Između narkomanije i traganja za Bogom

Naslov
Između narkomanije i traganja za Bogom

Podnaslov
Zapisi iz „Sretenja“, Pravoslavnog centra za odvikavanje od bolesti zavisnosti, gde je sveštenik Branislav Peranović posle afere „Crna reka“ nastavio svoju dvadesetogodišnju bitku za spasavanje života

Piše Biljana Živković

Izvod 1
Do danas je umrlo sedmoro bivših štićenika „Crne Reke“ koji su posle besomučne medijske kampanje protiv ovog Centra bili prepušteni sami sebi. Mnogi od preživelih ponovo su zavisnici

Izvod 2
Umesto da se novinari u svojim istraživačkim tekstovima razračunavaju sa ljudima iz sveta narko-mafije, trgovcima ljudima i oružjem, mnogi smatraju da im je isplativije da se dodvoravaju makroima i dilerima

Potpis 1
Centar „Sretenje“ ima u svom sastavu sopstvenu patronažnu službu koja dva puta mesečno obilazi bivše štićenike. U rad „Sretenja“ uključen je psihijatar, a po potrebi i lekari drugih specijalnosti

Potpis 2
„Svaki dobijen život za mene je istinska sreća“: sveštenik Branislav Peranović

Potpis 3
„Nikada ne proveravajte kako izgleda biti ‘urađen’, jer to čoveka vodi u propast. Da sam nastavio i dalje da se drogiram verovatno ne bih još dugo živeo“: Miloš S. iz Loznice

Potpis 4
„Bio sam vrhunski sportista, uz to poznat u javnosti, a za mene nigde nije bilo posla. Dolazili su neki drugi ljudi, treneri su se ponašali kao makroi. Kriminal je ušao u sport. Prosto nisam mogao da se snađem u državi koja je gutala sve istinske vrednosti“: Borivoje N, poznati atletičar i karatista, reprezentativac

Potpis 5
„Bio sam hristoborac, a ovde sam shvatio šta je pravoslavlje, krstio sam se pre tri meseca“: Slobodan A. iz Požarevca

Potpis 6
Bez vere odvikavanje od narkotika nije moguće: Štićenici „Sretenja“ posle liturgije sa sveštenikom Peranovićem

„Belu smrt“ prodaju oni koji su đavolu dušu davno prodali. Važno je zaraditi dobar novac od ljudske smrti i stradanja. I obesno terati crni džip. Hraniti se „milosrdno“ tuđom patnjom i smrću! Ovaj problem u društvu niko više ozbiljno ne rešava. Ko je taj ko u državi ima koristi od „rada“ narko-mafije, pa se zbog toga ćuti? Zar siromašnoj Srbiji treba drogirana, umrtvljena i unesrećena mladost?
Na obroncima Cera, u Centru za odvikavanje od bolesti zavisnosti „Sretenje“, pod okriljem SPC, sveštenik Branislav Peranović nastavio je svoju dvadesetogodišnju bitku za spasavanje života, pre svega mladih, iz podmuklih, surovih kandži „bele smrti“. Kada su štićenici posle „afere sa batinama“ otišli iz Centra „Crna Reka“, usledili su brojni pozivi i molbe porodica zavisnika. Sveštenik Peranović je odlučio da nastavi svoju nimalo laku misiju. Naravno, u radu, bez obzira na velika iskušenja, katkad i opasnosti, ne koriste nikakvu prisilu. A najteži za svakog novog štićenika jeste početak, navikavanje da dan počinje i završava se bez droge.

