ALEKSANDAR VULIN Levičar pravoslavnog duha

Piše Aleksandar Dunđerin

Vulin nije emigrirao iz srpskog političkog mulja tražeći utočište u književnosti, ali je u protekloj deceniji boravio u odajama umetnosti češće od nekih profesionalnih pisaca, obogativši našu literaturu sa dva romana („Opadanje“, 2004; „Lepota“, 2009) i sa novelom „Mrak“ (2010), delima koja nesumnjivo zaslužuju pažnju i one stručnije kulturne javnosti

Aleksandar Vulin je u svet književnosti zakoračio satiričnim delom „Polit art: Politika i kako je prepoznati“ (2002) u kojem je, kroz objašnjenje ključnih pojmova, kao u rečniku, pokušao da demistifikuje ulogu i značaj politike u savremenoj Srbiji. Ova svojevrsna zbirka političkih ogleda, predstavljala je i Vulinov literarizovani obračun sa tadašnjom srpskom političkom elitom.
Mnogi su stoga „Polit art“ posmatrali kao kratkotrajni izlet u književnost jednog političara, ovladalog literarnim zanatom. Dakako, Vulin nije emigrirao iz srpskog političkog mulja tražeći utočište u književnosti, ali je u protekloj deceniji boravio u odajama umetnosti češće od nekih profesionalnih pisaca, obogativši našu literaturu sa dva romana („Opadanje“, 2004; „Lepota“, 2009) i sa novelom „Mrak“ (2010), delima koja nesumnjivo zaslužuju pažnju i one stručnije kulturne javnosti. I na taj način pokazao da – i pored toga što se vratio u aktivni politički život, osnivajući 2008. godine Pokret socijalista, partiju čiji će, u međuvremenu postati lider – književni rad postaje bitan deo njegove biografije; vreme će pokazati da li i najznačajniji.

DEHUMANIZOVANA DRUŠTVA
Prvi umetnički poduhvat Aleksandra Vulina predstavlja njegova druga knjiga, roman „Opadanje“. U pitanju je jedno sumorno i pesimistično svedočanstvo o beloj legiji, skupini boraca nekadašnje Vojske Republike Srpske koji su posle završetka tragičnih ratnih zbivanja u Bosni i Hercegovini, sredinom devedesetih godina prošlog veka, kao strani plaćenici zapadnih sila otišli u Zair da pruže vojnu podršku tadašnjem vlastodršcu Mobutu Sese Seku, u njegovim naporima da zaustavi napredovanje Kabilinih pobunjenika. Preplićući dva narativna toka, prošlost i sadašnjost, obogaćujući ih subjektivnim komentarima, Vulin je na formalnom planu stvorio delo prilično razuđene strukture. No, ta razuđenost omogućila mu je da progovori ne samo o društveno-političkim prilikama i ratnim strahotama u dalekoj afričkoj zemlji, niti samo o zloj sudbini srpskih legionara u Zairu, nego – kroz retrospektivne pasaže, u funkciji efektnih paralelizama, u maniru pisca koji je potpuno ovladao asocijativnom tehnikom romana – i o tragičnoj sudbini nekadašnjih boraca Vojske Republike Srpske, o srpskom nacionalnom pitanju, o mentalitetu naroda BiH, o odnosu Istoka i Zapada, politici koju veliki i moćni vode prema malim i nesložnim narodima. Ali, što ovom romanu daje posebnu književnu i umetničku vrednost, i o bolu i patnji, pobedi i porazu, dobru i zlu, iskupljenju i grehu, dobročinstvima i nepravdi, patriotizmu i izgnanstvu, nadi i beznađu – svemu onome što određuje ljudski život, zlu sudbinu čoveka u vreme velikih istorijskih previranja. Sudbinu malog čoveka, nemog posmatrača, ili učesnika bez moći i snage da određuje tok događaja koji ga, pogotovo ukoliko poveruje u mogućnost ostvarivanja snova i ideala, vode u propast i smrt.
