Dobri đaci Loše admirala

Piše Ratko Dmitrović

U naporima da objasne odakle dolazi antihrvatsko delovanje na međunarodnoj sceni, deo uticajne hrvatske javnosti okrenuo se teoriji zavere koristeći postavke bivšeg visokog oficira Jugoslovenske narodne armije

Prvi veliki talas burnih reagovanja u Hrvatskoj splašnjava, a nacionalno jedinstvo u odbrani „Oluje“ počelo je da se rastače. Svakim novim danom sve više klizi ta godinama pridržavana krvava ponjava prebačena preko Srba pobijenih u „Oluji“ i zgarišta srpskih sela u Krajini.
Otvaraju se u Hrvatskoj novi frontovi- verbalni dakako- na kojima nema Srba; počela je unutarhrvatska bitka čiji se krajnji dometu mogu samo naslućivati. Najžešće varniči na političkom i medijskom polju. Pet dana trajali su histerični napadi na Stjepana Mesića koji je, kažu njegovi neprijatelji, veleizdajnik jer je Haškom tribunalu dostavio transkripte i tonski zapis sa Briona, sa onog sastanka na kojem je isplaniran udar „tako da Srbi nestanu“.

MESIĆ „CEPA“, FERALOVCI IDU MEKO
Čim se vratio u Hrvatsku (bio je, navodno, u Kini) Mesić je uzvratio serijom udaraca po cevanicama od kojih se deo političkog vrha Hrvatske još oporavlja. Prozvao je, pre svih, sadašnjeg ministra policije Hrvatske Tomislava Karamarka, Vladimira Šeksa i Miroslava Tuđmana, Franjinog sina, u vreme „Oluje“ šefa svih obaveštajnih službi Hrvatske. „Nisam ja“, tvrdi Mesić, „doneo zakon o saradnji sa Hagom, već Franjo Tuđman, a u Hag sam poslao samo ono što mi je odobrilo državno telo za saradnju sa Haškim tribunalom“.
Karamarko i Tuđman Mlađi tvrde da Mesić laže. Šeks ćuti. Jadranka Kosor pokreće istragu o svemu ovome i izaziva nevericu kod razumnih Hrvata. Umesto da, kažu oni, istražuje zločine počinjene nad Srbima posle „Oluje“, ona (Jadranka) traži ko je u Hag poslao dokaze za sud. Odnosno, ko je uradio ono što se Hrvatska obavezala da uradi.
Ta priča manje je interesantna od udaraca i zahvata koje beležimo među hrvatskim novinarima. Ekipa pokojnog splitskog „Ferala“, razbacana po medijima bivše Jugoslavije, izabrala je razne meke forme novinskog izražavanja, često spajajući i po nekoliko njih, da bi saopštili kako stvari oko presude Gotovini i Markaču ne stoje baš kao što tvrde kolege u „Večernjem listu“ i na „HRT-u“, da ne spominjemo druge, manje uticajne medije.
Ta mekoća u izrazu, sa izbegavanjem čvrstog stava, nije proizvela reagovanje kao kod Mesića, pa su feralovci još uvek pod sumnjom, što se nikako ne može reći za Denisa Kuljiša, možda najboljeg, a svakako najuticajnijeg hrvatskog novinara. Taj je, rođen za provokaciju. Ne može da odoli, to mu je urođeno. Šta je uradio?
Ni Kuljiš se još uvek nije usudio ( verujem da hoće) da stane na stranu sudije Orija i kaže: Da, „Oluja“ je bila zločinački poduhvat, ali je zato kao repu sasekao Hloverku Novak Srzić, direktora programa Hrvatske televizije, i njenu glavnu uzdanicu Branimira Bilića zbog emisije posvećene haškoj presudi hrvatskim generalima.
Hrvatska televizija skinula je sa programa „Latinicu“ Denisa Latina, iz razloga koje naslućujete, i posle više meseci praznine u taj termin uvela „Puls Hrvatske“, format debatnog karaktera koji uređuje i vodi Branimir Bilić. Hloverka i Bilić su među najpoznatijim imenima hrvatske ratne televizije, miljenici HDZ-a, osobe bliske tzv. „desnim krugovima“ hrvatske političke i javne scene ( a ko je tamo levo?) gde dominiraju neki aktuelni ministri, penzionisani hrvatski generali, književnici, povjesničari i razni besposleni tipovi čiji su životi zasnovani na odbrani hrvatske domovine od Srba i drugih hrvatskih neprijatelja.

„ANTIHRVATSTVO“ LONDONA
Poneti opštenacionalnom antihaškom histerijom Hloverka i Bilić napravili su emisiju sa ciljem da letvicu uspaljenog domoljublja podignu na vrh štapa. Gosti u studiju, brižno selektovani, opravdali su pozive; od Željka Horvatića, predsednika nekakve nevladine organizacije, nazvane Akademija pravnih znanosti Hrvatske, preko snimatelja HRT-a Petra Malbaše, do novinarke Višnje Starešina. Nije vam teško dokučiti šta se i kako govorilo u studiju „HRT-a“, pod ravnateljskom palicom Branimira Bilića, a sve to iznerviralo je Denisa Kuljiša do mere oštrog osvrta na stranicama „Jutarnjeg lista“.
Godinama nabrušen na Hercegovce, koje smatra neopevanim lopovima i prljavim izvođačima radova osmišljenih u kuhinji Franje Tuđmana, Kuljiš je u svom tekstu podsetio na Bilićevo hercegovačko poreklo ( selo Studenci, kod Imotskog) i prebacio mu da je za realizaciju sa Hloverkom zamišljene ideje angažovao uglavnom svoje Imoćane, „crnokošuljaše“.
Kuljiš je deo analize Bilićeve emisije posvetio izvesnoj Višnji Starešina. U hrvatskom novinarstvu nema većeg i upornijeg zagovornika teorije zavere od Višnje. U centru njene priče o antihrvatskim naporima nekih evropskih zemalja nalazi se tvrdnja da Engleska sve čini kako bi onečistila bistrinu Domovinskog rata i opšte uzevši, naudila Hrvatskoj. Većina hrvatskih novinara Višnju ne doživljava kao koleginicu, već kao žestokog hrvatskog nacionalistu kojem novinarstvo služi kao poligon za iznošenje upitnih, a često i opasnih stavova, s obzirom na to da njeni istupi nisu oslobođeni mržnje. Prema Srbima, uglavnom.
Lociranje Londona kao središta antihrvatske zavere stavlja pod svetlo još jedno vezivno tkivo televizijske emisije o kojoj je ovde reč. Kuljiš podseća da je Hloverka Novak Srzić svojevremeno, kada je uređivala nedeljnik „Danas“, pokolj u selu Ahmići (BiH) koji su počinili pripadnici hrvatske vojske, pripisala britanskoj obaveštajnoj službi. Tu se, dakle, pojavljuje medijsko jezgro iz kojeg se izliva priča o antihrvatskom ponašanju Londona. Ali, pre nego što se malo detaljnije zagledamo u taj potok da vidimo gde izvire, neophodno je obratiti pažnju na reagovanje Branimira Bilića.
On je neuobičajeno za televizijske novinare žestoko skočio na Kuljiša. U tom napadu izbila je na površinu suština postojećih i budućih podela u hrvatskom društvu, ne samo na liniji odnosa prema presudi haškog sudije Alfonsa Orija. Hrvatska će se – sada kad im Srbi više nisu „remetilački faktor“ jer su svedeni na minornu strahom obuzetu grupaciju – pozabaviti sama sobom i unutrašnjim podelama koje će, još samo neko vreme, od zavađenih strana biti dohranjivane odnosom prema Srbima i Srbiji.
Branimir Bilić nije tikva bez korena. On zaista, kao što Kuljiš tvrdi, pripada snažnom, vladajućem, hercegovačkom lobiju u Zagrebu, povezan je sa uticajnim i ekstremno bogatim ljudima rođenim ili poreklom sa prostora Zapadne Hercegovine, i ono što je u formi otvorenog pisma poručio Denisu Kuljišu nagoveštava preciznije grupisanje na javnoj sceni Hrvatske. Na one koje bi mogao da simbolizuje Bilić i one koji bi potpisali sve što Kuljiš piše i govori.
Evo kako Bilić u startu kvalifikuje tekst Denisa Kuljiša: „Taj totalitarni, fašistoidni netolerantni ničim argumentovani napad, duhovno hranjen pod skutima šinjela i oficirske čizme, stavlja me zbog mog profesionalnog rada i istine na verbalni puškomet bez presedana u hrvatskoj javnosti“.
Za bolje razumevanje napominjem da je otac Denisa Kuljiša, Mirko, bio oficir JNA.
Kloneći se stila koji bi mogao da ostavi prostor za različito tumačenje napisanog, Branimir Bilić dalje jasno tvrdi da je Kuljiš osamdesetih godina svojim tekstovima poternicama slao ljude u zatvor, a da je danas plaćenik i zagovornik političkih interesa Beograda i Banjaluke „na čijim se jaslama hrani, kao duhovni proizvod beogradske oficirske menze i Službe kojoj je do kraja ostao vjeran“.
U tom loše sklepanom pismu koje je na mestima i gramatički nepismeno, Bilić poručuje da Kuljiš i njegovi nalogodavci ipak neće uspeti da uzdrmaju Hrvatsku koju će, kaže Bilić, on i njemu slični braniti i odbraniti.
Nije suvišno podsetiti se da je Branimir Bilić svojevremeno fizički napao svog kolegu sa „HRT-a“, Aleksandra Stankovića, zbog toga što je u emisiji „Nedjeljom u dva“ ugostio Zmagu Jelinčiča.

TVORAC TEORIJA ZAVERE
Vratimo se mi teoriji zavere, tezi da je Hrvatska izložena udaru službenog Londona, od osporavanja njene nezavisnosti do poslednjih nastojanja nekih britanskih parlamentaraca u Strazburu da se Hrvatskoj još zadugo ne otvaraju vrata Evropske unije. Ko je tvorac ove priče?
Početkom septembra 1991. godine komandi JNA u Beogradu dostavljena je informacija da je još jedan oficir, hrvatske nacionalnosti, prebegao na hrvatsku stranu. Zvao se Davor Domazet, nadimak Lošo, kapetan bojnog broda i vojni obaveštajac.
Samo nekoliko meseci kasnije Domazet počinje da se penje na lestvici hrvatske vojske i dospeva do samog vrha – postaje admiral i jedan od najpouzdanijih i najcenjenijih hrvatskih visokih oficira. Rođen u sinjskom kamenjaru 1947. godine, u porodici koja nije imala čime da se prehranjuje, mali Davor odlazi u vojnu školu u Split, a kasnije u Beograd.
Oni sa kojima se školovao i bio u trupi pričaju da je obožavao matematiku i romane iz naučne fantastike. Te preokupacije eksplodirale su u Loši tamo krajem devedesetih kad počinje da piše knjige, najpre iz sfere struke, a onda iz oblasti teorije zavere. On je prvi javno i vrlo glasno počeo da širi priču o Englezima kao najvećim neprijateljima Hrvatske i Hrvata i bliskim saveznicima Srba. Ubedljiv i sugestivan, kakvi već jesu ljudi sa kamena, brzo je dobijao pristalice i poštovaoce među kojima poznate i uticajne hrvatske novinare. Prva je na tu rudu legla Višnja Starešina. Za njom Hloverka Novak Srzić.
I ovih za Hrvatsku vrućih, napetih i nimalo prijatnih dana Davor Domazet hoda od televizije do televizije, od redakcije do redakcije i razvejava priču o „političkoj presudi hrvatskim generalima“ iza koje, a šta drugo, stoje Englezi. „Sve se to radi“ – kaže Domazet- „u cilju stvaranje četvrte Jugoslavije“. Domazet čak zna i datum kada će ta Jugoslavija biti stvorena -28.06.2014. godine. Poslednje što je izjavio tiče se njega samog; kaže da mu Englezi rade o glavi, nameravaju da ga likvidiraju jer su procenili da je najveća prepreka na putu obnove Jugoslavije.
Što god mi mislili o ovakvom čoveku, on u značajnoj meri modelira javno mišljenje države Hrvatske.

28 коментара

  1. Nijedan narod,koji je stvorio drzavu,kako su to uradili Hrvati,ne
    moze biti srecan narod.Ubijati svoje dojucerasnje komsije Srbe(samo
    zato sto su pravoslavne vjere),paljenje citavih sela,otimanje imovine i na kraju proterivanje celokupne srpske populacije sa tih
    prostora Hrvatske.Takav slucaj nije zabiljezen nigdje u istoriji
    Evrope i svijeta.Ono sto mene cudi da narod u Hrvatskoj se nije
    zapitao poslije “Oluje”-sta ce sada biti i koliko ce se dugo moci
    neke stvari zataskavati?Presudom Gotovini i Markacu je otvorena
    Pandorina kutija u Hrvatskoj,jer ce ugledati svjetlo dana mnogi
    zlocini koji su bili precutkivani do sada.Drugo,medjusobna
    prepucavanja hrvatskog vrha i trazenja krivaca je samo dokaz
    koliko je celokupna politicka situacija u Hrvatskoj na staklenim
    nogama.Mnogima je proradila necista savjest,jer ne moze se sa
    lazima dugo zivjeti i manipulisati.Isto tako gube se i sponzori
    iz inostranstva,a uz sve to treba se dokazati i ucestvovanje
    hrvatske regularne vojske u borbenim operacijama na teritoriji
    BiH.Sada se mora ici do kraja u razotkrivanju zlocina i mnogih
    prljavih radnji,koje su nas Srbe kostale zivota,imovine i ostalog.Pravda je spora,ali dostizna.

  2. Ustaše decenijama spremale genocid

    Ličanin Dane Lastavica (84), penzionisani pravnik iz Gospića, upravo je objavio knjigu “Hrvatski genocid nad srpskim i jevrejskim narodom u koncentracionom logoru Gospić (Lika) 1941-1945. i nad Srbima od 1991.” Lastavica je već poznat po svojim dosadašnjim istraživanjima o stradanju naroda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a koja su pretočena u knjige.

    Dane Lastavica: Novo istrebljenje je ponovo počelo 1966. kada su Srbi smenjeni sa visokih položaja u Hrvatskoj

    U razgovoru za “Vesti” otkriva motive svoje predanosti u istraživanju zavičajne istorije, odnosno stradanju Srba u Hrvatskoj.

    · Šta vas je motivisalo da decenijama otkrivate srpska stratišta?

    – Motiviše me ono što sam kao dečak preživeo 21. novembra 1941. kad su mi Hrvati, ustaše, 12 metara daleko od mene, ubili oca, u rodnom selu Kosinju, srez Perušić. Za ceo život zapamtio sam kako otac viče: “Ništa nisam kriv, ništa nisam kriv”, ali, ustaša opali iz puške i otac pade. Zato sam posle Drugog svetskog rata obilazio jame u koje su bacani zaklani i poubijani Srbi i video kako iz njih vire lobanje. Pored mnogobrojnih Srba u tim jamama ima i tela nekih Hrvata, Nemaca i Italijana. Takođe, i 31 član posada američkih aviona trune u jamama sreza Perušić. Sve to me je nateralo da odmah po završetku Drugog svetskog rata počnem da istražujem – da se ne zaboravi.

    · Šta ste sve videli?

    – Kad se rat završio išao sam često stazama Velebita. Kao lovac naišao sam na jednu jamu i video da iz nje vire dečje lobanje. Te noći nisam mogao da zaspem, a narednih noći sanjao sam kako ta pobijena deca vrište i pitaju me zašto ih ne izvadimo iz jame i dostojno sahranimo. Tako uznemiren otišao sam u nadležne institucije gde su mi rekli “Jesi li lud, pa što će ti to? Bilo pa prošlo. Ne bavi se time, gledaj sebe, kako ćeš da se domogneš boljeg položaja, da dobro živiš.

    · Zar taj vaš potez nije bio opasan pošto je tad bilo proklamovano bratstvo-jedinstvo?

    – Zato što nisam odustajao, tri puta sam izbacivan s posla, pa vraćan u službu, a onda su me prinudno penzionisali a da nikad nisam potpisao pristanak.

    · Šta još ne možete da zaboravite iz tog vremena?

    – Pamtim da su nakon Brionskog plenuma 1966. godine sa visokih državnih funkcija u Hrvatskoj poskidani Srbi i postavljeni ustaški sinovi. I od tad je počelo uništavanje arhiva o srpskim žrtvama u Drugom svetskom ratu. U Gospiću, na primer, za načelnika Sekretarijata unutrašnjih poslova i na funkciju Šefa državne sigurnosti bivaju postavljeni ustaški sinovi. Sećam se, takođe, da je počelo spaljivanje obimnog arhiva o ustaškim zločinima u Gospiću. Ustaški koljači su, naime, voleli da se slikaju nad svojim pobijenim žrtvama. Te fotografije i spiskove pobijenih Srba posle oslobođenja zarobila je Udba i arhiva je jedno vreme čuvana.

    · Šta se s arhivom kasnije dogodilo?

    – Pošto je jasno da dokaza o genocidu ne može biti ukoliko ne postoje precizni spiskovi sa pojedinačnim konkretnim ličnim podacima pobijenih Srba, posle Brionskog plenuma, ugledam u svojoj radnoj sredini kako mladi pripravnici SUP-a Gospić cepaju ta dokumenta i pale ih. Podviknem im: “Šta to radite”, a oni odgovore da su dobili naređenje. Poziva me zatim načelnik UDBE Like, kaže mi da se ne mešam jer ću nastradati. I pokaza mi depešu sekretara CK Hrvatske kojom se ta paljevina naređuje. Zato je, po mom dubokom uverenju, poslednji rat od 1991. u Hrvatskoj, i najnovije istrebljenje Srba, počeo u stvari 1966. godine, kad je rukovodstvo SFRJ razvlastilo Srbe na visokim dužnostima u Hrvatskoj i na ta mesta postavilo ustaške sinove.

    Pod kapom Vatikana

    · Gde po vašem mišljenju leže koreni netrpeljivosti Hrvata prema Srbima?

    – U Vatikanu. U svojim knjigama, zapisao sam da su ustaški koljači, nakon što bi poklali i u jame pobacali srpski narod, do pasa goli i krvavi s nožem u ruci trčali u rimokatoličku crkvu u Gornjem Kosinju kod Perušića da im katolički pop skine grehe s duše da bi mogli ići kući.

    Šta je radio Vatikan u Drugom svetskom ratu

    T. Krsmanović, 22. februar 1942 godine – pismo Jezdimira Dangića vlastima NDH – zločini nad civilima i srodnicima

    U azbukovačka sela (Azbukovica je deo Srbije oko Ljubovije), dolazilo je sve više izbeglica iz bosanskih podromanijskih sela. Donosile su potresne vesti o zaklanim srodnicima, o masovnim pokoljima i grobnicama. Jedna rumena, mlada, crnokosa žena, u bosanskoj narodnoj nošnji, sa, kao sneg, belom bluzom i suknjom, crnim koporanom i belom maramom, puca od zdravlja i ženstvenosti; ispriča nam kako je videla, u okolini Olova, jedan podrum sa više velikih buradi i kaca, prepunih crvene srpske krvi.

    Druga, usplahirena, nadoveza da se u jednom jezeru na Romaniji pojavila aždaja. Baba Zorka, bleda i proseda, drhteći kao prut, kao da otkriva neku tajnu, pokazala je na staklo prozora: „Pogledajte ove plave šare, to je božje upozorenje!“. Svi su gledali u prozor, uzbuđeni i bez reči. U grupi izbeglica je bio i jedan zamišljeni mladić, povisok i snažan, vrlo plave razbarušene kose, koja je skoro pokrila đerdan ljudskih očiju, različite boje: crnoh, plavih, a najviše zelenih. Poče da viče iz sveg glasa: „Sve su mi poklali, piću im krv, dijete u kolevci ću im zaklati! “

    Jedan drugi priđe majci, i unese joj se značajno u lice: „Znam ja ko je na prevaru sproveo tvoga brata Velju u Jasenovac, đe su ga ubili maljem, na Svetog Savu 1942. godine, prije nepun mesec dana; pre toga su ga naterali, da znadeš, da razbije led na Savi i da se okupa. Sve znam, moj brat Jovo je pobjego, i sve vidijo. Ubiše istom i tvog ujaka Ranka Beatovića“. Majka je nemoćno ćutala. Onda on uzviknu: „Naša nada je Jezdimir Dangić! Evo ko je Jezdimir Dangić, on je naš ponos!“, pa pruži mami neko pismo, i reče da ga je napisao lično vojvoda. Uzeh od mame taj dokument stavih ga u Sveznanje, između dve strane.

    Pismo majora Jezdimira S. Dangića:

    Gorski štab bosanskih četničkih odreda, 30. oktobar 1941.

    Operaciona zona

    KOMANDANTU HRVATSKE VOJSKE, Zvornik

    Prilikom dolaska na Zvornički sektor, obavešten sam o detaljima razgovora koji su vodili sa Vama i Vašim oficirima moji oficiri, starešine srpskih četnika. Uveren da Vas pojedinci i javnost pogrešno obaveštavaju o našem ustaničkom pokretu, da se iznose razne neistine o nama, te smatram za dužnost da Vas o pojedinim stvarima obavestim. Ustaška država stavila je van zakona oko 3.000.000 Srba, i požurila da nas, što pre, obezglavi, a onda i uništi. To je zločin, nečuven u istoriji čovečanstva. Na našu ljubav odgovoriste nam mržnjom, za naše bratsko poštovanje odgovoriste nam zločinima, kakvim nema ravna ni u mračnim vremenima starog i srednjeg veka.

    U prošlom ratu proveo sam tri i po godine na robiji, kao jugoslovenski nacionalista. U svojim knjigama sam o tome pisao, veličao sam našu bratsku ljubav i slogu, prećutavši sve loše o nama. Ali nada da će sve biti bolje bila je uzaludna. Vi, koje smo voleli kao rođenu braću, koje smo mazili i protežirali, odlikovali i unapređivali u svakom pogledu, postadoste nam nebraća iz prvih dana prošloga rata. Istina je gorka, nama i pregorka, i posledice toga razočaranja biće neminovne.

    Napali ste na obezoružan i preplašen srpski narod, na našu nevinu dečicu, majke i sestre, popalili ste domove naše i porušili svetinje naše. Opisaću Vam samo ono što sam svojim očima video i što su zabeležili ili fotografisali moji četnici i njihove vođe: ubijali ste nam bespomoćni narod, na najokrutniji način. Naišli smo na nepokopana tela mučenika. Noge i ruke su im prebijene, oči nožem iskopane, jezik, uši, usne i nos odsečeni, kroz glavu im probijene gvozdene šipke, potkivani su konjskim potkovicama i testerisani živi, ili im je živima srce izvađeno. Polivali su ih ključalom vodom, da im lakše kožu ogule, brade i brkovi im počupani, prsti na rukama odsečeni, da bi ove mučenike naterali da sami piju iz rana svoju krv. Mnogima je meso sečeno na kocke, a da ne govorim o bezbroj silovanih žena i devojaka, koje su posle rasporene; presecali su im dojke i ispod njih provlačili ruke, sa odsečenim prstima. U jednom selu našli smo dve glave srpskih žena, stavljene u posudu, i ispečene u peći. Izložene su, da ih svet vidi, i biće sačuvane, kao i bezbroj fotografija svih ovih zločina, da služe kao dokaz svega što je do sada srpski narod preživeo. A da i ne govorim o bezbroj naših domova, zapaljenih sa ukućanima.

    Mi smo imali gorkih iskustava sa hrvatskom vojskom. I kod mene žive stotine zarobljenih vojnika, kao kod svoje kuće. Bog mi je svedok da se isto osećaju slobodni, kao ljudi koji su bili slepi, i progledali. Ako želite, poslaću Vam i njihova imena, i pisma koja možete poslati njihovim porodicama. Da se već svuda znade, da mi ne koljemo zatvorenike, kao što je rađeno sa našim plemenitim narodom i civilnim stanovništvom, i kako vi ustaše radite sa našim poginulim i ranjenim drugovima.

    Jedini je način da i sami ustanete u svetu borbu protiv zločinaca koji se u Vašoj sredini nalaze, i koji Vam izdaju naređenja šta da činite u cilju istrebljenja srpskoga naroda. Vi, dojučerašnji uglađeni, vaspitani i kulturni oficiri, i prvaci hrvatskog naroda, preko noći se udružiste sa čudnim društvom, sa ustašama, tom novom arijevskom vrstom. U novinama me nazivate vođom komunističke i razbojničke bande. Da nisam nikad bio komunista, to moja prošlost dokazuje, a da nisam vođa razbojničke bande, najbolji je dokaz što se borim, sa mojim hrabrim četnicima, protiv razbojnika, zločinaca i krvoloka.

    Vreme će kazati svoj sud o svakome od nas, a uveren sam da se nikada neću zastideti što se borim, dok mnogi od vas neće smeti izaći na svetlo dana, ukoliko i preživite svoju ljudsku i nacionalnu sramotu. Od Vas samih, vojničkih starešina i vojnika zavisi, da li ćete u poslednjem času početi da perete sramotu sa hrvatskog naroda, ukoliko se to još može učiniti. Sasvim je oprati nikada nećete, ni Vi, ni hiljade budućih pokolenja, kao ni jezuitska, i od Hrvata otpadnička klasa.

    U pokolju srpskog naroda učestvovalo je najraznolikije društvo u svešteničkim ornatima, ustaškoj uniformi, fesovima i dronjavim odelima. Udružiše se krst i din, poklonici Hrista i Muhameda, i bezvernici da nas satru i unište. Na našoj su strani Bog, pravda i istina. Borimo se za najsvetlije ideale čovečanstva, pa ćemo i pobediti.

  3. Haški sud i presuda hrvatskim zločincima generalima Gotovini i Markaču . Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod isto kao i Hrvati i da nije bilo Srba koji su u Hrvatskoj krenuli u partizane i digli ustanak , Hrvatska bi na kraju rata bila ono što je i trebala biti fašistička država gubitnik II svjetskog rata . Hrvati ti pokatoličeni Srbi najveći su neprijetelji Srba pravoslavaca . Potkopavali su prvu zajedničku državu kraljevinu SHS , potkopavali su i drugu zajedničku državu Jugoslaviju i razrušili uz pomoć stranaca . Pri tome su počinili najveći genocid u 20 veku proterivanjem oko 280 000 Srba i oko 200 000 Jugoslovena od kojih je 95 % bilo Srba .Samim tim su pokazali zapanjujuće naivnim da ne kažem gore Srbima da s njima nema života i da nikad više s njima ne smemo ući u zajednicu jer bi to bio kraj Srbije .To je narod pun mržnje koju šire putem škola, katoličke crkve , medija , svim sredstvima i bez prekida . Konačno da je Hag rekao tek pola istine zločinački potvat . Drugi dio istine je GENOCID nad srpskim narodom Krajine . Krajina nije od jučer nju su Srbi natopili krvlju za vreme AustroUgarske a i kasnije u I i II svetskom ratu i sada ovom zadnjem. Moram reći da je Krajina za vreme Austrougarske bila izuzeta iz vlast Hrvatske i odgovarala je jedino Hasburškoj monarhiji . Ako su već Hrvati imali pravo rušiti Jugoslaviju i odeliti se od nje onda su i Srbi kao konstitutivni narod imali pravo proglasiti na prostorima Republike Srpske Krajine gde su bili većina svoju državu isto kao i Hrvati . Dok oni to osporavaju i Srbe su proglasili manjinom u isto vreme to se njima sprema u Bosni . E sad oni tu dreče kao mačak kad ga dete povlači za rep . Oni tu brane svoju konstitutivnost koju su Srbima u Hrvatskoj bezobrazno oduzeli .Da nebi bilo novi ratova kroz neko vreme Evropa se uz pomoć Rusije i Srbije treba založiti za vraćanje u život Republike Srpske Krajine u njenim granicama kad je nastala na odprilike 35 % teritorije socijalisičke Republike Hrvatske . Normalno s izlazom na more kod Zadra ili Šibenika . Jer za to more ginuli su svi narodi Jugoslavije da bi ga Broz velikodušno poklonio svojim Hrvatima baš kao i Baranju koju je oteo Srbiji . Međimurje koje je oteo Mađarskoj, Istru i Dalmaciju s otocima koju je oteo Talijanima itd. Za sve te krajeve ginuli su i Srbi a za nagradu je nad njima počinjen genocid i protjerivanje . Znači Republika Srpska Krajina mora postati država kao garant mira na ovim prostorima . Inače će nemir biti uvek prisutan jer kako kažu Hrvati ako treba čekati i 900 godina Srbi se neće odreći Krajine.

  4. Normalno da će izdajnička vlast u Srbiji sve pokloniti svoim mentorima i nardbodavaocima za koje rade .Srbija je hrvatska kolonija u svakom pogledu od izvoza hrvatskog smeća od robe koje se nigdje ne može prodati , do upravljanja srbijom pomoću svojih ljudi u samom vrhu Srbije .
    Srbijom vladaju strane sluge žuti,Srpski narod treba da se srami celog sveta što mu sve ne rade i kako ga sramote žuti plaćenici Hrvatske koji vladaju Srbijom a narod šuti li šuti . Očito da treba jedan veliki srpski ustanak dok još ima tko da ustane . U protivnom Pruda je pokorno vraćen hrvatskoj uz naklon Tadića do zemlje i izvinjenje poglavnici Kosor .A Srbi će se i nadalje izručivati Hrvatskoj od strane vazala iz Srbije . Nadalje žuti nesrbi , Tadić , Čanak, babetine , Biserko , Kandićka , Pešićka , Šutanovac i ostali strani plaćenici raskomadati će Srbiju na opštine a ne samo regione .Poklonit će Vojvodstvo Srpsko , Rašku oblast ,prodati Republiku Srpsku kao što su i Krajinu . Prodali su Miloševića , istina imao je mana ali poslije njega sve više nezaposlenih i gladnih . Srbiju se gazi tko god hoće , Srbija se ne brani ona je u blatu na kolenima . Snaga je na izdisaju ako se pod hitno ne desi opštesrpski ustanak i ne potrpa ova žuta bagra na doživotne robije Srbija će nestati s karte sveta . Nova vlast ili sadašnja opozicija mora Srbiju i Srpsku pod hitno čvrsto vezati za Rusiju i tražiti njihovu zaštitu . Inače će Nemačko -Vatikansko -Amerčko -NATO-vska osovina uništiti u potpunosti Srbiju koja je u prvom i drugom svetskom ratu bila na strani pobednika , za razliku od Hrvatske koja sada nama upravlja u oba rata bila je na strani fašizma i gubitnika ali uz pomoć Vatikana…………………..
    Od velike brige Tadića , Čanka , Čede praška , Kandićke i ostalih nesrba nas Srba ima sve manje u regionu . Zbog totalne nebrige vlade Srbije o Srbima u Hrvatskoj dolazi do nestajanja našeg naroda iz ove zemlje prvog suseda u kojoj smo živeli vekovima a u Srpskoj Dalmaciji , Lici , Baniji , Kordunu i pre Hrvata .Točno mladi Srbi se redom u Hrvatskoj izjašnjavaju Hrvatima i ne samo to nego i katolicima , oni koji se još malo bore kažu da ne vjeruju u Boga samo da bi zaštitili sebe i da nebi morali stati na katoličku stranu . Pritisak je strašan od državnih institucija , vrtića , škola , policije preko prijatelja i prijateljica svi vrše pritisak i mladi čovjek jednostavno pukne ili popusti i počinje se sramiti svojih roditelja svojeg imena i prezimena . Pa brže bolje u katoličku crkvu na pokrštavanje a poslije toga od istih tih bivših Srba najveće pljuvanje po svojima kako bi se dodvorili prijateljima tužno i jadno a SRBIJA ŠUTI .Srbi u Hrvatskoj i Krajini žive bez vode , ceste i struje u 21 veku. U bivšoj Republici Srpskoj Krajini u kojoj je rođen svjetski naučnik Srbin sin pravoslavnog paroha, Nikola Tesla koji je struju podario čitavom svetu a zlikovci je zabraniše za njegov narod u Hrvatskoj u 21 veku .Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i imali su pravo na razdruživanje i proglašenje svoje države baš kao i Hrvati , sve ostalo su laži.Hrvatska je pobjedila u ratu uz pomoć Nemačke ali najviše služeći se Gebelsovom propagandom. A to je ako više puta ponavljate laž ona u svjetu postaje istina i to im je odlično uspelo. Napravili su najgori zločin posle II svetskog rata i genocid nad Srpskim narodom , što su radili pod Pavelićem i u II svetskom ratu. Uništili su Republiku Srpsku Krajinu koja je bila proglašena voljom njezinog naroda koji je bio konstitutivni narod znači imao je pravo da se osamostali baš kao i hrvatski narod. Kod nas u srpskoj politici se o tome uredno šuti i prešućuje misleći se dodvoriti Hrvatskoj i svetu ne mi tako samo padamo još niže i od stvarne žrtve ( protjerivanje 280 000 Srba i oko 150 ooo Jugoslovena od njih oko 80 % Srbi i genocid nad onima koji su ostali zabilježio kamerama UNPROFOR ) mi šutnjom postajemo agresori.Da ne govorimo da je Baranja samo dio Vojvodine koju je Josip Tito Broz oteo od Srbije za svoje Hrvate kao i Međumurje što je oteo Mađarima a Istru i Dalmaciju Italijanima .Deo Srpskog Banata poklonio Rumunjima. Sve nade polažem u Savu Štrpca i njegovo zalaganje za Krajinu. Srpski narod nikada se ne smije pomiriti s činjenicom da Krajina ne postoji. Postojala je na oko 35 % teritorije današnje Hrvatske sve su to bili srpski etnički prostori i mi se za njih moramo boriti makar čekali 900 godina kao Hrvati svoju državu ali kad tad izboriti se moramo i na naš teritorij vratiti naše stanovništvo . Danas Hrvati vode narod od oko 4 miliona stanovnika i rađaju 46.000 beba s tendencijom prema 50.000 .Hrvata se sada rađa samo 7.000 godišnje manje nego što ih umire a Srba oko 35.000 pa dobro razmislite o posljedicama .Dok naš narod s manjinama koji je skoro duplo veći daje tek oko 68.000 od toga 56.400 beba Srba s daljnjom tendencijom pada . Tako da ako ovako nastavimo izjednačit ćemo se s brojem rođenih Hrvata . A to će biti kraj mita o najvećem narodu bivše Jugoslavije . Mesto Srba koji se ne žele rađati preuzet će vitalniji narodi Hrvati ili Albanci .Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve Srpske krajeve Srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja Srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju Srbija može spriječiti secesiju Srpskog Vojvodstva.Ukratko Srbija mora ekonomski ojačati a najveći dio novca izdvajati za poboljšanje nataliteta , osnovati Srpski fond koji će voditi Srpska pravoslavna crkva , tražiti da u njega uplaćuje i naša dijaspora širom sveta .Pokrenuti veliku obnovu u Srbiji se godišnje treba rađati 100 000 beba u Srpskoj minimalno 20 000 . U Hrvatskoj treba tražiti povratak na plan Z-4 od međunarodne zajednice jer inače se Srbi nikad neće moći vratiti u svoje kuće i stanove .Preko crkve treba pomagati Srbe u Krajini naročito Podunavlje , Vukovar , Ilok, Beli Manastir i Osek .A u Dalmaciji na prostoru između Zadra i Šibenika pa prema granici s Bosnom . Kao i Albanci grupirati se i odrediti centar recimo Srbi iz Dalmacije ,Senja ,Zadra , Splita itd . pomalo grupirati u Šibenik .U BH federaciji uložiti sve napore i ojačati Drvar , Grahovo , Glamoč i veliki trud uložiti da bude Srpska većina u Bosanskom Petrovcu .Isto tako ojačati Brčko sa više mladih višečlanih porodica i ne dozvoliti presecanje Srpske na dva dela . Hercegovina izumire a gradimo veliki Bogomolje to je lepo ali treba nam narod , znači još jedan bitan kraj koji treba ojačati . U Srbiji treba ojačati Suboticu , Sentu , Kanjižu itd . i Rašku oblast u užoj Srbiji .Izbjeglice treba naseljavati tamo gdje nam nedostaje stanovništva a ne u mjestima u kojima su Srbi i tako preko 85 % .Znači ako si rodoljub, Srbin, Srpkinja prihvatite se ljubavi i natalitetom pobjedimo neprijatelje Srbije i Srpskog naroda

  5. Srbija hrvatska kolonija u svakom pogledu od izvoza hrvatskog smeća od robe koje se nigdje ne može prodati , do upravljanja srbijom pomoću svojih ljudi u samom vrhu Srbije .
    Srbijom vladaju strane sluge žuti,Srpski narod treba da se srami celog sveta što mu sve ne rade i kako ga sramote žuti plaćenici Hrvatske koji vladaju Srbijom a narod šuti li šuti . Očito da treba jedan veliki srpski ustanak dok još ima tko da ustane . U protivnom Pruda je pokorno vraćen hrvatskoj uz naklon Tadića do zemlje i izvinjenje poglavnici Kosor .A Srbi će se i nadalje izručivati Hrvatskoj od strane vazala iz Srbije . Nadalje žuti nesrbi , Tadić , Čanak, babetine , Biserko , Kandićka , Pešićka , Šutanovac i ostali strani plaćenici raskomadati će Srbiju na opštine a ne samo regione .Poklonit će Vojvodstvo Srpsko , Rašku oblast ,prodati Republiku Srpsku kao što su i Krajinu . Prodali su Miloševića , istina imao je mana ali poslije njega sve više nezaposlenih i gladnih . Srbiju se gazi tko god hoće , Srbija se ne brani ona je u blatu na kolenima . Snaga je na izdisaju ako se pod hitno ne desi opštesrpski ustanak i ne potrpa ova žuta bagra na doživotne robije Srbija će nestati s karte sveta . Nova vlast ili sadašnja opozicija mora Srbiju i Srpsku pod hitno čvrsto vezati za Rusiju i tražiti njihovu zaštitu . Inače će Nemačko -Vatikansko -Amerčko -NATO-vska osovina uništiti u potpunosti Srbiju koja je u prvom i drugom svetskom ratu bila na strani pobednika , za razliku od Hrvatske koja sada nama upravlja u oba rata bila je na strani fašizma i gubitnika ali uz pomoć Vatikana…………………..

  6. Genocid nad Srbima u Hrvatskoj

    Hrvatske sluge i vazali žuti u ime i za interese Hrvatske vladaju Srbijom . Vlast Srbije je tolika sramota da nema veće na planetu . Dok žuti puštaju Hrvata zločinca Prudu i brže se izvinjavaju odmah hapse jednog Srbina da bi se dodvorili gazdama u Hrvatskoj . Definitivno Srbija nema samostalnost njome se vlada iz Hrvatske preko vazala koji su na vlasti u Srbiji . Srbi u Hrvatskoj izloženi neprekidnom genocidu , Srbi sa 20,5 spali na 4,5 procenata!

    Popis iz 2001 – 201.631 Srbin (4,5 %)
    Popis iz 1991 – 581.663 Srba (12,2 %) i oko 100.000 Jugoslovena (smatra se da su većina bili Srbi)
    Popis iz 1981 – 531.502 (11,5 %)
    Popis iz 1971 – 626.789 (14,2 %)
    Popis iz 1961 – 624.985 (15,0 %)
    Popis iz 1953 – 588.411 (15,0 %)
    Popis iz 1948 – 543.795 (14,5 %)
    Popis iz 1941 – 633.000 (16,7 %)
    Popis iz 1931 – 704.000 (20,5 %)

  7. Za pravoslavne Srbe na prostorima gde ima dominaciju katolička crkva (Vatikan) nikad nije bilo pravde. Proces etnocida na prostorima zapadno od Drine je počeo za vreme Marije Tereze gde je srpsko stanovništvo predstavljalo skoro polovinu ukupne populacije, a Hrvata u to vreme osim među nižim plemstvom skoro nije ni bilo. U Slavoniji po podacima samih katoličkih sveštenika nije ni bilo Hrvata, Dalmatincima koji pripadaju srpskopm etničkom korpusu je pseudo-hrvatstvo nametnuto početkom 20. veka. Radi se o dobro osmišljenom procesu sa jakom logističkom podrškom Vatikana, hazarskog lobija i zapadnih država (Nemačka, Austrija) koji imaju na tim prostorima svoje neopravdane interese, a dugoročni cilj je napraviti granicu istočnog i zapadnog hristijanstva gde je bila posle napuštanja zapadne crkve od izvornog hristijanstva. Za vreme Austrije počelo se sa perfidnim prozelitizmom (prelazak u katoličku veru za nešta hrane za vreme gladi, (nameštanje pravoslavnih sveštenika od strane bečkog dvora…), nastavlja se vek ili dva kasnije sa nametanjem preudohrvatstva Slavoncima koji sa Hrvatima nisu u etničkom srodstvu i na kraju 19. veka i početkom 20. kad je ogromna masa srpskog stanovništva već primila katoličku veru, austrougarske vlasti proglašavaju da mogu biti katolici samo Hrvati. Da bi bio zločinački projekat savršeniji krajem 19. veka dešava se krađa srbskog jezika i proglašavanje Hrvatskog znajući da su hrvati odavno izgubili svoj jezik i da vredi preuzeti onaj koji govori većinski – zna se koji(!!!) narod.
    Katastrofalnu grešku po srbski narod je napravio kralj Karađorđević po završetku prvog velikog rata kad bi trebao slušati savet vojvode Mišića i zaposesti srpske etničke granice i tako rešiti srbsko pitanje sa sva vremena. Zašto se to nije desilo, ne znam, ali znam da je velika većina prezimena građana današnje Nezavisne države „rvacke“ srpskog porekla. Nedavno sam pročitao poruke oca Tadije srbskom narodu, gde na pitanje novinara šta misli o hrvatskim zločinima u 20. veku nad srbskim stanovništvom, otac Tadije kaže: sa Hrvatima nemamo ništa. Brzo sam shvatio, bio je upravu. Narode srbski, moramo se opametiti i na dolazećim izborima oformirati vladu koja će biti posle 70 godina usmerena isključivo na srbski nacionalni interes i tako sprečiti uništavanje srbskog nacionalnog korpusa i dugoročno vratiti odnarođene delove našeg etnikuma (muslimani, pseudocrnogorci, Makedonci i novokomponovani vojvođani.

