BRANA CRNČEVIĆ Čeka nas dug poslušnički muk

Razgovarao Aleksandar Dunđerin

Pola veka čekam da Srbi nauče da budu potomci. I, evo još nisam dočekao taj dan. Usitnjavaju nas i oduzimaju nam pravo na prošlost. Neutešan sam. Nadam se da neću doživeti dan kad će srpskoj pravoslavnoj crkvi biti ponuđeno da bogosluži u nekoliko regionalnih patrijaršija, u srpskim državicama bez identiteta

Poštovani gospodine Crnčeviću, nadam se da niste razočarani što sam umesto Vaše velike obožavateljke Natalije Panić na razgovor sa Vama došao ja. Verujem da ste svesni da je naša Natalija počela čudno da se ponaša…
Nisam iznenađen. Natalija se, kao što znate, pojavila jedan jedini put u „Pečatu“. Objavila je intervju sa mnom za Vaš nedeljnik. Ja sam verovao da je Nataliju na taj razgovor poslao gospodin Vučelić, a on mi je docnije rekao da nema pojma ko je Natalija Panić.
Verovao je da gospođica radi za mene.
Pre petnaestak dana jedan od stvarnih junaka moje knjige rekao mi je da je Natalija Panić kidnapovana. Ubrizgali su joj ahneseri serum. Posle toga Natalija je počela čudno da se ponaša. Izvinjavala se islednicima zbog saradnje sa „Pečatom“. Pričala je nešto o Domanoviću i Steriji Popoviću, optužila je Steriju kao mogućeg Mladićevog jataka. Tvrdila je da me nikada nije videla. I kad je dejstvo seruma prestalo, zaposlila se u jednom velikom američkom gradu u Evropi. Tu se, kaže mi junak mog romana, skrasila. Udala se za sina nekog kongresmena. Čujem da je u drugom stanju. Eto, prebrinuli smo brigu o Nataliji. Rodiće Amerikanca.
Lepo.
Slučaj Natalije Panić potvrđuje uspešnu politiku srpskih v. d. državnika koji Srbiju vode u negde projektovanu budućnost. Jasno je da će Srpkinje jednoga dana biti osposobljene da rađaju male Evropljane, a one najsposobnije rađaće direktno neuporedive Amere.
To je budućnost, sve ostalo je prošlost.

