IZBORI I EVROINTEGRACIJE Hleba i kandidature

Piše Nikola Vrzić

Ako je eventualno prihvatanje srpske kandidature za članstvo u Evropskoj uniji jedini adut koji bi vladajuća koalicija mogla da ima na predstojećim izborima, koliko će Briselu još morati da plati da bi taj adut i dobila

Koliko je tu nelogičnosti. Vladajuća klika podvodi nas već godinama Evropskoj uniji i njenom slobodnom tržištu, a kao svoj epohalni uspeh ističe to što je u najboljem duhu socijalizma donela odluku kojom se tom svetom, slobodnom i nemilosrdnom tržištu udara šamar, i ograničila cenu vekne belog hleba. Evropska unija nam ne dozvoljava da idemo na vanredne izbore da ne bismo ugrozili nastavak naših evrointegracija, ali nam istovremeno poručuje da je – postupimo li kako nam kažu ili ne, svejedno – veoma izvesno da od tog toliko željenog nastavka integracija u EU ipak neće biti ništa. A najveća opoziciona partija – kojoj vlast tek što sama od sebe, po sili zakona gravitacije, nije pala u krilo – tvrdi kako hoće da ruši režim, ali bi najpre da tom režimu da vremena i tako mu pomogne da stekne jedini adut s kojim bi mogao da se pojavi pred srpskim biračima. Osim ako im ti birači, koji su posle tri godine ubrzanog strmoglavljivanja ka EU, predvođeni socijalno odgovornom vladom, stigli jedino do SOS marketa, 16. aprila ne poruče da im je čekanja dosta…
Ili nikakvih nelogičnosti, u ovoj priči o izborima u Srbiji, o srpskoj kandidaturi za članstvo u EU i s njom povezanim, a tako vešto skrajnutim pregovorima Beograda i Prištine, zapravo, i nema? Nego smo, samo, svedoci sve ogoljenijeg licemerja koje preti da Srbiju, razapetu i politički i ekonomski, iz SOS marketa zaista istera na ulicu.

TADIĆEVA PORUKA
Predizborna kampanja, u kojoj zvanično još nema ni kampanje, ni izbora, otvorena je pred srećnu Novu 2011. godinu, onim spontanim i ničim izazvanim priznanjem Mlađana Dinkića da je lagao o besplatnim akcijama vrednim hiljadu evra, kako bi obezbedio pobedu Borisa Tadića nad Tomislavom Nikolićem. Usledila je sapunica oko rekonstruisanja vlade posle koje je trgovina, alhemijom premijera Mirka Cvetkovića, dospela među vodoprivredu i šumarstvo, rudarstvo među životnu sredinu i prostorno planiranje, energetika uparena s infrastrukturom, a kultura s informacionim društvom, i taman kad su medijski magovi sa Andrićevog venca (samo)zadovoljno pomislili da je priča o vanrednim izborima stavljena ad acta, u skladu sa martovskom preporukom nemačkog ambasadora u Beogradu Volframa Masa, pokazalo se da će ta priča ipak biti gotova tek kada izbori budu okončani.
Kada će se to dogoditi? Svoju nameru javno je, proteklog vikenda, na sednici Glavnog odbora svoje Demokratske stranke obznanio Boris Tadić: „Smatram da izbori treba da se održe odmah po dobijanju statusa kandidata za članstvo Srbije u Evropskoj uniji.“ Uprkos tvrdnjama da se o izborima uopšte nije razgovaralo, za Tadićem su u svom disonantnom horu i Ivica Dačić, i Dinkić, pa i Čedomir Jovanović krenuli da ponavljaju mantru o kandidaturi i izborima koji će za njom uslediti. Najranije, dakle, u decembru ove godine. Možda baš tog 18. decembra, kako je najavio dnevnik „Danas“, pozivajući se na izvore iz vrha DS-a koji se povrh svih svojih uspeha u vođenju ove države uzdaju i u mraz rane zime, svetog Nikolu i malu izlaznost birača.
Važnije je pitanje, međutim, koji su to uspesi na koje će se aktuelna vlast pozvati kada nas, svoje podanike, bude pozvala da joj ukažemo poverenje i poklonimo joj još jedan mandat za upravljanje našim životima i novčanicima. Boris Tadić, s tim u vezi, nastupa poprilično otvorenih karata; svakako, ne toliko zbog svoje samouverene iskrenosti koliko zbog toga što mu je (valjda) i samom jasno da je taj spisak uspeha toliko kratak da ozbiljno preti da ne ispuni ni redak praznog lista hartije.
Šta uopšte i reći o pred-predizbornoj strategiji u kojoj se kao najveći pokazatelj dobrog rada rekonstruisane vlade ističe to što je ograničila cenu vekne belog hleba, kao što je na sednici GO DS-a učinio Tadić. Tom pohvalom svojoj vladi predsednik nam je uputio nekoliko poruka. Poručio nam je da zna koliko smo bedni, ali da ne brinemo, nećemo pocrkati od gladi jer ćemo zahvaljujući njemu imati za koru hleba. Poručio je i da ni sam ne veruje u ono što čini, vodeći zemlju ka Evropskoj uniji i samoregulišućem slobodnom tržištu gde se država ne meša ni u šta. Na kraju, porukom o hlebu od 55 dinara poručio nam je i da nema čime više da se pohvali, što znači da s njim i njegovima na čelu o mesu uz hleb možemo samo da sanjamo.
A nedosanjani srpski san o mesu teško će postati išta više od košmara u ovih nekoliko meseci do izbora. Novac od prodaje „Telekoma“, i ako se usude da ga prodaju, pa sve i ako se prodavci usput ugrade manje nego što su navikli, a lično Tadić svakom Srbinu tutne njegov deo u gornji džep ofucanog kaputa, poslužiće malo čemu pošto su ti džepovi izbušeni odavno. Da i ne podsećamo da taj isti novac merka i MMF, javno tražeći da bude investiran u namirivanje prispelih dugova i kamata. Pri tom, na nove kredite, kad smo već kod MMF-a i sličnih usrećitelja, ne smemo ni da pomišljamo, pošto je zaduženost Srbije već dostigla gotovo polovinu ovdašnjeg bruto društvenog proizvoda.
Očajna ekonomska situacija, koju ni sva (para)medijska šminka ne može učiniti neprimetnijom jer se jesti mora svaki dan, pokušaće da bude pokrivena svečanim, predizbornim puštanjem u rad „Fijatove“ fabrike u Kragujevcu. Naslušaćemo se priča o stabilnoj poslovnoj klimi, o decenijskom problemu rešenom zahvaljujući ovoj vladi, o ispunjenom obećanju s prethodnih izbora zbog čega nećemo primetiti da nijedno drugo obećanje nije ispunjeno… U tu je svrhu, ne bi li od Italijana iskamčio obećanje da će se točkovi zakotrljati pre ovih izbora, Boris Tadić i putovao u Torino 19. marta. Ali, sve i ako Mlađan Dinkić i Boris Tadić na otvaranju pogona ne rastrgnu Serđa Markionea, prvog čoveka „Fijata“, svađajući se oko toga ko ga je za ruku doveo u Kragujevac, prosečan Srbin samo će se jetko nasmejati na vest o novootvorenoj fabrici automobila. Jer taj prosečan Srbin danas nema ni za benzin, a kamoli za novi auto.

ISTORIJSKA OBMANA
Tako da vladajućoj kliki preostaje samo jedan adut, a to je prihvatanje kandidature Srbije za članstvo u Evropskoj uniji. O nameri da se kandidatura za EU, u nedostatku bilo čega drugog, iskoristi maksimalno, svedoči već i Tadićeva najava raspisivanja izbora odmah po njenom sticanju.
A naša je kandidatura za EU, slušajući šta nam govore srpski vlastodršci – ubeđujući sebe i više nego narod – praktično već rešena stvar. „Predsednik DS i predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da Srbija nikada nije bila bliža dostizanju statusa za članstvo u EU nego što je to sada.“ „Predsednik Srbije se nada da će Srbiji do kraja 2011. godine biti određen i datum početka pregovora o članstvu u EU.“ „Dinkić kaže da je Evropska komisija raspoložena da do 12. oktobra dostavi pozitivno mišljenje o kandidaturi Srbije.“ „Ova godina je potencijalno istorijska i odlučujuća za Srbiju i mi nećemo propustiti priliku, poručio je Đelić.“ „Činjenica je da u decembru imamo mogućnost da uz dobijanje statusa kandidata dobijemo i datum za početak pregovora.“ (opet Đelić) „Srbija ima istorijsku šansu ne samo da dobije pozitivno mišljenje EK, već i status kandidata i da se odredi datum za početak pregovora“ (Ivica Dačić)…
Ili nas i oko toga obmanjuju? „Mislim da tu postoji jedna poteškoća jer su mnogi već uzeli zdravo za gotovo da Srbija ima status zemlje kandidata, pa se koncentrišu na period posle toga. Ali to još nije realnost. Nije dovoljno videti budućnost, treba je i ostvariti,“ izjavio je ovih dana Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Štefan File, evropski komesar za proširenje, prošle nedelje je u Beogradu otvoreno poručio da „nije vreme za špekulacije“ o tome hoće li uopšte Srbija do kraja godine dobiti status kandidata, dok je nešto pre toga Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, izjavio da je „velika mogućnost da Srbija do kraja ove godine ne postane kandidat“ za prijem u EU: „Dežer je ‘Blicu’ kazao da građani Srbije ne bi trebalo da dele optimizam političara u pogledu evropske integracije.“
Pametnome dosta? Skepsa oko odobravanja srpske kandidature postaje još utemeljenija ako se podsetimo pod kojim je uslovima Savet ministara EU jesenas uopšte i dozvolio da srpska kandidatura bude prosleđena Evropskoj komisiji. Ti uslovi su, osim donošenja svih neophodnih zakona i njihove dosledne primene (Dežer: „Reformski zakoni se ne donose samo da bi zadovoljili vladu ili parlament, oni moraju i da se primene“), te borbe protiv korupcije i kriminala, i „napredak u procesu dijaloga između Beograda i Prištine“, kao i okončanje saradnje s Haškim tribunalom. Odnosno, kako je precizno definisano u „Zaključcima o Srbiji“, hapšenje dvojice preostalih begunaca, Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Bez svega toga, zaključio je jesenas Savet ministara EU, Srbija neće moći ni makac dalje u svojim EU integracijama.
Imajući u vidu spomenute izjave Kacina, Filea i Dežera, kao i spisak svega što moramo da učinimo zarad sticanja statusa kandidata, prilično je jasno da Srbija, zapravo, i nema osnova za nadu i da su toga svesni i naši i evropski zvaničnici.

CENA EU KANDIDATURE
Zašto nam onda EU, zarad tog puta za koji znaju da ne vodi nikuda, poručuje da ne treba da idemo na vanredne izbore? Jedino logično objašnjenje jeste da im je na još nekoliko meseci nužna postojeća, kooperativna vlada, sve vreme je drži u šaci EU prekopotrebnom kandidaturom, koju će u nekoj uslovnoj formi možda dobiti pod uslovom da bude još kooperativnija. Što je dalja od ispunjenja uslova, biće spremnija na saradnju.
A kada se podsetimo da je Ketrin Ešton, EU ministarka spoljnih poslova, pre dve nedelje rekla da je u približavanju Srbije EU „najvažnija stvar koja se u poslednje vreme dogodila“ bio početak dijaloga Beograda i Prištine, a da je predsednik EK Žoze Manuel Barozo neuvijeno izjavio da Srbija i Kosovo neće postati članice EU „bez dobrih susedskih odnosa“, potpuno je jasno gde će se tražiti ta povećana kooperativnost srpskih vlasti, u zamenu za neku formu prihvatanja kandidature za EU s kojom će onda ovi izaći pred srpske birače.
Uzgred, da stvar bude još i teže svarljiva, sve i ako nam kandidatura bude prihvaćena, „to će teško imati neki neposredni upliv za građane. Mislim da je pošteno da se to kaže.“ Ovo je, da ne bude zabune, rekao čovek za koga se može pretpostaviti da se razume u evropske integracije – EU komesar za proširenje Štefan File.
Osnovana je sumnja da nam u narednih nekoliko meseci predstoji ozbiljna rasprodaja Srbije zarad ničega. Već sama takva mogućnost nužnim čini insistiranje na momentalnom raspisivanju vanrednih izbora, pre nego što postane prekasno. Demokratska stranka Srbije i radikali to već traže, Srpska napredna stranka će priliku i ubedljive argumente za raspisivanje izbora sada, a ne tek pošto dobijemo skupocenu kandidaturu, imati na mitingu 16. aprila. Hoće li je iskoristiti? Najnovije pomirenje Tomislava Nikolića i Vojislava Koštunice pruža izvesnu nadu da će interesi Srbije, makar jednom, prevagnuti nad interesima Brisela…