MESTO BEZ DEMAGOGIJE
Vratiti posrnulog čoveka na pravi put niti je lak posao, niti zahvalan. Ali, bez obzira na nemile događaje u „Crnoj Reci“ i iskušenja koja su mnogo češća kada se radi sa nepredvidljivim ljudima, želja da se pomogne čoveku jača je od svega. Reklo bi se, posle obilaska Centra „Sretenje“, susreta sa društvom štićenika i porodicom Peranović, da samo ogromna snaga i vera, udružena s jakom voljom može veliko zlo da pobedi. Tako misle ljudi koji se svakodnevno hvataju u koštac sa sablastima marihuane, hašiša, heroina. Oni koji plaćaju visoku cenu zavisnosti. Kako je biti zavisnik, kako se nalazi izlaz iz smrtno bolesnog sveta ovisnosti, kako istrajati na jezivom putu i kako ići dalje, govore nam štićenici. Bivši narkomani. Sa kakvim se problemima suočava čovek koji im pomaže da prevaziđu najkritičnije trenutke, kada se suočavaju sa svoje dve ličnosti, jedne koja nezaustavljivo traži drogu i one druge što želi normalan život, objašnjava otac Branislav.
U početku vlada neutoljiva  želja za opijatima, ali kako vreme odmiče, tako osmeh, nada i život – pobeđuju. Treba umeti voleti ljude, umeti ih voditi sigurnom rukom tom trnovitom stazom. I mnogo više od toga. Jer, ne voli čoveka onaj koji to priča ubeđujući sebe i druge, nego onaj koji to čini! Za sveštenika Peranovića bi se moglo reći da mu je svaka tajna ćudljivog sveta narkomanije dobro znana. Utisak je da odlično procenjuje ljude, vešt u komunikaciji, prirodan, otresit, ali jasan i iznenađujuće iskren. Govori bez ustezanja. Retka vrlina i „nezahvalna“ osobina. Povratan efekat je, naravno, tiho otvaranje duše drogom začaurenih ljudi, njihova ogoljenost pred sveštenikom, učenje iskrenosti, povratak samopoštovanja, jačanje ličnosti. Istina je potrebna za svaki iskorak u životu. Mladi posrnuli ljudi znaju – ovde nema demagogije. Ne zaobilazi se problem. Ni uzrok.
Otac Peranović nam objašnjava da droga uzima danak po čudnim, samo njoj znanim kriterijumima. A ko se jednom drzne i prepusti paklenom svetu halucinacije, irealnosti, virtuelnom sjaju lažnih trenutaka, sebe je postavio na oštricu noža, sasecajući svoju granu života.
„Neprijatnosti i sva iskušenja iz perioda medijske hajke negativno su se odrazila na funkcionisanje nadaleko poznatog Centra ‘Crna Reka’, koji je tada brinuo o 220 štićenika. Najveći na Balkanu. Poklonili smo imanje i sve što smo porodica i ja stvarali godinama. Sada otac Dejan Jakovljević i saradnici tamo rade, spasavaju od sigurne smrti oko 60 narkomana. U takozvanom „vakum prostoru“ štićenici su odlazili iz Centra, videći da su se mediji na nas obrušili. Prosto ih je to prinudilo onako slabe volje i ranjive da opet nastave sa drogom. Do danas je umrlo sedmoro bivših štićenika koji su posle besomučne TV kampanje bili sebi prepušteni. Uradili su to neki novinari ne razmišljajući koliko će biti tragične posledice za očajnike kojima je Centar u Crnoj Reci bio jedino utočište. Nisam video da se, osim mojom medijskom satanizacijom, time i vladike Artemija, iko uopšte bavio tragedijom ovih nesrećnika. Vreme presija, licemerja uveliko vlada. Ono traži svoje poslušnike“, kaže za „Pečat“ Branislav Peranović osvrćući se na vreme hajke.
Upozorava da broj narkomana raste stravičnom brzinom.
„U Srbiji, prema nekim procenama, ima oko 300 hiljada narkomana, mada sam ubeđen da ih je mnogo više. Narkomanija je ozbiljna bolest pojedinca, ali i celog društva. Mnogo je upornosti i nagomilanog iskustva potrebno da bi se krenulo iz sveta tame ka životu. Teška je i grčevita borba odvikavanja. Za zavisnike je to prava psihofizička agonija. Moji saradnici i ja svakog trenutka smo pripravni, naš rad je odgovoran do te mere da nijedna greška ne sme da se dogodi“, veli Peranović dok se vozimo vijugavim seoskim drumom visoko ka brdima prema Centru „Sretenje“.

PREOBRAŽAJ U „SRETENJU“
Sticajem okolnosti potpisnik ovih redova bio je svedok jedne porodične drame. Telefonom se Peranoviću javila žena koja iz Nemačke dovodi sina narkomana u „Sretenje“. Zamolila ga je da je sačeka jer se bliži veče, a blatnjavi putevi na Ceru slabo su osvetljeni. Naše vozilo je stajalo na drumu. Čekali smo Željka, dvadesetogodišnjeg mladića, novog štićenika, njegovu majku Branku i najbliže prijatelje.
Otac Branislav napominje da se mnogo kriminala i kriminalaca nakotilo na našem tlu, a štampa o tome ne piše.
„Umesto da se novinari u svojim istraživačkim tekstovima razračunavaju sa ljudima iz crnog sveta droge, trgovcima ljudima, oružjem, mnogi imaju šićardžijski odnos, te ispada da im je mnogo isplativije da se dodvoravaju makroima, dilerima. Ispada da je najskuplji onaj tekst koji se ne objavi. Stoga ne treba da čudi što smo kao društvo, zajednica u vrlo nezavidnoj situaciji. Država u kojoj u 21. veku godišnje preko hiljadu žena i dece završe kao belo roblje, treba ozbiljno da se zapita kuda vodi svoj narod. I svi oni koji su plaćeni da se zakonom bore protiv droge. Budite uvereni da je u najvećoj meri uzrok brojnih porodičnih tragedija, ubistava, maltretiranja – droga, alkoholizam, pa tek onda psihičke bolesti. Ali ko se danas time ozbiljno bavi? Ja sam satanizovan zbog nepopularne metode, ali pitao bih onda šta su to elektrošokovi, vezivanje pacijenta u „ludačku košulju“, kljukanje lekovima koji ih bukvalno umrtvljuju. Zar je to humano?! Greške u radu se, nažalost, dešavaju u obdaništima, školama, bolnicama i u mnogo većim i jačim institucijama od našeg Centra. Pored velikih neprijatnosti, centar u Crnoj Reci i dalje radi, kao i pre četiri godine osnovan centar „Sretenje“. Trenutno imamo 20 štićenika. Bogu sam zahvalan što imam snage i sposobnosti da pružim ruku nade ljudima koje je društvo odbacilo. O upotrebi sile ne mislim ništa lepo, ni blagonaklono. Kamo sreće da sila nikada i nigde ne bude neophodna. Zavisnici umeju da budu u početku nasilni. Dešava se da boravi neko kome je kriminal blizak, takvi su vrlo agresivni. Ponekad moramo da budemo na oprezu jer u grču znaju da nasrnu na druge“, napominje otac Branislav, inače duhovnik preko 500 svojih „čeljadi“.
Svi su, predočava nam, jedna velika porodica. On je tu, uvek i svima dostupan kada im „zaškripi“ u životu, ali i kada se raduju, venčavaju, rađaju decu. Veli, čoveku su najvažniji istina, otvorenost i ljudskost.
Interesujemo se koliko je zavisnika lečeno u Crnoj Reci.
„Od 2005. do 2011. godine kroz kampove u Crnoj Reci je prošlo preko 1.200 narkomana. I to najgorih slučajeva, onih od kojih su svi digli ruke. Mnogo se njih spasilo iz ralja smrti, zaplovili su sigurnom stazom, vratili se životu, oženili se, formirali porodice. Mnogi su uspešni u svojim profesijama. Sada im krštavam decu. Neke venčavam. Svaki dobijen život za mene je istinska sreća. Postajemo vezani najjačim nitima zajedničke borbe. To se ne zaboravlja.“
Za pomenutih šest godina zabeleženo je 250 hiljada dana boravka, potrošeno 200 tona hrane, i to bez ikakve pomoći Crkve i države.
Centar „Sretenje“ ima u svom sastavu sopstvenu patronažnu službu koja dva puta mesečno obilazi bivše štićenike. U rad „Sretenja“ uključen je psihijatar, a po potrebi i lekari drugih specijalnosti.
„Mora da se shvati da je narkomanija bolest. Podmukla, uporna, zlokobna. Mi se ovde istinski bavimo ljudima, nudimo im preobražaj. A on je moguć. To svi znamo iz stručnih knjiga, ali i iz žitija svetih. Nudimo život kroz crkvu, kao privilegiju i lepotu. Život kroz crkvu je sveta privilegija, sa mnoštvom darova. Potom u lečenju sledi vreme izolacije,  vreme  velikih rezova, kidanja veza sa ljudima iz sveta droge. To su, razume se, dramatični trenuci, skoro je nezamislivo koliku volju pokazuju ti ljudi koji su odlučili da žive. I koliko je moćna avet droge koja bi da proguta celog čoveka. Posmatrao sam kako su im od špriceva uništeni krvni sudovi, vene. Natečene noge sa dubokim ranama i velike rane po rukama. Uništena koža, lice, kosa, zubi. Obolela jetra od droge i alkohola. I mozak je pretrpeo izvesna oštećenja. Spasavamo što se spasiti može.

