Košarkaši na novom putu

Piše Marko Marković

Ivković je na brzinu formirao jaku ekipu, pa smo na Prvenstvu kontinenta u Poljskoj, 2009. godine, zauzeli drugo mesto, a godinu dana kasnije na Šampionatu sveta u Turskoj četvrto

Kad je Nebojša Popović na prvom Šampionatu sveta, u Argentini, odmah posle Drugog svetskog rata postigao prvi koš, a inače, sve utakmice na tom takmičenju smo izgubili – malo ko je uopšte zapazio i da učestvujemo na Mondijalu!
U stvari malo ko je i znao za igru koja se zove košarka, a u novoj Jugoslaviji tako reći nisu se poznavala ni pravila. Tu i tamo formirani su klubovi, a osnovica cele priče bazirala se na onome što se zbivalo na prostorima između zidina stare beogradske tvrđave Kalemegdana.
Susreti Crvene zvezde, Partizana, zrenjaninskog Proletera, Eđšega iz Novog Sada i još nekih ekipa stvarali su osnovicu za prva domaća takmičenja.
Ali, valja napomenuti košarka je sporim koracima išla napred. Postojao je određeni krug ljubitelja sporta koji su pratili šta se tu zbiva, no sve je to bilo sićušno u odnosu na pažnju koja je poklanjana fudbalu, boksu, pa čak i hokeju na ledu.
Utakmice tek formiranog prvenstva igrale su se na otvorenim terenima sve do 1968. godine i tada se prešlo u dvorane!?
Bez obzira na vidan napredak i samih košarkaša, trenera, klubova, reprezentacije, nije zabeležen nijedan zapaženiji rezultat sve do Olimpijskih igara u Rimu, 1960. godine, kada smo se pojavili na finalnom turniru!
U prvom trenutku taj domet možda i nije dobio adekvatnu dimenziju, no kada smo u Beogradu, na Prvenstvu Evrope bili drugi, iza Sovjetskog Saveza, o izabranom timu Jugoslavije počelo je da se govori i piše „kao prijatnom košarkaškom osveženju“.
Manje više, posle uzetog srebrnog odličja na Šampionatu kontinenta – sve je poznato. Munjevitom brzinom vinuli smo se do najvećih visina i postali prvaci Evrope, planete, stigli do Olimpijskog počasnog postolja.
Naravno, da nije postojala izvanredna organizacija, vrsni stručnjaci i nagla popularnost ne bi se došlo do ovakvih podviga.
Ono što je odlučujuće – nicali su asovi kao „pečurke posle kiše“, a jugoslovenski majstori proglašavani su za najbolje u Evropi: Korać, Kićanović, Dalipagić, Delibašić itd. Mnogo njih je otišlo toliko daleko da su u američkoj profesionalnoj ligi, najkvalitetnijoj na svetu, imali zapažene uloge (Divac, Dražen Petrović, Ćosić, Danilović, Kukoč, Rađa, Saša Đorđević).
Zahvaljujući takvim šoumenima košarka nije u Jugoslaviji primljena samo kao obična igra.
Postala je sportska ljubav!
Raspadom države naišla je, što je logično, duboka kriza i bar što se tiče Srbije duboko se odrazila na same rezultate u internacionalnoj konkurenciji.
Kada smo 2001. i 2002. godine pod rukovodstvom Svetislava Pešića, u Istambulu i Indijanopolisu, postali šampioni Evrope i sveta, kao da se odjednom sve srušilo!?
Naišle su „gladne godine“. Nacionalna selekcija trpela je udarac za udarcem na najvećim takmičenjima i sve te nedaće trajale su punih sedam godina, do 2009. godine.
U periodu debakla izabranog tima naših košarkaša trenerske uloge imali su: Obradović, Slavnić, Šakota, Vujošević.
Bez obzira na njihove stručne kvalitete i iskustvo sve što su ostvarili može da se okarakteriše kao – VELIKI, VELIKI PROMAŠAJ!
Tračak nade da ćemo opet biti silni dao nam je dolazak DUŠANA IVKOVIĆA na kormilo reprezentacije.
Praktično bez bilo kakve realne osnovice na brzinu je formirao jaku ekipu, pa smo na Prvenstvu kontinenta u Poljskoj, 2009. godine, zauzeli drugo mesto, a godinu dana kasnije na Šampionatu sveta u Turskoj pripala nam je četvrta pozicija jer nam je u poslednjem susretu sa Turskom „za dlaku“ izmakao ulazak u finale.
Dušan Ivković je posle ovih uspeha, pošto je stvorio bazu nove reprezentacije, postavio kao osnovni cilj da učestvujemo na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine i taman kad se pomislilo da će nacionalna selekcija Srbije ponovo blistati – zaškripalo je u samoj organizaciji. Nekako, dobio se utisak – sve je prestalo da funkcioniše!?
U takvoj situaciji i sam Ivković digao je ruke od započetog posla, jer je procenio da nema sa kim valjano da sarađuje.
Ipak naziru se bolji dani naše košarke. Obavljeno je „VELIKO SPREMANJE“, sve je postavljeno na svoje mesto. Na čelo Saveza imenovan je ambiciozni i uspešni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas.
On je po svom nahođenju formirao operativni štab Saveza u kojem je naravno i Dušan Ivković, pa s obzirom na to da imamo vrsne asove i izvanrednog stručnjaka – zašto ne zaključiti: košarkaši su na novom, pravom putu.
A prvi značajniji uspeh od njih očekujemo jesenas, na Evropskom šampionatu u Litvaniji…


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *