VUČIĆ I ANTIĆ Hrabrost se kaže Brana

Pišu Aleksandar Vučić i Oliver Antić, prijatelji Brane Crnčevića

Možda će se svet pretvoriti u veliki vojni „kamp“, možda će biti dva svetska vrhovna suda, jedan u Hagu, drugi u Gvantanamu, koji će određivati i koje knjige radi nove istine valja spaliti. Uprkos svemu, Vučić i ja smo čvrsto odlučili da budemo jataci Braninih knjiga, kao i da obavežemo naslednike na nastavak te nekada lepe, a sada tako mrske tradicije

Aleksandar Vučić i Oliver Antić na sahrani Brane Crnčevića, 18. aprila 2011. godine

Nekako u isto vreme Branislav Brana Crnčević je i profesora Antića i mene naterao da pređemo na „ti“. Oliver Antić je bio moj profesor, a pred Branom smo bili kao njegovi đaci, kao da smo ista generacija, u istoj klupi. Cenio nas je „po bistrini“, a njegova posebna osobina bila je da je uvek jasno i neposredno, bez ustezanja pokazivao i kazivao da li nekoga ceni ili ne. Njegovi britki komentari o ljudima iz našeg političkog i kulturnog života, u neke od njih, priznajem, nisam sasvim verovao, pokazali su se potpuno tačnim. Vremenom, moja makar i mala doza sumnje se potpuno izgubila. Sada mogu sa sigurnošću da kažem da nikada nisam sreo čoveka koji u kraćem vremenu i jezgrovitije može nekoga da proceni i oceni. Tu njegovu duhovitu naredbu za odustanak od „Vi“ primili smo, kao kakav lep dar, sa ponosom.

„GOVORI KAOŠTO ĆUT… IŠ“
Nedavno je izašlo drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje, u stvari nastavak stare knjige aforizama Brane Crnčevića. Prvo izdanje bejaše daleke 1966. godine. Naslov prvog i drugog izdanja se bitno razlikuju: u prvom je na koricama stajalo – „Govori kao što ćut…iš“, u drugom pak – „Piši kao što ćutiš“. Razlika, naravno, nije slučajna. Savremeni, posebno mladi čitaoci mogu biti zbunjeni ovom razlikom, u stvari oni ovo ne mogu da shvate. Suština razlike nije u „Govori“ ili „Piši“, ona leži u „…iš“. Prvo izdanje je, naime, nastalo u vreme vrhunca Brozove diktature, kada se za ne baš prejaku reč, pod uslovom da nije hvalospev režimu i naročito njegovom čelniku, išlo izvesno na robiju. Čak i sa današnjeg stanovišta benigni vicevi o vladaru podrazumevali su zatvor. Autocenzura i sveopšti strah stvarali su gotovo groteskne situacije: Broz se jednom prilikom, kasnih šezdesetih godina, u Zrenjaninu obrušio na nacionalizam u „Matici srpskoj“, rečima kako „ima tamo nekih nacionaljista koji ruju…“, a predsednik „Matice srpske“, inače proveren, veran i vrhunski odan partijski kadar M. Hadžić isto veče je legao u krevet i umro. U „Matici srpskoj“ su smenjeni svi, kažu i portir. Ispostavilo se kasnije da je Broz napravio lapsus, mislio je na „Srpsku književni zadrugu“ (povod „Kada su cvetale tikve“). Bila su to, kako kaže veliki pesnik, „Vunena vremena“. Ne samo jača reč, već je i lapsus značio …iš. U toj i takvoj državi, upravo u vreme kada su se otvarale granice i veliki broj naših „gastarbajtera“ je odlazio u inostranstvo, Brana piše: „Telo svakog tiranina potopljeno u narod istiskuje onoliko naroda koliko je tiranin težak“. Naravno, u posetu mu dolazi UDB-a, informativni razgovori, inteligentna pitanja islednika – „na koga si ti to mislio“? Brana se brani: „Ni na koga posebno, u pitanju su  diktatori u istoriji“. Islednici, naravno, nisu čitali (zabranjenu) knjigu, već su dobili zadatak da osumnjičenog ispitaju u vezi konkretnog aforizma, ali da su je pročitali, na str. 34 naišli bi na autorovo priznanje – „Zavidim psu, on ne zna na koga laje“, a tek da su videli str. 39 – „Zašto samo crkvu, trebalo je i đavola odvojiti od države!“ Knjiga se, dakako, našla na indeksu zabranjenih.
Igrom slučaja, još kao osnovac, našao sam u jednom skrovitom delu biblioteke „Radovan Dragović“ zabranjenu knjigu! Bibliotekarka me je poznavala, jer ju je lečio moj deda i kada sam pokušao da je uzmem na čitanje, dala mi je knjigu, ali pod uslovom da je ne vratim. Čitao sam knjigu u potaji, čuvao je na tajnom mestu i zamišljao pisca CRNČEVIĆA kao nekog gorostasa, tamne puti i duge brade. Prevario sam se u pogledu puti i brade.