„DAJTE MI PASOŠ I MNOGO NOVCA“!
Večernja, hladna kiša je uveliko zasipala, kada zasvetleše na seoskoj raskrsnici farovi luksuznog automobila stranih tablica. Iz plavog automobila je izašao vozač Dragan, poreklom iz Vranja. Upoznajući se s nama napominje da je odavno krenuo trbuhom za kruhom. U Nemačkoj je više od tri decenije. Sa njim je njegova 21-godišnja ćerka, prelepa plavokosa Dijana. Sedela je pozadi sa Željkom i njegova je drugarica još iz zabavišta. Željko veruje najviše Dijani i pomalo majci i Draganu. Branka, prilično izmučena crnka kratke kose, plavih umornih očiju, govori da je Željko sve vreme pod lekovima koje su mu dali lekari. Tek se probudio. Izrazito mršav, bled mladić izgubljeno i nepoverljivo je gledao iz kola u oca Branislava, pa u svoje saputnike. U njegovim crnim očima praznina i nadolazeća srdžba, potuljeno i jako nezadovoljstvo. Nastupila je neutoljiva „žeđ“ za belim prahom. Odmah je pitao na nemačkom, pa na nepravilnom srpskom jeziku, gde može da nabavi marihuanu, bez koje ne može. Vikao je na majku, ženu koju je skoro savladala i samlela sinovljeva nesreća. Vozila su se po kiši i vetru uputila prema planinskim prevojima i „Sretenju“, koji se sastoji od desetak novih, udobnih planinskih drvenih paviljona sa terasama. U  glavnoj zgradi Centra, sobe za prijem gostiju, kancelarija, apoteka. Tu su neizostavni saradnici. Snažni, nasmejani, ali vrlo odgovorni ljudi. Pratili su nas u stopu. Potom je ostao samo pomoćnik Marko iz Makedonije, za slučaj da zatreba. Nemo smo gledali dramu sina i majke. I divne prijatelje, Dragana i Dijanu koji su sa Željkom kada mu je najteže.
„Ovde će ti pomoći. Lekari su nam na Zapadu rekli da više nema nade za tebe. Moraš da izdržiš zbog sebe, sestre, brata i mene. Potreban si nam. A ne možemo više“, govorila je Branka svom sinu pocepanim glasom i stegnutog grla.
„Treba mi 50 grama marihuane. Dragane, ti si rekao da se ovde ljudi brzo odvikavaju. Treba mi… moram da imam… ako mi ne date ja ću se vratiti u B…. sam ću pobeći. I naći ću je. Dajte mi moj pasoš. Hoću i novac. Mnogo novca! Sećaš se kada sam uzimao tvoje i sestrino zlato.“
Željko je izrevoltirano i besno gledao u sve nas, a posebno u majku. A onda ljutito u Branislava.
Mirno, autoritativno, odsečno, sveštenik je rekao Željku da će sve učiniti da mu pomogne da se vrati normalnom, zdravom životu. I ponudio mu da sa Markom ode i obiđe paviljone, kuhinju, biblioteku, prostorije za sport, zabavu, šah, da se upozna sa ostalim štićenicima koji će ga podržavati i svi zajedno će biti Željkovu bitku. Začudo, Željko se podigao iz fotelje i krenuo za Markom.
Posle pola sata mladić se vratio. Bio je malaksao. Drhtao je. Posle kraćeg razgovora sa sveštenikom odlučio je da ostane. Pitao je promuklim glasom da li, makar, u Centru imaju metadona. Makar nešto od medikamenata što bi mu pomoglo, budući da je pod drogom  više od osam godina. Dijana se pozdravila sa njim i obećala da će brzo doći da ga obiđe. Rekla mu je da ga mnogo voli. Dragan mu je pomogao da odnese stvari. Branka se pozdravila sa sinom. Vraćaju se u Nemačku ove noći, jer sutra popodne moraju svi da budu na poslu. Surov je život, a vreme još surovije.

NAJTEŽE JE POBEDITI SEBE
Osvanula je još jedna nedelja uskršnjeg posta. U malenoj crkvi, u dvorišnom delu kuće u Lešnici, kompletna porodica Peranović učestvuje u bogosluženju. Supruga Milanka i dve odrasle ćerke su za pevnicom. Dvadesetogodišnji najstariji sin prislužuje, a najmlađi devetogodišnji Vasilije prinosi sveću ocu do oltara. Kada dođe vreme ćerke naizmenično idu do zvonika. A crkvica puna vernika. I štićenika. Saučestvuju pojanjem. Odeveni su besprekorno, čisto. Prizor je poučan i od neprocenjivog značaja za svakog posmatrača. Dokaz da je porodica najčvršći oslonac, stub i odbrana od svakog zla. Zato nije čudo što štićenici govore da im je tek kod oca Branislava postalo jasno šta su dom i ognjište. Kažu štićenici, možda bi sve bilo lakše da je manje laži u svetu, životu, u kući, među ljudima. Mnogo toga se nauči iz razgovora sa paćenicima koje ni najrođeniji nisu mogli da razumeju. Očevi, majke, braća, sestre izmučeni narko-krizama, drskošću, nekontrolisanošću sadašnjih štićenika dolaze u posetu sa nadom, bledunjavim osmesima, iskrom ljubavi i razumevanja. Ovo je čudnovat splet paklenih dana i noći, otrežnjenja i pomirenosti, kada čovek shvati da je život večita borba. Da opstaje samo onaj ko se izbori.
O sebi kazuju zaprepašćujuće iskreno! Znaju da je suština u istini.
Miloš S. (30) je došao iz Loznice pre tri meseca. Drogirao se više od 12 godina. Koristio opijate, psihodelične supstance, lekove, alkohol. Ipak, uspeo je da završi Višu ekonomsku školu.
„Moja porodica je zbog mog stanja očajavala. Pogotovo majka. Došla je jednog dana kući rekavši da je pronašla oca Branislava, da ovako više ne može. Bio sam u velikoj krizi. Lečio sam se tri godine. Bezuspešan je bio pokušaj lekara da me odvrate od marihuane i alkohola. Bio sam mesecima u bolnici i pod psihijatrijskim nadzorom. Čim bih prestao da koristim lekove, vraćao sam se alkoholu, pa marihuani. Neko od vaših čitalaca će možda reći da je marihuana laka droga. To je zabluda. Barem ja znam kroz kakav sam pakao prošao zbog marihuane i na šta ona čoveka navodi. Poput čudovišta ona guta ljudsko biće. Srećom, zaustavio sam se na vreme. Biti rob droge znači biti niko, biti čovek bez sopstvene volje. Umesto svesti o sebi postojala je svest kako da nabavim, imam drogu! A sa kojom lakoćom se nabavlja ne treba da vam govorim. Ne postoji grad u Srbiji gde narkoman u roku od 15 minuta ne može da dođe do željene droge. Droga mi je postala važnija od sestre koju najviše volim, od majke, brata, oca. Strašne stvari sam im činio. Svakog dana sam morao da imam od 10 do 12 džointa. Sećam se dana kada sam uzeo prvi džoint. Bio sam dete rokenrola i vrlo radoznao. Hteo sam da proverim u trećem razredu srednje škole kako se oseća čovek kada koristi marihuanu“, priča nam Miloš svoju životnu priču u kojoj je glavnu ulogu prigrabila droga.
Miloševe plave oči su pomalo setne. Pogled iskren. On zna tajnu velike odluke – kako život pobeđuje tiho umiranje…
„Možda će ove moje reči spasiti nekoga ko je radoznao kao što sam ja bio. Nikada ne proveravajte kako izgleda biti ‘urađen’, to čoveka nezadrživo vodi u propast. Verujte kada vam to kažu, jer vas zapravo spasavaju iz kandži smrti. Da sam nastavio i dalje da se drogiram, verovatno ne bih još dugo živeo. Treba roditelji da znaju da se u skoro svakom kafiću diluje droga. Na ulici. Podmukli dileri služe se svakakvim metodama i podvalama. Kada sam tačno postao zavisnik, ne znam. U početku sam se drogirao samo vikendom, a onda i sredom. Posle 12 godina bio mi je nezamisliv život bez droge!“ Pitamo ga kako se snalazi u Centru za odvikavanje.
„Odvikavanje iziskuje žrtvu, istinsku apstinenciju. Otac Branislav nije pobornik lečenja hemijom. Tablete stvaraju novu zavisnost i deformišu čovekovu ličnost. Blokiraju! U „Sretenju“ sam shvatio da sam bio uljuljkan. Jer ovde nema ugodnosti, nemam luksuzan automobil. Razmaženost je veliki neprijatelj samostalnosti. Veoma sam zahvalan što mi je pomogao sveštenik Peranović. U danima krize nije me napuštao, svugde me je vodio, satima je razgovarao sa mnom. Nikada tako otvoreno ni sa kim nisam pričao. Tu su i ostali štićenici. Svi smo kao porodica… Najteže je pobediti sebe. Teško mi je bilo da u početku prihvatim novi način života, rano ustajanje, fiskulturu, fizički rad, dnevne aktivnosti, sami brinemo o svojim sobama, čistoći, garderobi. Više ne pijem nikakve lekove. Živim zdravo u čistoj prirodi.“

