Teško je živeti

Piše Vasa Pavković

Roman Ju Hua upoznaje nas sa svakodnevicom kineskih sela u 50 godina novije kineske istorije, ali i sa tragičnom sudbinom jednog čoveka i njegove porodice, u to isto dramatično doba

Ophrvani teškim životom domaći čitaoci imaju sve manje prilike da čitaju. Na drugoj strani, u moru prevedenih knjiga kojima nas zasipaju pre svega komercijalni izdavači, često je teško odabrati pravu. Tu bi u stvari trebalo da priskoči srpska književna kritika i razveje plevu sa zrna žita.
Jedan od romana koji nikako ne bi trebalo preskočiti je „Živeti“ savremenog kineskog pisca Ju Hua, u odličnom prevodu (s originala) Zorana Skrobanovića objavljen od strane „Geopoetike“. Okvirnu priču o 50 godina kineske istorije u drugoj polovini 20. stoleća pripoveda nam mladi čovek, sakupljač narodnog blaga, odnosno kineskih narodnih umotvorina. U jednom zabitom selu, on će otprilike u naše doba upoznati ostarelog seljaka Fuguia i opčaran njegovom ispovešću provesti s njim ceo jedan dugi letnji dan. Ta ispovest seljaka, jednostavna i duboko tragična, čini tkivo ovog izvanrednog romana o čovekovoj sudbini.
Fuguieva sudbina razmaženog naslednika bogatog seoskog gazde naglo se menja kad u obližnjoj varoši, u kockarnici „Crna kuća“, izgubi očevo imanje i svu imovinu. Čovek koji ga je na prevaru upropastio ubrzo dolazi u selo i cela Fuguieva porodica: otac, majka, supruga i kći, postaju preko noći puki napoličari. Od tog časa, kao da svaka godina donosi novu nesreću. Tokom jedne posete varoši, Fugui biva regrutovan u Kuomintang i naredne mesece provodi na frontu. Opisi razaranja i smrti doslovce na hiljade njegovih drugova, nevoljnih učesnika borbe protiv Mao Cetungove armije spadaju u neverovatno ubedljive delove ovog romana, kada, recimo, retki preživeli skidaju čizme s nogu mrtvih drugova da bi od kože skuvali kašu. Posle poraza Čang Kajšekove vojske, Fugui se vraća u  selo i zatiče gotovo pustu kuću sa slamnim krovom. Nezadovoljan patnjama kćeri, Fuguieve supruge Đadžen, njen otac je u dubokoj trudnoći odvodi u grad, a antijunak romana životari na rubu gladi s ćerkicom Fengsjom, hraneći ih tri meseca šakom pirinča. Posle porođaja, njegova supruga beži od oca i vraća mu se sa sinom Joućingom, porodica se obnavlja i život teče dalje.
Prikazivanje porodičnog i seoskog života u Maovoj državi, uticaj vremenskih neprilika na loše žetve, sirovi odnosi među seljanima, potvrđuju kineskog pisca kao majstora jednostavne, ali detaljistički superiorne naracije. Bolest kostiju koja će godinama mučiti Đadžen, gubitak sluha i glasa Fengsje i posebno tragična smrt sina školarca Joućinga, koga su lekari ubili vadeći mu mnogo krvi, da bi je dali načelnikovoj ženi, potresne su epizode ove kalvarične povesti. Sa vanrednom snagom Ju Hua opisuje ponašanje mladih u tzv. „kulturnoj revoluciji“, kada se jedan epizodista teši da su ga tukli samo tri dana. Opšte bezakonje, potpuna nesigurnost  pozadina su na kojoj iskrena ispovest Fuguia dobija na snazi. Čitav niz nedaća i nesreća okončaće se smrću njegove kćeri na porođaju (lekar pita: hoćete li majku ili dete?), smrću njenog supruga, dobroćudnog invalida, Vang Ersija, na građevini, pod betonskim blokovima i konačno smrću unuka Kugena, poslednje starčeve utehe. Dajući mu koju kašiku skuvane soje više, ubio ga je nehotice njegov deda, starac čiju ispovest slušamo na stranicama romana „Živeti“.
Roman „Živeti“ upoznaje nas sa svakodnevicom kineskih sela u 50 godina novije kineske istorije, ali i sa tragičnom sudbinom jednog čoveka i njegove porodice, u to isto dramatično doba. Na kraju života (i sveta), kao da Fuguiu i nije preostalo ništa drugo nego da svojim imenom nazove vola, prvog kojeg je stekao u životu, i da s njim razgovara koračajući prašnim seoskim drumovima pokraj pirinčanih polja.
Kineski kritičari smatraju ovaj roman jednim od najboljih dela s kraja prošlog veka, a pripala mu je, kao prvom kineskom piscu uopšte, i nagrada „Džejms Džojs“. Kineski sineasta Džang Jimou snimio je 1994. godine istoimeni film, koji je nagrađen u Kanu. Sve to ne čudi kada se suočite sa krajnje jednostavnim ispovednim tkivom, svedočanstvom strahovite  čovekove sudbine. Samo je važno da ne preskočite „Živeti“.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.