Sektaši žele političku moć nad Srbima

Piše Aleksandar Pavlović

Pravu pometnju u srpskoj javnosti izazvala je poseta indijskog gurua šri Ravi Šankara Srbiji, u septembru 2007. godine, koga su dočekali tadašnji predsednik parlamenta i pojedini ministri i njihovi zamenici. Neke organizacije tada su tvrdile da iza posete ovog nastavljača čuvenog Mahariši Jogija stoje pojedini srpski političari koji su i sami članovi sekti. Od tada se u javnosti sekte veoma retko spominju, ali poznavaoci njihovog delovanja tvrde da je u Srbiji najmanje 100.000 ljudi u njihovom kandžama. „Pečat“ pokušava da odgonetne kolika je njihova realna moć i koje su sekte najopasnije za srpsko društvo, te koliko su zaslužne za njegovo uništenje

Pitanje sekti je područje društvenog života i pre svega se odnosi na religioznost osoba koje im pripadaju i koji svoj stav brane. Tu su u istoj igri takođe i ljudi koji im ne pripadaju, ali koje prvi dovode u paranoičan strah, odnosno u dilemu o slobodi njihovog postojanja u Srbiji. Ljudi tradicionalno oslonjeni na konfesionalne crkve sektama smatraju svekoliko religijsko ponašanje neusaglašeno sa ponašanjem i verovanjem crkava priznatih od strane države; oni su mišljenja da država treba da reaguje na odgovarajući način kako bi se pojedinci ili grupe ljudi koji su zapali u zabludu, izvukli iz klopke religijskih kandži perfidnih sektaša. Mnogi članovi porodice kada se raspituju o nekim sektama ili o nekom njima bliskom srodniku koji je pripadnik nekog „novoverskog pokreta“, takođe izazivaju brigu i strah kod sagovornika od koga traže pomoć.
To je već mnogo puta viđen stereotip. Posebno što postoji uverenje kod mnogih da se sekte bave i nekim nedozvoljenim sredstvima u nameri da privuku žrtve, kao i da nude i mnoštvo povlastica, raznovrsne pomoći, a priča se da neke od njih čak i drogiraju svoje članove. Gotovo po pravilu rođaci pričaju o članu bliže i dalje porodice koji je zapao u neki novoverski krug kao da je teško oboleo ili da je na samrti. Pristalica nekog verskog pokreta entuzijastički pokušava da svoje najmilije uvuče u organizaciju, što najčešće ne uspeva, pa se atmosfera u njegovoj porodici od začuđenosti, preko besa i straha polako pretvara u mučnu, da bi na kraju dovelo do haosa i lomova čitave porodice. Sa druge strane, ako pojedinac koji je prišao sekti shvati stamenost svoje porodice koja ne želi da menja verska uverenja i veru predaka, pažljivo se povlači i prelazi u novoprihvaćeni verski kodeks i praksu kao u neki novi svet, svet novih ideja, i postaje nedostupan za do juče najbliže ukućane i srodnike. Ako se na takvog člana nasrne ili ultimativno deluje da se odluči između novih verskih prijatelja i porodice, onda se njegov otpor ispoljava mnogo ozbiljnije jer on, što srodnici ne znaju, ima iza sebe poveću grupu istomišljenika koji su prošli kroz sve te lomove i tačno znaju da ga savetuju o svakom njegovom potezu, nudeći mu svakovrsnu, ne samo moralnu, već i materijalnu pomoć. Koliko sekti deluje na prostoru današnje Srbije i kakva je prijemčivost naših građana prema ovim organizacijama?

SEKTAŠI U PARLAMENTU?
Pravu pometnju u srpskoj javnosti izazvala je poseta indijskog gurua šri Ravi Šankara Srbiji, u septembru 2007. godine, koga su dočekali tadašnji predsednik srpskog parlamenta, pojedini ministri i njihovi zamenici. Reagovala je „Federacija evropskih centara za informisanje i zaštitu od sektnog delovanja“, tvrdeći da je ovaj guru nastavljač lika i dela čuvenog Mahariši Jogija, idejnog učitelja Transcedentalne meditacije (TM). Naime, ovaj guru se predstavljao kao osnivač udruženja „Umetnost življenja“, a zemlje Evropske unije njegovo udruženje definišu kao sektu koja pada pod udar Zakona o mentalnoj kontroli, jer primenjuje sve metode TM koju je EU zabranila zakonom od 2004. pošto „ona stvara zavisnost poput najtežih opojnih droga, ali ne hemijskim već prirodnim putem“. Pokojni profesor dr Miloš Tasić, godinama je bio načelnik patologije Kliničkog centra Vojvodine i bavio se sektama više decenija, objasnio je još pre 20 godina to što je Evropa pre sedam godina pretočila u zakon – transcedentalnom meditacijom izaziva se lučenje endokrine žlezde, a posebno endorfina, enkefalina i morfina koji kod regruta-člana sekte izaziva takvu zavisnost da on bez meditacije više ne može da funkcioniše po potpuno istom principu kako to rade droge. Sve to Tasić je čak i potkrepio fotografijama ljudskog mozga pod dejstvom droga i pod dejstvom TM; na tim fotografijama golim okom može se zaključiti da su one maltene identične, a svaki laik ih može razlikovati od slika normalnog ljudskog mozga. Ipak, ne možemo se otrgnuti pitanju: Da li su svi ti pokreti novih vera nasuprot konfesionalnih priznatih crkava, nešto što pojedincima, delovima porodica ili čitavim porodicama uvek čine zlo? Ako kao primer uzmemo neke od razvijenih demokratija i njihovo ponašanje bude onaj etalon po čijem uzoru se deluje u ime države, brzo ćemo doći do zaključka da mnogo toga tamo nije dozvoljeno, ali je isto tako mnogo toga ustaljeno kao normalno. Neće nam biti potrebno mnogo vremena da shvatimo da su se sva ta društva ozbiljno bavila svojom društvenom stvarnošću i da su sistematskim sređivanjem ovog područja doveli situaciju do mogućeg funkcionalnog odnosa, gde se stvari postavljaju na osnovu zakona i mnogih regulacionih dokumenata i vide iz prve ruke, i to jasno i transparentno. Pogledajmo, u grubim crtama, kakve sve sekte prodiru na prostor Srbije…

HRIŠĆANSKE I ISLAMISTIČKE SEKTE
Najpre ovde deluju sekte hrišćanske provinijencije. U ovu grupi ubrajaju se verski pokreti koji su se službeno dugo nazivali „Male verske zajednice“: Nazareni, Baptisti, Pentekostalci, Adventisti, Jehovini svedoci, Hrišćanska crkva, Slobodna braća… Navedeni glavni tokovi ovih pokreta imaju podvrste, ali neke grupe su se podelile i zbog drugih razloga, pa su svi oni izdvojeni zbog nekih svojih specifičnosti i organizuju se kao posebna organizovana celina. Tako ima nekoliko grupa baptista, vrsta pentekostalaca, ali i nekoliko grupacija adventista. Na primer, neki baptisti veruju u predestinaciju pa se drže izdvojeno od onih koji veruju da je milost Božja za sve ljude sveta, a ne samo za odabrane, kako je to tvrdio Kalvin u knjizi „Institucija hrišćanske religije“. Jedan deo pokreta baptista još pre nekoliko vekova u Velikoj Britaniji i Holandiji je takvo učenje prihvatio. Među adventistima takođe postoje pravi vegetarijanci i oni koji u ishrani koriste određene mesne proizvode. Postoje i adventističke crkve izdvojene od adventističkih crkvi koje se služe tokom bogosluženja srpskim jezikom. Tako postoji adventizam orjentisan na osobe koji se služe mađarskim, slovačkim ili rumunskim jezikom. U Pentakostalnom pokretu postoji čitav niz neslaganja, što je dovelo do više frakcija i osamostaljivanja mnogih grupica. Ističe se ipak glavni tok pentekostalaca koji se proširio po celoj Srbiji, dok je usitnjenost tog pokreta karakteristična pre svega za delove Vojvodine i Slavonije.
Pored navedenih hrišćanskih, postoje i sekte nehrišćanske provinijencije poput ismailita (dvanaestaši i sedmaši). Tu pripadaju derviši, koji su uglavnom dvanaestaši. Treba imati u vidu da je celi islam mimo rečenog već doživeo u ranijem periodu podvojenost na sunite i šiite, a da se vremenom pojavio i pokret sufita. Svi se ovi pokreti do današnjih dana prepliću i na našim prostorima među pripadnicima islama. U ovu grupu se mogu pobrojati izdanci drugih azijskih nehrišćanskih religija sa budističkim, hinduističkim, kao i konfučionističkim podlogama. Tako jedna grupa pokreta promoviše ideje Sai babe, Hram naroda, Hari krišne. Takođe, prisutne su i razne japanske budističke sekte (Tendai, Šingon, Amida, Jodo, Šin, Soka Gakai).
