Pesnik Crnčević

Piše Dragan Hamović

Brana Crnčević je obilato i majstorski ispisivao stranice i stranice svakojakih književnih tekstova u prozi, dramskoj formi, pa i radove u stihu za pevanje i potrebe živih medija, cedeći za poeziju sukus svojih mnogih podsticaja

Ako od nepesničkih vrsta očekujemo da budu zanimljive i uverljive izmišljotine, onda se podrazumeva da poezija bude neizmišljena, da sadrži dubinsku iskustvenu potvrdu onoga koji je posreduje drugima. Dok se priča može zabaviti i besposlicama i nevažnostima, poeziji su namenjena bitnija značenja, makar i neznatnih pojava, u govoru svedenom na svoju srž. Neki autori izbegavaju da potržu poeziju na svaku iole jaču životnu iritaciju, nego je čuvaju samo za ono što pesmi jedino pripada, pa na presiju svakidašnjice reaguju u pisanim oblicima što stvarnost u presnijem obliku bolje podnose. Brana Crnčević je obilato i majstorski ispisivao stranice i stranice svakojakih književnih tekstova u prozi, dramskoj formi, pa i radove u stihu za pevanje i potrebe živih medija, cedeći za poeziju sukus svojih mnogih podsticaja.

MODERNA BEOGRADSKA ŠKOLA DUHA
Može li piscu koji pesnik odista jeste poezija činiti bočnu delat­nost, tek zbog činjenice da je ostavio daleko manje stihova nego dru­gih napisa – pitanje je na koje, na primer, odgovaraju slučajevi Crnjanskog i Nasta­sijevića. Zato je Rajko Petrov Nogo i mogao označiti zbirni niz Crnčevićeve poezije („Pesme“, 2001) kao njegovu „osnovnu knjigu“. Čak i da nismo tvrde pris­talice romantičke dogme o premoći poezije nad drugim književnim vrstama, odnekud podrazumevamo da je stožer svakog pisanja – umeće koje se jednači s pes­ničkim, jezgrenim govorom iskustva. U književnoj epohi koja je podsticala sva­kovrsne ispade, tolerisala tamnine i mutnine (pa i brljotine), opite radi opita, prazne eks­tra­vagancije u izrazu – Crnčević je inovativnost i invenciju, u svemu što je pisao, dosledno saobražavao klasičnim merilima jasnog i britkog izražavanja, po čemu se i odlikovala, po davnim Mihizovim rečima, „moderna beogradska škola duha, oslo­bođene smelosti, vidovito­sti, krilate rečenice koja pamti i koja se pamti, ele­gantnih i savršenih poenti“. Budući izvan serije – bio je izvan struje, u pripa­dajućem podvigu, što je značilo ići težim putem, čis­tinom na kojoj se ničija manjkavost ne može prikriti.
Koliko god delovala postrance glavnog ili bar kritički povlašćenog toka, nije teško prepoznati srodnosti Crnčevi­ćeve poezije sa priznatim nosio­cima srpske pesničke savremenosti, sa kojima je kao saučesnik bio u razumeva­jućem dosluhu. Nogo je već bio ukazao na Crnčevićevu bliskost sa poeti­kama sav­remenika, pominjući Raičko­vića i Bećkovića. Možemo dodati i Milj­kovića, znajući da su druga strana njegovog hermetizma bili sentenciozni, efek­tni, iznenađujući iskazi i obrti. Ako nam i bude prva pomisao da je Crnčević pesnik „prekorno zamišljen nad sudbinom svoga naroda, nad njegovim manama i obma­nama, nad njegovim kratkim pamćenjem“ (Mihiz) ne možemo nikako prenebregnuti da sa pesničkim vrsnicima deli i opsednutost rečima i pes­mom kao pes­mom, njenim paradoksalnim, iza­zovnim bićem. Od reči iz kojih „držak noža viri“ do reči zatrovanih, pesnik dolazi do slike bazičnog prigu­šenog krika i do nauka o lekovitoj mutavosti, pa do molitve bez reči i do laveža koji se, u kraj­njem, i kao molitva prima. Niz pesama dozi­vaju u vidokrug Raič­kovićeve „Sti­hove“, distihe u kojima se odvija drama odnosa pesnika i pesme, što je kod Crnčevića zaoš­treno u stalni ispit istini­tosti i vernosti sebi, svojoj moralnoj biti. Taj se ispit ne iscrpljuje u odnosu pesnika i njegove tvorevine, nego proteže na kon­tekst njegovog činjenja u sibirski ledenom i tegobnom pro­storu oko pesme. Gone­tanje poetike prerasta u govor etike. Reči imaju u biti ogle­dalo delanja poje­dinca, pred spoljnim izazo­vima rav­nim izazo­vima stvaranja. Pakao i zatočenost ne potiču samo iz istorije – sopstvenu glavu pesnik oglašava i kao logor i kao pećnicu.

