Iz jedne muke u drugu

Piše Milovan Danojlić

Napoleon i Hitler su smerali da osvoje Evropu; novi krstaši, na čijim oklopima blistaju dve-tri svetske valute, krenuli su u osvajanje planete. Nas su, kao trenutnu i nevažnu smetnju, pregazili usput. Bleda i izmučena, cela Srbija, danas, hoda na štakama

Na pitanje šta je socijalizam u poslednje vreme kruži odgovor u duhu nekadašnjih dosetki Radio-Erivana: „To je mučna, prelazna faza na putu iz kapitalizma u… kapitalizam.“ Ovom ciničnom doskočicom hoće se reći da nema izlaza iz ekonomskog i društvenog poretka zasnovanog u Evropi pre nešto više od tri veka. Božanstva tog poretka su Novac, Tržište, Profit, Ponuda i Potražnja, Konkurencija, Ulaganje i Rizik. Pokušaji da se izađe iz paklenog kruga – u te pokušaje spada i socijalistički opit – kratkog su daha, i završavaju smernim priznanjem da je izlaz nemoguć. Poredak ne valja, a boljega nema. Poneko, danas, žali za onim što smo, pre dvadesetak godina, s olakšanjem napustili. Bilo čuvati dok je imalo šta da se čuva.

*
Još od Lenjinovog NEP-a (1921-1928) komunisti su počeli priznavati prednost Tržištu, svom smrtnom neprijatelju. Nevoljnim uviđanjem da je lični interes pogonska sila svih ljudskih delatnosti, ruši se utopijska konstrukcija zasnovana na pretpostavci koja taj interes voluntaristički ukida. Program očovečenja proizvodnih odnosa i izlečenja od bolesti izazvanih bezobzirnom konkurencijom pretpostavlja prevazilaženje vekovne prakse gospodarenja i služenja, osvajanja i bogaćenja. Novac se odvojio od proizvoda i rada, postao paundovska samooplođujuća sila, „contra naturam“ čudovište. Zakoni su smišljeni da se oteto zaštiti od prekrađe, da se utvrde pravila koja pomažu pljačkašima, ne i opljačkanima.

*
Naši su se komunisti pekli na vatrama bezbrojnih protivrečnosti. Na rečima su suzbijali neprijateljske istine, a u životu su ih, kao ostatke prošlosti, trpeli. Progres je nezadrživ; oni su sebe videli kao njegove ovlašćene nosioce. Nekima je zasmetala čak i Krležina napomena iz „Areteja“, da je ruka koja danas drži telefonsku slušalicu prednji ekstremitet majmuna. Bio je to nepodnošljivi krik iz prašume individualizma. Oni su verovali u Progres i u Budućnost onako kako njihovi naslednici, danas, veruju u spasonosnu Evropsku uniju. U ljutom sporu sa ljudskom prirodom, i sa prirodom uopšte, vladali su nasilnički; lepim načinom ne bi išlo. Istovremeno su ćutke uzmicali pred poganim ustrojstvom života da se na kraju, kao demoralisani vlastodršci, povuku bez prolivanja krvi. Otišli su žalosno, sa izvesnim dostojanstvom, što im treba priznati. Biće da je u njihovom spokoju bilo i nešto zluradosti: znali su da se u kapitalizmu nećemo usrećiti, kao što i nismo. Isplovili smo iz jedne i uplovili u drugu muku. Zapad je dobio Hladni rat zahvaljujući autogolovima protivničke ekipe. Pobedila je nepopravljiva ljudska priroda.

*
Antikomunizam, naš spontani odgovor na ograničenja slobode govorenja i mišljenja, previđao je značaj onoga što je u marksističkom tumačenju društvenih kretanja imalo emancipatorski i oslobodilački karakter. Iz otpora prema vladajućoj Laži gajili smo nerazumno poverenje u zapadnu demokratiju. Ona je, onda, nastupala u ruhu od jagnjeće kože; vučju ćud će pokazati kad protivnika baci na pleća. Umišljali smo da su nam prijatelji sa one strane Okeana, a da s Istokom delimo neveselu sudbinu verske i rasne sličnosti. Tražili smo sebe izvan sebe, mimo tradicije i istorije. Današnji fanatizovani evrofili bi da materijalizuju našu dečju zabludelost. Dosadašnja upozorenja im nisu bila dovoljna.

*
Jednopartijska država, gradeći socijalizam uz pomoć američkih kredita, uvećavala je zbrku pojmova i otežavala snalaženje u prostoru. Država nam je svakodnevno davala primer nečasnog držanja i nepoštenog mišljenja; pošto je živela od geostrateškog položaja iznajmljenog u zakup na neodređeno vreme, ona nas je, neobičnim novinama u drumskom saobraćaju („davanje levog žmigavca za skretanje udesno“) uveravala da se dvoličnošću, bez načelnosti i radinosti, dade sasvim lepo živeti u ovom šugavom svetu. Prevrtljivost i izdajstvo behu vrline kojima smo se ponosili. Imali smo vođu kadrog da velike svetske igrače vuče za nos! Od sedenja na više stolica stražnjica mu se beše razvalila; činilo mu se da ceo svet može u nju stati.

*
I onda je pao Zid. Blagajnik je zavrnuo slavinu, izgubili smo povlašćeni položaj iz godina Hladnog rata. Dojučerašnji prijatelji gurnuše u ponor iznutra razorenu zemlju. Svinja, tovljena za posek, ubijena je u predvečerje praznika. Umesto obilatih doznaka, naš se prostor mogao držati i Soroševim napojnicama. Tuđini su našli poslušnike u domaćim otuđenicima. Mali narod, koji drži do sebe, ističe svoju ranjivost samom nesrazmerom između iluzija o sebi i objektivnog položaja u svetu. Slabomoćni ne mogu računati s prijateljevanjem na ravnopravnoj osnovi; oni su osuđeni na povremena pokroviteljstva i prolazna savezništva. Moćnici traže bezuslovnu poslušnost, a mi se, i kad smo zgaženi, rogušimo.

*
Kapitalizam, kojem smo se onako brzopleto, devedesetih godina, okrenuli, sada kao mitska neman gazi preko kontinenata i trči za energetskim izvorima i tržištima, unesrećuje narode na ratištima Azije i Afrike, prikrivajući svoju gargantuovsku pohlepu pričom o zavođenju demokratije i ljudskih prava po jedinstvenom obrascu, u isto vreme, na celoj Zemljinoj kugli. Ovaj krstaški pohod ne zadovoljava se pokoravanjem vlada i državnih ustanova; on bi da ovlada mišljenjem, duhovnošću, prošlošću, pa i zemaljskim plodovima. Ono što nijedan od naših pređašnjih okupatora nije pokušao, novi osvajači postižu tiho, bez posebnog truda i otpora onih na kojima se zločin izvodi. Pošto su neke krajeve zemlje zatrovali oslabljenim uranijumom, gospodari naših života počeli su seljacima oduzimati pravo da svoje njive zasejavaju iz sopstvenih semenskih zaliha, prinudivši ih da svake godine iznova kupuju njihovo genetski modifikovano seme… Novi osvajači nam truju hranu i vodu, određuju šta ćemo jesti i piti, kada ćemo i od čega bolovati, čime ćemo se lečiti, sve u njihovoj nesebičnoj režiji. Otpor koji se, na rečima, ovde-onde, pruža genetskoj manipulaciji, izigrava se uvođenjem okolišnih, naoko manje opasnih postupaka. Pod nadzor Kapitala došli su naučni zavodi, istraživački centri, farmaceutske kompanije, stručne komisije, fabrike veštačkog đubriva i pesticida… Frankenštajnsko poigravanje hromozomima osećamo u sve bljutavijem ukusu našeg voća i povrća. Sve je potpalo u službu Novca, a on kad se pomami ne radi više za ljude, nego za Satanu. Satanine modifikovane tikve se, u mom rodnom selu, već lupaju ljudima o glavu.

*
Posle Drugog svetskog rata bili smo se ponadali da smo se konačno oslobodili turskih, nemačkih, austrougarskih i ostalih zavojevača, da bismo ih, devedesetih godina, videli kako ponovo upadaju u naš prostor, ovoga puta kao vojnici mirovnih misija. Tok istorije je odjednom krenuo unazad. Tzv. „Međunarodna zajednica“ nam je dovela odrede Turaka, Austrijanaca, Mađara, Nemaca, Bugara i Talijana, dodavši im u kolonijalnim poslovima iskusne Engleze i Francuze. Bosna je ponovo anektirana, Srbija i Crna Gora rastavljene kao za vreme turske vladavine. Pojavile su se proameričke poturice, goste se Njegoševi lizisahani. Tamo gde smo se nadali budućnosti, došla je prošlost.

*
I vekovima tako, naslov je jedne poeme zaboravljenog kragujevačkog pesnika Radoja Radovanovića. Video sam ga sredinom prošlog veka na nekom književnom skupu u Beogradu. Bledog i izmučenog lica hodao je na štakama. Bleda i izmučena, cela Srbija, danas, hoda na štakama.

*
Napoleon i Hitler su smerali da osvoje Evropu; novi krstaši, na čijim oklopima blistaju dve-tri svetske valute, krenuli su u osvajanje planete. Nas su, kao trenutnu i nevažnu smetnju, pregazili usput. Gotovo da su nas, u međuvremenu, zaboravili. Mi, međutim, pamtimo. To je jedino što smo od prošlosti naučili: da pamtimo.