Ono što mnoge pojedince koji se bave ovim područjem istraživanja najviše zabrinjava jeste problematika vezana za pokrete poput Sajentološke crkve, Satanske crkve, Saveza za transcendentalnu meditaciju Srbije, te pokrete koji u osnovi imaju okultnu praksu, teozofijsku praksu, kao i mističnu čudotvoračku praksu bez naznaka hrišćanskog verovanja. Kombinacija svih navedenih daje svojevrsne kompilacije sa mnoštvom eklektičkih varijacija sekti o kojima se niko ozbiljno i u ime društva službeno odavno u Srbiji ne bavi. Za ovo područje ozbiljne države imaju organizovane čak i svojevrsne institute. Oni sa različitim profesionalnim pristupom izučavaju večito dinamičan deo ljudskog verovanja i svih zabluda u koje se lako zalazi, ali izuzetno teško izlazi.

FUNDAMENTALISTIČKI VERSKI POKRETI
I dok se prostorom Srbije širi opravdana paranoja o sektama i sektaštvu, jer se ne zna ko treba da ih prati i da zna šta se u njima dešava (što je praksa u gotovo svim državama širom Evrope i SAD), naša država se oslanja na privatne istraživače. Međutim, oni nemaju značajniju podršku, ni u materijalnom ni u moralnom pogledu. Tako se o pravom sektaštvu na našim prostorima ne zna ništa pouzdano, niti se o ovom fenomenu vodi računa, a najgore je što se to, kao i proces religioznog raslojavanja, ne smatra problematičnim područjem koje deluje na sve druge društvene oblasti života u Srbiji. Taj proces, zajedno sa demokratskim i tranzicionim, potpuno je neshvaćen u Srbiji. Uglavnom se o ovoj problematici iznose lični stavovi i mišljenja, kojima nedostaje naučna osnova i argumentovanost.
Još više od toga zabrinjava činjenica da se danas ne zna tačan broj pripadnika verskih pokreta, jer se mnogi pokreti, čiji osnivači nisu sigurni da bi bili registrovani, kriju iza dopadljivih naziva studentskih ili sportskih organizacija, a najčešće se predstavljaju i kao nevladine organizacije. Sve one se teško mogu svrstati u grupaciju verskih pokreta, pa je pravo brojčano stanje, strategije, aktivnosti i stvarno prisustvo mnogih sekti koje su pristigle u našu zemlju zajedno sa demokratizacijom društva, skoro nemoguće sagledati. Ipak, svi ti pokreti, po ustaljenom shvatanju mnogih istraživača, imaju oko 100.000 ljudi, a izdeljeni su na skoro sto raznih vrsta koje se uglavnom drže zasebno, krajnje odmereno sarađujući sa drugima, a češće želeći da konkurentima preotmu članstvo ili bar smanje uticaj u društvu. Naravno, postoje i oni koji tvrde da je broj članova sekti nekoliko puta veći.
Međutim, najstrašnije od svega je to što se njihova veličina i pored ogromnog broja regrutovanih članova (u odnosu na broj stanovnika Srbije koja demografski izumire) po nekim ekspertima za sekte slikovito može prikazati kao bubuljica na nacionalnom telu. Za razliku od, recimo, cepanja Srpske pravoslavne crkve, zahvaćene tim procesom pre nekoliko decenija. Svoje prve zabrinjavajuće rezultate u cepanju srpskog nacionalnog bića ono je ispoljilo upravo u tendencijama stvaranja Makedonske pravoslavne, Crnogorske pravoslavne ili čak i Hrvatske pravoslavne crkve.
Pojava zilotskog pokreta u Srbiji, kao i fundamentalističke tendencije u stvaranju sopstvenog pokreta pravoslavne provinijencije po uzoru na episkopa Artemija, lomovi su koji sa sobom donose nesagledive posledice u verskom životu i praksi dojučerašnjih homogeno predstavljanih pravoslavaca. Ništa manje opasno po društvo u Srbiji nije ni strujanje unutar islamske zajednice, gde su podvojenosti toliko očigledne da se određene hodže jasno iskazuju u svom antidržavnom delovanju, ali i jasno suprotstavljenom drugom taboru unutar islamske veroispovesti. Pojava islamskih fundamentalista, kao i poslednji sprovedeni akt nasilja pripadnika albanske nacionalnosti oličen u nezavisnosti Kosova, samo su upozorenja na koja urgentno treba obratiti više pažnje, dok se ovo područje bezbednosti uspešno može sagledati.
Ipak, u pokušaju objašnjenja šta su to sekte i šta su one učinile na polju političkog i mentalnog vladanja Srbima i Srbijom, kao i kakva je njihova zasluga za uništenje srpskog nacionalnog bića, mora se krenuti od „bubuljice“, da bi se na kraju uvideo čitav problem koji preti da uništi telo Srbije. Istoričar sekti Aleksandar Senić kaže da je njihovu definiciju vrlo teško dati, ali da postoje okviri unutar kojih su svi oni koji se tamo nalaze sasvim sigurno pripadnici sekte.
„Niko još nije precizno definisao sekte, ali se može reći da su to one organizacije koje obožavaju neki predmet ili lik, imaju jasnu hijerarhiju i gaje crno-beli pogled na svet. Sve sekte imaju strogo propisana pravila ponašanja čime vezuju svoje članove kao porodicu i mentalno manipulišu njima izazivajući mentalne, duhovne i fizičke poremećaje da bi sprovele u delo različite ciljeve, od kojih su najvažniji kontrola materijalnih dobara i kontrola ponašanja svojih podanika.“

JOGA I MEDITACIJA
Prvi srpski političar koji je pokušao da problem sekti digne na državni nivo i javno ga obelodani, jeste tragično stradali vojvođanski premijer Boško Perošević, on je ubijen na Novosadskom poljoprivrednom sajmu u maju 2000. godine. Samoinicijativno, angažovao je krug najeminentnijih stručnjaka iz Srbije da naprave zajednički akt o opasnosti delovanja sekti. Kada je dokument od 120 stranica dat na usvajanje u Skupštini Vojvodine i kada je trebalo da bude pretočen u Zakon o sektama, volšebno je povučen iz procedure, i to samo nekoliko sati pre nego što je trebalo da bude usvojen.
Svedok ovog događaja je i bivši šef kabineta Boška Peroševića, Miodrag Jokić, koji kaže: „Ostaće upamćeno da su ljudi iz Miloševićevog režima pet godina pre birokratije EU napisali Zakon o sektama, pa makar on nije usvojen, a da ovi kojima su puna usta Evrope sada nemaju niti jednu zvaničnu instituciju koja se bavi sektama, i to sedam godina nakon što je Evropa pitanje sekti stavila pod udar zakona.“
Potpisnik ovih redova je potrošio pre nekoliko godina prosečnu srpsku platu da bi se učlanio u TM i iznutra video kako sve to funkcioniše. Zajedno sa gomilom mladih ljudi koji su tvrdili da imaju psihičke probleme, a neki su čak pokušali samoubistvo, ispričao je svoj, naravno lažni problem guruu. Zatim smo svi za te velike novce dobili maramicu, jabuku i sveću, i malo fizičkih vežbi koje se, gotovo sve, praktikuju u raznim sportovima, a posebno u borilačkim veštinama. Potom smo na kraju saznali tajnu svih tajni, u stvari jednu veliku laž. Naravno, u pitanju je „mantra“. Tajna se dobija za vreme klečanja na maramici na kojoj je stavljena jabuka, a dok je izgovara guru pali sveću. Uz opasku da se tajna reč, odnosno mantra koja se ponavlja do besvesti ne sme reći nikome jer je ona „vaša i samo vaša na vascelom svetu“, učitelj vam dalje objašnjava da je ona jedinstven jezički slog koji nema značenje, i čijim svakodnevnim ponavljanjem dolazite do spasenja. Kada mi je guru saopštio da je moja čarobna reč „he ring“ nije mi preostalo ništa drugo nego da se nasmejem. Bar je guru mogao da sazna da to na engleskom znači „on zvoni“, a jadna je i država čija je prva dama učenica takvog gurua. O tome da sam kasnije saznao da je tu mantru imalo još bar desetak učenika, da se i ne priča. Verovatno guru nije želeo da se zamara i da izmišlja nove mantre. Jednostavnije mu je bilo da ubedi svoje regrute da se po cenu života one ne govore nikome. Prof. dr Vukadin Cvetanović, sektolog, kaže da ništa manje opasna nije ni joga, posebno ona u višim stepenima kada se obavezno primenjuje meditacija, a ističe da je posebno opasna Radži joga ili Kraljevska joga. „Nažalost kod nas se joga propagira na svim medijima kao metod za jačanje duha i tela koja možda i jeste u pojedinim svojim oblicima gde nema meditacija (Hata joga), ali je opasno kada se pojedini članovi upućuju sa nižih na više stupnjeve joge, a u tim višim stupnjevima po pravilu ima meditacija koje su manje ili više sve usmerene na takozvanu „mentalnu kontrolu“. Zemlje EU su se veoma jasno odredile prema Jogi i strogo paze da ona ne dođe pod udar Zakona o mentalnoj kontroli, a oni koji otvaraju škole Joge moraju da polože visoku kauciju koja se meri stotinama hiljada evra.“
Prof. dr Pavle Kovačević godinama pokušava da izvuče desetine mladih iz sekti, koje ne želi da razdvaja, budući da su po njemu sve one iste.