Mnoštvo nabrojanih motiva, koji u strukturi romana imaju i autonomnu vrednost i značaj, slivaju se u jedinstvenu tematsku celinu i idejno se oblikuju kao jedan potresan dokument o dehumanizovanim društvima kao istorijskoj konstanti.
Insistirajući na prostornim oznakama i autentičnim imenima istorijskih likova, Vulin je već u prvoj knjizi implicitno izneo stav o tome da književnost mora imati jasne vremenske, geografske i jezičko-nacionalne prepoznatljivosti, čime je negativno konotirao mondijalizam u umetnosti. I istovremeno ponudio čitaocu iskrenu i nepatvorenu emociju, izazvao katarzu. Afirmišući ideju da književnost mora da budi veru u misiju, podseća na prošlost (makar ona bila označena i kao „apsolut patnje“) i nudi viziju bolje budućnosti (makar ta vizija bila apstraktna i utopistička) Vulin je svoje debitantsko ostvarenje želeo da smesti u okvire „velike naracije“, iz koje često izranja, estetikom ružnog natopljena, naturalistički ogoljena slika stvarnosti. Međutim, to ne znači da se njegova priča uklapa u kalup tradicionalne realističko-naturalističke proze. Najpre zbog rečenice u kojoj dominira inverzija koja, zbog čestih dijalektizama i nesvakidašnjih upotreba interpunkcijskih znakova, podseća na ritmičku prozu; zatim i usled specifičnog stila pisanja u kojem prevladava biblijski ton i niz lirskih paralelizama; i konačno, zahvaljujući kazivanju koje neodoljivo podseća na legendu i bajku.
Izrazito pesimistična vizija sveta, dosledno sprovedena kroz gotovo sve sekvence romana, na kraju, na gotovo eksplicitan, ali umetnički time ne i manje uspešan način, opada, ustupajući mesto nijansama optimizma, svedočeći da i književno-umetničko stvaralaštvo može da povrati svoju društvenu funkciju samo ukoliko na jedan jasan i nedvosmislen način napravi otklon od postmodernog uživanja u besmislenoj igri sa prazninom i bez straha posvedoči da je njena jedina težnja, nezavisno od ideoloških pretpostavki, ono često neuhvatljivo i neodredljivo, a opet trajno prisutno – težnja ka opciji esencijalne humanosti, odnosno vera u plemenitu društvenu funkciju literature, pokušaj vraćanja duhovnosti u umetnički medij.

BRUTALNO, MORBIDNO, ODVRATNO
Relativno dug vremenski raspon (pet godina) između objavljivanja prve i druge knjige nije rezultat, kako bi se možda očekivalo, istovremenog Vulinovog angažmana u političkom i književnom radu, već je posledica, po svedočenju samog autora, brižljivog rada na pripremanju istorijskog romana. „Lepota“ opisuje dešavanja u Srbiji, Vizantiji i Mletačkoj Republici u 13. veku, u vreme sukoba braće Stefana i Vukana Nemanjića, nastalog kada je Stefan Nemanja, abdicirajući 1196. godine, najstarijeg sina potisnuo sa velikožupanskog prestola.
Za razliku od prethodnog romana, Aleksandar Vulin se u „Lepoti“ oslonio na istorijsko-faktografski materijal, zbog čega dokumentarnost postaje bitno stilsko obeležje čitavog romana. I pored toga što je u „Lepoti“ odustao od jezičkih i stilskih eksperimenata i ukrštanja različitih žanrovskih matrica, te priču učinio znatno preglednijom, jednostavnijom i realističnijom, a karakterizaciju junaka izvršio po obrascima psihološko-socijalne motivacije, i u drugom Vulinovom romanu ponegde se da uočiti lirska deskripcija, barokna razgranatost rečenice i njen metaforični potencijal, biblijske aluzije – elementi koji su krasili „Opadanje“, činivši ga po mnogo čemu nesvakidašnjom pojavom u srpskom književnom kontekstu.
Rekonstruišući u prvim poglavljima život, vreme i doba krstaškog osvajanja i pljačkanja Konstantinopolja, „Lepota“ je, možda i bez namere njenog autora, postala deo široke lepeze ostvarenja – među kojima posebno mesto zauzima proza Milorada Pavića i Gorana Petrovića – koja variraju Vizantiju kao svoju sporednu ili glavnu temu. U Vulinovom romanu uspon, sjaj i pad „drugog Rima“, međutim, samo su odjeci sa „velike scene“ koji imaju određene posledice, kako na globalne istorijske tokove, tako i na događaje na lokalu, konkretno na dešavanja u srednjovekovnoj Srbiji. Ipak, u tematskom središtu „Lepote“ ne nalazi se ni sukob između braće Vukana i Stefana, njihova borba za vlast, čak ni jačanje uticaja Katoličke crkve i Vatikana na srpske zemlje, iako svi ovi motivi obezbeđuju zaplet koji čini bitan krak kompleksne naracije, svedočeći, kako je to dobro uočio Srba Ignjatović u tekstu „Romaneskna freska o Vizantiji“ („Pečat“, broj 87, od 30. oktobra 2009), da je „Lepota“ „koncipirana kao velika romaneskna freska u kojoj pripovedanje teče u naizmeničnim tokovima“ i čije se „izvesne poente mogu čitati i u aktuelizacijskom ključu“.
Glavni junak Vulinove priče je razbojnik Zavida (minuciozni opisi njegovih zlodela, mučenja i ubistava, prikazani plastično, do najmanjeg detalja, konkurišu za antologiju najbrutalnijih, najmorbidnijih, najodvratnijih naturalističkih scena srpske književnosti), a centralni događaj inkvizitorska procedura protiv njega, koju u Vukanovoj zemlji, u navodnoj želji da iskorene bogumilsku jeres (a zapravo vrše obaveštajnu delatnost) sprovode kardinal i papski izaslanici. Taj obrt, zahvaljujući kojem jedan dželat ne odgovara za počinjena zverstva, nego, krivo optužen da je bogumil, postaje žrtva pojedinačnih pretenzija i interesa, omogućio je Vulinu da otvori niz dramatičnih, večnih pitanja o istini i mržnji, sukobu dobra i zla, o postojanju ljubavi, nade i oproštaja.
I „Opadanjem“, ali još više „Lepotom“, Aleksandar Vulin kazuje, u maniru pesimizma karakterističnog za egzistencijaliste, kako je „ljudska istorija samo priča prepuna buke i besa o zlu koje se hrani zlom i nesrećom“ (iz recenzije Franje Petrinovića, urednika Vulinove knjige).

PUT U SREDIŠTE RUDNIKA
U „Opadanju“ i „Lepoti“ Vulin je bio zaokupljen u najvećoj meri istočnom pravoslavnom duhovnošću koja za njega, da se to iščitati u dubljem sloju obe knjige, predstavlja temelj kulturnog i nacionalnog identiteta Srba, ali i njihov jedini moralni oslonac. Taj naglašeni religiozni motiv, sasvim u suprotnosti sa marksističkim shvatanjem sveta, koje obeležava politički angažman Aleksandra Vulina, potpuno je iščezao iz „Mraka“, novele čija je idejna potka u potpunosti saobrazna ideologiji i programskim načelima Pokreta socijalista.
Dehumanizacija i desocijalizacija društva omeđenog globalnim liberalnim kapitalizmom, odsustvo bilo kakvog morala i brige za bližnjeg, otuđenost čoveka u vremenu ideologije novca, čine tematsko-motivsku okosnicu poslednje do sada objavljene Vulinove knjige. Pripovedač u „Mraku“ je rudar, bezimeni junak koji je sa još petoricom kolega posle eksplozije u rudniku ostao zaboravljen u tami podzemlja. Dok voda preti da potopi rudare, čitalac na početku novele prati unutrašnji monolog junaka-naratora ispunjen sećanjima na petooktobarsku revoluciju, u kojoj je i sam učestvovao, oduševljeno očekujući promene, ne shvatajući da će one sa sobom doneti najpre pljačkašku privatizaciju, a potom bedu, siromaštvo i beznađe; da će upravo peti oktobar, makar na simboličnoj ravni, najaviti i njegovu smrt u mračnim podzemnim odajama prodatog rudnika.