Mnogo ste zbunili čitaoce vaše nove knjige „Čuvari pepela“. U red veoma čudnih oneobičavanja teksta može da se ubroji i činjenica da se u Vašem delu ne može prepoznati glavni junak, barem ne među srpsko-ruskim likovima. Zlonamernici u tome vide Vašu nameru da pokažete kako u Srbiji glavnu reč vode Ujedinjene vladarske porodice. Da li su u pravu?
Verovao sam, i još uvek verujem, da su na vrhu globalističke piramide sveta Ujedinjene vladarske porodice. U takmičenju ser Iksa ili Seriksa sa Bogom, navijam za Boga, ali ne mogu da se otmem utisku da je Seriks veoma uspešan đavo.
Možda je među glavnim junacima „Čuvara pepela“ teško prepoznati najvažnije srpsko-ruske likove. Danas je u Srbiji srpsko-ruskim likovima određena sporedna uloga. Lakše je napisati savremeni roman u kojem se mogu prepoznati glavni junaci među srpsko-angloameričkim likovima.
Sve što sam napisao i objavio pre „Čuvara pepela“, napisao sam jer sam hteo baš to da napišem. Samo sam „Čuvare pepela“ morao da napišem.
Odgovarajući na Vaša pitanja s malčice tuge prisećam se jednog drugog, mnogo mlađeg Brane Crnčevića koji je svojevremeno napisao:
Sretao sam ljubavnike koji ne znaju šta je ljubav, razgovarao sam strasno o patnji sa ravnodušnim ljudima, brbljao o duši sa bezdušnicima, raspravljao sa glupacima kako je pamet neophodna, lažljivci su me ubeđivali da je istina nepobediva, lopovi su me suznih očiju uveravali u svoju čestitost, s kurvama sam rado pričao o poštenju, debelima sam verovao da ništa ne jedu, zaboravljeni su me ubeđivali da ih se svi sećaju, pijanci su mi se zaklinjali da im je to poslednja, sa ubicama sam se slagao da su žrtve krive, sa lažnim svedocima razgovarao o pravdi, kukavicama sam verovao da su bili heroji, ubeđivao sam ružne devojke da su pametne, ali, niko me ne nervira kao pisci koji govore o svom delu.
Zašto, kao zaštićenog svedoka u nezaštićenu sudnicu, privodim gadljivost koju osećam uvek kad vidim da su nekog pisca, kao Vi mene sada, naveli na greh da objašnjava smisao sopstvenog književnog dela? Mogu li, dakle, dokazati da sam „Čuvare pepela“ morao da napišem?
Pokušaću.
Posle svete petooktobarske, najkraće „revolucije“ na svetu, a ona je prema svedočenju najodvažnijih petooktobarskih revolucionara trajala samo jedan dan, nameravao sam da emigriram u bezazlenu literaturu za decu. To je vrt, to je bašta, u poređenju sa književnom prašumom u kojoj ti se svašta može dogoditi. Napisao sam nekoliko pesama za decu, ali ih nisam objavio. Zar da deca budu moji telohranitelji? Nastavio sam da živim po starom, rešio sam da istrajem kao književna i politička životinja u srpskoj književnoj i političkoj prašumi. Odnekud, iz Evrope i celog sveta, u srpsku političku prašumu pristizale su nove, uglađene političke životinje, zaularene mašnama sa velikim čvorom. Vidim, dolaze u Srbiju ne bi li pripitomili srpske zveri pre nego što ih propuste u svoj sofisticirani zverinjak. Sve i da sam nameravao da se prilagodim i pripitomim, to mi ne  bi pošlo za rukom. Bio sam obeležen kao viđena književna i politička životinja iz starog, Miloševićevog političkog zverinjaka, a takve životinje nemaju pravo da se baškare u novom srpskom političkom zverinjaku. Moje ime zapisano je među imena onih ljudi koje valja lustrirati i kastrirati. Politički darvinizam, šta li? Kastraciju bih možda i prihvatio, već sam se razmnožio. Lustracija mi je bila neprihvatljiva koliko i lustratori.
To je tek delić objašnjenja zašto sam „Čuvare pepela“ morao da napišem. Najvažniji razlog svodi se na istinu da nisam u stanju da gledam silovanje Srbije, kao voajer. Ne podnosim da nam drugi prave decu.

Da li pričom o srpskoj političkoj prašumi opravdavate svoj angažman u Srpskoj naprednoj stranci i želju da pomognete Tomislavu Nikoliću ne bi li se odupro moćnicima iz Seriksovog štaba. Postoje li u Srbiji političke organizacije i ličnosti koje se neustrašivo suprotstavljaju moćnicima iz Seriksovog štaba? Budući da ste istaknuti funkcioner Srpske napredne stranke, pretpostavljam da mislite da su upravo Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić takve ličnosti.
Seriks je, kao što Vi znate, izmišljeno ime za glavara Ujedinjenih vladajućih porodica. To ističem zbog onih Vaših čitalaca koji nisu čitali moju knjigu. Koliko se Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić mogu suprotstaviti moćnicima iz Seriksovog štaba nećemo nikada saznati ako SNS ne pobedi na izborima. Znam samo ono što znam. Ne verujem da iko može, dakle ni Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, dobiti bitku protiv Seriksa i njegovih sledbenika. Mogućnost da Toma Nikolić sredi srpsku političku prašumu, i učini je manje divljom, ipak postoji. U našoj političkoj prašumi događa se svašta, između ostalog i zbog toga, što je srpska vladajuća koalicija, ne bi li se umilila Seriksu, pristala na sve. A na sve se nikada ne sme pristati. Verujem da je Seriksu dojadila poslušnost srpske Vladajuće koalicije koja, udvarajući mu se, čini i ono što niko od nje ne traži. Možda će Seriks, čak, prihvatiti ideju da srpsku političku prašumu preuzmu ljudi koji imaju više samopoštovanja.

Vi sigurno znate da naša književna kritika živi još uvek u vremenu socrealizma, te smatra da politika ne sme da se meša u umetnost, ali ni umetnost u politiku. Ipak, i pored toga Vi se istovremeno bavite i politikom i umetnošću. Književna kritika zgrožena, šta će, mora da ćuti o Vašim delima. Zar je moguće da su Vam političari draži od književnih kritičara?
Socrealizam je preminuo, ali u međuvremenu rođena je nova vrsta jednoumlja. Demokratorsko jednoumlje najniža je vrsta jednoumlja kojim je Srbija ikada bila zaražena. Srpska umetnička scena je sterilizovana. Demokratorski lustratori budno paze da zdrava budućnost u koju bezrazložno ali i bezrezervno veruju, ne bude zaražena virusom prošlosti. Lustratori se svojski trude da dresiraju svaku vrstu kritike, zašto bi književna i pozorišna kritika bile pošteđene. Ali, priznajmo, i među književnim kritičarima i među političarima postoje osobe koje nisu prihvatile dresuru. Lustratori se trude da prošlost proglase nekom vrstom kancera, to naravno smanjuje želju književnih kritičara i podjednako opreznih političara da se bave piscima koji, još, veruju da budućnost u kojoj ne stanuje prošlost nije zdrav i normalan projekat. Znam koliko sam bio umeljan u književnu i političku prošlost Srbije. Povremeno mi dokazuju da sam bivši antikomunista i disident koji se priklonio Slobodanu Miloševiću, a to znači da su i moj antikomunizam i disidenstvo sumnjivog porekla. Zbog toga me, kažu, valja lustrirati i kastrirati. To je nepravedno. Tim pre što se lustriranjem i kastriranjem najžešće bave kastrirani lustratori. Kastrirani su negde u svetu, a lustracijom se bave u Srbiji. Seriks zna da svi ljudi imaju dva para muda, ona među nogama i ona u glavi, poslušnim srpskim seriksovcima odrezali su važniji par muda, onaj u glavi. Naklonjen sam onim književnim kritičarima i onim političarima koji su sačuvali oba aparata, prvi za razmnožavanje i drugi za slobodno mišljenje. Pozdravljam ih, ako ih ima, ma gde bili.

Vaše humoristično-satirično delo izazvalo je pravu pometnju među pripadnicima naše političke elite. U jednim te istim ličnostima mnogi su se prepoznali. Zašto ne prekinete tu smutnju, i napokon ne kažete koji Vam je pripadnik srpske elite bio predložak za glavne junake?
Nisam siguran da je moja knjiga izazvala pometnju među pripadnicima naše političke elite. Ne verujem da ta sekta čita ono što pišem. Verujem da im ovlašćeni lustratori, tu i tamo, prepričavaju ono što pišu meni slični čuvari pepela, uvek izloženi čvrstom preziru demokratorske vladajuće ekipe. Elita se pobrinula da njeni kamerdineri preuzmu novine, televiziju i radio, i da ovlašćeni lustratori ne dozvole čuvarima pepela da zapaženo učestvuju u književnom i političkom životu Srbije. Među pripadnicima srpske političke elite ima mnogo samouverenih ateista koji, kad im se to učini korisnim, svrate u crkvu, ne bi li ubedili vernike da poštuju pravoslavnu tradiciju. Smerno prisustvuju bogosluženju, a onda pripuste poslugu da se obruši na pravoslavlje i Srpsku crkvu. Uvereni su da tek kad sruše sve staro mogu početi da grade sve novo! Kažete da su se u jednim te istim likovima mog romana mnogi prepoznali. Ako je tako, obradovali ste me. Logično je da se u jednim te istim likovima prepoznaju. Svi su oni isti, premda se po položaju koji zauzimaju, po moći i po činovima, razlikuju.

