NIKOLA HAJDIN Veliki mostograditelj „pao“ na osećanju za meru

Piše Ljiljana Bogdanović

Akademik Nikola Hajdin (88), koji je upravo ponovo izabran (u trećem mandatu po redu) za predsednika SANU, pre samo godinu dana ocenio je: „Mislim da se neću ponovo kandidovati. Dva izbora su dovoljna da čovek pokaže šta je u stanju da uradi. Ovaj položaj traži i neku razumnu starosnu granicu“

Da li najbolji srpski graditelj mostova – dokazano – ne poseduje jedno istančano i plemenito svojstvo, a presudno u graditeljstvu, kao i u životu uopšte: osećanje za meru? Dalje, budući da su smisao za red, harmoniju i ravnotežu, odnosno smisao za rečenu „meru“, u neimara od ogromne važnosti, jesu li njegove veličanstvene čelično betonske tvorevine što su opkoračile balkanske i evropske reke, na skriveni, a latentni način – ugrožene?
Nedoumice poput ove, pominju se u javnom komentarisanju prošlonedeljnog značajnog društvenog događaja u kojem je našem velikom mostograditelju, akademiku Nikoli Hajdinu, pripala  najvažnija uloga: po treći put, on je izabran na mesto predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti. Pitanja o razumu i meri u ovom društvenom zbivanju mogu biti nadahnuta mnogobrojnim razlozima, a neke je novi-stari predsednik inicirao i sam – izjavama uoči izbora za četvorogodišnji mandat na čelu institucije koja se rado naziva „najrelevantnijom naučnom i ustanovom kulture srpskog naroda“. Pre nego što ih navedemo, pomenimo kao značajnu činjenicu da je Nikola Hajdin, kao jedini kandidat za mesto predsednika, izglasan voljom značajnog dela Akademijinog članstva: za njega je, od ukupnog sastava SANU koji broji 147 članova, glasao 81 akademik, a protiv je bilo 29 (uz pet nevažećih listića).
U medijima je događaj, prigodno i znakovito, propraćen komentarima poput: „postignuta je još jedna pobeda proevropske struje u našoj najznačajnijoj naučnoj i kulturnoj ustanovi“, kao i ponešto zlobnim podsećanjem da je ovim ishodom glasanja „tradicionalistička struja Akademije doživela težak poraz“. Nije nedostajalo ni ocena kako se, naročito među mlađim akademicima, sada očekuje „definitivni otklon Akademije od politike po kojoj je, kao raspirivač srpskog nacionalizma, ona bila poznata tokom devedesetih godina“.

IZNEVERENI REPERI I TOLERANTNA VEĆINA
Budući da je uvaženi novoizabrani predsednik SANU dobrano zašao u drugu polovinu devete decenije, jasno je da će kraj novog mandata dočekati kao uglednik koji je uveliko prevalio devedesetu! I dok se može samo nagađati da li „besmrtnička“ većina koja je volju demonstrirala pristajanjem uz kvalitete vremešnog kandidata zaista veruje kako godine nisu prepreka (setimo se, uostalom, nekih glasovitih primera: Edison je bio uspešni pronalazač u devedesetoj, Ajfel je pilotirao lovačkim avionom u 85-oj, Bernard Šo je bio najoštroumniji u 90-oj, dok je Pikaso, kažu, u 89-oj kipteo od stvaralačke energije), kao važne citiramo i neke momente iz novijeg Hajdinovog javnog oglašavanja. To činimo, budući da je akademik Hajdin tada uspostavio različite repere od ovih koje sledi danas. Pre samo godinu dana naime, u opširnom razgovoru za štampu, najavljeno je kako „Akademik Nikola Hajdin (87), neimar svetskog glasa, neće treći put zaredom zasesti u stolicu predsednika SANU i to u godini (2011) kada se obeležava jedna od najslavnijih srpskih obletnica – 170 leta od utemeljenja Društva srpske slovesnosti (1841), na čijim je temeljima Akademija poniknula“. Rekao je on tada: „Mislim da se neću ponovo kandidovati. Dva izbora su dovoljna da čovek pokaže šta je u stanju da uradi. Ovaj položaj traži i neku razumnu starosnu granicu.“
Vremena i ljudi, evidentno je, značajno se menjaju, no u kolektivnom mnjenju naše duhovne i u SANU okupljene elite, te promene, izgleda,  ne tiču se nimalo biološkog sata izuzetnih pojedinaca. Veruje li elita da je to biološko klatno, u pojedinačnim slučajevima, manje nemilosrdno, nego što to sitničave i opšte usvojene predrasude sugerišu! Pa zašto, dakle,  ne – Hajdin?
Nije tajna, međutim, da je ovoj „toleranciji“ kolega po zvanju kumovalo i poznavanje sasvim određenih, pouzdanih i dokazanih predsednikovih kvaliteta, odnosno izvesnost da će se njegovim ponovnim ustoličenjem „sve promeniti da bi ostalo isto“. Nije, recimo odmah, nikako reč o kvalitetima koji od ovog kandidata, u njegovoj struci i nauci, čine veoma respektabilnu osobu! To se ponajpre odnosi na društveni i politički (ne)angažman SANU, čiji je on postao „zaštitni znak i garant“. Da je tako potvrdile su i prve predsednikove slavljeničke izjave u kojima je on prpošno najavio da će, između ostalog, nastaviti da istrajava u proterivanju politike iz ovog visokog doma nacionalne nauke i umetnosti.
„Ni u ovom, ni u ranijem periodu u kojem sam bio predsednik uopšte nije bilo politike. Akademija ne postoji zbog politike, ona je naučna ustanova. Naša dužnost je da u narodu širimo nauku i umetnost, a ne politiku.“
Neobično je, međutim, to što nekoliko desetina akademika, Hajdinovih kolega i oponenata njegovom razumevanju „zadatka“ SANU, upravo moduse ovog i ovakvog „širenja nauke u narodu“ ocenjuje žestoko kritički: kao antinacionalnu, odnosno antisrpsku politiku par excelance!

POLEMIKA KRESTIĆ-HAJDIN
Navodno proterivanje politike kritičari pod krovom Akademije nazivaju faktičkim izostajanjem odgovorne nacionalne politike i društvenog u instituciji ovog ranga i nacionalne važnosti neizostavnog i podrazumevajućeg angažmana. Štaviše, u ovim kritičkim osvrtima (ponovljenim javno i neposredno uoči glasanja) izražava se mišljenje da je SANU i te kako politički određena i aktivna, ali da je tu reč o angažmanu na tragu poželjne režimske, i po volji političkog establišmenta vođene društvene politike, koja se ponekad graniči sa gotovo trivijalnim aktivizmom po diktatu dnevno-političkih naloga.
O toj pojavi, posebno i oštro je uoči glasanja govorio akademik istoričar  Vasilije Krestić, koji je vektor SANU u toku dosadašnja dva Hajdinova mandata nazvao „antisrpskim“. Njegovo izlaganje na izbornoj Skupštini „Pečat“ je, inače,  u celini preneo u broju 157, od 17 marta (www.pecat.rs/kultura). Ponovićemo, ukratko, deo zaključaka koje je u prilog svojoj „oštroj i reskoj“ oceni, između ostalog i o tako hvaljenom „proevropskom“ nastojanju visokog doma srpske nauke, rekao akademik Krestić. „Kao i većina evroatlantista i naš predsednik ne shvata, kako je napisao Vaclav Klaus, da ‘čitava ideja Evrope ne bi trebalo da bude zasnovana na previše pojednostavljenom odbacivanju patriotizma i nacionalnog osećanja’, i da bi ‘trebalo da dozvolimo legitimitet reči nacija’, a ne da se te reči stidimo. Predsednik Hajdin nije iz Akademije proterao dnevnu i mondijalističku, već samo srpsku politiku. S namerom da mondijalističku politiku sprovede što efikasnije, predsednik je u potpunosti svojim namerama podredio Izvršni odbor“, kategoričan je bio Krestić.
Hajdinov, pak, odgovor na ove, kao i druge Krestićeve iscrpno obrazložene i veoma kritički intonirane zamerke, bio je ponešto sveden, odnosno kratak i emotivan: „Sramota je da se nas dvojica takmičimo u tome ko je veći Srbin. Nije lepo da o tome govorim, ali dozvolite da sam ja srpski izbeglica iz Hrvatske“, rekao je Hajdin ,uz  ocenu da ga je akademik Vasilije Krestić „oklevetao i da to nema nikakve veze sa stvarnošću“.
Osećanje za stvarnost, može, razume se, biti vrlo relativno, što je potvrdio i jedan detalj koji nema neposredne veze sa ovom mučnom i za društvo značajnom, koliko i uznemiravajućom temom sporenja u SANU. To je detalj koji neposredno ne zadire u aktuelnu i u nekim medijima sve češće problematizovanu priču o tzv. „izdaji savremene inteligencije“, osumnjičene da je „piljarska, da služi samo ličnoj koristi, i da njome ne gospodare ideje, već samo hladna kalkulacija u čijem središtu su novac i glad za publicitetom“.
Vedrije od citiranog je ono nešto što se događalo u medijskoj sferi. Potvrdilo se, naime da se „šale i komike“  ponekad „same pišu“, pa su novinski naslovi skockani od citata najsvežijih izjava novog-starog predsednika SANU, kako „predstoji podmlađivanje Akademije“, ovih dana demonstrirali obličje savremene medijske i društvene groteske.