ŽAN DITUR Sramota vrline

Piše dr Oliver Antić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Nema antičke, srednjovekovne ili savremene države koja, kao što smo to mi u stanju, zaboravlja dobročinstvo, ignoriše prijatelje, prezire nesebičnost, ruga se hrabrosti. Jedan od onih koji u Srbiji nije dobio ni deo zahvalnosti na koji je imao svako pravo, jeste i nedavno počinuvši akademik Žan Ditur

U „Pečatu“ od 18. februara 2011. godine, u tekstu g. Milovana Danojlića „Nepoželjna prijateljstva“, autor je pokrenuo izuzetno značajno pitanje, u stvari pitanje koje je više nego problem u našoj (anti)nacionalnoj politici. Nema antičke, srednjovekovne ili savremene države koja, kao što smo to mi u stanju, zaboravlja dobročinstvo, ignoriše prijatelje, prezire nesebičnost, ruga se hrabrosti. Mi se zaista ne ponašamo kao normalna zajednica (država, univerzitet, Akademija), a svaka zajednica je ujedno i skup pojedinaca. Da li razlog tome leži u prekomernom uticaju tzv. „nevladinih organizacija“ i njima pridruženih koterija, koje kao u najgorim danima „vunenih vremena“ nepogrešivo lociraju svaki glas, ideju ili akciju sa druge strane dogme o srpskoj (kolektivnoj) krivici (inače, organizujući predavanja na tu temu moguće je vinuti se direktno u Ustavni sud), genocidnim namerama, fašizmu (sic!) i nemilosrdno se, kao što su to nekad činili njihovi roditelji, obračunavaju sa nosiocima tih mračnih, negativnih, retrogradnih i inih pojava u našem društvu koje hita ka svetloj budućnosti. Na tom komunističkom, odnosno evropskom putu smetaju „idejni zaostaci“, posebno inteligencija, koja je, za razliku od radništva i seljaštva, jedina po definiciji nepoštena. Nepoštena je i inostrana inteligencija ako pošteno podržava rušenje antisrpske dogme.
Dva su časna Francuza kojima će ova država, posle otrežnjenja, ma kada do njega dođe, uzvratiti zahvalnošću koju odavno duboko oseća deo domaće inteligencije za sada (makar u javnosti) u veličanstvenoj manjini. Otišli su sa pozornice života, u kratkom razmaku, dva nepotkupljiva intelekta koji se svojom vrlinom izdvojiše iz hora konformista: Pjer Mari Galoa i Žan Ditur. Prvi, general francuske armije, član Pokreta otpora, ali i  visoki intelektualac – pisac, esejista, slikar. Drugi, član Francuske akademije, besmrtnik – najviše što se u toj zemlji za nekoga može reći.
General Galoa je u našoj sredini svakako poznatiji od akademika Ditura, jer je, za razliku od drugog, ovde bio nekoliko puta i fizički prisutan, govorio na javnim tribinama, davao zapažene izjave i intervjue i osetio toplinu i blagodarnost nezvanične srpske javnosti kojom je bio okružen. Upravo zato, osećam obavezu da kažem nešto više o akademiku Dituru, on je kod nas, ipak, barem u široj javnosti, relativno nepoznat i kako zbog godina i slabog zdravlja nije boravio u Srbiji, nije za života dobio ni deo zahvalnosti na koji je imao svako pravo. Neka ga zato, barem u ovim skromnim redovima, dobije posle smrti.

PRAVDA, TAJ BEGUNAC IZ REDOVA POBEDNIKA
Pristupna beseda novoizabranog člana svake akademije nauka i umetnosti jeste konačna ulaznica u to, pre svega, duhovno zdanje. U Francuskoj akademiji to se čini na godišnjoj otvorenoj sednici sa temom „Pohvala vrlini“, s tim da, pošto je u pitanju otvorena sednica, i drugi pod Kupolom mogu pristupiti sa svojim besedama o toj temi. Otvoreni, bezobzirni, horski odlično usklađeni rat zapadnih medija protiv Srbije i srpskog naroda uveliko je besneo, kada se Žan Ditur, iako član Akademije već gotovo dve decenije, 5. decembra 1996. godine, javio za reč. Naslov njegove besede, kako je kod nas preveden, bio je „Duh kontradiktornosti kao osnova vrline“, ali mislim da je više u duhu našeg jezika ako prevedemo: „Duh oprečnosti kao osnova vrline“ (ili suprotstavljanja, protivnosti, kontriranja, a ne protivurečnosti).
Stari akademik je otpočeo svoju, sada čuvenu besedu skromno, kao nekada Ciceron u jednoj od prvih odbrana nevino optuženog u vreme Suline diktature (što je naravno podrazumevalo veliki rizik), prividno udaljeno od glavne teme, kada se snaga argumenata i raskošna koloratura besedništva nije mogla ni naslutiti.
