SIRIJA Fingiranje sukoba

Piše Zoran  Milošević

U toku je međunarodna borba za Siriju i njenu poziciju u regionu. U toj borbi učestvuju SAD, Izrael, Turska, Francuska i njeni evropski partneri, kao i vodeće arapske države – Egipat, Saudijska Arabija, Irak i Iran

Početkom avgusta 2010. godine, američki „Tajm“ je najavljivao nemire na Bliskom istoku, a posle pada tuniskog i egipatskog režima globalistički mediji su, početkom marta ove godine, postavljali pitanje koja država je sledeća na redu i nekako jednoglasno su tipovali na Siriju, jer je navodno u ovoj državi na delu vojna diktatura, najsličnija diktaturama u Tunisu i Egiptu. I zaista, nije se dugo čekalo da nemiri zahvate i Siriju. Krajem marta ove godine hiljade ljudi demonstriralo je širom Sirije, zahtevajući demokratizaciju zemlje. Policija je navodno prva pucala na demonstrante koji su bacali kamenje u Dumi, u blizini Damaska. „Prema izjavama očevidaca“, „povređene su stotine ljudi, a ima i više desetina mrtvih. Uhapšeno je nekoliko desetina ljudi. Sirijske vlasti nisu želele da komentarišu današnje događaje. Ljudi su se okupili u Latakiji i Baniasu na severu zemlje, gde žive većinom Kurdi, i u Deri na jugu zemlje. Zvanična sirijska agencija „Sana“, prenela je da su skupovi održani kod džamija u Latakiji i u Deri, gde su građani zahtevali ubrzanje reformi u zemlji.“
Interesantno je da centar protesta u Siriji nije glavni grad Damask, već luka Latakija, na severu Sirije. Tamo su demonstranti spalili zgradu vladajuće BAAS partije i policijsku stanicu. Masovni protesti organizovani su i na jugu Sirije, pa je tako u gradu Tafasu spaljeno nekoliko vladinih objekata. Glavna masa protestanata je iz redova muslimana – sunita. Uzroci za nezadovoljstvo, prema zapadnim izvorima, su brojni: većina Sirijaca živi teško, visok stepen nezaposlenosti, svakodnevan rast cena, velika ograničenja ličnih sloboda i korupcija.
Za sada protesti u Siriji imaju više karakter „demonstracije sile“ SAD unutar stanovništva i ne dobijaju radikalnije oblike, jer je aktuelni predsednik Bašir Asad prihvatljiv za SAD, ali i za samu Siriju. Alternativa Asadu je veoma mračna, širenje islamističkih pokreta i njihovo prelivanje u ceo region.