Odabranim junacima „Čuvara pepela“ dali ste krst, odnosno veru, i praćku, jedino preostalo oružje, da se bore protiv okupatora. Da li zaista verujete da će Srbin 21. veka, poput partizana iz Drugog svetskog rata goloruk srljati na neprijatelja da mu otme mitraljez?
Svako ko prati pozajmljenu političku filosofiju naše tzv. političke elite zna da, po sveže uvezenim demokratorskim pravilima koje nam nova srpska elita propisuje, Srbija posle svete petooktobarske ne može i ne sme da razmišlja i govori o svojim nacionalnim interesima. Uveravaju nas da je naš nacionalni interes da nemamo nikakvih nacionalnih interesa. Nude nam slobodu da se odreknemo slobode. To se ne događa samo Srbiji, ista pravila važe u svim državama koje slobodu duguju okupatorima. Braneći se od organizovanog pokajanja nametnutog srpstvu, a taj se ritual može razumeti kao zamena za elektrošokove kojima se smiruje izludeli pojedinac. Godine 2005. objavio sam roman „Zemlja nadimaka“. To je bio moj prvi pokušaj da napišem roman bez distance. Moj prijatelj i izdavač Miroslav Toholj i ja verovali smo da nas ta knjiga može gurnuti u teške ali slatke neprilike kojima se gordo hrani neprilagodljiva umetnost. Nije nam se posrećilo. O romanu „Zemlja nadimaka“ nije objavljena ni beleška da postoji a nekmoli, makar i najprezriviji, kritičarski osvrt. Elektrošok, šta li? Razumeo sam to kao kaznu što pripadam grupici goropadnih nepokajnika koji veruju da su Srbi neviniji od onih koji ih kažnjavaju tvrdeći da su Srbi sami sebi priredili ono što su im oni učinili.
Sudbina „Zemlje nadimaka“, romana koji sam hteo da napišem, vodila me je prema romanu „Čuvari pepela“  koji sam morao da napišem.
Kažete da sam odabranim junacima romana „Čuvari pepela“ dao krst, odnosno veru, i praćku, jedino preostalo oružje, da se bore protiv okupatora. Pitate da li zaista verujem da će Srbin 21. veka, poput partizana za vreme Drugog svetskog rata goloruk srljati na neprijatelja da mu otme mitraljez? Hvala vam. Vaše pitanje uverava me da sam „Čuvare pepela“ zaista morao da napišem.
Hajde da ovaj razgovor o literaturi, kao što je red, malo umeljamo u našu bljutavu, fuj, kaka i bljak, političku svakodnevicu. Zašto bi goloruki Srbin 21. veka srljao na neprijatelja da mu otme mitraljez? Razoružali smo se sami ne bi li dokazali mogućem neprijatelju koji zna koliko smo bezopasni da smo bezopasniji nego što nam je negde određeno. Kezimo se dokazujući da smo bezubi. Domaći misionari globalizma ponekad nam, onako uzgred, kažu da bi mogli ubrzati svoj ulazak u Evropu ulaskom u NATO. Dobro de, nismo više vojnička nacija, opredelili smo se da nas amaterski brani profesionalna vojska. Učešćem naših profesionalaca u avganistanskom ili nekom drugom ratu, branićemo promenljive granice Srbije od daljih promena državnih granica Srbije. Ako ovde budemo mirni, a ratujemo tamo, dokazaćemo da smo razumeli o čemu se radi i bićemo pošteđeni. A onda nam naši novi prijatelji saopštavaju da je Hrvatska poslednja država koja će biti primljena u EU, posle toga evropska politička školjka će se zatvoriti. Srbija će ostati u Srbiji, a društvo će joj praviti NATO. Deklaracija o Srebrenici je pokajnički akt, usvojena je sa 126  ili čak 127 glasova, ne sećam se, ali prisećam se da je tada u Skupštini palo obećanje gospođe S. Đ. D. da će Skupština, koliko sutra, najkasnije prekosutra, izglasati Deklaraciju o zločinima u kojima su Srbi bili žrtve. To se nije dogodilo. Ta svečanost je, kaže, odgođena za oktobar. Deklaracija o zločinima u kojima su Srbi bili žrtve odlaže se, baš kao i priča o Jasenovcu. Rezultati pokajničke i samoponižavajuće srpske politike zaista su ništavni.
Da, svedeni smo na krst i praćku. Krst je naša jedina nada, a praćka poslednje oružje. Sve ostalo su negde dogovorena diplomatska sredstva.

Vidovdan je dan poslednje odbrane. Ovaj 2010. godine upravo je završen. Da li smo se odbranili ili je potrebno da možda sačekamo 7. jul?
Imao sam tužnu čast da uoči Vidovdana nekim poslom odem do Gračanice. Morao sam da prođem kroz policijsku i carinsku kontrolu ispod table na kojoj piše Republika Kosovo. Pogodak u čelo: razumeo sam da, baš kao što se ludilo graniči samo sa ludilom, i Srbija suludo graniči sama sa sobom. Teoretičare koji raspravljaju o dve Srbije, one moderne i one primitivne, valja upozoriti i na postojanje treće, najtužnije Srbije, koju već nazivaju republikom Kosovo. Svetski moćnici upozoravaju svoje političke vazale u Srbiji da od Srbije ne očekuju da prizna Kosovo, ali da je ta priča završena. Teško je verovati u moć 7. jula. Spolja organizovana, a iznutra prihvaćena ravnodušnost kazuje nam da moderna Srbija neće i ne može biti žrtva ustanaka, određeno joj je da bude žrtva pristanaka. Čeka nas, sva je prilika, dug poslušnički muk. To je ono što posebno boli. Istorijska istina biće udavljena u prljavoj baruštini neistorijskih laži. Voleo bih kad bih mogao da verujem da je negde pritajen neki budući Milorad Ekmečić koji će napisati uzbudljivu i istorijski tačnu knjigu o Kosovu. Ali, bojim se da takva knjiga, bude li napisana, neće biti objavljena. Bude li, nekim čudom, istinoljubiva knjiga ipak napisana i objavljena, biće zvanično prećutana i omalovažena. Tragična sudbina Kosova ne dopisuje se valjano sa umetnošću i istorijom nesrećne Srbije. Zar bi inače nemački pisac Peter Handke bio prisiljen da brani Srbe i Srbiju od belosvetskih Seriksovih zlobnika kojima terciraju sićušni zlodusi kakvi su bivši beogradski pisci Bora Ćosić ili Mirko Kovač i drugi srbomrzački vozači političke formule 1 koji neustrašivo voze pistom kruga dvojke, očekujući svakojaka sorošovska priznanja, poneku Legiju časti, a oni najambiciozniji među njima očekuju Nobelovu nagradu za književnost, ili, što da ne, za mir ili ekonomiju.

Od Boja na Kosovu do hapšenja Slobodna Miloševića bezbroj je primera da se upravo na Vidovdan pojavi nesloga koja ima katastrofalne posledice po srpski narod. Da li će čuvari tradicije i duhovnosti u Srbiji 21. veka uspeti da sačuvaju prah prošlosti od praha budućnosti?
Laska mi saznanje da ste pažljivo pročitali moju najnoviju knjigu. Junaci knjige „Čuvari pepela“ Boris Jegorovič Fakhmljenikov i njegov duhovni vođa pesnik Đura Bezvoljica zaista strahuju od mogućnosti da oni koji ne poštuju pepeo prošlosti vode Srbe i Srbiju pravo u pepeo budućnosti. Verujem da je od Boja na Kosovu do hapšenja Slobodana Miloševića bezbroj primera da se upravo na Vidovdan pojavi nesloga koja ima katastrofalne posledice po srpski narod. Primeri nesloge u srpstvu do hapšenja Slobodana Miloševića na Vidovdan, opevani su i oplakani. Primeri srpske nesloge posle hapšenja Slobodana Miloševića veći su i neopisiviji od svake ranije srpske nesloge. Boraveći u Gračanici obuzela me je jeza od pomisli da poslednji put dolazim u Gračanicu u koliko-toliko podnošljivom statusu koji ima ova srpska svetinja. Slutim mrak. U Crnoj Gori politička elita najavljuje da bi Srpska pravoslavna crkva mogla biti preimenovana u Crnogorsku pravoslavnu crkvu, to dakako dokazuje da su Crnogorci pravoslavci koji nisu Srbi. Muči me slutnja da će u skoroj budućnosti, jer priča o Kosovu je kažu završena, Seriksove pristalice predložiti da se Srpska pravoslavna crkva na Kosovu preimenuje u pravoslavnu crkvu Kosova. Jeretička misao da će to biti preduslov da srpske svetinje na Kosovu budu sačuvane i bezbedne napada me, evo, u Gračanici. Visoka cena, Boga mi! Srbinu će možda jednoga dana biti suđeno da opremljen urednom vizom, putuje iz Srbije u hadžiluk na Kosovo, kao hrišćani u Jerusalim. Nekada srpskom pravoslavlju biće umesto jednog ponuđena tri patrijarha i tri crkve. Tamjan u Gračanici nije me smirio, učinilo mi se da osećam miris tri buduća regionalna pravoslavlja.

„Poslednja si moja sinagoga moj poslednji Petrovgrad i Rim. S Tobom, možda, mogu i bez Boga, a bez Tebe ne mogu ni s Njim“. U ovim stihovima Vi Srbiju pretpostavljate Tvorcu. Znači, ili ste ateista, ili blasfemik, ili jeretik? Mora li umetnik da bude u svađi sa Bogom, ili je to privilegija samo onih koje je oprljilo stvaralačko ludilo?
Pesmu koju ste, tačno i u celini, hvala Vam, citirali, napisao sam sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Događa se da pesnici u prognoziranju i naslućivanju zla preduhitre istoričare, prozne pisce i filosofe. Kad sam objavio citiranu pesmu crkva je bila odvojena od države, a Broz je već obeležio osumnjičeni deo svog jugoslovenskog pašnjaka pod imenom Srbija, stavljajući u neugodan položaj srpske komuniste, ideološke čuvare srpskog stada, a uz njih i srpske pravoslavne pastire. Ne bi li sačuvao svoje stado, i braneći se od lukavoga Njegova Svetost, patrijarh srpski gospodin German, nevoljno je častio Broza, jednim bolnim raskolom u Srpskoj crkvi. Bila je to automutilacija velikog srpskog Patrijarha gospodina Germana, samoranjavanjem je ublažio pojačanje najavljenog terora bezbožnika nad pravoslavljem. Njegova je rana docnije zaceljena. Stihovima koje ste citirali nisam pokušao da Srbiju pretpostavim Tvorcu. Moglo bi se reći da me je „oprljilo stvaralačko ludilo“, ali nisam bio u svađi sa Bogom. Možda sam uobrazio da sam Njegov insajder, danas verujem da su ti stihovi pokušaj da obavestim Svevišnjeg o potrebi da obrati pažnju na propadanje Srbije koja je stvorena s Njegovim blagoslovom, a bez Njegovog odobrenja  postala plen lukavoga.
Pošto me Vaše pitanje vraća u literarne vode koristim priliku da stihovima iz pesme „Kletva“ napisane sredinom devedesetih godina dokažem da, kao svaki izludeli Srbin, spadam u vrstu onih očajnika koji ponekad panično telefoniraju Bogu, i insajderski ga obaveštavaju šta očekuju od Njega.
Nije teško razumeti stihove:

Kao čovek ranjena je freska
iz starog groblja beži mrtvih tma
Trojeručice Sveta i Carice Nebeska
u zlo nas gurni i ne izbavljaj iz zla

Gospode Blagi ti nas sotoni predaj
neka nam prikači i kopita i rep
oslepi vođe i razuma im ne daj
nek slepi narod vodi vođa slep

Od lukavoga ne izbavljaj nas Sveti
zaslužili smo pokoru i zlo
polovinom svojom smo raspeti
a druga pola ne mari za to

Život, i ja lično, osporavamo proročansku vrednost ove, moglo bi se reći iskreno religiozne, pesme. Optimistična je. Pišući ovu pesmu verovao sam da smo polovinom svojom raspeti, a druga pola ne mari za to. Polovinu koja krajem devedesetih godina nije marila što je druga polovina raspeta, inogospodari danas nagovaraju da izborom proverenih vazala koji na sve pristaju, učestvuje u raspeću sopstvenog naroda i države. S gađenjem gledam i slušam demokratorske brbljivce koji se ponašaju kao vidovnjaci i ovlašćeni tumači budućnosti.
Teško bih se usudio da molim Boga da im oprosti, jer oni znaju šta čine!