„Sve se one zasnivaju na četiri osnovna principa: otimanju materijalnih dobara njihovih podanika, otimanju tela koje se najčešće koristi za seks, otimanju duše, i na kraju sve su na najrazličitije načine povezane sa drogom. Nažalost, u sektama ima i dobrih ljudi koji ne shvataju da su na pragu bolesti koja se zove opsesija. Kada to shvate onda to u najvećem broju slučajeva postaje monstruozno, jer su sekte prebogate i organizovane gotovo do savršenstva. Zato je i izbavljenje iz sekti užasno teško, posebno ako se uzme u obzir da u njih ulaze labilni ljudi, mada vrlo često izuzetno inteligentni, koji umesto da usrećuju sebe i društvo u kojem žive, za društvo postaju beskorisni, a sebi i svojoj porodici donose pakao“, tvrdi Kovačević.

ATEIZAM I SEKTAŠTVO
Savremena tema o kojoj se mnogo raspravlja u medijima jeste sektaštvo kao opasnost koja preti savremenom čoveku. Na samu naznaku da sektaštvo kao takvo sve više zahvata naše stanovništvo, posle raspada naše nekadašnje države SFRJ, reaguje se negativno. Zašto? Odgovor na ovo pitanje potražili smo od teologa i istoričara Mileta Imerovskog, on je kao ekspert za sekte objavio više desetina radova na ovu temu, kako u zemlji tako i u inostranstvu, odnosno u Švajcarskoj gde je godinama radio.
„Možda je odgovor što niko neće da prizna da je sektaštvo uzelo maha i taj da je decenijama nekadašnja avangarda društva – kako su komunisti sebe nazivali – ekstremno nipodaštavala religiozno osećanje kod ljudi i to iz razloga da pokažu da kada nema religije neće biti ni nacionalnih konflikata“, kaže Imerovski.
Mile Imerovski dalje objašnjava pogubne posledice pokušaja gušenja religije:
„Krajem devetnaestog veka na različitim delovima bivše SFRJ narodi su manje ili više povratili svoju državnost i bili su svesni doprinosa nacionalnih crkvi u dosezanju viševekovnih snova o obnovi nacionalnih država. Sa završetkom Prvog svetskog rata sve nastale države su doživele uobličenja, a od stvorenih država nastala je kroz međunarodne forume i konferencije Kraljevina Jugoslavija, koja se različito shvatala unutar različitih delova te države. Uglavnom ključni problem koji je ostao krajnje nerešen u toj državi bio je nacionalni i shodno tom problemu jednako bez rešenja ostalo je pitanje vere i religije. Svi nerešeni problemi krajnje zaoštreni tokom Drugog svetskog rata, preliću se u novostvorenoj Narodnoj demokratskoj Jugoslaviji, gde je religija odmah na samom svom početku postavljena kao nepoželjna, a svi oni koji su bili odani tradicionalističkoj religiji i crkvenim organizacijama bili su sumnjivi i sa smanjenim šansama u uslovima života nove komunističke države. Pobednici rata su nametnuli ateističku ideologiju, a sve drugo se sistematski suzbijalo, proganjalo i procesuiralo. Sledeća generacija komunista, koja je doživela koliko-toliko blagostanje ili ekstremne nevolje, vratila se potajno religioznosti svoje tradicije, prvenstveno u katoličkim sredinama, da bi mnogo kasnije, a posebno vidljivo neposredno pred sam raspad SFRJ i među pravoslavnim stanovništvom. Ovaj povratak će se desiti i među islamskim stanovništvom, naravno, nešto kasnije od katoličkih krugova, ali znatno ranije nego u pravoslavnim delovima one Jugoslavije. Mnogi će Srbi, a i svi u mešovitim brakovima, ostati solidarni sa ideologijom bratstva i jedinstva i sa manifestovanim ateističkim uverenjem. Povratak religioznim korenima, crkvenim organizacijama i nacionalnim grupacijama bio je najvidljiviji realitet koji se odvijao naočigled svima, ali niko tada još nije mogao ni da sagleda šta su sve sekte uspele da urade dok je komunizam i ateizam sprovodio svoju vlast“, zaključuje Imerovski.