Ciceron je rođen 1890. godine, pre Diturove besede, ali se to vreme briše pred klasičnim evropskim vrlinama, pre svih hrabrosti i pravednosti, koje su povezale ova dva velikana. Ciceron govori da bi valjalo sprečiti nepravednu optužbu „koja je rezultat jedne nove vrste zločina“, ali većina prisutnih, koji dele njegovo mišljenje, ne usuđuju se da učestvuju u odbrani „zbog nezgodnih okolnosti vremena u kojem živimo“. Veliki pravnik i govornik ističe, dalje, da je svestan da se u tako teškim i strašnim stvarima neće moći da prikladno izrazi, niti sa dovoljno žestine požali, niti slobodno uzvikne protiv nepravde, a poslednje i, očigledno, najznačajnije – zbog prilika u kojima se tada živelo. Potom se, kao najhrabriji i najslobodniji od svih, obrušio neodoljivom duhovnom silom, u formi koju samo vrh retorike može da pruži na nepodnošljivu nepravdu svoga vremena. Da je održao samo taj govor imao bi već mesto pod kupolom besmrtnika.
Žan Ditur počinje svoju besedu sećanjem na malu devojčicu koja se od svojih vršnjaka izdvajala odgovorom „Ne“, zbog čega su je nazvali „Mala gospođica Ne“ i povezuje tu karakternu osobinu sumnjičavosti, u vezi koje je još Epiharm sročio maksimu „Ne zaboravi da budeš nepoverljiv“, a Malarme je ugravirao u svoj prsten, sa nekom vrstom osnove za intelektualnu i moralnu higijenu. To jednostavno „Ne“ trebalo bi da bude odbrana onih kojima se od moćnih nameću dužnosti čas jalove, čas protivne časti, „jer ma koliko da je neko slab, mali, bez sredstava, bez saveznika, bez zaštite, on ima isto toliko časti koliko i veliki pobednici ovog sveta“.  Održanje časti, kao jedino neotuđivo dobro, zavisi od nas samih, ali to nije lako i odanost časti može da dovede do svakojakih neugodnosti, čak i smrti. No „umreti da bi se sačuvala nenarušena čast, gotovo bi se moglo reći da je to načelo vrline“. Sa setom se akademik Ditur seća generala De Gola, koji je umeo, bez ustezanja, da kaže „ne“ svemu što mu je izgledalo štetnim za čast države, ne brinući se da li se to nekome dopada ili ne, jer se upravljao isključivo čašću ili nacionalnim interesom, „ali te dve stvari čine jednu te istu kada se radi o državi“. Vrlina jedne države, kao uostalom i pojedinca, počinje sklonošću ka oprečnosti, suprotstavljanju, protivnosti. Međutim, nijedno doba nije pogodno za ljude koji više vole da samostalno misle, nego da pevaju uz hor konformista, jer ako neko vidi stvarnost onakvu kakva jeste i ne može da se uzdrži da je ne opiše, to se smatra atentatom na ustaljeni poredak. „Veliki posao ljudi na ovoj zemlji
je da omoguće vladavinu neke laži ili…konvencije“, a cilj je da se ubede buduće generacije, da se dobro obavezno nalazi na jednoj, a zlo na drugoj strani. Jedna od proročkih pouka prenošene godinama jeste da neka ispravna ideja postaje pogrešna kada je prihvati najveći broj ljudi i podigne je na nivo dogme.
Akademik potom sa ushićenjem govori o ideji Simon Vej, koja mu se čini gotovo Paskalovom reinkarnacijom, da je „Pravda, taj begunac iz tabora pobednika“ i ilustruje njenu primenu u slučaju „lustracije“ 1945-1946. godine u Francuskoj. Jedna od „represivnih institucija“ koje dan-danas niču posle ratova, kada bi u glavu naroda trebalo utuviti da su dobri pobedili, a da će loši, kako to nalaže moral, biti primerno kažnjeni, bila je Nacionalni komitet pisaca. Njegova osnovna aktivnost je bila da piscima koji su imali izvesnu naklonost prema vladi u Višiju ili koji nisu dovoljno izbegavali da se druže sa Nemcima, odredi smešnu kaznu: bilo im je zabranjeno da nekoliko godina objave ono što su pisali. „Osim besmislenosti, bilo je tu nečeg šokantnog: naslućivao sam u tome manevar osrednjih pisaca da iz knjižara uklone konkurenciju talentovanih ljudi, barem privremeno.“  Akademik Žan Polan podneo je ostavku u Nacionalnom komitetu pisaca, napustio je tabor pobednika, da bi branio pobeđene i ovim činom civilizovanog junaštva pružio sliku francuskog modela vrline, uvek spremne da spakuje kofere kada oseti da više nije potrebna ili da rizikuje da se kompromituje. Setimo se, za trenutak, i našeg akademika Mihajla Đurića, on je u „vunenim vremenima“ izrekao mišljenje o ustavnim amandmanima iz 1971. godine, koji su otvorili put razbijanju Jugoslavije i time cepanju korpusa srpskog naroda, i spokojno izdržao zatvorsku kaznu, preko „nezavisnog“ pravosuđa, izrečenu iz vrha izvršne vlasti.