  8. Točno mladi Srbi se redom u Hrvatskoj izjašnjavaju Hrvatima i ne samo to nego i katolicima , oni koji se još malo bore kažu da ne vjeruju u Boga samo da bi zaštitili sebe i da nebi morali stati na katoličku stranu . Pritisak je strašan od državnih institucija , vrtića , škola , policije preko prijatelja i prijateljica svi vrše pritisak i mladi čovjek jednostavno pukne ili popusti i počinje se sramiti svojih roditelja svojeg imena i prezimena . Pa brže bolje u katoličku crkvu na pokrštavanje a poslije toga od istih tih bivših Srba najveće pljuvanje po svojima kako bi se dodvorili prijateljima tužno i jadno a SRBIJA ŠUTI .Srbi u Hrvatskoj i Krajini žive bez vode , ceste i struje u 21 veku. U bivšoj Republici Srpskoj Krajini u kojoj je rođen svjetski naučnik Srbin sin pravoslavnog paroha, Nikola Tesla koji je struju podario čitavom svetu a zlikovci je zabraniše za njegov narod u Hrvatskoj u 21 veku .Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i imali su pravo na razdruživanje i proglašenje svoje države baš kao i Hrvati , sve ostalo su laži.Hrvatska je pobjedila u ratu uz pomoć Nemačke ali najviše služeći se Gebelsovom propagandom. A to je ako više puta ponavljate laž ona u svjetu postaje istina i to im je odlično uspelo. Napravili su najgori zločin posle II svetskog rata i genocid nad Srpskim narodom , što su radili pod Pavelićem i u II svetskom ratu. Uništili su Republiku Srpsku Krajinu koja je bila proglašena voljom njezinog naroda koji je bio konstitutivni narod znači imao je pravo da se osamostali baš kao i hrvatski narod. Kod nas u srpskoj politici se o tome uredno šuti i prešućuje misleći se dodvoriti Hrvatskoj i svetu ne mi tako samo padamo još niže i od stvarne žrtve ( protjerivanje 280 000 Srba i genocid nad onima koji su ostali zabilježio kamerama UNPROFOR ) mi šutnjom postajemo agresori.Da ne govorimo da je Baranja samo dio Vojvodine koju je Josip Tito Broz oteo od Srbije za svoje Hrvate kao i Međumurje što je oteo Mađarima a Istru i Dalmaciju Italijanima .Deo Srpskog Banata poklonio Rumunjima. Sve nade polažem u Savu Štrpca i njegovo zalaganje za Krajinu. Srpski narod nikada se nesmije pomiriti s činjenicom da Krajina ne postoji. Postojala je na oko 35 % teritorije današnje Hrvatske sve su to bili srpski etnički prostori i mi se za njih moramo boriti makar čekali 900 godina kao Hrvati svoju državu ali kad tad izboriti se moramo i na naš teritorij vratiti naše stanovništvo .

  9. Srbi su u Hrvatskoj bili konstitutivni narod i imali su pravo na razdruživanje i proglašenje svoje države baš kao i Hrvati , sve ostalo su laži.Hrvatska je pobjedila u ratu uz pomoć Nemačke ali najviše služeći se Gebelsovom propagandom. A to je ako više puta ponavljate laž ona u svjetu postaje istina i to im je odlično uspelo. Napravili su najgori zločin posle II svetskog rata i genocid nad Srpskim narodom , što su radili pod Pavelićem i u II svetskom ratu. Uništili su Republiku Srpsku Krajinu koja je bila proglašena voljom njezinog naroda koji je bio konstitutivni narod znači imao je pravo da se osamostali baš kao i hrvatski narod. Kod nas u srpskoj politici se o tome uredno šuti i prešućuje misleći se dodvoriti Hrvatskoj i svetu ne mi tako samo padamo još niže i od stvarne žrtve ( protjerivanje 280 000 Srba i genocid nad onima koji su ostali zabilježio kamerama UNPROFOR ) mi šutnjom postajemo agresori. Sve nade polažem u Savu Štrpca i njegovo zalaganje za Krajinu. Srpski narod nikada se nesmije pomiriti s činjenicom da Krajina ne postoji. Postojala je na oko 35 % teritorije današnje Hrvatske sve su to bili srpski etnički prostori i mi se za njih moramo boriti makar čekali 900 godina kao Hrvati svoju državu

  10. Danas Hrvati vode narod od oko 4 miliona stanovnika i rađaju 46.000 beba s tendencijom prema 50.000 .Hrvata se sada rađa samo 7.000 godišnje manje nego ih umire a Srba oko 35.000 znači Srpski minus je 500 % veći od hrvatskog pa dobro razmislite o posljedicama .Dok naš narod s manjinama koji je skoro duplo veći daje tek oko 68.000 od toga 56.400 beba srba s daljnjom tendencijom pada . Tako da ako ovako nastavimo izjednačit ćemo se s brojem rođenih Hrvata . A to će biti kraj mita o najvećem narodu bivše Jugoslavije . Mesto Srba koji se ne žele rađati preuzet će vitalniji narodi Hrvati ili Albanci .Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve srpske krajeve srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi .

  11. POTPUNO UNIŠTENJE I NESTAJANJE SRBA KAO NARODA DEMOGRAFSKA SLIKA SRBIJE

    Na udaru demografskog cunamija

    Poražavajući demografski trendovi zapljusnuli su Srbiju mnogo brže nego što se moglo očekivati. Uprkos tome, mere koje bi trebalo da preduprede potpuni demografski slom Srbije kao države, nikako da se izbore za poziciju na listi prioriteta. Sve je preče od toga.

    Bilo da je reč o interesima penzionera, duvanskog lobija ili domaćih monopolista. Nerođena deca nemaju svoju stranku, ne mogu da utiču na formiranje vlade, nemaju svoje predstavnike koji bi se izborili da u raspodeli budžetskog kolača za njih bude izdvojeno makar onoliko koliko se izdvaja za penzionere, koji su sjajno politički organizovani. I pokušaj Ministarstva zdravlja da donese zakonske mere kojima bi se makar malo snizila stopa smrtnosti izazvana pušenjem, razvodnjen je višemesečnim medijskim i institucionalnim pritiskom duvanskog lobija. O suzbijanju monopola na domaćem tržištu, smanjenju nerealno visokih cena dečje opreme, mleka, pelena, koji su u Srbiji skuplji nego, recimo, u Nemačkoj, da i ne govorimo.

    Podaci koje su javnosti predstavili panelisti Danasove konferencije „Demografska slika Srbije – ekonomske i društvene posledice“ ukazali su na svu dubinu problema. Tako je, recimo, ministar zdravlja Tomica Milosavljević, koji je ukazao da je trend demografskog propadanja evropski fenomen, podsetio da samo dvadeset država u svetu ima više umrlih nego rođenih (reč je uglavnom o državama bivšeg sovjetskog bloka) i da se u toj grupi „gubitnika“ našla i Srbija. Inače, na čelu tog neslavnog spiska nalazi se Rusija, koja na godišnjem nivou „izgubi“ oko milion stanovnika. Posebno alarmantno zvučalo je izlaganje Dragana Vukmirovića, direktora Republičkog zavoda za statistiku Srbije, koji je, između ostalog, ukazao i na podatak da je u toku 2008. godine broj umrlih za 33.000 nadmašio broj rođenih. Situacija je još dramatičnija ako se posmatraju kretanja u 2009. godini kada je broj umrlih čak za 45.000 bio veći od broja rođenih. Zabrinjava i to što se etnička struktura Srbije rapidno menja s obzirom na to da i u tako niskom natalitetu, deca srpske nacionalnosti učestvuju sa oko 50 odsto. Prosečna porodica u Srbiji pala je sa četiri na tri člana, i tako u nedogled. Nijedan od ovih podataka ne uključuju stotine hiljada ljudi koji su, trbuhom za kruhom, otišli iz Srbije, tako da je realno stanje još gore. Stotine sela nestaje, a čak i gradovi poput Beograda, uprkos ogromnom prilivu ljudi iz unutrašnjosti, imaju negativan demografski saldo.

    Ljiljana Lučić, državni sekretar Ministarstva rada i socijalne politike, iznela je podatak da država na godišnjem nivou izdvaja za dečje i roditeljske dodatke više od 300 miliona evra, ali je očigledno taj novac nedovoljan da bi makar usporio negativni demografski trend koji urušava ekonomiju zemlje. Koliko je situacija dramatična govori i podatak na koji je ukazao Dragan Đukić, iz Nacionalne službe za zapošljavanje, a reč je o tome da više od 25.000 radnih mesta, i to u jeku ekonomske krize, nije moguće popuniti zato što nema potrebnog kadra. „Sve je manje sezonskih radnika iz Rumunije, koji su obavljali poljoprivredne i građevinske poslove širom naše zemlje, a stanovništvo Srbije sve je starije i nespremno za ovakve poslove“, ističe Đukić. Mirjana Rašević, direktor Instituta za društvene nauke, upozorila je da je Srbija država sa najvišom stopom abortusa po glavi stanovnika, što kod velikog broja mladih žena dovodi do sekundarnog steriliteta i nemogućnosti rađanja. Jasmina Knežević, direktor privatne klinike Bel medik, ukazala je na činjenicu da najveće domaće i svetske korporacije tretiraju zdravlje i prevenciju kao ekonomsko pitanje, i da svojim zaposlenima, čak i članovima njihovih porodica, obezbeđuju redovne sistematske preglede, a sve to u nameri da izbegnu nepotrebne ekonomske gubitke izazvane bolovanjima. Akcenat u prezentaciji Melite Vujnović iz Svetske zdravstvene organizacije bio je stavljen na posledice pušenja čiji je udeo u ukupnoj smrtnosti 16 odsto, što je posebno izraženo kod ženske populacije.

    U ovom moru crne statistike moglo se samo zaključiti da vlast u Srbiji, decenijama unazad, vuče pogrešne poteze, zatim, da su ratovi koji su obeležili period devedesetih 20. veka kao i ekonomska tranzicije u prvoj deceniji 21. veka, uzeli svoj demografski danak, i najzad da smo se opasno približili tački kada će ovi katastrofični trendovi postati pošast sa kojom se moramo suočiti. Upravo zato velika medijska pažnja koja je pratila ovu konferenciju trebalo bi da posluže kao poslednje upozorenje vlastima u Srbiji da je vreme trulih kompromisa prošlo, i da je kucnuo čas da Srbija počne da investira u svoju demografsku budućnost. U protivnom, moglo bi se dogoditi da u doglednoj budućnosti nestane sa mape Evrope i sveta. Politički gledano, Kosovo je možda po međunarodnom pravu pokrajina u sastavu Republike Srbije, ali demografski gledano, mnogo je realniji scenario u kome će za koju deceniju Srbija postati pokrajina Repubilke Kosovo, pa bi makar istim intenzitetom, i medijskim i finansijskim, kojim se bori za Kosovo, država već danas trebalo da se bori za jačanje nataliteta i smanjenje mortaliteta u Srbiji. U ovom trenutku, demografska borba svodi se na to da je ministar zdravlja medijski linčovan kao „tutunozabranitelj“, kada je pokušao da zakonskim merama protera pušenje sa javnih mesta. Neki roditelji, možda, od države dobijaju 1.000 evra po detetu, ali im trgovci monopolisti na ime visokih marži na dečju hranu, odeću ili obuću, i ostale životne namirnice, godišnje uzmu bar duplo više. Srbija kao država, decenijama ne gradi stadione ili zabavne parkove, ne planira investicije u objekte koji su namenjeni mladim naraštajima, a ukoliko se ovakvi demografski trendovi nastave, verovatno će jedan od prioriteta biti izgradnja staračkih domova. Zemlja skupe hrane i dečje opreme, koja je istovremeno i zemlja najjeftinijih cigareta u Evropi, ne može da se nada svetloj budućnosti.

  12. Pod istragu treba staviti puno veće stvari Mesićevo priznanje kako je srušio Jugoslaviju .Istragu o genocidu i protjerivanju većine srpskog stanovništva iz Hrvatske . Brojke jasno kazuju sve od oko 15 % Srba prije etničkog čišćenja i oko 8 % Jugoslovena od kojih sigurno 5 % Srba u Hrvatskoj je poslije Tuđmanovog čišćenja ostalo samo oko 4 % . Od toga da Srbi u Hrvatskoj u 21 veku žive bez struje . Pa do toga da se i dalje opstruira njihov povratak u svoje kuće , stanove i na svoje posjede . Na koje su zasjeli Hrvati pljačkaši i pokazali i dokazali svijetu da je ovo bio rat zbog otimačine i sprovođenja genocida najvećeg u 21 stoleću .

  13. Borba Srba i Hrvata tko će biti najbrojniji narod na području bivše Juge borba natalitetom.
    Danas Hrvati vode narod od oko 4 miliona stanovnika i rađaju 46.000 beba s tendencijom prema 50.000 .Hrvata se sada rađa samo 7.000 godišnje manje nego ih umire a Srba oko 35.000 znači Srpski minus je 500 % veći od hrvatskog pa dobro razmislite o posljedicama .Dok naš narod s manjinama koji je skoro duplo veći daje tek oko 68.000 od toga 56.400 beba srba s daljnjom tendencijom pada . Tako da ako ovako nastavimo izjednačit ćemo se s brojem rođenih Hrvata . A to će biti kraj mita o najvećem narodu bivše Jugoslavije . Mesto Srba koji se ne žele rađati preuzet će vitalniji narodi Hrvati ili Albanci .Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve srpske krajeve srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi .

  14. SRBI U HRVATSKOJ trasiranje etnocida i genocida najvećeg posle II svetskog rata

    Srpska imovina, podrazumijevajući i cjelokupnu kulturnu i duhovnu baštinu, je opljačkana, oštećena ili potpuno uništena….Hrvatski etnocid nad Srbima je realizovan, ali ne i okončan. Apsurd je u tome što će, najvjerovatnije, Hrvatska odmah po ovogodišnjem popisu stanovništva, koji će pokazati da su Hrvati riješili „srpsko pitanje“ za sva vremena, potpisati pristupni sporazum sa EU

    Ono što nije pošlo za rukom Anti Paveliću za vrijeme NDH, od 1941. do 1945. godine, ostvario je Franjo Tuđman u vremenu 1990. do 1995. godine u RH. U tome mu je pomogla Međunarodna zajednica, ali i Srbi sa prostora prethodne Jugoslavije svojim nejedinstvom u najkritičnijim momentima svoje istorije.
    Pavelićevu formulu za uništenje Srba „jednu trećinu pobiti, jednu trećinu protjerati i jednu trećinu prekrstiti u katoličku vjeru“, Tuđman je modifikovao (ne namjerno) tako što je oko dve trećine protjerao, nešto više od jedan odsto pobio, a one što su ostali ili se vratili prekrstio.
    Srpska imovina, podrazumijevajući i cjelokupnu kulturnu i duhovnu baštinu, je opljačkana, oštećena ili potpuno uništena. U Hrvatskoj se primjenjuje niz diskriminacionih zakona prema Srbima, koji im otežavaju ili onemogućavaju povraćaj imovine, ostvarenje stečenih prava, pravo glasa, povratak na ognjišta, sahranjivanje mrtvih, upotrebu pisma, ispovjedanje vjere…, i koji ih svrstavaju u građane „drugog reda“.
    Tuđmanov režim je Srbe, od konstitutivnog naroda, sveo na minornu, obespravljenu, proganjanu i uplašenu manjinu.
    Hrvatska je država u kojoj je najveći grijeh biti Srbin.
    Hrvatski etnocid nad Srbima je realizovan, ali ne i okončan.

    KRAJ KRAJINE
    Dana 12. novembra 1995. godine potpisan je Sporazum o sremsko-baranjskoj oblasti u Zagrebu i Erdutu. Sporazumom su određena pravila za prelazni period od 12 mjeseci, koji može da se produži najviše za još jedan period istog trajanja. Rezolucijom Savjeta bezbjednosti 1037 od 22. novembra 1995. godine, potvrđeno je da su „teritorije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema poznate pod nazivom ‘sektor istok’, sastavni dio RH“. Istog dana usvojena je Rezolucija Savjeta bezbjednosti UN-a kojom se suspenduju sankcije protiv SRJ.
    Bio je to plod Mirovnog sporazuma koji su 21. novembra u Dejtonu potpisali Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović o ustavnom uređenju BiH i teritorijalnom razgraničenju Republike Srpske i Muslimansko-hrvatske federacije. Bio je to i kraj Krajine.
    U januaru 1998. godine, po prestanku misije UNTAES-a, hrvatska vlast preuzima potpunu kontrolu nad SBO. Prema podacima ZVO, od početka 1996. do kraja 1998. godine, SBO je, od ukupno 128.316 stanovnika, napustilo 77.316 lica srpske nacionalnosti. Prema istim izvorima, u avgustu 1999. godine, u ovoj oblasti živi oko 48 hiljada Srba, s tendencijom daljnjeg iseljavanja.

    Srpske žrtve rata i poraća na području Hrvatskei bivše RSK
    Podaci u ovom prilogu odnose se na period 1990 – 1998. godine i zasnivaju se na istraživanjima Dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“, koji od 1993. godine prikuplja dokumentaciju o stradanju Srba sa područja Hrvatske i bivše RSK u ratnom i poratnom periodu, odnosno od 1990. do 1998. godine.
    Atomizovanost i nedostatak sopstvene državne administracije uveliko otežavaju prikupljanje i sređivanje podataka o srpskim žrtvama na navedenom području u posljednjem ratu.
    Podaci u ovom prilogu prikazuju stanje „Veritas-ovih“ istraživanja srpskih žrtava na području Hrvatske i bivše RSK (UNPA), od 1990. do 1998. godine, na dan 31.12.2010. godine.

    Metode
    U prikupljanju podataka o poginulim i nestalim Srbima, koristeći sve poznate metode i uzimajući u obzir sve raspoložive dokaze, kao što su: informacije od porodice, informacije iz medija, izvještaji nevladinih, vladinih i međunarodnih organizacija, izvještaji vojnih jedinica međunarodnih mirovnih snaga, memoarska građa, sudski postupci, intervjui svjedoka, posjete mjestima egzekucija i ukopa žrtava, provjera spiskova nestalih sa popisima stanovništva/izbjeglica, objavljivanje spiskova i informacija o nestalima u medijima, „Veritas“ je sačinio svoje evidencije o poginulim i nestalim Srbima.
    Spisak sadrži imena poginulih/nestalih Srba sa područja Hrvatske i bivše Republike Srpske Krajine koji su poginuli i nestali u periodu od 1990. do 1998. godine u ratu i poraću na području Hrvatske, uključujući i bivšu RSK, odnosno UNPA (UNPA-područja pod zaštitom UN-a) i na teritoriji Bosne i Hercegovine (u sukobima sa HV, HVO i ABiH u graničnom pojasu ili u aviogranatiranju izbjegličkih kolona).

    Osnovni kriterijumi
    po kojima su žrtve stavljane na „Veritas-ov“ spisak su:
    a) da su živjele ili ratovale na području RH i RSK:
    b) da su stradale ili nestale u ratu ili poraću na području RH ili RSK, ili u izbjegličkim kolonama, odnosno u hrvatskim i muslimanskim logorima, zatvorima ili kampovima i
    c) da je izvjesno ili vrlo vjerovatno da je njihova smrt/nestanak u uzročno posljedičnoj vezi sa ratom i ratnim dešavanjima od 1990. do 1998. godine.

    Kategorizacija žrtava
    Ako je porodica potvrdila identifikaciju (klasičnu ili po DNK) i preuzela posmrtne ostatke, odnosno saglasila se da posmrtni ostaci i dalje ostanu na mjestu primarnog ukopa, lice se svrstava među „poginule/sahranjene“.
    U svim drugim slučajevima, bez obzira na informacije, o pogibiji lice je svrstano među nestale.
    Po ovom kriteriju „Veritas“ (interno) nestale vodi u tri grupe:
    a) nestao – lice za koje ne postoji informacija ni da je živ ni da je mrtav;
    b) nestao/poginuo – lice za koje postoji informacija o pogibiji, ali ne i o mjestu ukopa posmrtnih ostataka;
    c) nestao/pokopan – lice za koje postoji informacija i o pogibiji i o mjestu ukopa, ali porodici nisu predani posmrtni ostaci.

    Poginuli i nestali Srbi po „Veritas-ovoj“ evidenciji
    „Veritas“ je na osnovu navedenih kriterijuma, do 31.12.2010. godine, verifikovao 6.837 poginula i nestala lica.
    Od ukupnog broja poginulih i nestalih do sada je sahranjeno 4.720 lice (porodice potvrdile identifikaciju, preuzele i sahranile posmrtne ostatke), dok se 2.117 lica još vodi u kategoriji nestalih (po grupama: nestao = 1.106; nestao/poginuo = 475; nestao/pokopan = 536 lice).
    S obzirom na proteklo vreme, od prestanka ratnih dejstava, mala je vjerovatnoća da je neko sa spiska nestalih među živima, tako da i nestali poprimaju značenje poginuli.

    Poginuli
    Prema evidencijama „Veritas-a“ (stanje na dan 31.12.2010. godine) u posljednjem ratu i poraću (1990-1998. godine), na području Hrvatske i bivše RSK, poginulo je najmanje 4.720 lica (69odsto od ukupnog broja poginulih i nestalih).
    Prema spolu: muškaraca 4.291 (91odsto), žena 429 (devet odsto).
    Prema dobi: poginulih lica bilo je 42 mlađih od 18 godina (jedan odsto); 3.642 lice starosne dobi u rasponu od 18 do 60 godina (77odsto); dok je 637 lica bilo starije od 60 godina (13odsto); dob je nepoznata za 399 poginulih lica (devet odsto).
    Prema statusu: poginula su 1.081 civila (23odsto); 3.469 vojnika (73odsto) i 170 milicionera (četiri odsto).
    Po godinama pogibije: tri lica su poginula 1990. godine; 1.857 lica su poginula 1991. godine (39odsto); 775 lica su poginula 1992. godine (16odsto); 756 lica su poginula 1993. godine (16odsto); 236 lica su poginula 1994. godine (pet odsto); 1.064 lica su poginula 1995. godine (23odsto); 17 lica je poginulo 1996. godine; petoro je poginulo 1997. godine i sedmoro je poginulo 1998. godine.
    Po regijama pogibije: 658 lica je poginulo na Baniji; 866 lica je poginulo u Istočnoj Slavoniji; 736 lica je poginulo u Lici; 337 lica je poginulo na Kordunu; 1.311 lica je poginulo u Sjevernoj Dalmaciji; 499 lica je poginulo u Zapadnoj Slavoniji; 50 lica je poginulo u unutrašnjosti Hrvatske, dok je 263 lica poginulo na području BiH
    Poginuli su uglavnom srpske nacionalnosti (jedan manji broj drugih nacionalnosti, a živjeli su ili ratovali sa Srbima u RSK).
    NestaliTrenutno se (31.12.2010. godine) na „Veritas-ovoj“ listi nestalih vodi 2.117 lica (31odsto od ukupnog broja poginulih i nestalih).
    Po spolu: muškarci čine 1.550 (73odsto); a žene 567 (27odsto).
    Prema statusu: još je nepoznata sudbina 1.414 civila (67odsto); 685 vojnika (32odsto) i 18 milicionera (jedan odsto).
    Prema dobi: u kategoriji do 18 godina nestalima se vodi još 17 lica; u kategoriji između 18 i 60 je 1.164 nestalo lice (55odsto); a 60 i više godina u trenutku nestanka imalo je 806 lica (38odsto); dok je dob nepoznata za 130 lica (šest odsto).
    Po godinama nestanka: 686 lica nestalo je 1991. godine (32odsto); 106 lica nestalo je 1992. godine (pet odsto); 36 lica nestalo je 1993. godine; osmoro je nestalo 1994. godine; 1.253 lica nestalo je 1995. godine (60odsto); 22 lica je nestalo 1996. godine; šestoro je nestalo 1997. godine.
    Po regijama nestanka: 489 lica je nestalo na Baniji; 145 lica je nestalo u Istočnoj Slavoniji; 386 lica je nestalo u Lici; 131 lica je nestalo na Kordunu; 276 lica je nestalo u Sjevernoj Dalmaciji; 576 lica je nestalo u Zapadnoj Slavoniji; 53 lica je nestalo u unutrašnjosti Hrvatske, dok je 61 lica nestalo na području BiH.
    I nestali su uglavnom srpske nacionalnosti (jedan manji broj drugih nacionalnosti, a živjeli su ili ratovali sa Srbima u RSK).

    „Veritas“ je do 31.12. 2010. godine, verifikovao 6.837 poginulih i nestalih lica…Od ukupnog broja poginulih i nestalih do sada je sahranjeno 4.720 lica

    Ukupno
    Iz gornjih podataka proizilazi da je na srpskoj strani u ratu i poraću na teritoriji RH i bivše RSK ukupno poginulo i nestalo 6.837 lica;
    Po spolu: muškaraca 5.841 (85odsto); žena 996 (15odsto);
    Prema statusu: vojnika 4.154 (61odsto); civila 2.495 (37odsto) i milicionera 188 (tri odsto)
    Prema dobi: do 18 godina 59 (jedan odsto); između 18 i 60 godina 4.806 (70odsto); preko 60 godina 1.443 (21odsto); dob nepoznata za 529 (osam odsto).
    Prema godinama pogibije/nestanka: 1990 = troje; 1991 = 2.543 (37odsto); 1992 = 881 (13odsto); 1993 = 792 (12odsto); 1994 = 244 (četiri odsto); 1995 = 2.317 (34odsto); 1996 = 39 (jedan odsto); 1997 = 11; 1998 = sedmoro.
    Po regijama: Banija = 1.147 (17odsto); Istočna Slavonija = 1.011 (15odsto); Lika = 1.122 (16odsto); Kordun = 468 (sedam odsto); Sjeverna Dalmacija = 1.587 (23odsto); Zapadna Slavonija = 1.075 (16odsto); Hrvatska = 103 (dva odsto) i BiH = 324 (četiri odsto).
    Upoređivanjem broja žrtava sa brojem stanovnika prema podacima GŠ SVK iz juna 1993. godine (u toku rata u RSK nije vršen zvaničan popis stanovništva, a prema podacima GŠ SVK od juna 1993. godine na području RSK živjelo je ukupno 433.595 stanovnika, od toga na Baniji 82.406, Kordunu 51.000, u Lici 48.389, Sjevernoj Dalmaciji 87.000, Istočnoj Slavoniji 135.800 i u Zapadnoj Slavoniji 29.000), najviše stradalih je u Zapadnoj Slavoniji (3,7odsto), zatim Lici (2,3odsto), slijede Sjeverna Dalmacija (1,8odsto), Banija (1,4 odsto), Kordun (0,9odsto) i Istočna Slavonija (0,7odsto).
    Ovi podaci ne odražavaju pravo stanje stvari, s obzirom na migracije srpskog stanovništva na području Hrvatske do ovoga popisa.
    Nažalost, ovaj „Veritas-ov“ spisak poginulih i nestalih nije konačan. Trenutno se u postupku verifikacije nalazi još oko 350 lica i postoji velika vjerovatnoća da su takođe poginuli i nestali u ratnom periodu na području RH i RSK (UNPA).
    Na ovom popisu se ne nalaze ni poginuli/nestali pripadnici bivše JNA koji su poginuli/nestali na području RH, ukoliko nisu rođeni ili živjeli na području Hrvatske, a takvih je 307 (95 poginulo i 212 nestalo) prema evidenciji Komisije Vlade Republike Srbije za nestala lica. Na spisku Komisije Srbije ne nalaze se ni imena onih pripadnika JNA čiji su posmrtni ostaci neposredno po pogibiji predati njihovim porodicama. „Veritas“ ne raspolaže sa podacima o poginulim licima iz ove kategorije. Prema nekim informacijama iz srpskih izvora poginulo ih je preko hiljadu.

    SRPSKE ŽRTVE I POČINIOCI
    Uniformisana lica kao žrtve Na srpskoj strani stradalo (poginulo/nestalo) je 4.342 uniformisanih lica (4.154 vojnika i 188 milicionera).
    Stradali od neprijateljske strane – direktne žrtve Od neprijateljske strane stradalo ih je 3.779 (87odsto), od kojih 2.216 posle stavljanja područja RSK pod zaštitu UN-a.
    Od hrvatskih oružanih snaga (HV) stradalo ih je 3.511 (81odsto), od kojih je do sada utvrđeno da ih je namjerno ubijeno (posle predaje, odbacivanja oružja ili po napuštanju položaja i odlaska prema RS ili na teritoriju RS) najmanje 376; najmanje 144 ih je ubijeno artiljerijskim i avionskim granatiranjima; najmanje 68 ih je stradalo od ubačenih diverzantsko-terorističkih grupa (DTG); najmanje 124 ih je umrlo u bolnicama od posljedica ranjavanja; najmanje 153 je stradalo posle zarobljavanja, a ostali (2.643) su izgubili živote na borbenom zadatku, od kojih je 1.196 stradalo poslije 19.05.1992. godine, kada je došlo do povlačenja Jugoslovenske narodne armije (JNA) sa područja Hrvatske i RSK.
    Od kada je RSK, početkom 1992. godine, stavljena pod zaštitu UN-a na borbenom zadatku (odbrani zaštićenih zona) od hrvatske strane je smrtno stradalo 1.964 uniformisana lica.
    Od Hrvatskog vijeća odbrane – vojska Državne zajednice Herceg – Bosna (HVO) stradalo ih je osmoro – šestoro na borbenom zadatku, jedno lice je ubijeno, a jedno je umrlo u bolnici od posljedica ranjavanja;
    Od Armije Bosne i Hercegovine (ABiH) stradalo ih je 152 (četiri odsto), od kojih je utvrđeno da ih je 17 namjerno ubijeno; 16 je stradalo od ubačenih DTG; petoro je umrlo u bolnicama od posljedica ranjavanja, dok ih je desetoro stradalo posle zarobljavanja, a 104 na borbenom zadatku.
    Za 102 (tri odsto) lica, koja su takođe stradala na neprijateljskoj stani (57 na izvršavanju borbenog zadatka; 25 posle zarobljavanja; devetoro namjernim ubistvom; 11 na još nepoznat način), do sada se sa sigurnošću nije moglo utvrditi od koje strane su stradali, s obzirom na to da su u nekim akcijama učestvovali zajedno (kombinovano) HV, HVO i ABiH.

    Stradali na srpskoj strani – indirektne žrtve

    Vojnici SVK i pripadnici milicije RSK stradavali su i na srpskoj strani. Takvih je ukupno 563 lica (13odsto ukupnih žrtava na srpskoj strani).
    U vezi sa izvršavanjem borbenog zadatka (sopstvena minska polja, nagazne mine, nestručno rukovanje oružjem, forsiranje vodenih tokova i sl) stradala su 83 lica;
    Namjernim ubistvima (vatrenim oružjem, podmetnutim eksplozivnim napravama, spaljivanjem, vješanjem i sl) u međusobnim obračunima pripadnika SVK i milicionera ili paramilitarnih jedinica i mafijaških grupa, stradala su 103 lica;
    Ubistvom iz nehata (nenamjerno ubistvo od strane saborca na izvršavanju borbenog zadatka) stradalo je 50 lica;
    Samoubistva (voljno oduzimanje sopstvenog života vatrenim oružjem, vješanjem, utapanjem, eksplozivnim napravama i sl) su počinila 96 lica.
    U saobraćaju (prilikom odlaska na ili povratka sa položaja uključujući i vazdušni saobraćaj) život je izgubilo 77 lica;
    Prirodnom smrću (smrt koja se desila u vezi sa izvršavanjem borbenog zadatka – srčani i moždani udari i sl) stradalo je 110 lica;
    Umrli u bolnicama (smrt kao posljedica ranjavanja od saborca ili kao posljedica raznih oboljenja u vezi sa izvršavanjem borbenog zadatka) stradalo je 29 lica;
    Pod nepoznatim uzrokom smrti na teritoriji pod srpskom kontrolom stradalo je 15 lica, koji se nalaze u evidenciji poginulih/nestalih, a o kojima nema nikakvih informacija o načinu stradanja.

    Civilna lica kao žrtve
    Na Srpskoj strani stradalo je ukupno 2.377 civila.

    Srpsko stanovništvo u Hrvatskoj koje je posle rata 90-ih ostalo ili se vratilo iz izbeglištva/progonstva je pretežno staračko, umiru brže od proseka u okruženju, koliko zbog starosti, toliko i zbog životnih (ne)uslova

    Stradali od neprijateljske strane – direktne žrtve
    Od neprijateljske strane stradalo je 2.377 (96odsto) lica.
    Od pripadnika hrvatske strane (vojska, policija, paramilitarne grupe i sl) stradalo je 2.230 (91odsto) lica, od toga ih je:
    ubijeno (vatrenim oružjem, raznim eksplozivnim napravama, spaljivanjem, vješanjem, bacanjem u bunare i sl) 1.466 lice (60odsto), najviše 1995. godine 752 lica, u akcijama „Bljesak“ i „Oluja“; slijedi 1991. godina, kada je na ovaj način stradalo 541 lica;
    granatiranjem (uključujući artiljerijsko i avio granatiranje područja RSK i izbjegličkih kolona na području RS) život je izgubilo najmanje 104 lica (četiri odsto), najviše 1995. godine, 65 lica;
    u zarobljeništvu (razni načini usmrćenja, osim samoubistava, u logorima, kampovima i zatvorima RH) život je izgubilo najmanje 267 (12odsto) lica (1991=213, 1992=32, 1995=19);
    na druge načine (u saobraćajnim udesima u izbjegličkim kolonama, usljed gladi, nestašice lijekova, hladnoće i sl, od kojih su neki umrli u hrvatskim bolnicama) živote je izgubilo najmanje 17 lica; pod nepoznatim uzrokom smrti, na teritoriji pod kontrolom hrvatskih vlasti, prema „Veritas-ovoj“ evidenciji stradalo je najmanje 377 lica (13odsto). To su uglavnom civili koji se nalaze u evidenciji nestalih, a o kojima nema nikakvih informacija o načinu stradanja.
    Od pripadnika ABiH stradalo je 21 (jedan odsto) civila (najviše 1995. godine kada su pripadnici V MK ABiH u akciji „Oluja“ napadali izbjegličke kolone sa Korduna i Banije, ali i ranijih godina kada su pripadnici ovog korpusa vršili upade na teritoriji RSK);
    U rubrici nepoznati počinioci vodi se ukupno 90 lica (četiri odsto), najviše ih je iz 1991. godine, iz vremena početka srpsko-hrvatskog sukoba, i uglavnom se radi o nestalim licima na području pod kontrolom RH, pod još uvijek nerazjašnjenim okolnostima.

    Stradali na srpskoj strani – indirektne žrtve
    Među civilnim žrtvama rata na srpskoj strani evidentirano je 114 lica (četiri odsto od ukupnog broja civilnih žrtava na srpskoj strani), čija smrt je vezana za rat i ratna dešavanja, ali se njihova smrt/nestanak ne može pripisati bilo kojoj neprijateljskoj strani.
    Među njima se nalaze uglavnom civilna lica koja su smrtno stradala u izbjegličkim kolonama izazvanim hrvatskim akcijama „Bljesak“ i „Oluja“, ali i u nekim ranijim događanjima (67 se vode kao umrli prirodnom smrću, četvoro je izvršilo samoubistvo, jedno lice je umrlo u bolnici, devetoro je ubijeno u međusobnim obračunima, jedno lice je ubijeno iz nehata, dvoje ih je nestalo posle hapšenja od strane pripadnika milicije RSK, šestoro ih je život izgubilo u saobraćajnim udesima, a 24 je život izgubilo na druge načine.

    ZAKLJUČAK
    Direktne žrtve
    Kao žrtve rata i poraća na srpskoj strani, stradalih od neprijateljske strane evidentirano je 6.159 lica (90odsto od ukupnog broja žrtava na srpskoj strani), od toga 3.779 uniformisanih lica i 2.377 civila.
    Od strane hrvatskih snaga (vojska, policija, paramilitarne grupe), stradalo je 3.525 uniformisanih lica i 2.264 civila, što ukupno daje brojku od 5.789 lica (94odsto od ukupno stradalih od neprijateljske strane);
    Od strane HVO stradalo je osmoro (0,1odsto od ukupno stradalih od neprijateljske strane);
    Od strane ABiH stradalo je 152 vojnika i 21 civila, ukupno 173 lica (tri odsto od ukupno stradalih od neprijateljske strane).
    Od zasad neidentifikovane, odnosno kombinovane tri neprijateljske strane HV, HVO i ABiH, stradala su 103 srpska vojnika i 92 srpska civila ili ukupno 195 lica (tri odsto od ukupno stradalih od neprijateljske strane).
    Indirektne žrtve Žrtve rata na srpskoj strani koje se ne mogu pripisati direktno bilo kojoj neprijateljskoj strani – evidentirano je ukupno 677 lica (10odsto od ukupnog broja žrtava na srpskoj strani), od toga 563 uniformisana lica i 114 civila.

    Učešće srpskih žrtava u ukupnoj populaciji u RH
    Po popisu stanovništva iz 1991. godine u RH bilo je ukupno 4.784.265 stanovnika, od čega 3.736.356 Hrvata, 581.663 Srba i 106.041 Jugoslovena (podaci Državnog zavoda za statistiku RH).
    Upoređujući ukupne gubitke na srpskoj strani (6.792) sa učešćem srpske populacije u ukupnom broju stanovnika u RH iz 1991. godine, dolazi se do iznosa od 1,16odsto poginulih i nestalih na srpskoj strani u periodu od 1990. do 1998. godine.

    Ekshumacije i identifikacije
    Počev od 2001. godine, nadležne institucije u RH same ili u saradnji sa istražiteljima ICTY-a ekshumirali su 936 leševa srpskih žrtava (301 sa groblja u Kninu, 154 sa groblja u Gračacu, 27 sa groblja u Korenici, 160 sa groblja u Petrinji, 64 sa groblja u Dvoru, sve žrtve iz „Oluje“, 58 sa groblja „Žitnik“, 49 iz „Oluje“, a ostali iz ranijih godina, 28 sa groblja „Medari“, 34 sa groblja „Okučani“ i 18 leševa sa lokacije Rizvanuša, žrtve iz decembra 1991. godine iz sela Paulin Dvor, 19 sa groblja u Kukunjevcima, te najmanje 73 leševa iz manjih ili pojedinačnih grobnica), od kojih je do 31.12.2010. godine identifikovano 547, dok se za ostale čekaju rezultati DNK-a.
    „Veritas“ trenutno raspolaže sa još 673 poznata grobna mjesta srpskih žrtava na području Hrvatske, najviše iz akcija „Bljesak“ i „Oluje“, koja se uz malo dobre volje sa hrvatske strane mogu odmah ekshumirati kao što su mogli i ranijih godina.
    „Veritas“ je prikupio i velik broj informacija o mogućim mjestima ukopa, pojedinačnim i masovnim, stradalih Srba u svim fazama rata, koje tek treba provjeriti na licu mjesta.
    Hrvatska strana opstruira ekshumacije i identifikacije srpskih žrtava iz razloga što bi pronalaženje svih leševa srpskih žrtava pokvarilo njen „imidž“ kao „žrtve srpske agresije“ i što bi veliki broj srpskih leševa mogao u negativnom smislu uticati na ishod suđenja hrvatskim generalima pred Haškim sudom, optuženima za sudjelovanje u „udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je zajednički cilj bio prisilno i trajno uklanjanje srpskog stanovništva iz regije Krajina“.

    „Hrvatska je država u kojoj je najveći greh biti Srbin”

    Srbi u popisima stanovništva u Hrvatskoj
    Prema podacima Državnog zavoda za statistiku RH, na popisu stanovništva u Hrvatskoj iz 1991. godine, od ukupno 4.784.265 stanovnika Srba je bilo 581.663 (12,2 odsto), a Jugoslovena 106.041, među kojima je, s čime su saglasni i hrvatski demografi, bilo 60-70odsto Srba, tako da je broj Srba i po hrvatskim statističkim podacima bio veći od 600.000 hiljada.
    Deset godina kasnije, na popisu stanovništva u RH iz 2001. godine, takođe prema podacima Državnog zavoda za statistiku RH, popisano je 201.000 Srba (4,5 odsto) i manje od 200 Jugoslovena (dvijestotine).
    Dakle prema prostoj računici između ta dva popisa za više od 400.000 smanjen je broj Srba u Hrvatskoj. To je rezultat velikog broja izbjeglih i prognanih, koji su se raspršili po cijelom svijetu, ali i rezultat stradalih u ratu i umrlih u poraću, kao i pohrvaćivanja i pokatoličavanja u toku rata i poraća sve do današnjih dana.
    Ove godine, od 01. do 28. aprila, u Hrvatskoj se sprovodi desetogodišnji popis stanovništva.
    Procjene izbjeglih/prognanih Srba okupljenih oko „Veritasa“ o broju Srba u ovogodišnjem popisu stanovništva su veoma pesimistične, zasnovane na nekoliko činjenica:
    Srpsko stanovništvo u Hrvatskoj koje je poslije rata 90-ih ostalo ili se vratilo iz izbjeglištva/progonstva je pretežno staračko, umiru brže od prosjeka u okruženju, koliko zbog starosti, toliko i zbog životnih (ne)uslova.
    Vanjska migracija stanovništva u RH, koju od 2002. godine prati DSZ RH, pokazuje da se od 2002. do 2009. godine (za 2010. godinu podaci još nisu dostupni) iz Srbije, gdje je utočište našlo više od 300.000 hiljada Srba izbjeglih/prognanih iz RH, u Hrvatsku doselilo svega 11.218, a iz Hrvatske u Srbiju odselilo 20.683 lica. Iako se ne govori o njihovoj nacionalnosti, podrazumjeva se da su u pitanju skoro isključivo Srbi. Obeshrabruje i to što je samo u 2002. i 2003. godini broj doseljenih iz Srbije bio nešto veći od broja odseljenih u Srbiju, a od 2003. godine konstantno raste broj odseljenih u odnosu na broj doseljenih, što je kulminiralo u 2009. godini, kada je broj odseljenih u Srbiju iznosio 4.458, u odnosu na 755 doseljenih u obratnom smjeru;
    Zakonska odredba po kojoj u ukupan broj stanovništva RH neće biti uključena lica koja u RH imaju prebivalište, a u kritično vrijeme (31.03.2011. godine) su odsutne duže od jedne godine ili namjeravaju biti odsutne duže od jedne godine, a u RH ne dolaze nedjeljno. Ovakva odredba će pogoditi uglavnom Srbe koji imaju prebivalište (ličnu kartu), a žive van Hrvatske, rekao bih po cijelom svijetu, a nisu u mogućnosti da nedjeljno navraćaju u Hrvatsku.
    Upravo na osnovu iznesenih podataka i činjenica i procjenjujemo da će broj Srba u Hrvatskoj posle ovogodišnjeg popisa dostići, ako ne i prestići, plan prvog predsjednika RH F. Tuđmana iz ranih 90-ih, da će pitanje Srba u RH biti riješeno kada se njihov broj svede na tri odsto.
    Apsurd je u tome što će, najvjerovatnije, Hrvatska odmah po ovogodišnjem popisu stanovništva, koji će pokazati da su Hrvati riješili „srpsko pitanje“ za sva vremena, potpisati pristupni sporazum sa EU.

  15. Dvostruka merila Kosovo – Republika Srpska Krajina
    Hrvatska je protjerala Srbe iz Krajine izvršila genocid nad njima , zašto NATO nije postupio isto kao i za Kosovo ? Zašto nije bombardovao Hrvatsku i priznao Krajinu jer je Hrvatska svojim protjerivanjem Srba , genocidom , paljenjem kuća i srpskih crkava , radila baš ono za što je NATO optužio Srbiju i Miloševića . Svako imalo pismen vidi da se radi o dvostrukim standardima .Albanci su se vratili na Kosovo i dalje terorišu Srbe a na poklon dobivaju državu otetu to jest deo Srbije . U isto to vreme Srbi ne mogu da se vrate u Krajinu u Hrvatskoj a ono malo što ih se vrati u 21 veku žive bez struje u državi Srbina Nikole Tesle koji je struju podario svetu ali ju Hrvati nedaju njegovom narodu . Bez autonomije Srbi u Hrvatskoj nemaju opstanka niti ozbiljnijeg povratka mladih . Z -4 nudio je premalo nije pokrivao ceo prostor Krajine ali od nečega se mora početi pa je za početak pregovora dobar kao temelj. Vlada Srbije mora dobro razmisliti što radi i tražiti autonomiju pre ulaska Hrvatske u EU . Ne sme se ponoviti Miloševićeva greška i prodaja dela naroda niti pod koju cenu . Što se tiče Pupovca od njega Srbi u Hrvatskoj imaju samo štete a ne koristi .Kao jačeg patriotu vidim Stanišu Žarkovića ,dožupana Virovitičkog . Samo mu Srbija treba pružiti jaču podršku kao i srpski narod u Hrvatskoj . Hrvatska je puna srpskih crkvi i natopljena srpskom krvlju od Krajine do danas ,a autonomija je minimum minimuma što bi trebala tražiti i na tome istrajati vlada Srbije kao matica srpskog naroda .

  16. Što nas čeka posle Irinejevog ujedinjenja s katolicima i klečanja pred papom .
    Čeka nas nestanak kao naroda pod vekovnim koljačima koje predvodi Vatkan protiv svega pravoslavnog ali i muslimanskog .Srbi su sustavno unijaćeni ( pokatoličavani ) silom vekovima od kada su stupili na tlo AustroUgarske jer su Hrvati stalno vršili pritisak na carstvo preko pape koji je htio potpuno pokatoličiti Srbe . Pošto to nije išlo baš tako lako naši preci su krv svoju dali za veru dok danas razni mekušci Srbi prodaju veru za večeru . Ali u svakom slučaju su srbi imali autonomiju Vojnu Krajinu u sastavu Austrougarskog carstva što je više nego je Tito dozvolio u Jugoslaviji . Hrvatska je planski raseljavala Srbe i razbijala na manje grupe tako da ih asimilira i to traje vekovima . Srbi Senjski uskoci i deo Srba iz Like naseljen je u Žuberak i Belu Krajinu u Sloveniji . Srbe u Beloj Krajini i Sloveniji niti je tko pokatoličavao niti terao u uniju ( grkokatolici ) Ali zato u Hrvatskoj su Srbi odmah po dolasku u Žumberak pokatoličavani delom, delom su bili prisiljeni primiti uniju ( grkokatolici ) a samo delom su ostali pravoslavci . Hrvatska je planski zapuštala taj deo države samo da Žumberčani Srbi ne opstanu i uspeli su u tome . Primer nebrige za grkokatolike je episkpski dvor Pribić koji je u katastrofalnom stanju samo da bi i ono malo grkokatolika prešlo na katoličku veru . Isto tako Srbi oko Ivanić grada , Križa , Čazme , Kloštar Ivanića itd. bili su pokrštavani i manastiru Marči u grkokatolike . To je razbijesnilo Krajiške srpske vojvode pa su Marču spalili . U tom kraju i dana postoje posljednji ostatci pravoslavaca koji tužno izumiru bez pravoslavne crkve i sveštenika . Deo Srba u selima oko Križevaca je odmah pokatoličen a deo primio grkokatoličku veru ( uniju ) normalno prisilno . Danas i oni pomalo izumiru i mešanjem postaju katolici . Malo dalje skoro na tromeđi opština Koprivnice – križevaca -Bjelovara smešten je pravoslavni manastir Lepavina koji su okruživala bezbrojna srpska sela tako da se do 1939 godine za taj kraj govorilo mala Srbija . Mada su i tu Srbi po dolasku u te krajeve pojedina sela odmah primila katoličku vjeru kao što su Pešćenik , Rovištanci ,Gornja i Donja Velika , Križ, Carevdar ,Lukovac , Rasinja , Cvetkovac, Apatovac ,Marinovac, Jarčani ,Čabraji ,Srem , Miličani , Mala i Velika Branjska , Trnovac i Ladislav Sokolovački , Vrhovac , Jankovac , Domaji ,Brđani , Gornji i Donji Maslarac , Glogovac i još poneka sela .U ostalim selima u vrlo širokoj okolici Srbi su ostali pravoslavci i umjetno su podjeljeni između opština Bjelovar , Križevci i Koprivnica kako bi ih se što lakše asimiliralo . Od nekada velikog područja danas večinom izumiru čak i oko samog manastira Lepavine zbog sustavne nebrige i namjernog uništavanja bilo kakvog centra tog djela Hrvatske . U Slavoniji do reke Pakre neda se niti izbrojiti srpska sela koja su još davno pokatoličena a sustavno se radi i dalje . Mogao bih tako danima ali koja korist…….

  17. Za štalare male hibride, koji su uvijek bili i ostali miševi u duši i aveti ove planete ne čudi što “kujišu” na vatikanski način tipa da im se sve treba oprostiti.
    Kako su čipovani ti mutirani vatikanski kerovi najbolje opisuje izjava jednog frustriranog štalara poslije utakmice hrvatska-Jugoslavija oktobra 1999. godine u Zagrebu. U toj antologijskoj utakmici vatikanski mutirani kerovi nisu uspjeli da se kvalifikuju na Evro 2000, zahvaljujući golovima Predraga Mijatovića i Dejana Stankovića.
    I da se vratim na izjavu jednog frustriranog vatikanskog kera nakon te pomenute utakmice a rekao je sljedeće, citiram njegove riječi: “Ma dobro je. Malo nam falilo, al’ biće to sve u redu, Srbima će zavesti sankcije i mi ćemo otići na evropsko prvenstvo”.
    E tako su vatikanski kerovi odgajani kroz vjekove, i njih ništa nije sramota, a kako će i biti kad obraza nikad nisu imali a za čast pitaju: “jede li se to”!
    P.S. Bogu hvala pa više nema Jugoslavije.

  18. Господине Дмитровићу… само похвале за овај текст.

    Нисам злурад човек, али верујем да сам, у вашем тексту, добио потврду оног, што сам спонтано изрекао пре неколико дана:
    Хрватска вавилонска кула ”тисућлећне повјести” је, у ствари, кула од карата, која је почела да се руши при првом поветарцу (како ли ће тек бити кад удари ”Бурин” или ”Југо” – ако ударе?!)

    А што се тиче ”зета у кући”… шта очекивати од бедника који се у бившој Југославији ”огребао” за све што је могао, не би ли допринео њеном уништењу. Вероватно се нада да ће достићи славу Ладлама…

  19. O Hloverki Novak Srzic bi se mogle knjige pisati.Pisati knjigeo njenoj ljigavosti i srbomrznji.U jednoj emisiji nedeljom u 2 gost je bio Vladimir Bebic sab. zastupnik.Kroz ispitivanje voditelja Stankovica Vladimir je kazao ; vasa koleginica Hloverka je ratni zlocinac.Stankovic je svjesno propustio da nastavi na tu temu jer i on zna sta je Bebic kazao.A Bebic je htio podsjetiti Stankovica na to da je ta kucka ili kako je u Zg zovu ( nakaza sa prisavlja )kriva za SMRT jedne zene i dvoje djece.U dnevniku koji je ona vodila i uredila pokazala je ne kucu iz koje djeluje CETNICKI snajpe.Napominjem da je bila 90 / 91 god.Sutradan ta kuca je minirana sa spomenutim osobama a muska glava iz te kuce ( cetnik snajperista ) je 8 god.ranije umro na dijalizi.Nakon malo vremena njen otac je prisvojio to imanje i na njemu sagradio ( kazu ) neku plantazu.Inace otac joj ima tvornicu za punjenje pica ( sokova ).
    nadat je se da ce jednoga dana i ova nakaza odgovarati za mnoge smrti koje je ona nastimala.

  20. lirika utoke
    Piše: Predrag Lucić
    URBANA OJKALICA
    (iz knjigovodstva Željka Keruma)

    Pamtite li moje davne riči
    Da sa Srbin ne sklapa se posa’,
    Znaju Srbi di je njima ići –
    Di ih đava na traktoru nosa…

    Ošli Srbi na daleke pute,
    Ja ih danas zoven da se vrate
    Po svoj đubar šta je osta tute,
    Po – da prostiš – urbane Hrvate.
    Urban Hrvat – to je crni paka’,
    To je sorta gora od četnika,
    Noćna mora čovika-seljaka,
    Problem svakog gradonačelnika.

    Urban Hrvat – to je niže biće,
    Voza golfa umisto ferari,
    Misto curi da kupi kafiće,
    Ne more joj platit ni kampari. Urban Hrvat – to je đava isti
    Ka da rekneš željezo drveno,
    Samo seljak – to je Hrvat čisti
    I nespojiv sa Jugoslavenom.

    Zato Srbe zoven da se vrate
    U ta sela napuštena kninska,
    Nek povedu urbane Hrvate
    Da im polja obrađuju minska!

  21. STANIMIROVIĆ, Vojislav (Tovarnik, 19.8.1953) psihijatar, “oslobodilac” Vukovara od Hrvata, političar, predsednik SDSS, danas zastupnik srpske manjine u hrvatskom Saboru. Školovao se u Beogradu, profesionalnu, ratnu i političku karijeru razvijao u Hrvatskoj. Njegov glavni posao u životu vezuje se za vukovarsku Opštu bolnicu na čije čelo je došao pošto je 18. novembra umarširao u devastirani Vukovar kao glavnokomandujući Saniteta za zapadni Srem. O tome kako se našao u falangama koje su opsedale i uništavale Vukovar, on će mnogo godina kasnije reći: „Bio sam uhapšen 25. jula 1991. godine, poslije čega sam pobjegao u Srbiju, gdje su me mobilizirali i zadužili za zdravstvo. JNA me je 1. juna 1992. godine postavila za direktora vukovarske bolnice, a u politici sam od 1993. godine.” Međutim, ova isprana biografija skriva da je Vojislav Stanimirović, kao dobar poznavalac prilika u Vukovaru, zajedno sa Goranom Hadžićem, zapravo, prvi ušao u razrušenu bolnicu. Takođe, po nalogu Hipokratove zakletve, svesrdno je pomogao u konačnoj trijaži bolesnika i ranjenika u bolnici, otpremivši njih 262 na poljoprivredno dobro Ovčara, gde je potom nad njima izvršena egzekucija. O tome kako je shvatao status zarobljenika i ranjenika u ratu, Stanimirović nas je nedavno obavestio u intervjuu za Politiku: „Imamo informacije da su u bolnici bile oružane snage koje su se preobukle u bolesnike. I sada ovi protokoli koji su predati mogu da rasvetle šta je tu istina, koliko je bilo stvarnih bolesnika, a koliko vojnika. Jer, oni koji nisu u tim protokolima, zapravo su preobučeni vojnici.” Prema Stanimiroviću, bilo je sasvim legitimno sve te zarobljenike likvidirati po kratkom postupku i zakopati ih u masovne grobnice. Indikativno je to da on nikada, sve do nedavnog dolaska Borisa Tadića u Vukovar, nije otišao na Ovčaru. Svoj prvi povratak na mesto zločina, Stanimirović je iskoristio da bi medijima još jednom poslao svoje poznato viđenje prošlosti, tj. da “ne stoji da su Srbi počeli taj rat” niti da su JNA, TO i srpske paramilitarne formacije uništile grad, izvršile egzekucije i proterale nesrpsko stanovništvo. Isto tako, odahnuo je dušom jer je “Tadić kao predsednik Srbije preuzeo odgovornost na sebe”. Međutim, Stanimirovićev tekst objavljen na stranicama lista Vojska Krajine, jasno govori kakva je bila njegova pozicija spram grada na Vuki: “Tog 18. novembra 1991. pao je i poslednji bastion, poslednje uporište ustaške vlasti u Vukovaru – vukovarska bolnica.” Bolnica je preimenovana u Zdravstveni centar “Sveti Sava”, a njen novi direktor Stanimirović se posvetio političkoj karijeri izgradnje zone visokog stepena besvesti koju istorija pamti pod nazivom Republika Srpska Krajina. Kao visoki funkcioner SDS, bio je ministar bez portfelja u (drugoj) Vladi Milana Babića. Takođe, u vreme potpisivanja Erdutskog sporazuma (12.11.1995), Stanimirović je statirao “kao Srbin”, dok je potpisnik za SRJ bio Miloševićev ministar inostranih poslova Milan Milanović, koji je o tome svedočio i u Hagu. Budući da je Stanimirovićeva partija SDS bila ozloglašena i nelegalna, tokom Prelazne uprave Žak-Pola Klajna formirana je SDSS (mart 1997), nova srpska partija nastala fuzionisanjem SDSa i Pupovčeve Samostalne srpske stranke. Tako je Vojislav Stanimirović zajedno sa Miloradom Pupovcem došao na njeno čelo. Radovan Karadžić je 1995. na Palama odlikovao Vojislava Stanimirovića „Ordenom za ratne zasluge u Podunavlju“. Gotovo svi Stanimirovićevi saborci iz tog doba su završili u Hagu, ili su se odmetnuli u šume. On je jedan od retkih koji sa punim političkim kapacitetom vodi i dalje politiku nepromenjene retorike i što je još važnije – nepromenjenih političkih ciljeva

  22. Lune fašisto i ustašo prozivaš Stanimirovića a ne prozivaš Merčepa i Glavaša smrade jedan ustaški .

  23. Mnogo nas je usrecio neki Stanimirovic..Puovac..? Ili, mozda mozes nesto da osporis iz *biografije*…..?

    *Burne reakcije u Hrvatskoj ovih dana izazvao je Vojislav Stanimirović, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke, koalicionog partnera HDZ-a, samo zato što je javno izneo istinu koja, bude li prihvaćena, ruši teoriju o karakteru rata u Hrvatskoj.*

  24. Hag – Predsednici SR Jugoslavije Dobrica Ćosić i Hrvatske Franjo Tuđman složili su se u jesen 1992. da Bosnu i Hercegovinu valja podeliti, uz preseljenje stanovništva, piše u zapisima komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, juče objavljenim u Hagu.