OSMEH BEZ LICA
Za razliku od Raičkovića koji u odnosu pesnik-pesma apstrahuje, izostavlja vreme u kojem je – sastavni deo Crnčevićeve drame traganja za „rečima-ponornicama“ i za pravom pesmom „iza sedam java“, jeste očuvanje ili zaposedanje sopstvenog postojanog lika, svoje čovečanske mere u odnosu na okruženje puno „kaputa bez ljudi“ i „osmeha bez lica“. Hleb nasušni u pesnikovom semantičkom izvrtanju postaje ne više potreba, nego predmet idolopoklonstva i uzrok neosetnog, dalekosežnog posrtanja: „Primetio sam u najgušćem mraku / kako mi se glava udvara stomaku // Ostadosmo tako bez ptica i hleba / stomak moj i glava i komad mog hleba // Živote ne umem da živim bez tebe / nisam izbegao da ti služim hlebe.“ („Hleb“) Moralni izazovi, prosto rečeno, kreću od stomaka, pitanje udovoljenja trbuhu neizbežno priziva duhovnu dimenziju, pa su takvi i rečnik i ikonografija pesnikovog ljudskog samoopisa, predočenog u epigramskoj pesmi „Krst HH“: „Tajna veza duše s črevom / puni prazne dane snom / veže desnu stranu s levom / dno sa vrhom i vrh s dnom // Traje čovek loman rušan / črevom vezan za svoj svet / a na vrhu čreva duša / na koju je razapet.“ Makar koliko stavljao na sebe hladnu, ciničnu masku borca i gdekad bogoborca, Crnčević na hrišćanskim znamenjima i značenjima zasniva goruće upitanosti i svoja lirska razrešenja. U „Molitvi trećoj“ uzor ljudskog ohramovljenja i vrh svoga obraćanja apsolutu pesnik ovako postavlja: „A ja mučen od svog neizleka / nesanice slušam zvono ječi / Kad se crkva sklanja u čoveka / molitvi su nepotrebne reči.“
Jedan od centralnih iskaza Crnčevićeve poezije nalazimo na početku pesme „Predosećanje“, a čitava je pesma pomno sročeni borbeni program ili ispovedanje vere – što umnogome dođe na isto: „Čovek još nije sviko / da živi i bude niko // Iznad života svoga / valja videti Boga / i voleti ga mnogo / i biti jedno s Bogom // I saznati na kraju / ono što mrtvi znaju.“ Nasuprot opštem obe­zli­čenju i poništenju pesnik ne uzmiče od gorkih čaša, niti od tereta nasleđenog identiteta: „Živim isključivo zato što sam rođen / i nisam birao ni narod ni vođe.“ („1=1“) „Strašno pravo“ na „jedini život“ nije izboreno samo sobom, nego mu je ostavljen kao tekovina, skupom, možda i preplaćenom cenom naroda kojem pripada u lancu predaka i potomaka, do čijeg poznanja na putanji razotkrivanja sebe: „Farisejstvo laži gluposti groteske / Moje srce traži oca ispod freske.“