SPORTISTA U KANDŽAMA NARKO-MAFIJE
U „Sretenju“ je i Borivoje N. (37) iz Beograda, poznati srpski, jugoslovenski atletičar i karatista, reprezentativac. Crna gusta kratka kosa uveliko je prošarana sedim vlasima.
„Bio sam uspešan sportista. Atletičar, ali i karatista svetskog glasa. Ovde sam zbog toksikomanije i narkomanije. Došao sam pre sedam meseci. Bio sam očajan i usamljen. Obraćao sam se nekim ustanovama za odvikavanje. Bio sam u Drajzerovoj na bolničkom lečenju i kada me je skoro napustila svaka nada čuo sam za ovaj Centar. Drogirao sam se punih 17 godina. Ovde sam doživeo preporod. Ide sporo, ali ima efekta. Iskrenost, otvorenost i boravak duboko u prirodi oplemenio bi svakog čoveka, pa i nas zavisnike. Sposobnost sveštenika da nas natera da zavirimo u dubinu duše, da se pročistimo i sebe takve prihvatimo, možda nam to pomaže da postanemo bezazleni kao deca. Možda je u tome odgovor. Sveštenik se naslušao svih naših užasa, ali nikada nije pokazao da nas se grozi ili osuđuje. Prihvatio nas je kao ljude.“
Priseća se Borivoje godina kada je počeo da pada u mrak narkomanije.
„U jednom trenutku ostao sam sam i neshvaćen. Bio sam vrhunski sportista, uz to poznat u javnosti, a za mene nigde nije bilo posla. Kako je propadala naša država, narod, njegove vrednosti, kao da je taj talas zahvatio i mene. Urušavao sam se. Dolazili su neki drugi ljudi, treneri su se ponašali kao makroi. Kriminal je ušao u sport. Prosto nisam mogao da se snađem u državi koja je gutala sve istinske vrednosti. Sada znam da je trebalo za sebe da se borim svom snagom. U vreme kada je trebalo da formiram porodicu ostao sam bez prihoda, razočaran posegnuo sam za drogom. Možete da zamislite šta se dešavalo u duši uspešnog čoveka koje je društvo otpisalo. Nisam se snašao u ovom društvenom mulju, potmuloj amerikanizaciji, i postao rob baš njihovog „kul“ proizvoda. I to je način porobljavanja čoveka. Ko zna koliko je ljudi u našoj državi doživelo sličnu sudbinu. Počeo sam sa marihuanom i kroz desetak godina postao sam heroinski zavisnik. Sav svoj novac davao sam svetu iluzija. Otimao novac od majke i braće. Stidim se svega što sam im priredio. A o porodici sam počeo ozbiljnije da razmišljam tek kada sam video kako žive Peranovići. Kada budem postao definitivno od droge slobodan čovek, formiraću svoju porodicu. Naći će se i neko zaposlenje. Sve može da se prebrodi, čovek može da uspe.“
Prilazi nam visoki, plavokosi Aleksa B. (26), elektroničar iz Valjeva.
„Potičem iz porodice intelektualaca. Nikada mi ništa u životu nije nedostajalo. Živeo sam lagodno, a roditelji su imali poverenja u mene. Nisu ni sanjali da sam sa 15 godina već koristio marihuanu. Ponekad imati mnogo novca znači upasti u zamku. Posle godinu dana postao sam izobličena ličnost. Roditelji i sestra primetili su promene. Ali, dovijao sam se i ubrzo počeo da se bavim privatnim poslom. Sav novac koji sam zarađivao bacao sam na marihuanu, hašiš… Strašno! Izmeni se čovekova narav. Prvi put sam došao kod oca Branislava 2006. godine. Bio sam u „Crnoj Reci“ osam meseci. Potom sam godinu dana bio kod kuće, ali sam ubrzo postao ovisnik. Posle dve godine ponovo sam se obreo u „Crnoj Reci“, ali sam otišao kada je počela medijska hajka TV „B92“. Sada znam da nije trebalo da napuštam „Crnu Reku“ jer sam izgubio dragoceno vreme. Posustajao sam, ostavljao sam drogu, pa joj se vraćao… Sada sam rešio da ne izlazim dok se ne izlečim, pa makar morao daleko od civilizacije da provedem i tri godine. A potom ću da osnujem porodicu i pokažem odgovornost zrelog čoveka. Oprostite, danas mi je rođendan, žurim sada, čekaju me majka, sestra i devojka“, pozdravlja se sa nama Aleksa, a onda zastaje, okreće se i govori:
„Da ne zaboravim, sveštenika Branislava poštujem više od rođenog oca, jer uvek ima vremena za mene, ume strpljivo da me sasluša, da me shvati, daje odgovore na moja pitanja. Ali kada treba vrlo je dosledan i nepokolebljiv.“

RVANJE SA BOGOM
Slobodan A.(21) iz Požarevca je neobičan mladić. Bio je odličan student filozofije. Veoma je načitan, obrazovan i nekako svoj. S njim je pravo zadovoljstvo razgovarati. Pleni. Čudno, pitamo se, kako je tako pametan čovek dospeo u kandže droge.
„Narkomanije je pre bila povod, nego uzrok dolaska na lečenje. Poštujući moju želju za izolacijom roditelji su odlučili da me pošalju u Centar „Sretenje“. Moja nevolja je duševne prirode i daleko je dublja, a narkomanija je samo posledica. Svi ekscesi koje sam pravio bili su pod dejstvom droge. Imao sam problem koji oseća većina mladih ljudi u današnje ludo vreme postindustrijskog društva, globalizacije. Doba velikog zla prema čoveku. Mnogi ljudi to osećanje nemirenja potiskuju. Počelo je još u gimnaziji. Budući da sam duboko razmišljao o bitnim, načelnim stvarima, to me je pritiskalo. Nisam video izlaz, niti bilo koje svetlo za moju generaciju. Rodio se ubrzo osećaj teskobe i nemira. Otišao sam u krajnost, u očajanje. Smatram da je očajanje mnogo ozbiljnije i teže od depresije. Često je bivalo podsticano spoljnim uticajima. Bio sam paralelno strastveni uživalac psihodeličnih droga… Više ne razmišljam mnogo o budućnosti, niti pravim velike planove. Ne ulazim previše u misaone sfere, jer ništa u svetu ne može da se promeni. Zapravo, tako čovek beži od realnosti. Želi strastveno da sazna bolje i više od svih drugih, a to nije dobro. Rađa se gordost koja je karakteristična za filozofe. Nikada gordost nećete naći kod pravoslavnih otaca, duhovnika. Filozofi u dubini duše misle da su u nečemu bolji i uzvišeniji od običnog čoveka. Ta spoznaja ih u određenom smislu odvaja od bližnjih, jer počinju sebe da vole više od svega. U filozofskom svetu stvarnost postaje akademska rasprava, a ne ono što je sad i ovde.
Slobodan polako dolazi sebi. U Centru je punih devet meseci.
„Roditelji su godinama trpeli moje promene raspoloženja. Droga, alkohol i ekscesi kojih se sada stidim. Problem sam pravio porodici, mojim prijateljima i bivšim devojkama. Nisam bio svoj. Dosegao sam onu granicu kada više nisam imao kud. Majci sam priznao da sam na heroinu! Mogu da zamislim kakav je to šok bio za nju! Kada sam čuo od roditelja predlog da idem u Pravoslavni centar bio sam preneražen, jer za nas zavisnike „Crna Reka“ je bila mesto mnogo gore od zatvora. I još posle onih scena „B92“ koje šalju poruku: ‘ako si loš dečko, tući će te pop’, u meni je stvoren u startu odbojan stav i veliko nepoverenje. Otac mi je rekao: ‘Došli smo do kraja. Više se nema kud! Probaćemo još na Ceru’. Posle devet meseci boravka ja sam postao svoj, srećna okolnost je što sam došao u Pravoslavni centar za lečenje. Niko mi ništa ne nameće. Bio sam hristoborac, a ovde sam shvatio šta je pravoslavlje, krstio sam se pre tri meseca. Moj kum je Borivoje, naš sjajni sportista. Okrenuo sam se ispravnim stvarima, konačno koračam ka istini. I volim život, ljude!“