susreta  „Politike“  mistifikacija  dnevne politike i  „pokrajinske sociologije “,  priprema javnosti za nova  „evropska“ rešenja  u  procesu razgradnje Srbije.

Један коментар

  1. Ruski premijer Vladimir Putin izjavio je danas, na susretu sa aktivom Sveruskog narodnog fronta koji je u osnivanju, da ruski predsednik Dmitrij Medvedev podržava ideju formiranja te političke organizacije preneo je Itar-Tas s
    „Razgovarali smo prilično detaljno o tome sa Dmitrijem Anatoljevičem Medvedevom, razmotrili sva pitanja, on podržava to što mi radimo”, rekao je Putin, u crnomorskom letovalištu Sočiju.
    Putin je pre šest dana na međuregionalnoj konferenciji vladajuće Jedinstvene Rusije (JR) u Volgogradu najavio formiranje Fronta, ističući da je neophodno uoči izbora za Dumu (donji dom parlamenta) u decembru ujedinjenje svih ljudi koji teže jačanju Rusiji.
    „U suštini, predlažem da se formira ono što se u političkoj praksi naziva širokim narodnim frontom – takva forma udruživanja napora različitih političkih snaga uoči velikih političkih događaja primenjivala se i primenjuje se do sada u različitim zemljama, u različitim vremenima i različitim političkim snagama – i levim, i onim koje se kod nas nazivaju desnoliberalnim, nacionalističkim, patriotskim”, rekao je tada Putin, a preneo je Interfaks.
    Iz Sočija je agenciaj RIA Novosti prenela izjavu visokog funkcionera JR i predsednika Dume Borisa Grizlova da je približno 100 društvenih organizacija spremno da uđe u koordinacioni savet Fronta, koji se formira radi udruživanja snaga bliskih JR, koja trenutno u Dumi ima 315 od 450 poslanika.
    Putin je na susretu u Sočiju rekao da će članovi Fronta učestvovati na predstojećim izborima za Dumu i da će se uz saglasnost formirati liste kandidata JR.
    Visoki funkcioner JR Andrej Isajev predložio je da se uoči Dana Rusije, 11. juna, održe manifestacije Fronta širom cele zemlje i tako označi završetak osnivanja i početak rada nove organizacije, što je Putin podržao.
    Lider JR je rekao da će predizborni program partije za parlamentarne izbore biti pripreman posle široke rasprave u organizacijama učlanjenim u Narodni front. Pozvao je, pri tom, članove koordinacionog saveta da se upute u region radi susreta sa predstavnicima društvenih organizacija, koje su ušle, ili žele da stupe u Front.
    Putin je ponovio da je Front otvoren za sve organizacije koje dele njegove ciljeve i zadatke – pre svega, jačanje jedinstva zemlje, građenje snažne, demokratske, suverene Rusije sa efikasnom tržišnom privredom, zasnovane na princpima socijalnog partnerstva i slobodne preduzimačke inicijative, konkurencije i odgovornosti poslodavaca.
    “Smatramo da je zalog uspešnog razvoja Rusije očuvanje građanskog međunacionalnog mira, sloge, uzajamnog uvažavanja i solidarnosti predstavnika raznih nacionalnosti, konfesija, generacija i predstavnika različitih profesija”, prenela je ruska državna agencija reči Putina.
    RIA Novosti podseća da će se koordinacioni savet Fronta sastajati jednom u mesec ili mesec i po dana i da su u njega ušli rukovodioci studentskog saveza Moskovskog državnog univerziteta, Ruske društvene organizacije malog i srednjeg preduzimaštva (OPORA), saveza radnika u mašinogradnji i saobraćaju, Privredne komore, Ruske pedagoške skupštine i Ruskog saveza veterana Avganistana.
    U savetu su, takođe, između ostalog, predstavnici Saveza žena Rusije, međuregionalne organizacije automobilista „Sloboda izbora”, organizacije veterana oružanih snaga, Mlade Garde, Saveza penzionera, organizacije „Poslovna Rusija”, Federacije nezavisnih sindikata i Ruskog saveza industrijalaca i preduzimača.
    Ta agencija navodi da se palramentarne stranke – Komunistička partija Rusije, Pravedna Rusija i Liberalno-demokratska partija, skeptično odnose prema ideji formiranja Fronta i da ne nameravaju da stupaju u njega.
    …………………………………………………………
    http://www.narodni-front.dzaba.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *