Branin PEČAT

Priredila Ljiljana Bogdanović

Otišao je nomad i boem koji je srpsko društvo zadužio perom i delom, iskrenošću i pravdoljubivošću, i još za života bio svrstan u red besmrtnih aktera književne umetnosti, ali i u niz odgovornih i uvek budnih čuvara srpske tradicije i duhovnosti; naš list i naša redakcija imali su tu privilegiju da nam on bude u minule tri godine autor, saradnik i prijatelj

Otišao je još jedan od istaknutih i umnih Srba koji je u vreme neuporedivo teško, upornošću i fascinantnom strašću što se nije potrošila ni u decenijskom delovanju, među savremenicima izborio posebno mesto. Književnik Brana Crnčević posle duge i teške bolesti preminuo je u rano jutro, 14. aprila 2011. godine u Beogradu. Svom rodu ostavio je mnogo razloga za pominjanje i dugo pamćenje. Ti razlozi nadilaze i njegovo književno delo i društveno-politički angažman kojima je Crnčevićevo javno oglašavanje i prisustvo na i široj društvenoj i medijskoj sceni inače bivalo određivano. Bio je više od pisca, značajniji od angažovanog intelektualca. Decenijama u fokusu bezrezervne pažnje, tema i meta priznavanja i oduševljavanja koliko i sporenja i kritičkih sučeljavanja, Brana je bio od one vrste ljudi čiju reč i misao gotovo nikada nije dočekivala ravnodušnost. Pažnja koja mu je poklanjana bivala je uvek neposredna, nikad uzgredna, a  sa intenzitetom rezervisanim samo za slušanje govornika od autoriteta. Brana, Brančilo, Crnja… Govorio je tako da su se mnogi voljno i lako identifikovali, prepoznavali i pristajali uz njegove lucidne dijagnoze društvenih boljki i opise kolektivnih uzleta, ljubavi, mržnje, strasti i posrtanja. To umeće i božji dar da munjevito, jasno, a zavodljivo sažme „šifru“ o vremenu i društvu, zauvek su ga izdvojili  kao pouzdanog dijagnostičara duha epohe. Ta epoha, a reč je o minulom i ovom novom veku, raskošnim dešifrovanjem i pronicljivim umetničkim zauzdavanjem rasuta je koliko i sabrana u Braninom delu. Ko ga čita – to zna, ko bude želeo da razume, a nije čitao, trebalo bi da se lati. Da bi se minulo, ali i ovo naše neveselo vreme razumelo, čitaćemo ga i iščitavati.
Neobično, ali kada je o literarnom delu reč, on će ostati upamćen i kao jedan od najznačajnijih srpskih pisaca za decu (dobitnik i nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 1987. godine). Upamćen će, razume se, biti i kao vrstan aforističar i scenarista, duhovit i moćan pesnik, romanopisac i dramski pisac. Autor je osamnaest knjiga, među kojima se posebno ističu prozna ostvarenja – pripovetke i romani – a među ovima ona koji ga svrstavaju među najuspešnije satiričare srpske književnosti. Novinarsku i publicističku karijeru počeo je u listovima „Jež“ i „Duga“. Objavljivao je tekstove i kolumne u mnogim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“ i „Politika“, ali – recimo to sa velikim zadovoljstvom privilegovanih – u minule tri godine, on se najviše oglašavao i pisao u „Pečatu“. Bio je „Pečatov“ autor, prijatelj i poštovalac.
Pored vredne književne karijere, kojom je zavredeo neizbrisiv trag u srpskoj literaturi, Crnčević je na jedinstveni način – način koji nije bio svodiv na puki društveni angažman intelektualca,  bio akter i svedok širih društvenih, političkih i istorijskih zbivanja. Bio je veliki prijatelj Slobodana Miloševića, a posle odlaska Vojislava Šešelja u Hag učlanio se u Srpsku radikalnu stranku, da bi posle cepanja te političke partije postao član Srpske napredne stranke.
„Sada pokušavam nemoguće. Bavim se politikom i literaturom istovremeno“, izjavio je jednom prilikom Branislav Brana Crnčević. Ta nemoguća misija neumornog „nomada“ i nepopravljivog vedro-mračnog boema, možda je najbolje i najpreciznije ostala zabeležena  upravo u „Pečatu“ kojem je Brana Crnčević u poslednjih dve-tri godine podario četiri intervjua, desetak briljantnih tekstova i nekolicinu svojih pripovedaka, želeći da, kako je isticao, vrati ovaj književni žanr na stranice nedeljnika.

POSLEDNJI PETROVGRAD I RIM
Da su se u delovanju Brane Crnčevića književnost i politika prožimali na retko uspešan način, svedoči i ponešto što je rekao u svom prvom intervjuu u „Pečatu“, zapravo jedanaestom po redu za koji je tada rekao da je „poslednji“. Usledila su u godinama potom još tri intervjua za naš list, ali upravo je  taj, pod naslovom „Naše anacionalne zunzare dive se pepelu budućnosti“ (objavljen u 54. broju) na najbolji mogući način svedočio o tome kako je Brana svoj društveni angažman oplemenio umetničkim dekorom. Razgovarajući sa Natalijom Panić, njegovom izmišljenom sagovornicom, vernom pratiljom, koja će još jednom posle toga učestvovati u Braninom proputovanju kroz „Pečat“, Crnčević će pokazati kako se na jednom mestu i u formi intervjua mogu sudariti vredna literatura i plodan društveni angažman.
„Poezija mi pomaže da razumem politiku na svoj način. Pod Brozom sam pevao o Srbiji:
Poslednja si moja sinagoga
moj poslednji Petrovgrad i Rim.
S Tobom, možda, mogu i bez Boga,
A bez Tebe ne mogu ni s njim.
I danas, čista srca, potpisujem tu pesmu.
Srbi su dalekih šezdesetih godina prošlog veka razumeli ove stihove. Oni su me odveli u politiku. Docnije se politika odužila stihovima, proterala me je u poeziju. Ja sam nomad.“
Nomad je, međutim, znao da mu je Srbija jedini zavičaj. U istom razgovoru Crnčević pojašnjava kako se uloga pesnika i uloga političara mogu spojiti samo u jednoj, ali sudbinski značajnoj tački – odnosu prema patriotizmu.
„Ne mogu da vam kažem da li onaj Brana Crnčević koji se bavi literaturom vodi na godišnjicu velikog pokojnika onog Branu Crnčevića koji se bavi politikom. To bi uvredilo onog Branu Crnčevića koji se bavi politikom. Zbog toga kažem da tamo, kao što je red, vodimo jedan drugog. Obojica mu dugujemo počast i izvinjenje, prvi zbog toga što nije uvek i na vreme razumeo da je Milošević krenuo na hod po mukama zbog Srba i Srbije, i često mu stao na muku i kad vreme nije; drugi ide na izvinjenje zbog toga što argatujući u novinama, još nije stigao da valjano i pošteno opiše hod svog prijatelja po mukama.“
Odnosu prema Slobodanu Miloševiću Crnčević se više puta vraćao u tekstovima koje je objavljivao u „Pečatu“. U prvom „Pismu Miloradu Vučeliću“ (štampanom u 149. broju „Pečata“) on je još jednom ponovio: „Slobodan Milošević je bio državnik sa greškama, a ovi tvoji su (kome li sam to rekao?) greška bez državnika“. A onda je, obraćajući se Miloradu Vučeliću, pojasnio:
„Ne znam da li je Milošević gledao „Pink“ na kojem sam ponovio rečenicu iz prepirke sa Mihizom. Možda si me Ti, posetivši ga u Hagu, pohvalio. Možda mu je moju izjavu preneo Zdenko Tomanović, to je sad svejedno… Tek, Slobodan me je nazvao iz Haga i pitao da li bih prihvatio da budem svedok odbrane.
