TURSKA I EU Gnev „večitog kandidata“

Piše Miroslav Stojanović

Premijer Turske Redžep Erdogan optužuje nemačku kancelarku Angelu Merkel da blokira ulazak Turske u Evropsku uniju, a Evropljane za „islamofobiju i rasizam“

U politički (uvek) delikatnim nemačko-turskim odnosima često je i mali  povod dovoljan da nastane veliko varničenje. Tek što su se stišale (političke) strasti posle februarske posete turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana i njegovog, po oceni nemačke medijske i političke javnosti, „zapaljivog govora“ pred oko deset hiljada zemljaka u Diseldorfu, opet je „kresnulo“.
Ovoga puta planulo je povodom izjave novog nemačkog ministra unutrašnjih poslova iz (konzervativne) Hrišćansko socijalne unije (CSU) Hansa Petera Fridriha (njegov prethodnik, Tomas de Mezijer, desna ruka Angele Merkel, uskočio je u praznu fotelju ministra odbrane, posle ostavke Karla Teodora Cu Gutenberga, zbog plagijata u doktorskoj disertaciji) da islam nije (sastavni) deo Nemačke.
Bila je to prva izjava novog ministra po ustoličenju. Nesrećna i neprihvatljiva, primetili su političari opozicije, ali i liberalne stranke, koja deli vlast u Berlinu s konzervativcima. Politički i istorijski „pogrešna“ i „veoma opasna“, zagrmeli su iz turske zajednice u Nemačkoj. Njen predsednik Kolat je čak zapretio Fridrihu: ako ministar hoće sukob, imaće ga!

TAČKA I TRI TAČKE
Ministrova konstatacija da islam istorijski nije deo nemačkog identiteta, osim što je izraz dubokog uverenja ovog Bavarca, ima i svoju političku predistoriju. Ona predstavlja, iako zakasnelo, reagovanje i indirektan odgovor na konstataciju predsednika republike Kristijana Vulfa, izrečenu u govoru povodom dana nemačkog ujedinjenja (3. oktobar), da je, uz hrišćanstvo i judaizam, i islam („u međuvremenu“) postao deo Nemačke.
Namera predsednika Vulfa bila je da stavi tačku na zapaljivu i žučnu raspravu o islamu koju je podstakla provokativna knjiga socijaldemokratskog političara i (u tom času bankara) Tila Saracina, sa dramatičnim upozorenjima i sumornim predskazanjima da bi muslimani, „nespremni  i nevoljni“ da se integrišu u ovdašnje društvo, za koju deceniju mogli da postanu, zahvaljujući (pre)visokoj stopi nataliteta, većina i „osvoje“ Nemačku, onako kako su to učinili Albanci na Kosmetu.
Umesto reske tačke, i spuštanja zavese na usključaloj političkoj sceni, usledile su – tri tačke. Kontroverzna Saracinova knjiga („Pečat“ je svojevremeno pisao o buri koju je izazvala) mesecima je bila bestseler i, prodata u nezapamćenom, gotovo milionskom tiražu (!), očigledno „džarnula“ u osetljiv nerv većine nemačkih građana.
S tim je, po svemu sudeći, računao istrčavajući na politički brisani prostor i ministar Fridrih: akcije vladajuće koalicije stoje  trenutno loše, a narednih meseci sledi čitava serija važnih pokrajinskih izbora, od kojih su oni prvi, održani nedavno u Hamburgu, doneli pravi debakl konzervativaca.
I dok njegovi kritičari upozoravaju da Fridrih „govori gluposti“, jedno od ovdašnjih najpoznatijih novinarskih imena, Matijas Matusek u „Špiglu“ (elektronsko izdanje) kaže da je ministar, jasno i glasno, rekao istinu: islam istorijski ne pripada Nemačkoj.
Reagovanja na ministrovu izjavu, primećuje Matusek, umesto da se bave činjenicama i suštinom, predstavljaju mešavinu bučnog političkog nezadovoljstva i presije. Išlo se po varijanti: zemlja je okrugla, ali psst, ta činjenica može nekoga da povredi. Javnost, međutim, očekuje dokaze o „islamsko- hrišćanskom nemačkom identitetu“, koji bi potvrdili eventualnu činjenicu da je ministar pogrešio. A takvih dokaza nema.

O TURCIMA PRED BEČOM
Ili bi, kaže cinično ovaj autor, u to trebalo uklopiti 12. septembar 1683, kao početak „čarobnog prijateljstva“, kad su Turci stajali pred Bečom i Zapad drhtao, ili tursku „subkulturu“ u četvrtima nemačkih gradova, s ženama pod čadorima, te zapaljive govore pristalica šarije u Menhengladbahu i mnogobrojna turska kulturna udruženja koja Služba za zaštitu ustavnog poretka (tajna policija) drži pod prismotrom. Ne, zaključuje Matusek, dve trećine Nemaca ne prihvata (naturenu) tezu o islamu kao delu nemačkog identiteta, ni zahtev da se o tome razgovara obazrivo, poput „hoda po jajima“, kako se muslimani ne bi provocirali.
Atmosferu koja je ionako bila užarena, do usijanja je dovela poslednja vizita turskog premijera i, posebno, njegov (već spomenuti) govor u Diseldorfu. Erdogan je svojim zemljacima (i pristalicama: u junu su parlamentarni izbori u Turskoj i njihova dijaspora prvi put ima pravo glasa) poslao više plamtećih poruka, zbog kojih je politička javnost „proključala“.

INTEGRACIJA I ASIMILACIJA
Islamofobija je zločin protiv čovečnosti, ona je čisti rasizam. Ali vi niste sami, rekao je gost, uveravajući mnogobrojne učesnike skupa, posredno i nemačku javnost, da će njegova vlada umeti da zaštiti prava Turaka, bilo gde se oni nalazili.
„Da integraciji, ali ne asimilaciji“, uzviknuo je Erdogan. „Niko neće moći da vas odvoji od nacionalnog identiteta i kulture“, dodao je, konstatujući da bi to bio zločin. „Turska deca u Nemačkoj treba da uče nemački, ali pre toga bi trebalo da nauče, i znaju, turski jezik.“ Obećao je zemljacima, kao izborni poklon, „zelenu kartu“: neku vrstu zamene za dvojno državljanstvo (Nemci, formalno i zvanično, ne prihvataju dvojno državljanstvo), koja bi Turke u dijaspori izjednačila sa zemljacima u domovini gotovo u svim pravima.
Vlasti u Berlinu su promptno reagovale. Na barikade je izašao umesto Merkelove, koju je Erdogan svojevremeno optužio da „mrzi Turke“, šef diplomatije Gvido Vestervele. Deca koja odrastaju u Nemačkoj moraju najpre da nauče nemački. Bez toga nema napretka u školovanju. Nemački jezik je ključ integracije.
Ono što Vestervele nije rekao, saopštili su nemački mediji: da se Erdoganove reči „teško mogu svariti“, pri čemu je, očigledno, bila posebno iritirajuća poruka da će Turska zaštiti njene građane u Nemačkoj („kao da oni ne žive u pravnoj državi“), uz opasku analitičara da su „ovde nadležne nemačke, a ne turske institucije“.
Erdogan je (i u ovoj prilici) kritikovao nemačku kancelarku, tvrdeći da je, za razliku od njenih prethodnika, postala „kočničar“ turskog  pohoda na Evropsku uniju. Ortački je, s bivšim kancelarom Gerhardom Šrederom, javno, preko medija, tražio da Merkelova radikalno promeni politiku prema Turskoj kad je reč o Evropskoj uniji. I da se umesto, za Ankaru neprihvatljivog, „privilegovanog partnerstva“ opredeli za punopravno članstvo manje evropske, a više azijske zemlje u evropskoj familiji.

ŠREDEROVO UPOZORENJE
Erdogan tvrdi da Evropljani (a u tome su, iz turske vizure, najuporniji Nemci, Francuzi i Holanđani) „politički diskriminišu“ njegovu zemlju, i postavljaju, na njenom putu ka Evropskoj uniji, prepreke s kojima se, tvrdi, nije suočavao do sada nijedan kandidat.
Opominjući Merkelovu i podsećajući je na njene prethodnike, Erdogan je mislio na Helmuta Kola (jedna njegova snaha je Turkinja), a posebno na Šredera. Bivši socijaldemokratski kancelar je povodom Erdoganove posete podsetio u jednom listu iz (zavičajnog) Hanovera da je punopravno članstvo Turske u Evropskoj uniji u najvećem nemačkom, i evropskom, interesu, posebno bezbednosnom: ona bi, u tom slučaju, predstavljala važnu sponu s muslimanskim zemljama, posebno na uvek politički trusnom Bliskom istoku.
Ankara čini sve da i sadašnju arapsku, severnoafričku oluju, navrne na svoju vodenicu: želi da se predstavi kao (pozitivan) uzor uzavrelom arapskom svetu. To nije, konstatuju slavodobitno u Ankari, iranska teokratija, nego turska demokratija.
Nemački mediji, ali i političari, koji ne kriju da im je Ankara, dakako, bliža nego Teheran, nisu baš spremni da aplaudiraju prevelikoj turskoj demokratiji. Poslednjih dana veliki publicitet u ovdašnjim medijima dobila su hapšenja protivnika režima, u Ankari i Istambulu, koje zvaničnici označavaju kao pripadnike jedne ilegalne organizacije („Ergenekon“) i „teroriste“.
Temperaturu u Berlinu i Briselu je posebno podigla činjenica da je uhapšeno  desetak novinara i intelektualaca, jer su se kritički izjašnjavali o režimu. Nastala je uzbuna u tamošnjem medijskom svetu. Novinarima koji su u Ankari i Istambulu izašli na ulicu, s crnim povezima preko usta i porukama „ne ćutite, vi ste sledeći“, pridružilo se više hiljada gnevnih građana.
Pozivajući se na procene i analize tamošnje (Nemačke) „Hajnrih Bel“ fondacije, ovdašnji mediji konstatuju da uhapšeni novinari nemaju nikakve veze s terorizmom. Spomenut je, u tom kontekstu, konkretno slučaj univerzitetskog nastavnika i publiciste iz Istambula Ahmeta Sika. To bi Erdoganu, koji računa s apsolutnom većinom i na sledećim, junskim parlamentarnim izborima, moglo da se vrati kao bumerang.
Ovo sve podseća na masovne proteste povodom ubistva turskog novinara jermenskog porekla Haranta Dinka 2007. godine, kada je u Istambulu, pod parolom „Svi smo mi Harant, svi smo mi Jermeni“, na ulice izašlo više od sto hiljada ljudi. Verovatno ćemo i sada morati to da ponovimo, ovoga puta pod parolom „Mi smo ‘Ergenekon’“, citira neimenovanu tursku novinarku najuticajniji nemački politički dnevnik „Frankfurter algemajne cajtung“.
Turska je, inače, postala pridruženi član (tadašnje) Evropske zajednice (prethodnica Evropske unije) 1963, a bilo je potrebno da prođe više decenija pre nego što Brisel počne (2005) krajnje neizvesne pregovore s „večitim kandidatom“.
To „usporavanje“ turskog pohoda na Evropu, u nekim interpretacijama i muslimanskim krugovima „čita“ se kao strah 1) od islama, 2) strah od turske ekonomske moći (proizvodi gotovo sve što joj treba), i 3) strah od Imperije. Kao objašnjenje ove poslednje stavke, pojedini analitičari u Ankari, ali i u Sarajevu, vole da citiraju izjavu Henrija Kisindžera kako „Imperije nikad ne odlaze zauvek“.
Upadljiva evropska zadrška podstakla je zvaničnu Ankaru da menjajući taktiku i okrećući se muslimanskom svetu, posebno turskim „interesnim sferama“, kao „nasleđu“ Otomanskog carstva i imperijalnih vremena, pojača svoju „specifičnu težinu“ u pregovorima s Briselom.
U opticaj je, u tom kontekstu, puštena ideja o bliskoistočnoj uniji, poput EU, u čiji sastav bi ušli i neki „delovi Balkana“, s Turskom u njenom središtu: Ankara o tome, navodno, o uniji, i „novom Šengenu“, već pregovara s Jordanom, Libanom i Sirijom. Balkan se još ne spominje.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *