NATO „udar“ na sopstveni autoritet

Piše Zoran Milošević

Događaji u Libiji mogu značajno uticati na budućnost NATO-a, budući da u agresiji na ovu zemlju učestvuju Francuska i V. Britanija, dok su se neke druge sile, poput Nemačke, distancirale

Državna sekretarka Hilari Klinton 14. aprila doletela je u Berlin da uverava Evropljane da je po pitanju libijskog problema Amerika svim srcem sa njima, ali da će svakako morati da se umanji učešće američke vojske. Da bi se ovo  razumelo potrebno je razmotriti i neke činjenice vezane za druge momente američkog angažmana. Naime, u Avganistanu SAD obično moljakaju Evropljane da produže da se bore protiv talibana i da se ne povlače. Sada predsednik SAD Obama teži da umanji učešće Amerike u agresiji na Libiju, odnosno, da se sve tako uradi da postoji tek iluzija američkog učešća. To je, naravno, dovelo do sukoba unutar zapadnog bloka.

KONTROVERZE OKO VOJNIH SNAGA
„Wall Street Journal“ piše da nedavni susret predstavnika NATO-a, SAD i Afričkog saveza, u Kataru, u praksi nije doneo rezultate. Italija predlaže da se dodatno naoružaju „ustanici“, Francuska i Velika Britanija glasaju za produženje udara iz vazduha, ali je suština u tome da samo vojne snage SAD mogu koliko-toliko da utiču na zbivanja u Libiji. Ipak, prema nekim ocenama, nejasno je da li Amerika ima uopšte više snage da uvođenjem kopnene vojske u rat (što bi bilo samo po sebi novo prokletstvo za dobitnika Nobelove nagrade za mir Obamu i same SAD) otera pukovnika Gadafija sa vlasti u Libiji. Zato se ređaju susreti zvaničnika, ali bez stvarnih rezultata.
Ovi događaji, međutim, mogu značajno uticati na budućnost NATO-a. Tako Džejkob Hejlbrun za „The National Interest“ u tekstu „NATO u krizi“ razmatra varijante koje se nude ovoj globalističkoj vojnoj organizaciji. Prva varijanta je da NATO opstane kao debatni klub za razmatranje vojnopolitičkih pitanja, što bi mu produžilo život. Ovakav NATO bi izdavao deklaracije, omogućavao medijima da fotografišu zvaničnike i tome slično. Druga varijanta je da NATO ostane respektibilna vojna snaga koja može da nametne svoju volju bilo gde u svetu. No, situacija u Libiji govori o tome da nacionalni interesi država članica NATO-a stoje iznad interesa globalističkih vojnopolitičkih struktura. Agresija na Libiju je u suštini agresija Francuske u Velike Britanije, ali ne i drugih članica NATO-a. Nemačka se, sa veoma snažnom ekonomijom, distancirala od ove nove vojne avanture NATO-a. Takođe, Nemačka najavljuje i izlazak njenih vojnika iz Avganistana, a važno je dodati da nije imala ni želju da ih tamo šalje. Rezultat svega toga je raskol u NATO-u. Zvuči paradoksalno, ali sudbinu NATO-a u svojim rukama drži Gadafi, ako tokom pregovora dozvoli, naravno uz naplatu na nečemu drugom, da se medijski predstavi da je NATO radio dobro i pravilno.
Francuska i Velika Britanija ponovo šalju svoje emisare po evropskim prestonicama i u Vašington da ubede „saveznike“ da njihovo nedovoljno učešće u agresiji na Libiju ugrožava uspeh cele operacije. Sastanak na kojem su zvaničnici NATO-a želeli da prevladaju nejedinstvo po pitanju Libije bio je 14. aprila. Ranije, na sastanku, održanom 15. februara ove godine, debate ministara inostranih poslova 28 članica NATO-a su obilovale nejedinstvom i svađama. Na kraju, predsednik Francuske Sarkozi i premijer Velike Britanije, kako je poznato, su na konferenciji za novinare izjavili da je postignuta saglasnost „da se nastavi pritisak na Gadafija“. Ipak, u praksi se sve pokazalo drugačije. Ministar inostranih poslova Francuske je ponašanje NATO-a u Libiji, kako prenosi „Le Nouvel Observateur“ u redakcijskom tekstu „NATO razdire nejedinstvo po pitanju Libije“, okarakterisao kao „nedovoljne“. To je naravno tačno, jer trenutno protiv Libije ratuje samo šest država članica ove agresivne vojne strukture: Belgija, Kanada, Danska, Francuska, Norveška i Velika Britanija.

LAŽI SA DEMOKRATSKIM OREOLOM
Na novom susretu učestvovala je i Hilari Klinton koja je zahtevala od Pariza i Londona da ne prozivaju Vašington, iako je četvrtog aprila povukao iz borbe svojih 40 aviona, jer i dalje daju veliku pomoć NATO-u, a takođe se nalaze i u rezervi ako sve pođe nagore.
En Apelbaum za „The Washington Post“ takođe razmatra pitanje „Da li će intervencija u Libiji dovesti do nestanka NATO-a?“ Ona kaže da političari sa diktatorskim manirima lažu, ali lažu i zapadni lideri koji imaju navodni demokratski oreol. Jedna od takvih laži je da je agresija na Libiju „operacija NATO-a“. To je u najmanju ruku poluistina. NATO nije obavio nikakvu diskusiju po ovom pitanju pre otpočinjanja agresije na Libiju. Nije bilo rasprave, ni glasanja, niti zajedničkog planiranja. Formalno pravno posmatrano i nije imao pravo da napadne Libiju, jer prema vlastitim pravnim aktima NATO stupa u dejstvo samo u slučaju kada je jedna od članica napadnuta – što u ovom slučaju toga nije bilo. Pored toga, dva veoma važna člana NATO-a, Turska i Nemačka, otvoreno istupaju protiv bilo kakve misije ove vojne organizacije u Libiji i odbijaju da uzmu učešće u agresiji. Takođe mnoštvo tzv. „malih članica“ je odbilo da da bilo kakav doprinos agresiji na Libiju. Generalni sekretar trenutno trči po evropskim prestonicama moljakajući za vojne avione, bombe i rakete i skoro svuda nailazi ne odbijanje. Čak i oni koji „podržavaju“ agresiju na Libiju to rade mlako i neubedljivo. Parlament Švedske doneo je odluku da švedski vojni avionu koji ratuju u inostranstvu mogu da učestvuju u misiji „zabrane leta libijskoj avijaciji“, ali da ne mogu da bombarduju ciljeve na zemlji. Slično rešenje je donela i Holandija, a norveški piloti imaju dozvolu da bombarduju samo vojne aerodrome – i ništa više. Italijanski avioni su obavili više od 100 letova, ali nisu ispalili nijednu raketu, niti ispustili bombu na libijsku teritoriju. Kanađani se ponašaju slično, a njihovi političari mudro izbegavaju da govore o ovoj temi.  Premijer Poljske (koja ne učestvuje u agresiji na Libiju) je čak osudio licemerje u agresiji na Libiju, jer je NATO uzeo učešće zbog ucene Italije da će izaći iz koalicije ukoliko se tako ne postupi.

EVROPA NA SLEPOM KOLOSEKU
I Amerikanci su počelu da „mudruju“. Posle objave da komandovanje agresijom na libiju preuzima NATO, Obama je naredio povlačenje američke avijacije, kao i da učestvuju samo u sprovođenju „zone zabranjenog leta“, da bi potom američki avioni potpuno prestali da učestvuju u akciji.
U suštini agresija na Libiju je englesko-francuski projekt. Međutim, sada i ove dve države beže od odgovornosti za agresiju. Francuska se izvlači iz borbe pravdajući se potrebom prisustva u svojoj bivšoj koloniji-republici Obala Slonovače. Sve ovo ukazuje da su zapadni lideri nesposobni da postignu jedinstvo, a mediji podsećaju i da je prva anglofrancuska vojna ekspedicija u Sueckom kanalu, 1956. godine, završena veoma tužno, pa nije nemoguće da se sve ponovi.
Suština je u tome koliko još dugo anglofrancuzi mogu da napadaju Libiju? Ako kod Engleza i Francuza krenu problemi, kao što su tzv. „zamor“ aviona, nedostatak goriva, novca i što je najvažnije raspoloženja i entuzijazma, šta onda? Njih niko ne želi da zameni u Evropi, ali se ne vidi ni neka druga politika i plan.
Zanimljiv zaključak iz libijske avanture NATO-a izvodi Danijel Larison („The American Conservative“). On tvrdi da će posledica ove avanture biti zaključak (Evropljana) da se Baltik stabilizovao, da je Evropa dostigla svoje prirodne granice na Visli i zapadnim obalama Crnog mora i da je došlo vreme ići na jug. Drugim rečima, Ukrajina i Belorusija ostaju u zoni uticaja Rusije, a osa širenja NATO-a će se premestiti sa zapad-istok na sever-jug, pa je budućnost alijanse u Sredozemnom moru, a ne u ravnicama Evroazije. Drugim rečima, iz ove vojne agresije na Libiju korist je izvukla Rusija, koja je na ovaj način onemogućila širenje NATO-a na istok.
Drugim rečima Evropa se našla na slepom koloseku. Tako se dogodio da NATO, čije članice nisu glasale da započne agresiju na Libiju, sam po sebi nanosi udare po poslednjim ostacima svog autoriteta u ovoj nepromišljenoj agresiji. Sve ovo govori, drugim rečima, da će reputacija NATO-a posle agresije na Libiju biti veoma mala – što zaista raduje slobodoljubivi i antimilitaristički svet.