  25. To *stanovnistvo* je preseljavano na prostor Like i Korduna..u cije kuce su *fasisti* preselili *stanovnistvo*…iz BiH..?

  26. MILORAD PUPOVAC PRAVDA „OLUJU“!

    (26) Send to friend Print Utorak, 3. Maj, 2011.| Autor: JOVICA KRTINIĆ
    Milorad Pupovac tvrdi da je Hrvatska imala legitimnu osnovu za akciju u kojoj su iz Hrvatske proterane stotine hiljada njegovih sunarodnika Srba!

    BEOGRAD – „Oluja“ mu nije sporna!
    Predsednik Srpskog narodnog veća u Hrvatskoj Milorad Pupovac tvrdi da je „Hrvatska imala legitimnu osnovu za vojnu akciju ‘Oluja’, ali je bilo i onih koji su ‘Oluju’ upotrebili u druge svrhe“. Upitan da pojasni svoju tezu o legitimnosti akcije kojom je iz Hrvatske proterano na stotine hiljada Srba i koja je presudom Haškog tribunala okvalifikovana kao „udruženi zločinački poduhvat“, Pupovac za Kurir kaže:

    – Osnov je u izmenjenoj rezoluciji koju je Savet bezbednosti UN doneo 1994, kada je promenjen status mandata UN u Hrvatskoj, kad su snage UN prestale da budu „zaštitne“. To je bio signal za pregovore o statusu Srba u Hrvatskoj i Krajini, ali i da Hrvatska dobije mogućnost da nepolitičkim putem uspostavi kontrolu nad svojim granicama.
    Direktor Veritasa Savo Štrbac smatra da Pupovac iznosi zvaničan stav Hrvatske i da ne može da govori drugačije jer je u tamošnjoj vladajućoj koaliciji.

    – Mnogi su davali legitimitet Hrvatskoj da vrati „okupirani deo teritorije“ u ustavno-pravni poredak i pozivali se na rezolucije Saveta bezbednosti koje su donošene tokom rata. Činjenica je da je u martu 1995. doneta rezolucija kojom se menja naziv i mandat UN u Hrvatskoj, a činjenica je i da je Zapad dao saglasnost Hrvatskoj za „Oluja“ – navodi Štrbac, pa nastavlja:

    – Međutim, ključna stvar je sastanak koji je Tuđman održao na Brionima 31. jula 1995. Ako je dotad „Oluja“ imala osnov u rezoluciji SB UN, od tada je ona postala udruženi zločinački poduhvat zato što je Tuđman iskoristio naklonost Zapada i UN i izigrao ih tako što je iskoristio njihovu saglasnost i legitimitet da ode korak dalje i ostvari viševekovni plan o čistoj Hrvatskoj bez Srba.

    Štrbac dodaje da samim tim od 31. jula operacije „Oluja“ nema legalitet.

  27. Zasto se tamo *neki* Stanimirovic, Dobrica Cosic nisu isprsili * ko baba Aleksis u seriji Daynasty*, pa *grmnuli* u etar…*pustite Milosevica na slobodu * mi cemo da odbranimo *vaskoliko srBstvo*…??? A ? Savo *rvatino stara*.

  28. VASKRSNUĆE REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE
    Povodom izjave Pitera Galbrajta da je uništenje Republike Srpske Krajine i najveći genocid nad Srbima od II svijetskog rata isto što i Srebrenica .Bolje da PITER GALBRAJT prizna ono što svi znamo da je Evropa i Amerika po nalogu Vatikana , novčano , propagandom i vojno pomogla protjerivanje Srpskog naroda iz Hrvatske . Uspoređivati jedan gradić tipa Srebrenice i Republiku Srpsku Krajinu iz koje je protjerano oko 280 000 Srba i oko 250 000 Jugoslovena od kojih 95 % Srba je strašno bezobrazno i bezobzirno. Na području Jugoslavije u tada još nepriznatoj državi Hrvatskoj izvršen je najveći genocid od drugoga svjetskog rata nad Srbima kakav od Hitlera do tada nije izvršen niti nad jednim narodom a sve uz blagoslov Vatikana i bez kazne .Poslije sudske presude međunarodnog suda u Hagu o genocidu i osude hrvatskih generala i Tuđmana , nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini treba raditi svim snagama da ona postane država u granicama kojima je postojala . Inače se Srbi nikad neće vratiti na svoja ognjišta a međunarodna zajednica bit će pokrovitelj Hrvatskoj u genocidu , etničkom čišćenju i protjerivanju Srba iz njihovih etničkih prostora na kojima su živeli vekovima .Ako se za ista dela sudilo Nemačkoj posle II svetskog rata i na Hrvatsku treba izvršiti međunarodni pritisak da prizna Krajinu .

    Република Српска Крајина

    Republika Srpska Krajina
    Застава Републике Српске Крајине
    Грб Републике Српске Крајине
    Застава Грб
    Химна: Боже правде
    Положај Републике Српске Крајине
    Главни град Книн
    Службени језик српски
    Председник: Милан Мартић
    Премијер: Милан Бабић
    Државе које су признале независност: званично ниједна
    Површина
    – Укупно 17.028 km2
    Становништво
    – 1991. 435.595
    – Густина 26/km²
    Валута крајишки динар
    Временска зона UTC +1
    1председник РСК у време операције Олуја
    2премијер РСК у време операције Олуја

    Република Српска Крајина (РСК, Крајина), је била самопроглашена, међународно непризната република, која је постојала између 1991. и 1995. године и коју су већински настањивали Срби. Основана је на територији СФР Југославије – Република Хрватске, која је у то време такође била самопроглашена и међународно непризната република.

    Главни град РСК био је Книн (12.000), а остали већи градови били су: Вуковар (33.000) и Петриња (19.000). Према незваничним процјенама РСК је средином 1993. године, имала 435.595 становника и површину од 17.028 квадратних километара. Од укупног становништва, 91% чинили су Срби, 7% Хрвати и 2% остали.

    РСК се незванично граничила са Хрватском, СР Југославијом (тачније Србијом), Мађарском, Босном и Херцеговином (односно са Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине).

    Највећи део Републике Српске Крајине Хрватска војска је заузела у Операцији Олуја и Операцији Бљесак, када је извршено етничко чишћење над српским становништвом на тој територији, када је убијено и протерано више од 500.000 Срба. После овог масакра, један део територије бивше РСК, познат као Сремско-Барањска Област, био је под управом Уједињених нација до 1998. године, када је мирним путем и послије преговора са тадашњом СР Југославијом, укључен у састав Републике Хрватске.

    Географија

    Географске регије РСК биле су: Сјеверна Далмација, Лика, Кордун, Банија, Западна Славонија, Барања, Источна Славонија и Западни Сријем .
    Још за вријеме првих сеоба Срба, док је Србија била под турском влашћу, Срби су кретали на запад у потрази за просторима на којима би могли да несметано настављају свој живот. Таквим помјерањем дошло је до насељавања у тадашњу Аустријску монархију. Аустријски монарси су понудили Србима да се населе у пограничним дијеловима монархије, на граници са подручјима под турском влашћу. Срби су то прихватили уз повластице које су се односиле на додјелу земљишта и ослобађање од плаћања пореза. Тако настаје Војна крајина (1579. год.), по којој је и Република Српска Крајина добила име. Аустро-Угарском окупацијом Босне и Херцеговине престаје опасност од напада Турака на границе Монархије и тада престаје да важи управа Војне крајине (1881. године). Срби који су били војници у Војној крајини наставили су свој живот на тим просторима сада као слободни замљорадници. Од тих времена ови простори су углавном насељени православним становништвом. Да би Војна крајина постала део Хрватске и Славоније Сабор је 11.5. 1867. донео одлуку да је српска нација равноправна и једнака хрватској, чиме је призната конститутивност Срба и једнакост са хрватским народом.

    Иначе, поријекло српског становништва на тим територијама датира из дубље прошлости, иако су масовна насељавања започела тек почетком 16. вијека. Први помен Срба на тим просторима датира са почетка 9. вијека, када Србе спомиње франачки хроничар Ајнхарт. Исти хроничар не спомиње Хрвате као народ, него Гудушчане и Панонце.

    Ти први помени Срба вежу се за просторе Далмације. Два велика српска манастира саграђена су у времену прије почетка напада Турака на Србију. Та два манастира су Крупа саграђена 1317. и манастир Крка саграђен 1350.

    Насупрот томе, српско становништво које је живјело на просторима Источне Славоније, Барање и Западног Сријема насељава те просторе још од времена сеоба словенског становништва у Панонску низију у 5. вијеку.
    Хрватска у СФР Југославији

    Више аутора тврди да је подручје Хрватске остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и у другим акцијама усташа, и око 200.000 пребеглих у Србију).

    Драстичан притисак на Србе у Хрватској током СФРЈ је био покушај елиминације Срба из политичког, економског и културног живота у јеку масовног покрета 1971. године. Прављени су спискови непожељних Срба, агитовало се поново за „хрватску стројницу о хрватском рамену“ итд. Када је дошло до усијања, СК и Тито пресекли су хрватски покрет.
    Република Српска Крајина је формирана 1991. године одвајањем од Социјалистичке Републике Хрватск . Настанак ове државе уследио је након доласка на власт Фрања Туђмана и његове националистичке политичке странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ). Сјећајући се на трагичне историјске догађаје који су се одиграли у Другом свјетском рату, и послије искључења Срба као конститутивног народа из новог Устава Хрватске, српско вођство је одлучило да спроведе референдум о будућности српског народа и наставку живота у Републици Хрватској. Тим референдумом великом већином гласова изгласано је одвајање од Републике Хрватске и стварање нове државе Републике Српске Крајине. Дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Крајине.

    Хрватска инсистира на томе да је побуна Срба на простору Републике Српске Крајине диригована из Београда.

    Још крајем 1990. године пооштравањем тензија у читавој бившој Југославији и отцјепљењем Словеније, хрватска власт започиње са наоружавањем и стварањем паравојних формација, које су биле под окриљем МУП-а[тражи се извор од 09. 2009.]. Устав и закони СФР Југославије су предвиђали присуство само једне војне формације, тј. Југословенске народне армије (ЈНА). Специјални одреди хрватске полиције су распоређивани на територијама са већинским српским становништвом.

    То су били први кораци ка стварању државности Републике Српске Крајине која је започета у Книну, а касније је проширена на шире просторе на којима је српско становништво представљало већину. Српска војска Крајине и друге српске оружане формације су у периоду формирања РСК у неким подручјима чиниле протеривања хрватског становништа које је избегло у Хрватску или у неку од држава западне Европе. Данас су овакве констатације један од аргумената за оправдање етничког чишћења Срба у операцији „Олуја“ четири године касније.

    РСК је у почетку имала у свом саставу 28 општина, али непогодност распореда територија који је био веома узак појас уз границу са Босном и Херцеговином стварајући јако дугачку границу, и мали број становника били су предуслов за слабљење одбрамбених позиција Војске РСК. Тако је у честим офанзивама Хрватског вијећа обране (ХВО), војске Хрвата из БиХ, Република Српска Крајина остајала без многих својих стратешких позиција. Долазак снага УНПРОФОР-а доноси једну врсту олакшања, али не и престанак борби које су трајале све до августа 1995. године.
    Епилог
    4. августа 1995, Хрватска војска је започела војну операцију „Олуја“, током које је заузела највећи део Републике Српске Крајине, чиме је она практично престала да постоји.
    За време „Олује“ је прогнано око 250.000 српских цивила , а један број њих је погинуо у војним нападима на избегличке колоне. Прогнани Срби одлуком хрватске државе изгубили су право на своју имовину. На основу прогона оволиког броја српских цивила може се рећи да је хрватска држава извршила етничко чишћење Срба. Већина становника српске националности избегло је у тадашњу СР Југославију и Републику Српску. Преостале територије РСК – Источна Славонија, Барања и Западни Срем, 1998. године долазе под управу Републике Хрватске мирним путем и преговорима по завршетку рата у Републици Хрватској.

    По подацима невладине организације „Веритас“, у Хрватску се вратило свега 40.000 Срба, мање од шестине прогнаника. Повратници су углавном старци. Њима нису у потпуности обезбеђени основни услови за живот, и изложени су дискриминацији, нарочито у руралним подручијима. Српским повратницима, као и прогнаницима, углавном није враћена њихова имовина, запоседнута од стране Хрвата, како локалних, тако и избеглица. Влада Републике Хрватске одбија да пружи право избеглим Србима да „друштвене“ станове откупи. Због тешке ситуације на радном тржишту, неразвијености повратничких подручја, а нарочито због државне политике нечињења у стварању услова, највећи број повратника је незапослен.
    Политика
    Книн – главни град РСК

    У периоду свога трајања, Република Српска Крајина је имала три предсједника. По одвајању од Републике Хрватске први председник био је др Милан Бабић, који је живио у Книну и био један од главних заговорника за одвајање Крајине од Републике Хрватске у спорним периодима. Након њега власт преузима Горан Хаџић из Источне Славоније. Посљедњи предсједник изабран на демократским изборима 1994. године био је Милан Мартић, који је обављао своју дужност све до пада Крајине у августу 1995. године.

    У Крајини су једном одржани парламентарни и предсједнички избори. Главни фаворит на изборима била је Српска демократска странка која је имала и највише посланика као и дотадашња предсједничка мјеста (иако је Милан Мартић био представљен од групе грађана, њега је подржавала СДС српских земаља). Поред СДС, која је била подијељена на СДС српских земаља и СДС Крајине, на изборима су учествовале и Српска радикална странка, Социјалдемократска партија Крајине и Српска партија социјалиста. Председници Хаџић и Мартић су уживали значајну подршку београдских медија у односу на своје политичке противнике.
    Државни симболи

    Званичне ознаке Републике Српске Крајине биле су грб и застава, која је била састављена од три боје у једнаким пољима од горе према доље: црвена, плава и бијела. На средини заставе налазио се двоглави орао са круном, који је представљао и грб Крајине.
    Оружане снаге

    Оружане снаге Републике Српске Крајине су биле Српска војска Крајине (СВК) и милиција. Српска Војска Крајине званично је настала 19. марта 1992. године.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *