Ima li lekara u publici?

Piše Miodrag Zarković

Naučno-popularne emisije na srpskim televizijama

Ima li doktora u gledalištu? Nije trik, već ozbiljno pitanje: da li je neki medicinski stručnjak gledao informativne emisije proteklih dana, naročito u petak, prvog aprila, kada se predsednik Srbije Boris Tadić u Smederevu sastao sa premijerima Hrvatske i Slovenije? Jer, onako laički ocenjeno, Tadić nimalo nije delovao zdrav. Jasno promukao glas, vidljivi podočnjaci, bledilo, ispijen sveukupan izgled… Sve je to bilo nemoguće ne primetiti u izveštajima sa smederevskog samita. A pošto zdravstveno stanje predsednika – koji nastavlja da dela i kao premijer, i kao ministar spoljnih poslova, i kao šef privredne komore – kao da ne zanima „dnevnike“ i „vesti“: ima li lekara u publici?
***
Iako narušenog zdravlja, Tadić nije nimalo izgubio na razmetanju pred kamerama, koje bi valjda trebalo da istakne neku njegovu vajnu spontanost. Tako je, u kao bajagi neobaveznom ćaskanju sa novinarima u Smederevu (koje su kamere „RTS-a“ zabeležile), rekao da, kada jednom bude napustio predsedničku funkciju, više nikada neće obući odelo.
Ovo je samo obogatilo političku terminologiju na našoj javnoj sceni. To što većinska Srbija jedva čeka da Tadića skine sa vlasti, ovim njegovim  gafom dobilo je na dodatnom značenju.

***
Što se tiče tog sastanka sa Pahorom i Kosorovom, voditelj ga je u centralnom „Dnevniku“ najavio sledećim opisom:
„Ključna reč bila je ‘zajedno’.“
Ključna reč? Od kada to „Dnevnik“ izdvaja „ključne reči“ sa ovih ili onih diplomatskih razgovora? Da li su im je učesnici sastanka preneli ili su „Dnevnikovi“ mozgovi sami došli do zaključka? A na osnovu čega? Šta uopšte znači „ključna reč“, pa još „zajedno“, u razgovorima jedne članice EU sa dve države koje nikako ni da se približe EU, pa još te dve države tuže jedna drugu za genocid, a sve tri su do skoro bila u zajedničkoj zemlji koja se raspala krvavim građanskim ratom? Kako onda izgledaju odnosi u kojima je „ključna reč“ nije „zajedno“?
Ako sve to nije bila tek neslana prvoaprilska neozbiljnost, uvođenje „ključne reči“ samo je zbunilo pažljivije gledaoce.

***
Da Bog poživi Nadu Kolundžiju i Suzanu Grubješić. Nastave li dotične gospođe –prva nesposobna da zaokruži rečenicu na čijem završetku nije direktno porekla sve što je rekla na njenom početku, a druga sposobna samo da priziva okupaciju ponavljajući kako ovde jedino stranci mogu da zavedu red – da gostuju u udarnim televizijskim terminima, kao što su to uradile u prvoaprilskoj emisiji „Da Možda Ne“, vladajuća koalicija će na sledećim izborima neizostavno ući u istoriju.
Biće to, naime, prva vlast koja je osvojila nula glasova. Jer, onako talentovane za raspravu i zastupanje stavova, Nada i Suzana bi evroskeptike napravile i od Tadića i Dinkića.

***
Naučno-popularna emisija „Utisak nedelje“ bavila se, u svom prvom aprilskom izdanju, iznalaženjem praktičnih, svakodnevnih rešenja za vrlo specifičan i raširen problem, uslovljen ekonomskom krizom: kako živeti jeftino! Voditeljka Olja Bećković, inače viša naučna saradnica „Instituta za proučavanje skromnosti“, okupila je u studiju eminentna naučna imena iz regiona: svetski poznatog „štednjologa“ Teofila Pančića, zatim doktora za pravilnu raspodelu nemaštine Rasima Ljajića, te Milana Prokopijevića, profesora i uglednog teoretičara egzistencijalnog minimalizma.
Živahan razgovor bio je bremenit raznim idejama, umotvorinama mahom do sada nepoznatim širokoj javnosti. Recimo, da se struja može štedeti (zamislite!), i to tako što se gasi svetlo po prostorijama koje niko ne koristi (ko bi rekao, zar ne). Profesor Prokopijević je čak naveo šokantan primer: da ljudi koji žive u stanovima od po 150 kvadrata i koje, štaviše, on lično poznaje, na mesečnom nivou troše manje struje nego bahata sirotinja.
Kada bi ta bahata sirotinja uopšte gledala ovakve naučne emisije, pa otvorila svoje umove naučnim pregaocima poput Prokopijevića, shvatila bi da je siromašna upravo zbog toga što ne štedi struju onako kako je štede asketski vaspitani tajkuni…
Uopšte, okupljeni naučnici su, obrađujući podatke koje su međusobno razmenjivali, došli do jednoglasnog zaključka da je stanovništvo u Srbiji previše rasipničko, te da se upravo to rasipništvo nalazi u korenu ekonomske krize. „Trošili smo više nego što smo zarađivali“, neprestano su ponavljali ugledni gosti.
Ne znam za vas, ali mene su već na pola emisije bili potpuno ubedili. Da sam isključio televizor, uštedeo bih pola kile živaca, otprilike.