Tok svesti junaka-naratora zatim će presecati ispovesti njegovih kolega; oni u vodi do guše hvataju poslednji dah kako bi ispričali svoje životne priče. Pričama je zajednički to što su izgovorene od strane ljudi, društvenih autsajdera, žrtvi ratova devedesetih godina prošlog veka i socijalnih nepravdi koje su obeležile proteklu deceniju. Najpre se javlja glas bušača, dobrovoljca u ratu vođenom od strane Srbije na Kosovu i Metohiji krajem devedesetih protiv albanskih terorista i NATO vojnog saveza; patriote čiju žrtvu ne samo da nisu umeli da cene vlast i njegovi sunarodnici, nego ni rođeni sin koji ga obuzet evropskim vrednostima posle petooktobarskih promena označava kao zločinca. Njega nadjačava glas minera, u vrtlogu tranzicije izgubio je kćerku koja zavedena iluzijom o boljem životu i lakoj zaradi postaje prostitutka i narkomanka. Iz dubine tame zatim odjekuje glas kopača, izgnanika iz Hrvatske – bežeći od „Oluje“ suočava se sa bezdušnošću nove sredine, gde gubi vlastiti identitet, čak i svoju dušu. Na kraju se iz tišine prolama glas vozača, nesrećnika, žrtve mafije koja trguje ljudima, verujući da će mu ona omogućiti ilegalan prebeg u Evropsku uniju, za njega nedostižan raj na zemlji.
Svi ovi glasovi slivaju se u jedinstveni očajnički krik, vapaj izgovoren u jednom dahu, što je dočarano i samim prelomom teksta, budući da u knjizi ne postoje poglavlja, niti grafički odvojene celine, čak ni pasusi. Iako je ovaj postupak, koji je manje-više uspešno svojevremeno forsirao i David Albahari, u „Mraku“ iz gore pomenutih razloga funkcionalan, činjenica je da on znatno otežava čitanje i umanjuje preglednost teksta.
Ipak, veću manu predstavlja to što su pripovedači „Mraka“ radnici u rudniku, ljudi sa margine društvenog humaniteta, ali njihov govor nije socijalno izdiferenciran. Svi oni koriste brižljivo stilizovan književni jezik, mada bi bilo prikladnije da upotrebljavaju socijalno tipičnu reč. Ovu nelogičnost Vulin donekle rešava na samom kraju novele kada otkriva da je pripovedač u rudniku zapravo sve vreme bio sam i „da sam se izmišljenim glasovima i stvarnim pričama koje su bile moje, i koje jesu moje, samo branio od ludila i straha“.
Te priče, koje na sugestivan način osvetljavaju predapokaliptički užas u kojem se našla Srbija (ali i čitavo čovečanstvo) u osvit 21. veka, zaista jesu stvarne, i zaista jesu i radničke, rudarske, i Aleksandra Vulina. Nažalost po Vulina-pisca, to jesu i priče Vulina-političara.
Nažalost, jer će Aleksandar Vulin teško moći da postigne istovremeno uspeh i u književnosti i u politici. Upravo zato, ma koliko to zvučalo paradoksalno, što poseduje književni talenat (izvanredan osećaj za jezik i karakterizaciju likova, sposobnost da ispriča zanimljivu, veliku priču), a sasvim je dobro ovladao i političkim zanatom. Baveći se politikom, dobiće prigovor da u nju krajnje nepragmatično i nesvrsishodno unosi senzibilitet umetnika; stvarajući književna dela, biće optužen, pogotovo posle „Mraka“, da mu ona, (navodno) tendenciozna, služe za ideološku, čak i dnevno-političku propagandu. Vulin će, dakle, morati da bira. A danas izbor između politike i umetnosti, ujedno ukazuje i na spremnost na žrtvu. No, već i ta činjenica čini pojavu Aleksandra Vulina, i u književnosti i u politici, nesvakidašnjom, a time i intrigantnom.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.