Pitali ste svojevremeno koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika. Kada danas gledate kako redom odlaze Kosovo, Vojvodina, Raška oblast, da li Vam je odgovor na ovo pitanje bliži?
Odgovor sam slutio, danas ga znam. Nadam se da neću doživeti da idem na hadžiluk na Kosovo, o Vojvodini i Raškoj oblasti da ne govorimo.
Poštovali ste Slobodana Miloševića, bili član Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, sada podržavate SNS Tomislava Nikolića, istovremeno redovno ističući intelektualno poštenje i političku doslednost Vojislava Koštunice. Mnoge bi stavljanje ovih ličnosti pod isti imenitelj dovelo danas do šizofrenije…
Utvrdili smo da iz literature povremeno emigriram u srpsku političku močvaru i da se iz srpskog političkog zverinjaka uvek vraćam u srpsku književnu prašumu. Povremeno me bivši prijatelji opisuju kao zanimljiv psihijatrijski slučaj. Jedni mi zameraju što sam svoju čistu književnu delatnost odveo u politički mulj, u taj živi pesak; drugi me prekorevaju što, služeći se literarnim zanatom, pokušavam da opravdam svoje izlete u politiku. Postoje dakle dva Brane Crnčevića, obojica su u nezavidnom položaju. Bivši prijatelji, glumci i druga umetnička bratija, žale što sam se umeljao u politiku, a preziru me što sam, baveći se politikom, izabrao pogrešnu stranu. Pitaju se, i pitaju me, šta ću ja sa Slobodanom Miloševićem, kog su oni, čim su ga čuli i videli, žestoko omrzli. Jedva su, kažu, preživeli tiraniju tog čoveka. Među bivšim prijateljima, umetnicima, piscima, glumcima, muzičarima i salonskim antikomunistima, koji su uvek više verovali u grand kafu i koka-kolu, i svaku drugu sorošijadu, nego u Miloševića i „nakaznu“ Srbiju koju je on vodio, postoje ljudi koji su me nagovarali da, budući da sam bio blizak tom tiraninu, toj zveri, napišem knjigu u kojoj ću opisati tu zver, tog tiranina. To je bio preduslov da mi oni, grand kafa i koka-kola pročitavši moju ispovest, oproste grehe i odustanu od javnog i tajnog prezira u kojem su, kao moji bivši prijatelji, prisiljeni da učestvuju.
Nisam napisao razornu knjigu o Slobodanu Miloševiću rizikujući da me oni koji veruju u grand kafu i koka-kolu, nevladinke i nevladince, izlože svom dubokom, ali površnom preziru, zbog druženja sa Miloševićem o kom ne znaju mnogo, ali se ponašaju kao da o njemu znaju sve. Pokazali su koliko ga, in rečeno, transparentno preziru, dok je iz Haga ispraćan u Beograd, a iz Beograda u Požarevac.
Verujem da im smeta to što Milošević nigde, posebno u Hagu, nije izgubio samopoštovanje, i što je preminuo kao čvrst Srbin, i ozbiljan državnik.
Ne odričem se, dakle, prijateljstva sa Miloševićem, ne odričem se čak ni svoje političko-literarne dosetke da je Milošević bio državnik sa greškama, a da su ljudi koji danas goropadno i nespretno vladaju Srbijom, greška bez državnika.
Kažete da sam bio član Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, da sada podržavam SNS Tomislava Nikolića istovremeno redovno ističući intelektualno poštenje i političku doslednost Vojislava Koštunica, dodajete, uz to, da bi mnoge stavljanje svih ovih ličnosti pod isti imenitelj, dovelo danas do šizofrenije…
Na više mesta, i često, objašnjavam kako me je iz zašto Aleksandar Vučić prebacio iz simpatizera SRS u članstvo te stranke. Verujem da je to poznato i čitaocima „Pečata“.
Zanimljiviji deo Vašeg pitanja odnosi se na istinu da uprkos povremenim nesporazumima između DSS i SNS redovno ističem intelektualno poštenje i političku doslednost Vojislava Koštunice. Učiniću to i ovoga puta. Bivši lideri petooktobarske, posebno gospodin Čanak, zapenušano svedoče da je Vojislav Koštunica, ako je uopšte prihvatio odluku da predsednik Milošević bude isporučen Hagu, učinio to pod pritiskom petooktobarskih revolucionara. Čanak ne propušta da istakne svoju ličnu ulogu u pritisku na Koštunicu. Intelektualno poštenje i politička doslednost nisu pretvorili gospodina Koštunicu u najvažnijeg lidera petooktobarske. Danas ponekad, sasvim bez razloga, koalicija na vlasti ističe da je u vreme Koštuničine vladavine saradnja sa Hagom bila veoma efikasna. Sve i da je tako ostaje istina da u predvečerje svete petooktobarske Vojislav Koštunica nije obećao budućim oslobodiocima i okupatorima da će isporučiti bivšeg predsednika bivše Srbije i bivše Jugoslavije. Znao je da će se takva odluka pretvoriti u istorijsku grešku. I za Koštunicu kao i za Miloševića mogao bih reći da su državnici sa greškama, a da su savremeni v. d. srpskih državnika, greška bez državnika.
Nisam tražio odobrenje od vrha SNS da se, već kao član Predsedništva SNS, sretnem sa Koštunicom. Nisam propustio priliku da na taj sastanak povedem i književnika Branu Crnčevića, ne bi li kad tome i ako tome dođe vreme, pisac posvedočio o čemu smo razgovarali. Ni Koštunica ni ja nismo nikada, i nigde, rekli o čemu smo razgovarali. I evo, spreman sam da još jednom istaknem intelektualno poštenje i političku doslednost Vojislava Koštunice.

Lično navijam za obojicu Crnčevića s kojima sam razgovarao. Hajde da na kraju razgovora damo prednost piscu. Izaberite neki odlomak iz svog novog romana ili neku pesmu, neka ipak pisac poentira kraj ovog razgovora.
Lepo od vas. Bez mnogo razmišljanja opredeljujem se za pesmu „Sokolovi“ objavljenu polovinom šezdesetih godina prošlog veka.
Evo te pesme:

Gde su moji preci sokolovi
zar ih nije bilo zar su bili snovi

Zar prstima moram da poskidam dane
koji su pokrili Visoke Dečane

Zar je prošlost bila dim magla i para
i zar sanjam carstvo kad se sećam cara

Zar Dušana Silnog da četkaju četke
i zar je postojim ako nemam pretke

Farisejtvo laži gluposti groteske
moje srce traži oca ispod freske

Svi mi dugujemo sebe nekoj deci
Budimo potomci da bi bili preci

Pola veka čekam da Srbi nauče da budu potomci. I, evo još nisam dočekao taj dan. Usitnjavaju nas i oduzimaju nam pravo na prošlost. Neutešan sam. Nadam se da neću doživeti dan kad će Srpskoj pravoslavnoj crkvi biti ponuđeno da bogosluži u nekoliko regionalnih patrijaršija, u srpskim državicama bez identiteta.

__________________

Crnčeviću krst kneza Lazara

Na jednom mestu tokom razgovora Brana Crnčević je rekao da je „imao tužnu čast da uoči Vidovdana nekim poslom ode do Gračanice“. U pitanju je bila dodela nagrade „Zlatni krst kneza Lazara“, kao najvišeg priznanja manifestacije Vidovdansko pesničko pričešće, koja je ove godine pripala Brani Crnčeviću za ukupno stvaralaštvo i doprinos na tragu vidovdanskog opredeljenja i kosovskog etosa. Bio je to mali znak pažnje za veliki trud našeg značajnog književnika.