„NE SANJAJ VRH, BUDALO I NA VRHU JE DNO“
Pre nekoliko meseci sedeli smo Vučić i ja sa Branom i tom prilikom sam mu ispričao istoriju mog primerka prvog izdanja knjige, koja još nosi pečat biblioteke i broj 16786. Brana mi je preko pečata napisao posvetu: „Oliveru, za ranije pokazanu svest, Prijatelj Brana Crnčević.“
Knjigu sam čitao mnogo puta i uvek mi je izgledalo kao da je pisac umetnik koji se perom igra kao kičicom. Meni se čini da je Andrić baš njega imao u vidu kada je rekao: „Umetnost je i u tome slična životu: izgleda kao igra, a u stvari je đavolski ozbiljna stvar; i utoliko ozbiljnija ukoliko više liči na igru.“ A Brana je tada pisao (tada, kada je bilo izvesno – iš): „Ko zna u čijem mraku živim? Da sam slep živeo bih makar u svom mraku; Napredan čovek to je danas zanimanje; Samoubistvo je pored tolikih dželata direktno neinteligentno; Osećam da bi mnogi žrtvovali moj život za svoja ubeđenja; I najortodoksniji komunista u šahu brani kralja; Svaka prošlost bila je jednom budućnost; Pre rata moj tata bio je truo i star. Danas je moj tata mlad i zdrav; Ja sam za sunčev sistem, on je ipak najveći; Umesto cveća povremeno bi trebalo položiti račun na oltar otadžbine; Što je državnik kraći pesma je duža; Kada slušam vola kako drži govor uvek pomislim koliko smo zapustili oranje; Mogao bih da živim i bolje, ali me je sramota; Sadite uspehe po novinama, tamo najbrže rastu; Dobar patriota izdaje tuđu otadžbinu; Teško je biti Srbin, ali kasno; Doćiće vreme kada će jedan razbojnik biti raspet između dva Hrista…“ Horacije je savetovao da „ako nekad nešto napišeš, zaključaj spis u sto na devet godina pre no što ga objaviš“. To je rok provere kvaliteta. Brana je mogao da zaključa svoje aforizme na četrdeset godina i ništa ne bi izgubili od kvaliteta i aktuelnosti, naprotiv. Prvo izdanje počinje – „Od svih pogleda na svet najžalosniji je poslednji pogled na svet“, a završava se – „Zašto Luj XIV nije pravio više nameštaja u svom stilu kada ga marksisti toliko traže?“Drugo, pak, počinje – „Naš novi čovek, naši novi putevi, naše nove ideje, naš novi kaput, naš novi cilj, naša nova prošlost, naš novi život, naši novi zakoni. Naša nova budućnost, naši novi odnosi, naš novi izlaz, naša nova sredina. Sve je oko mene novo, a mene hvata naš stari strah“, a završava se baladom o lepoj curi na Plavom mostu, koja se bavi svojim zanatom i, zasigurno, ima i neki svoj san. Brana je savetuje:

Bavi se svojim snom,
Ali ne sanjaj vrh, budalo
I na vrhu je dno.

Napisao mi je posvetu i na drugom izdanju, nastavak knjige, nastavak posvete. Ko će znati, možda dolazi vreme koje nosi nove zabrane, možda u ime ljudskih prava, zabrane govora mržnje, u ime novogovora, nove budućnosti, nove prošlosti ili ko zna čega. Možda će se svet pretvoriti u veliki vojni „kamp“, možda će biti dva svetska vrhovna suda, jedan u Hagu, drugi u Gvantanamu, koji će određivati i koje knjige radi nove istine valja spaliti. Uprkos svemu, Vučić i ja smo čvrsto odlučili da budemo jataci Braninih knjiga, kao i da obavežemo naslednike na nastavak te nekada lepe, a sada tako mrske tradicije.
Večna slava je našem Brani namenjena, a mi mu zahvaljujemo na svemu, posebno na tome što je bio naš savremenik. Našim naslednicima sa najvećim ponosom kazaćemo: Brana Crnčević bio je naš prijatelj i mi smo sa njim bili na „ti“.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.