PRIZIV ŽIVLJENOG ISKUSTVA
Brana Crnčević bio je voljni zatočenik jedne velike, neizrečene priče o stradanju srpskog naroda, jer je to i njegova najličnija priča. Nije mogla da ne nađe mesta ni u belešci o piscu s kraja već pomenutog izdanja „Pesama“, svesno i umesno naru­šavajući pravilo da je to „najsuvlji“ deo svake knjige: „Brana (Bra­nislav) Crn­čević rođen je 1933. godine u Kovačici. Otac Đuro umro 1937. godine. Zbog oče­vog porekla (Srbin iz Crne Gore) Crnčevići su proterani iz Rume u Nedićevu Srbiju. Drugi svetski rat je gledao iz izbegličkih domova. I danas je preko dru­gih u izbeglištvu.“ Naspram svake očekivane primedbe o vero­dostojnosti modernog pevanja na teme kolektiva, naročito narodne zajednice, u veku koji je pojedincu dao licencu da bezgranično bude sam za sebe (ne znajući šta će od tolike slobode i samodovoljnosti), stoji činjenica da je i Crnčevićeva pojedinačna nevolja bila deo nepojmljive, ogromne i uveliko prećutkivane strahote naroda čija je čestica, strahote koja mu se utiskivala kao žig, najpre kao dečaku, a potom i kao zrelom čoveku. Oglušiti se o taj neposredovani priziv življenog iskustva i vapijuće realnosti značilo bi poeziju (pa time i njeno ljudsko pokriće) teško izneveriti – što mnogima među nama, istina, ni ranije, ni danas, nije bilo preveliki problem.
U ime svih nas, uticajniji segment naše kakve-takve elite, ne samo danas i ne od juče, olako sklanja u stranu užasnu i otrežnjujuću temu naših neizbroja­nih žrtava, čiji neprevla­dani mrak je i danas činilac stvarnosti sa kojom se sudaramo, u nametnutoj inverziji uloga na geopolitičkoj pozornici. I Crnčević je mogao potpisati reči mladog Ivana V. Lalića pred spaljenom i okrvav­ljenom Glinskom crkvom: „Neću da prećutim. Zidovi su prećutali / I srušili se.“ U pesmi govorljivog naslova „Opsesija“ Crnčević nema potrebu da uznosi uprazno narod kojem, inače, stalno upućuje reske moralne prekore. On poglavito peva taj „svet bez ravnoteže“, u kojem se nedokučiva zločinstva ne samo događaju i preću­tkuju, nego potom ponavljaju i prihvataju kao prirodno, neminovno stanje stvari. Strašna samoća u istorijskom vremenu postaje nadlična i preteća: „Iz rama sveta probih se u tamu / idem stazom Onog od koga sam stvoren / odozgo gledam na Srbiju samu / o strašnoj samoći pletem metafore / a biće još teže i biće još gore“. Mihiz je tačno primetio da je Crnčević sa epohom „na ti“. Slično se može reći i za stav ovog pesnika – čiji glas i nije samo njegov, inokosan – u neretkom obraćanju Promislitelju naših udesa, Ocu našem nebeskom. Ovde smelost nije znak drskosti nego je izvojevana dugoročnom žrtvenom zalogom naših prethodnika, zaključno sa današnjim danom, ali i zasnovana na svesti da ipak Ocu govorimo: „Svi će doći pradedi i oci / postradali na Božijoj strani / ovde žrtve tamo tužioci / pevaćemo iz grla preklanih / sačuvaj nas Bože i pohrani“ („Susret“). Tamo gde bi neki ispražnjeni, nesrdačni duhovi udarili u neprobojni zid apsurda, srpski pesnik iskoračuje u oblast onostranog pouzdanja, po osnažujućem slovu baštine u čijoj je vlasti i kada ne mari da to bude.
I na pesničke pretke Brane Crnčevića odavno je ukazano, prepoz­naju se otprve. Nije slučajno što je najsenzibilniji i toliko nesnađeni pesnik, poput Disa, spevao „Naše dane“, jednu od satirički najprodornijih pesama naše poe­zije uopšte, kao što nije čudo da taj isti dekadent i osobenjak u velikoj pogi­biji svoga naroda ispisuje saučestvujuće stihove zbirke „Mi čekamo Cara“. Da ne govorimo o Zmaju, inače podvojenog na zmaja i slavuja – po dr Lazaru Kostiću. Za satirike je neophodna osetljivost posebnog reda, kao i za liričare. Tačnija oznaka za tu osetljivost može biti stid. „Ne od bola umirem od stida / stid je moja rana bez pre­bola“, nalazimo u jednoj poznoj Crnčevićevoj pesmi. Pesnikov stid, polo­žen i u njegove pesme, nadnosiće se i dalje nad nezavršena i neizvesna srpska posla i dane, pošto će ga svakako, i sve nas, nadživeti. Jer, svi smo krivi za sve.

_________________

„1=1“

Ja ostajem 1 u svakome zbiru
usamljen ko svemir u većem svemiru

I kada me dele i kada me množe
ja ostajem 1 ispod svoje kože

Živim isključivo zato što sam rođen
i nisam birao ni narod, ni vođe

Na jedini život imam strašno pravo
jer ga kao svako plaćam svojom glavom.

_________________

„Svejedno je“
Ja mislim oka kamerom
i ušima antenom
ne živim više s namerom
u ovom dobu kamenom

Što nije tužno gadno je
što nije gadno bedno je
otići ili ostati
svejedno je svejedno je.