SRBI SU NAŠA BRAĆA PO ORUŽJU
No, vratimo se francuskom akademiku koji je zabrinut nad posledicama globalizma – jer svetski gospodar kaže: „Liči na mene ili umri“… Da bi se, pak, postigli globalistički ciljevi, svet se mora dezinformisati, a dezinformaciji treba dati zvanični izgled, pored ostalog i „tako što se osniva međunarodni sud koji se smešta u jedan mali, uljudan i pomalo dosadan grad severne Evrope“, jer se preki sud ne može smestiti u krajeve sa toplom klimom. „Danas, moral dolazi iz hladnih krajeva. Ništa ne vredi kao magle severa, flamanski kanali, vlaga i vetrenjače Holandije, da bi izgledalo ozbiljno.“ A zašto su odabrani Srbi da im se sudi za sve zločine sveta? Primetio sam, kaže stari akademik, da ima ljudi kojima se pripisuje u zločin što neće da umru, a upravo „To je slučaj sa Srbima: Turci su ih nabijali na kolac pokušavajući, nekoliko vekova, da ih preobrate Muhamedu i u tome nisu uspeli, Austrougarsko carstvo ih je sterilizovalo, ustaše masakrirale, bili su jeftino prodati komunizmu na konferenciji u Jalti, obezglavljeni od strane hrvatskog diktatora Tita, a oni su još uvek tu, opstajući u svom biću, nastavljajući da održavaju u životu tu neopipljivu i beskrajno dragocenu stvar kakva je nacionalna duša. Filozofi, intelektualci, profesionalni humanitarci, vlade, Ujedinjene nacije, sud u Hagu, svi pritiskaju Srbe, ubijaju ih ili klevetaju. Zašto se pravda ne bi osetila obaveznom da se pridruži njihovom taboru? Zašto vrlina, pa makar bila i potpuno slepa, ne bi bila kao magnetom privučena njima koji su sami protiv Sveta i koji su, samim tim, nužno u pravu protiv celog sveta.“ Naš „nepoželjni“ francuski prijatelj zaključuje da su u pitanju tri razloga. Prvi, zato što su Srbi u situaciji seljaka koji brane svoju zemlju, a to danas nije otmeno, jer bi se trebalo boriti za ideje, a ne za „parče povrtnjaka ili za neku staru porušenu kapelu“. Druga mana je „što su hrišćani, što izaziva odvratnost, prema zapadnjačkom mišljenju, koje se vrlo dobro prilagođava budizmu, islamu, pa čak i animističkim praznoverjima i koje bi se, u ime prava čoveka, ničice bacilo pred amajlijama veštica, a nema nimalo milosti za one koji se pozivaju na Hristov krst“. Treća mana Srba, i verovatno ona koja se najteže može oprostiti, mada nikada nije bila pominjana, jeste blisko prijateljstvo koje su oni uvek osećali prema Francuskoj, i koje im je Francuska, doskora, uzvraćala. „Sa nama, Srbi su dobili rat iz 1914. godine, taj rat o kojem se više ne govori, čiji se tragovi grozničavo brišu ili se iskrivljuju kako bi sporna slava za rađanje modernog sveta u potpunosti pripala ekumenskom puritanizmu.“
„Srbi su bili naši drugovi, naša braća po oružju. Zbog toga, trebalo bi da nam budu sveti.“ „Oni koji su se nametnuli kao sudije Srbiji bili su dalekovidiji; njima nije promaklo da su, osuđujući ovaj narod, ovu naciju koja je pokušavala da preživi i to radila kako je mogla, indirektno nanosili udarce Francuskoj; nadali su se da kod nas neće naići na dovoljno vrline da bismo se solidarisali sa našim starim drugovima i njihova računica je nažalost bila tačna.“
Četiri lica su tokom ove besede ustala i otvoreno napustila Kupolu, što se nije dogodilo od osnivanja Francuske akademije 1635. godine. Jedan od tih, koji nije hteo da čuje drugu stranu, bio je laureat nagrade koji ju je dobio i glasom akademika Ditura.
No, bez obzira na ispad, stari besmrtnik nastavlja: „Mrze se samo nacije ili ljudi koji imaju dušu ili karakter. I antipatija se pretvara u bes kada se konstatuje da se karakter, bez obzira na napor koji se ulaže, na opomenu koja mu se upućuje, ne menja, da zadržava svoja nepodnošljiva svojstva i da je duša zakopana tako duboko u biću, da je nemoguće odatle iščupati je.“ Završavajući svoju reč, Ditur ističe – vrlina zahteva „najveću hrabrost koju čovek može da ispolji: hrabrost da bude u neskladu sa duhom svog vremena“.

OBILIĆ VRLINE HRABROSTI
„Sve u svemu“, pisao je kasnije besmrtnik, „sednica od 5. decembra 1996. godine, ostala mi je, ipak, u lepoj uspomeni.“ Izgovorena reč nije bila dovoljna, hteo je da ona ostane ovekovečena i u pisanom obliku. Zato je izdao knjigu „Sramota vrline“ („Scandale de la Vertu“, Pariz, 1997), ali da, kako je rekao, knjiga ne bi bila isuviše tanka, uneo je u nju i niz hronika. U jednoj od njih stoji: „U mom detinjstvu, Francuska je imala nekoliko veoma dragih prijatelja ili saveznika. Oni za koje smo imali najviše ljubavi su bili Srbi. To mi je od tada ostalo, toliko su utisci iz detinjstva neizbrisivi. Volim Srbe i danas kao što su me učili da ih volim kada sam imao dvanaest godina i kao što su oni voleli nas, prema onome što su mi govorili. Smatram da je tužno od nas što nas, u ovom trenutku, američko-evropska politika, a ne tradicionalna francuska politika, stavlja nasuprot njima. Iz toga su usledile neke sramne stvari. Pada mi na um jedan citat, Molijerov: „Šta su radili na toj galiji?“ Kakvu će korist Francuska izvući iz činjenice da se posvađala sa starim drugovima, a u korist ljudi koji joj nisu ništa i koji zbog toga prema njoj neće imati nikakvu zahvalnost?“ Slično je pitanje imao i Ciceron u jednom delu svoje čuvene odbrane nevino optuženoga: „Onaj Lucije Kasije, koga je rimski narod smatrao najpravednijim i najmudrijim sudijom, imao je običaj da prilikom suđenja istražuje jedno pitanje: kome korist.  Takav je čovek – niko se ne rešava na zločin, a da ne očekuje neku korist“.
Univerzitet u Beogradu je nedavno proglasio počasnim doktorom Majkla Volcera, koji se, kao deo hora konformista, zalagao za bombardovanje Srba i Srbije. Volcer nije bio neobavešten, napisao je pored ostalog i knjigu „Moral i prljave ruke“, pisao dosta o etici, pravednom ratu, o zločinu agresivnog rata, o cionizmu i judaizmu i zaključio da je NATO agresija na SRJ bila pravedan rat, da je to bila odbrana Kosova! Volcer citira i Habermasa, koji je „intervenciju“ opisao kao „nelegalnu, ali moralno opravdanu“. Volcer se, međutim, tu ne zaustavlja: on nalazi da beogradski režim čak nije štitio „fizičke živote Kosovara“; NATO „nije ugrozio opstanak srpske nacije“ i zato taj rat „sa moralnog stanovišta“ nije bio akt agresije; „glavni agens masovnih ubistava i silovanja u Bosni bio je takođe glavni vojni akter na Kosovu, tako da je to moralo predstavljati velikim delom opravdanje za rat“; „ako se samoodbrana može braniti, onda se može i njena verzija data u obliku blagovremene intervencije“; „Nemačka invazija na Poljsku i NATO intervencija u Jugoslaviji mogle bi se shvatiti kao polarizovani opoziti: prva predstavlja najgori tip nepravednog rata, agresivnog rata; druga najbolji vid pravednog rata, rat vođen s ciljem da se odbrane drugi“. Tako je pisao M. Volcer i dobio počasni doktorat Univerziteta u Beogradu! Nekoliko časnih univerzitetskih profesora tražilo je poništenje te odluke, oduzimanje počasnog doktorata, ne shvatajući da to, sa ovakvim rukovodstvom Univerziteta koje je i omogućilo ovu sramotu, jednostavno nije moguće. Majkl Volcer je „naš“ počasni doktor, akademik Žan Ditur nije! Logika je jasna: prvi je poželjni neprijatelj, a drugi nepoželjni prijatelj. Ipak, neka ostane za kraj i utehu: Tempora mutantur!
Akademik Žan Ditur umro je u Parizu početkom ove godine. Neće i ne sme biti zaboravljen taj Obilić vrline hrabrosti i svetac vrline pravednosti. Neka ga čuva kako francuska, tako i srpska večna Kupola!