Tajac.
Biće da je Slobodan pomislio da se kolebam …
„Nije važno da li ćeš svedočiti ili ne, ali ako te upišem u svoje svedoke oni će morati da te pozovu… Voleo bih da te vidim“, rekao je Slobodan.
Nije stigao da me pozove u Hag, a možda je tako najbolje. Kad su Slobodana, onako srpski, onog Vidovdana otpremili u Hag, na srpskim policijskim lisicama bili su (čvrsti, kolebljivi?) autogrami petooktobarskih „revolucionara“ koji su ga isporučili Hagu. I na holandskim, na haškim lisicama, koje su mu stavljali na ruke vodeći ga na suđenje zapisana su srpska imena. Verujem da petooktobarska revolucionarna elita, sve i da je nameravala da ubije Miloševića (kao što je Čanak javno obećao) nije kupila to pravo od svojih strogih poslodavaca.
Trgovina je trgovina i nepotpisani ugovor je ugovor, negde je ranije dogovoreno: Vama vlast, nama Milošević!
Ko se najžešće zalagao da Milošević bude otpremljen u Hag? Gospodin Čanak koji je obećao da će Milošević biti obešen baš tu, na Trgu na kojem je revolucionarno raspoloženi Čanak mitingovao.
Možda je Čanak iskreno želeo da obesi Miloševića, ali zar su oni koji su obarajući Miloševića upotrebljavali šerpe i lonce zaslužniji za obaranje Miloševića od onih koji su šerpama i loncima dodali bombardere? Šerpe i lonci su samo šerpe i lonci, a bombarderi su bombarderi.“
Nesumnjivo, Brana se nikada nije odrekao prijateljstva sa Slobodanom Miloševićem, niti svoje političko-literarne dosetke da je Milošević bio državnik sa greškama, a da su ljudi koji danas goropadno i nespretno vladaju Srbijom greška bez državnika. To je potvrdio i u razgovoru za „Pečat“ sa Aleksandrom Dunđerinom (objavljen u 122. broju, pod naslovom „Čeka nas dug poslušnički muk“):
„Bivši prijatelji, glumci i druga umetnička bratija, žale što sam se umeljao u politiku, a preziru me što sam baveći se politikom izabrao pogrešnu stranu. Pitaju se, i pitaju me, šta ću ja sa Slobodanom Miloševićem, koga su oni, čim su ga čuli i videli, žestoko omrzli. Jedva su, kažu, preživeli tiraniju tog čoveka. Među bivšim prijateljima, umetnicima, piscima, glumcima, muzičarima i salonskim antikomunistima, koji su uvek više verovali u „Grand kafu“ i „Koka-kolu“, i svaku drugu sorošijadu, nego u Miloševića i „nakaznu“ Srbiju koju je on vodio, postoje ljudi koji su me nagovarali da budući da sam bio blizak tom tiraninu toj zveri, napišem knjigu u kojoj ću opisati tu zver, tog tiranina. To je bio preduslov da mi oni, „Grand kafa“ i „Koka-kola“ pročitavši moju ispovest, oproste grehe i odustanu od javnog i tajnog prezira u kojem su, kao moji bivši prijatelji, prisiljeni da učestvuju.
Nisam napisao razornu knjigu o Slobodanu Miloševiću rizikujući da me oni koji veruju u „Grand kafu“ i „Koka-kolu“, nevladinke i nevladince, izlože svom dubokom, ali površnom preziru zbog druženja sa Miloševićem o kojem ne znaju mnogo, ali se ponašaju kao da o njemu znaju sve. Pokazali su koliko ga, in rečeno, transparentno preziru, dok je iz Haga ispraćan u Beograd, a iz Beograda u Požarevac.
Verujem da im smeta to što Milošević nigde, posebno u Hagu, nije izgubio samopoštovanje, i što je preminuo kao čvrst Srbin, i ozbiljan državnik.“
Konačno, u istom intervjuu Brana je nabrojao i druge razloge zbog kojih veruje da je uloga Slobodana Miloševića u celokupnoj istoriji Srbije izuzetno značajna:
„Verujem da je od Boja na Kosovu do hapšenja Slobodana Miloševića bezbroj primera da se upravo na Vidovdan pojavi nesloga koja ima katastrofalne posledice po srpski narod. Primeri nesloge u srpstvu do hapšenja Slobodana Miloševića na Vidovdan, opevani su i oplakani. Primeri srpske nesloge posle hapšenja Slobodana Miloševića neopisivo su veći od svake ranije srpske nesloge. Boraveći u Gračanici obuzela me je jeza od pomisli da poslednji put dolazim u Gračanicu u koliko-toliko podnošljivom statusu koji ima ova srpska svetinja. Slutim mrak.“

SRBI I DVA HAGA
Crnčević je, bez sumnje, poštovao Slobodana Miloševića, ali je bio i član Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, da bi potom podržavao SNS Tomislava Nikolića, istovremeno ne propuštajući priliku da jasno istakne uvažavanje intelektualnog poštenja i političke doslednosti Vojislava Koštunice. Da li bi stavljanje ovih ličnosti pod isti imenitelj mnoge danas dovelo do šizofrenije? Bez sumnje, ali tu „šizofreniju“ Brana je u intervjuu „Čeka nas dug poslušnički muk“ iscrpno objasnio, osvrćući se posebno na svoj odnos prema Vojislavu Koštunici:
„Bivši lideri petooktobarske revolucije, posebno gospodin Čanak, zapenušano svedoče da je Vojislav Koštunica, ako je uopšte prihvatio odluku da predsednik Milošević bude isporučen Hagu, učinio to pod pritiskom petooktobarskih revolucionara. Čanak ne propušta da istakne svoju ličnu ulogu u pritisku na Koštunicu. Intelektualno poštenje i politička doslednost nisu pretvorili gospodina Koštunicu u najvažnijeg lidera petooktobarske. Danas ponekad, sasvim bez razloga, koalicija na vlasti ističe da je u vreme Koštuničine vladavine saradnja sa Hagom bila veoma efikasna. Sve i da je tako ostaje istina da u predvečerje svete petooktobarske Vojislav Koštunica nije obećao budućim oslobodiocima i okupatorima da će isporučiti bivšeg predsednika bivše Srbije i bivše Jugoslavije. Znao je da će se takva odluka pretvoriti u istorijsku grešku. I za Koštunicu kao i za Miloševića mogao bih reći da su državnici sa greškama, a da su savremeni v. d. srpskih državnika greška bez državnika.
Nisam tražio odobrenje od vrha SNS da se, već kao član Predsedništva SNS, sretnem sa Koštunicom. Nisam propustio priliku da na taj sastanak povedem i književnika Branu Crnčevića, ne bi li kad tome i ako tome dođe vreme, pisac posvedočio o čemu smo razgovarali. Ni Koštunica ni ja nismo nikada, i nigde, rekli o čemu smo razgovarali. I evo, spreman sam da još jednom istaknem intelektualno poštenje i političku doslednost Vojislava Koštunice.“
U Braninim razmišljanjima o Vojislavu Šešelju provejavala su, međutim,  ambivalentna osećanja, posebno kada je kulminirao sukob između vođe radikala i predsednika Srpske napredne stranke. O tome najupečatljivije svedoči razgovor Brane Crnčevića sa Nikolom Vrzićem (objavljen u 149. i 150. broju, pod naslovom „Sve dok je Sloba ’kriv’ – Hašim je ’nevin’“)
„Postoje dva Haga, onaj stvarni, holandski, i drugi, nestvarni i košmarni Hag o kojem se malo zna.
Vojislav Šešelj je žrtva oba Haga.
U prvom Hagu, onom stvarnom, Šešelj, uprkos tome što je žrtva, briljira. Poigrava se sa svojim sudijama, često dokazuje da bi se, kad god to želi, mogao premetnuti u uspešnog tužioca svojih tužilaca.
Gledam, i divim se.
Vojislav Šešelj lako podnosi stvarni Hag.
Nestvarni Hag (tamnica sopstvene proizvodnje?) načinio je od Šešelja posebnu žrtvu. Šešelj je u svoj Hag povremeno pritvarao zamenika u SRS Tomu Nikolića, pridodao mu je i Aleksandra Vučića, tada generalnog sekretara SRS, a kasnije i druge lidere SRS.
Često sam viđao Nikolića, a još češće Vučića, kako se potišteni vraćaju iz oba Haga. Haški tribunal drži Šešelja u tamnici, a Šešelj iz svog Haga, u kojem je i tamničar, i tužilac i jedini sudija, ne pušta Nikolića ni Vučića.
Kada je Šešelj na prošlim izborima izabrao sebe za nosioca liste SRS i stavio svoje ime na prvo mesto izborne liste, postalo je jasno da ne želi pobedu SRS na stranačkim, ni pobedu svog zamenika na predsedničkim izborima.
Tada je Toma Nikolić odlučio da više ne ide ni u jedan Hag, ni u onaj u kojem Haški tribunal drži Šešelja, ni u Šešeljev privatni Hag, iz kojeg ga Šešelj nikada ne bi pustio na slobodu.
Napustio je SRS i osnovao SNS.
Nudim vam ovu priču umesto metafore o Šešeljevom ’kosturu’ u Nikolićevom ormanu.“

SIROČIĆI I MUTNE EKUMENISTIČKE VODE
Razmišljanja književnika Brane Crnčevića o aktuelnoj situaciji u Srbiji posebno su apostrofirana u njegovom poslednjem tekstu objavljenom u „Pečatu“, drugom „Pismu Miloradu Vučeliću ili jadima srpskog ekumenizma“ (štampan umesto uvodnika u 151. broju). U tom prilogu Brana se osvrnuo i na stanje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi:
„Dragi prijatelju Vučela,
Devetnaestog novembra 2009. godine, na poslednji službeni dan žalosti zbog upokojenja patrijarha srpskog gospodina Pavla, gledajući arhijerejsku liturgiju zapisao sam:
Divio sam se i još se divim Njegovoj veri i trpeljivosti, valjda ga je Bog zbog toga i izabrao da bude poglavar Srpske pravoslavne crkve u vreme nadmeno i bestidno. Ne sumnjam u Njegovu Svetost i njegovo svetiteljstvo koje će i Bog i vernici radosno prihvatiti. Sumnjam u sebe i vas, prijatelji. Viđao sam Svetog i razgovarao sa Njim. Nisam dostojan da opišem te susrete. Pitam se i pitam vas: hoće li Njegovo stado brzo pozobati pouke svog velikog Pastira i nastaviti po svome, pretvarajući nadu Svetoga u svoje beznađe?
Odavno nas đavo muči svojim naukom da su nam dve Srbije pisane i da oni koji se odreknu jedne Srbije neće pogrešiti. Uprkos svemu, Sveti nikoga nije prokleo, a imao je koga. Niko nije ostao bez Njegovog oproštaja, čak ni oni koji oproštaj nisu zaslužili. On je bio naš štit. Bog je bio s njim, a on je bio s nama. Gledam narod pravoslavni kako prilazi njegovoj ruci, hvata me tuga i muči jeretička pomisao, neka bi Bog dao da grešan, grešim pitajući sebe i vas: da li se to mi opraštamo sa Svetejšim ili jedni s drugima, i Srbijom?“
Odgovor na ovo pitanje u istom tekstu dao je i sam Brana:
„Sve velike smrti razmeđica su između onog što je bilo i onoga što će biti.
Smrt Josipa Broza najavila je rastanak Srbije sa Jugoslavijom.
Miloševićev odlazak u Hag i smrt označavaju kraj kakve-takve nezavisnosti Srbije.
Smrt Zorana Đinđića ubrzala je pristanak Srbije na sve.
Upokojenje Sv. Pavla opisuje nas kao pravoslavne siročiće koji će, sad kad nema Velikog pastira, biti gurnuti u mutne ekumenističke vode iz kojih više nikada neće isplivati na svoju čistu pravoslavnu obalu.“
Uveren da je sasvim blizu dan kada će Srbija slaviti Božić i Vaskrs na isti dan kad i Vatikan, Brana se nije previše „najedio“.
„Mogućnost da biram kada ću slaviti Božić ili Vaskrs niko mi ne može uskratiti. Koliko znam sebe, neću zakoračiti iz julijanskog u gregorijanski kalendar. Moj se Hristos i rodio i vaskrsao po mom kalendaru.
Moram da priznam čitaocima ‘Pečata’ ono što ti već znaš, prijatelju.“
Ipak, gorak ukus ostao je u ustima.
„Ako se pitaš, prijatelju, da li sam odustao od ogleda ’Jadi srpskog ekumenizma’, nisam. Mogućnost da se u dve zamišljene Srbije pojave dva zamišljena Sinoda samo upozorava na istinu da se to, ako je to kakvom moćniku po volji, može dogoditi. Ako postoji ekumenističko krilo sv. Sinoda, a to nije neverovatno, naklonost tog dela Sinoda neophodna je vladajućoj koaliciji za razumevanje poluokupacije. Vladajućoj koaliciji potrebna je što mirnija Crkva.“
Sprega važnih institucija u sprovođenju gotovo totalne duhovne, ali i svake druge, bezmalo bukvalne, okupacije Srbije, tema je o kojoj„Pečat“ svedoči, sada evo već duže  od tri godine. Brana, koji je bio ne samo dragoceni  saradnik i prijatelj našeg lista, nego i verni i pažljivi čitalac, o toj činjenici  razmišlja i svedoči ocenom: „’Pečat’ često piše o poraznom višestranačkom jednoumlju koje će, bude li potrajalo, uništiti sve što je na putu strašnog (darvinističkog!) razumevanja kapitalizma. Višestranačko jednoumlje pokazalo se opasnijim i od Brozovog partijskog jednoumlja i od višestranačkog bezumlja uništenog u ratovima na tlu bivše Jugoslavije.“

OD POLITIČKOG  ZVERINJAKA DO KNJIŽEVNE PRAŠUME
Svoje mračne slutnje oko sudbine Srbije, Brana Crnčević je maestralno, ali često i na neuporedivo duhovit način, iznosio u svojim ostvarenjima pisca i umetnika. Zapravo, umetnost i jeste bila njegova prva i poslednja oaza, jedino istinsko utočište. Čak i kada je, kako je sam priznavao (u intervjuu „Čeka nas dug poslušnički muk“), često odlazio iz literature u „srpsku političku močvaru“:
„Utvrdili smo da iz literature povremeno emigriram u srpsku političku močvaru i da se iz srpskog političkog zverinjaka uvek vraćam u srpsku književnu prašumu. Povremeno me bivši prijatelji opisuju kao zanimljiv psihijatrijski slučaj. Jedni mi zameraju što sam svoju čistu književnu delatnost odveo u politički mulj, u taj živi pesak; drugi me prekorevaju što, služeći se literarnim zanatom, pokušavam da opravdam svoje izlete u politiku. Postoje dakle dva Brane Crnčevića, obojica su u nezavidnom položaju.“
No, učinak Brane Crnčevića u srpskoj književnosti takav je da i najzahtevniji kritičari moraju njegovo delo da respektuju, a mnogi dežurni i nadmeni prodavci pameti – da pozavide. Iako je njegovo književno delo, zbog navodne „političke nekorektnosti“, poslednjih godina bilo uglavnom prećutkivano. Ne, međutim, i na stranicama „Pečata“.
Povodom poslednjeg objavljenog romana Brane Crnčevića „Čuvari pepela“ (IGAM, Beograd, 2009, drugo izdanje 2010), Dragan Hamović, u tekstu „Pepeo nije pepeo“ (objavljenom u broju 158), kaže:
„Crnčevićeve priče tvore jedan čitljiv, mada kompleksan i protivrečan smisao. To je slika ekspanzivnog mračnog poretka laži i zla, ogoljenog i skoro neprikrivanog, kojem se, po istorijskoj i etičkoj inerciji, odupiru i umni pojedinci i neki narodi, nastojeći da makar pronađu svoj azil, otržući se iz velike infernalne mreže. Izlazeći iz laža i paralaža medijskih, pisac i čitalac uspostavljaju u slobodi romanesknog oblika ono što se izvan književne fikcije predstavlja kao razoreni, raskidani vrli novi svet – u kojem se neki, na primer Srbi, nisu snašli, jer su nekako dati „nesnađeni“, dok „pametni“ i na sve spremni narodi nemaju suviše problema.“
Aleksandar Dunđerin je u kritičkom osvrtu povodom iste knjige („Mračni osmeh Brane Crnčevića“, objavljen u 119. broju „Pečata“) uvrstio Crnčevića među najuspešnije satiričare srpske književnosti, postavljajući ga – kada je reč o  sarkazmu, neposrednosti, oštrini i hrabrosti, rame uz rame sa Jovanom Sterijom Popovićem i Radojem Domanovićem.
„Razlog što i nova knjiga Brane Crnčevića ’Čuvari pepela’ nije u javnosti dobila pažnju koju zaslužuje, ne krije se samo u pogrešnoj pretpostavci književne kritike da se pisci ne bave politikom (gotovo svi značajni srpski stvaraoci bili su, svako na određeni način, i te kako društveno angažovani). Pre ga treba tražiti u činjenici da ovo humorističko-satiričko delo predstavlja svojevrsni ’roman bez distance’, koji sa sobom redovno nosi klicu bojazni, i za autora i za kritičara, da se suoče sa opasnošću da (tumačenju) umetnosti pretpostave „tendeciozno ideologiziranje“. Međutim, budući da je Brana Crnčević iskusni političar, ali i nadareni stvaralac, on je ovu zamku vešto zaobišao, oblikujući ’Čuvare pepela’ uz postupak pronađenog rukopisa … Naravno, ovakav postupak preporučljiv je kada je u pitanju satira, književni oblik u kojem se kritički ismevaju pojedinci, država i vlast, a pogotovo kada je piše Brana Crnčević, kojem je ona više no drugima i važno sredstvo u političkoj borbi. No, bez obzira na to ko kakvoj političkoj opciji pripadao, bilo bi pošteno priznati da se niko tako direktno, ’bez dlake na jeziku’, jednostavno i jasno nije obračunao sa manama i glupostima, mentalnim i moralnim izobličenostima pojedinaca koji predstavljaju aktuelnu vlast u Srbiji i u svetu (ali i onih koji im služe), a da pri tome umetnost nije priložio na žrtveni oltar degutantnog pamfletizma.“
Ova konstatacija, ovaj sud mogao bi da u vremenu obeleži, a u srpskom književnom korpusu situira mnoge druge momente Crnčevićevog stvaralaštva, kao i misiju ovog neumornog nomada i nepopravljivog vedro-mračnog boema. Nomada i boema koji je srpsko društvo zadužio iskrenošću i pravdoljubivošću, zahvaljujući kojoj je još za života bio svrstan u red besmrtnih junaka književne umetnosti, ali i u red odgovornih i uvek budnih čuvara srpske tradicije i duhovnosti.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.