MIHAILOVIĆ O CRNČEVIĆU Jahali su neki stari kauboji

Piše Dragoslav Mihailović

Pričajući viceve, moj prijatelj je tako jedanput zaradio i zatvor. Ali i u Padinskoj Skeli, gde je tada proboravio mesec dana, šarmirao je sve redom, pa i one koji su bili dužni da ga čuvaju. Kad se iz Skele vratio, za njim su, rekao bih, pošli i neki od njegovih čuvara. He sumnjam da su i oni, među svojim bliskima, zatim pričali njegove opasne anegdote

Jahala su zajedno neka dva stara kauboja – više od pola veka. Bili su izanđali, ofucani, gluvi kao topovi i, umesto revolvera, za pasom su im se klatile zamrljane uvlake s iskrečenim perima i, umesto redenika, flašice s osušenim mastilom. I nisu primetili kad im je tako prošlo toliko vreme. Zapažali su uzajamno da su se poslednjih dana nešto promenili, činilo im se da ih i žene nešto manje jure. Ali nisu razmišljali otkud ta promena.
Neki su im dobacivali da imaju i mane. Ali njima ni to nije bilo važno. Bili su prijatelji i voleli su se i znali su da falinku u njihovoj ljubavi predstavlja samo to što nisu pederi. Povremeno su se i razilazili, pa su se opet sretali kao da se nije desilo ništa.
„Kako si ovih dana?“ rekli bi jedan drugome posle dve godine i nastavili tamo gde su nekad zastali.
A onda im se neprimetno privukao i čas kad treba da odsviraju Rastanak. I mlađi, jači i privlačniji među njima, koga su pravi podvizi možda tek čekali, jednog dana se bezobrazno okrenuo ka zidu – i otišao.
Tako je otišao moj drugar od 1957. godine – Brana Crnčević. Nešto mi je o tome pre dva meseca bio i najavio, provizorno smo se možda čak i oprostili, ali i to mi je pomalo ličilo na one njegove duhovitosti za koje ne znaš da li su ozbiljne ili sprdnja. Nažalost, sad je bilo ozbiljno.
Otkako smo se one godine, nemajući svoje stanove, svakog popodneva u prostorijama „Ježa“ na Terazijama počeli utrkivati ko će pre zgrabiti kurzivnu pisaću mašinu marke „fortuna“ i jedan drugoga nutkati užinom od crvljivih jabuka, druženje smo, na kraće i na duže, više puta prekidali. Ali prijateljstvo nismo nikad. Sve smo jedan o drugome, od tada pa još pola veka, do tančina znali. Poveravali smo se jedan drugome, o onome što je tajno i
onome što je literarno, pitali za mišljenje i uzajamno se savetovali. (Samo ne znam da li smo savete i slušali.)
On je uskoro potom objavio lepu dečju knjigu „Bosonogi i nebo“, ja sam već bio uzeo zdrav zamah od jedne pripovetke svake dve godine. Nismo još razmišljali koliko to tako, da bi nešto ispalo, mora potrajati. Ako nam za naš posao, smatrali smo, treba mnogo vremena, mi ćemo ga, uvek ostajući mladi, u sebi lako naći. (Do stotke ćemo, uglavnom, izdržati.) A još kad smo se tako primakli i sedamdeset petoj, ja ranije nego on, i dalje iskreno verujući u sopstvenu neprolaznu mladost, glupo smo se cerekali kad bi nas opominjali ukazujući nam na godine. Ali koje godine, pitali smo, verujući da nam naši nedobronamernici opet nešto podmeću.
Bio je čovek javnosti. Onako kako on javnosti nije mogao da odoli, tako ni javnost nije njemu odolevala. Napisao bi aforizam, humoresku, pesmu ili pričicu i ne bi imao strpljenja da sačeka njeno objavljivanje. Stavio bi je u džep i pošao od jednog sabirnog mesta do drugog – a to su uvek bile kafane – i, vadeći je iz odeće, glasno bi viknuo:
„Slušaj ovamo!“
I sutradan bi o njoj brujao ceo grad.
Voleo je da se sprda, možda malo više na tuđ nego na svoj račun, neretko zalazeći i u jedan zabran koji je nekad bio jako osetljiv. Kad je poznati nakolmovani i ofarbani gospodin jedanput nešto progovorio i o jednoj pozorišnoj predstavi – a kad god je taj, onako obrazovan i načitan, o nečemu progovorio, neki ljudi su se mogli nadati najdivnijim događajima – pored nje je stavio i humoristički list „Jež“. A time je, rekao bih, zapravo, mislio na Branu Crnčevića.
Pričajući viceve, moj prijatelj je tako jedanput zaradio i zatvor. Ali i u Padinskoj Skeli, gde je tada proboravio mesec dana, šarmirao je sve redom, pa i one koji su bili dužni da ga čuvaju. Kad se iz Skele vratio, za njim su, rekao bih, pošli i neki od njegovih čuvara. He sumnjam da su i oni, među svojim bliskima, zatim pričali njegove opasne anegdote.
Sada čujem da ima ljudi, među kojima su i neki moji prijatelji, koji mu štošta zameraju. Ja u te ne spadam. Bio je prvi u mom životu kome sam mogao, još one zabačene 1957. godine, da ispričam šta se sve zabavno dešavalo na umiljatom Golom otoku, na kojem je poznati ofarbani i nakolmovani gospodin bio šef sale, i da se ponadam da moj slušalac nikad od toga neće napraviti vic koji bi me mogao pogoditi. I on to nikad nije ni uradio.
Zato ga sada pitam, kao onaj stari kauboj:
„Zdravo, Brano, kako si ovih dana? Je li ti dosadno bez nas?“

Reč na komemoraciji Branislavu Crnčeviću 18. aprila 2011. godine