NEZAMENLJIVA ELITA IZ DAMASKA
Osnovni faktor destabilizacije Sirije je delatnost Rifata Asada – brata Haviza Asada, političkog emigranta, mogući vojni puč, te delatnost islamističkih organizacija. Prema ocenama arapskih i francuskih eksperata, Rifat Asad je napravio niz grešaka i potrošio svoj uticaj, tako da praktično nema šanse da dođe na vlast u uslovima velike popularnosti Bašira Asada, aktuelnog predsednika Sirije. Sirijske službe bezbednosti, uz pomoć mladog kralja Maroka, blokirale su finansijske račune Rifata Asada u Španiji, takođe su u njegovo okruženje ubacile svoje agente da bi na vreme saznale sve njegove poteze. Armija je u potpunosti lojalna Bašaru Asadu i vrlo odana nacionalnim interesima države. Islamske organizacije su u većini već dale podršku Bašaru Asadu, tako da se antivladina delatnost ovih organizacija ne očekuje. Što se tiče „Braće muslimana“, treba reći da je ova organizacija potpala pod kontrolu specijalnih službi Sirije i da se vode pregovori koji će se verovatno završiti kompromisom.
Ipak, sve susedne države je već zahvatila panika, jer ako se u Siriji dogodi libijski scenario neminovan je dolazak NATO trupa. To će, opet, dovesti do toga da države koje se graniče sa Sirijom mogu biti destabilizovane, što znači, drugim rečima, da će ceo region biti u plamenu. Zato su lideri svih okolnih država već obavili telefonske razgovore sa predsednikom Sirije Asadom, moleći ga da pođe putem reformi, a ne rata. No, predsednik Asad je takođe spremniji za reforme, nego za rat. Problem sa Sirijom je u tome što je ona faktički kolevka hrišćanstva, ali većinu stanovništva čine muslimani. U slučaju rata može se dogoditi da muslimani svoj gnev iskale na lokalne hrišćane, što bi vodilo u dugotrajni verski rat. Svestan opasnosti, predsednik Sirije Asad je dobio garancije iz Vašingtona da ukoliko sprovede reforme (ma šta ta reč značila), noga NATO soldateske neće stupiti na tlo Sirije.
Sirija je do sada imala političku stabilnost i zbog toga što je tokom poslednje četiri decenije u Siriji na vlasti prosocijalistička BAAS partija, čija ideologija predstavlja mešavinu marksizma i arapskog nacionalsocijalizma, sa mnoštvom lokalnih elemenata, uz lojalnost prema islamu. Ova ideologija bila je nosilac modernizacije zemlje u lokalnim uslovima.
Tri pokolenja Sirijaca je stasalo u uslovima radikalnog paternalizma i strogog stila vladanja, što je dovelo do toga da u vladajućoj eliti, faktički, nije bilo političke borbe. No, to nije značilo da nije bilo opozicije. Najveći protivnik aktuelne vlasti bio je islamizam, zatim sam kapitalizam koji podstiče različite ideološke i kulturne pokrete u zemlji, a tu je i levantizam – zastupnik tradicionalnih patrijahalnih odnosa u društvu. Neki su progresivni, neki reakcionarni. No, među opozicionarima postoji čitav spektar nijansi i međusobne netrpeljivosti. Strukturu sirijskog društvu dopunjuju još neke nesunitske i nearapske zajednice, čiji je socijalni i  kulturni umnogome različit od većine stanovnika države. To je hrišćanska i alavitska zajednica koja se kulturno-civilizacijski i politički orijentiše na neki prilično apstraktni evropski stereotip ponašanja.
U Siriji je posle dolaska socijalističke BAAS partije na vlast svuda stimulisan razvoj nacionalne buržoazije, što je dovelo do formiranja veoma bogatih porodica, vlasnika ogromnog kapitala, ali i ambicija da utiču na politiku i donošenje strateških odluka. U celini posmatrano savremeni Sirijci više naginju ka praktikovanju zapadnih vrednosti, čemu ih podstiče arapski nacionalizam, kao ideologija koja teži modernizaciji u regionu. Zbog toga će nagoveštene reforme biti budno praćene od srednje klase, inteligencije i buržoazije.
Bašar Asad je pristalica liberalizacije i ima nameru da tu politiku sprovodi u delo. Pitanje je samo koji obrazac modernizacije će izabrati aktuelno sirijsko rukovodstvo. Neki očekuju da će to biti „kineski put“, tj. ekonomska liberalizacija pri očuvanju političkog režima u nešto mekšoj varijanti. No, pitanje je koliko se mentalitet Sirijaca i Kineza poklapa?

BORBA ZA VODU I NAFTU
Prema mišljenju mnogih eksperata, trenutno se vodi međunarodna borba za Siriju i njenu poziciju u regionu. U toj borbi učestvuju SAD, Izrael, Turska, Francuska i njeni evropski partneri, kao i vodeće arapske države – Egipat, Saudijska Arabija, Irak i Iran. U ovoj borbi Rusija je praktično izgubila svoje pozicije i, kako sada stvari stoje, nema šanse da ih povrati. U uslovima gubljenja ruskih pozicija, aktivno se formuliše nova regionalna geopolitika, novi blokovi i protivurečnosti.
Suština sukoba koji se danas događa u Siriji je borba za njene vodne resurse, naftu, kao i uticaj na kupce i tranzit nafte, zatim za vlast nad komunikacijskim sredstvima i religijama u regionu. Drugi opet smatraju da je kriza u Siriji započeta zbog frustriranosti i nemogućnosti SAD da iskoriste ovu državu za izlazak iz slepe ulice mirovnih pregovora na Bliskom istoku i što Asad nije pristajao na sprovođenje „političkih reformi“. Povodom toga, Riva Bahala u tekstu „Neredi u Siriji – šta rade SAD?“ („Stratfor“) kaže da je predsednik Sirije Bašar Asad osvrćući se na reforme rekao da prednost ima bezbednost i stabilnost, te da strani elementi unose pometnju i nezadovoljstvo kod sirijskog naroda sa željom da državu podele.
Iako se sve čini isto ili slično kao u Tunisu, Egiptu i drugde, u Siriji sve može da dobije i drugačije perspektive. Najvažniji zadatak aktuelnog predsednika Bašira Asada u unutrašnjoj politici jeste da ne bude lider samo alavitske religiozne i etničke manjine, već celokupnog stanovništva. Trenutno, dakle, u Siriji nema dobro organizovane i uticajne opozicije koja bi mogla oboriti aktuelnu vlast.
Asadu ide na ruku i to što mu je Francuska predložila svoj „patronat“ u zamenu za zbližavanje sa Zapadom, što je Asad prihvatio, pod uslovom da ne sprečavaju Siriju da oslobodi Golansku visoravan i uspostavi granicu sa Izraelom iz 1967. godine. Taj spoljašnji „patronat“ je važan za izvođenje socijalnih reformi, jer je Siriji draži evropski (francusko-nemački patronat) nego američki. Ovaj put saradnja sa EU ima podršku u Siriji i drugih važnih ličnosti i grupa.
Događaji u Siriji su veoma opasni, ali se stiče utisak da se njima za sada upravlja. Ukoliko bi bilo drugačije to bi dovelo do ostvarenja želja Saudijske Arabije i islamskog sunitskog centra iz Iraka da se aktuelna alavitska vlast u Siriji ukloni, što je usmereno ne toliko protiv Sirije, već protiv čitavog šiitskog pojasa na Bliskom istoku, pre svega Irana, smatra jermenski politikolog Igor Muradjan.
Sirijskoj aktuelnoj političkoj (alavitskoj) eliti (u udelu stanovništva učestvuje samo sa 12 posto) prete veliki socijalno-ekonomski, kao i demografski izazovi, ali je predsednik Sirije u nečemu u pravu. SAD nisu toliko zainteresovane za vojni napad na Siriju, jer bi to bila mnogo složenija operacija nego u Libiji. Perspektive uspeha vojne agresije na Siriju nisu velike, a svrgavanje sa vlasti Asada ne odgovara Izraelu, jer ne želi da sirijski islamisti dobiju uticaj na spoljnu politiku ove države. Takođe, protiv vojne agresije SAD na Siriju je i Turska, koja je uspostavila tesne odnose sa Damaskom i ne želi da na njenim granicama počne rat. Zbog toga Turska podstiče predsednika Asada na kompromis sa Zapadom, tj. da pokrene „reforme“ po njihovoj meri i očekivanjima.
Osim toga, cilj SAD u Siriji je da ova država zaključi mirovni sporazum sa Izraelom i da se udalji od Irana. Odustajanjem Sirije od saradnje sa Iranom značilo bi da ovaj drugi ne bi više mogao da utiče na Liban, odnosno na „Hizbalu“ i Palestince zapadnog dela i pojasa Gaze. Za SAD Asad ostaje ključni čovek u Siriji, jer nemaju alternativu.