Sudnji dan za srpskog seljaka

Piše Nikola Vrzić

Ako će liberalizaciju mlekarskog tržišta 2015. godine, u skladu sa odredbama Sporazuma Svetske trgovinske organizacije, preživeti tek jedna trećina farmera u Holandiji, koliko nevesela sudbina čeka srpskog seljaka, uhvaćenog u ralje srpske vlade, Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Evropske unije i STO

fKada je u jeku poslednje predizborne kampanje, 29. aprila 2008. godine, potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić svojim čuvenim penkalom, ćirilicom i na srpskom jeziku, u Luksemburgu ponosno potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kazao nam je da to čini kao srpski patriota. Dodao je i da je SSP „ključni trgovinski sporazum koji će uspostaviti zonu slobodne trgovine između Srbije i najvećeg i najbogatijeg tržišta od oko 500 miliona potrošača“. A Boris Tadić, predsednik Srbije, objasnio je da Evropsku uniju „smatra najvećim dostignućem“ i obećao nam mir i ekonomski prosperitet. Usledilo je slavlje na ulicama širom Srbije, izveštavao je B92: „Nekoliko hiljada građana širom Srbije slavilo je potpisani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Najveća slavlja bila su u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Građani su automobilima kružili ulicama svojih gradova noseći zastave Demokratske stranke, G17 Plus, kao i zastave Srbije i EU.“ I malo ko je shvatio da je Đelićevim potpisom u Luksemburgu zadat možda i smrtonosni udarac srpskoj mlekarskoj industriji, od koje, što direktno što indirektno, zavisi milion građana ove zemlje.

PRELOMNA 2015.
Srbija se tada, naime, obavezala da će u roku od šest godina svoju politiku – carinsku, finansijsku, poljoprivrednu… – uskladiti sa propisima Evropske unije, i tržište potpuno izložiti silama otvorenog tržišta kakve vladaju u EU. Iako je EU, odmah po potpisivanju SSP-a, zamrzla njegovu ratifikaciju – iz zamrzivača ju je izvadila tek dve godine kasnije, 14. juna 2010. godine – i uprkos tome što je Sporazum dosad ratifikovan u samo 13 (od 27) zemalja članica EU, što znači da sa stanovišta Unije on još nije stupio na snagu, Srbija je 30. januara 2009. godine odlučila da počne jednostrano da primenjuje trgovinski deo Sporazuma. Time je 2015. godinu, u kojoj ističe šest godina namenjenih pripremi za nemilosrdnu EU trgovinsku stvarnost, odredila kao prelomnu tačku; 30. januar 2015. godine biće trenutak u kojem je država vezala sebi ruke i domaće tržište prestala da štiti carinama, a sopstvene proizvođače da dodatno potpomaže subvencijama i izvoznim podsticajima. S tim što su ova zaštita i pomoć uglavnom ostali u domenu teorije, pošto je država poslednjih nekoliko godine svoje snage upregla da oteža položaj jedinih koji mogu da izdrže evropsku tržišnu utakmicu.
Pri tom, i sama EU sa zebnjom iščekuje 2015. godinu. Tada na snagu stupaju odredbe Luksemburškog dogovora o reformi Zajedničke poljoprivredne politike (CAP – Common Agricultural Policy) iz 2003, kojima se ukidaju dozvoljene kvote za proizvodnju mleka i mlekarskih proizvoda i to tržište postaje skoro potpuno liberalizovano. Liberalizacija tržišta će se, zahvaljujući Đeliću i SSP-u, automatski sručiti i na Srbiju i srpskog seljaka. Šta možemo da očekujemo? Odličan, premda i više nego zabrinjavajući putokaz, pronalazimo u studiji „Evropska mlekarska politika u godinama koje dolaze“, izrađenoj za potrebe Ministarstva poljoprivrede, prirode i kvaliteta hrane Holandije, do koje je došao „Pečat“. Prognoze su nevesele i za bogate i napredne Holanđane, a pod istovetnim će se udarima naći i nezaštićeni srpski farmer, ta zverka koja nestaje brzinom kojom nestaju i krave iz njegovih staja…
Holandska studija, najpre, ukazuje na trendove u mlekarskoj industriji u zemljama EU u poslednjih dvadesetak godina, od 1983. godine naovamo. „Silna strukturna promena“, kako se navodi, dogodila se na evropskim farmama; ukupan broj farmi drastično je opao, dok je istovremeno značajno uvećan prosečan broj krava po farmi. Izraženo brojkama, broj farmi u Holandiji opao je sa 63.540 (1983. godine) na 24.510 (2007), u Danskoj sa 35.480 na 5.380, Italiji sa 331.530 na 62.790… Istovremeno, prosečan broj krava po farmi porastao je u Holandiji sa 40 na 60, Danskoj sa 28 na 101, u Italiji sa 8 na 30. Rečju, evropski trend je ukrupnjavanje farmi, pri čemu su najsitniji farmeri očigledno i najranjiviji. O tome svedoči i holandska studija, koja ističe „snažan pad naročito u broju malih farmi između 1990. i 2009. godine“. Trend će se nastaviti, predviđaju holandski stručnjaci, navodeći da će mali farmeri praktično ispasti iz igre, tako da će ih do 2020. godine ostati manje od deset odsto, nasuprot 70 odsto koliko ih je bilo 1990. godine.
Sudbina malih holandskih farmera ne bi nas se ticala preterano da nije nužnog poređenja sa Srbijom, koja uskoro ulazi na isto tržište, pod istim surovim uslovima. Kod nas je prosečan broj krava po farmi tek 1,9 (inače, ispod proseka čak i za kategoriju nerazvijenih); 518 hiljada krava, raspoređenih na 269 hiljada farmi. Sudeći po holandskom, odnosno evropskom trendu odumiranja malih farmi, gotovo da je potpuno izvesno da će srpski farmeri u najvećem procentu biti izbačeni sa tržišta. Desetine hiljada porodica će u sudaru sa Evropom i neoliberalnom ekonomijom koju je EU uvezla iz Sjedinjenih Država ostati bez izvora prihoda…

SMANJENE SUBVENCIJE
Potpuno svesna pogubnih efekata predstojeće liberalizacije mlekarskog tržišta, EU već godinama unazad radi ozbiljno na poboljšanju položaja farmera, odnosno na pronalaženju alternativa za one koji ne budu mogli da izdrže nametnutu tržišnu utakmicu. U holandska studiji „Evropska mlekarska politika u godinama koje dolaze“ navodi se da je oktobra 2009. godine Savet za poljoprivredu EU odobrio distribuciju dodatnih 300 miliona evra za farmere, dok je prethodno „kao odgovor na ekonomsku krizu i s njom povezane poremećaje na mlekarskom tržištu“ Evropska komisija odobrila državnu pomoć farmerima u iznosu do 15 hiljada evra po farmi. Uz to, osmišljeni su programi ruralnog razvoja s ciljem da se „razvije alternativno zapošljavanje izvan farmerskog sektora, u turizmu i uslugama, kao i planovi ranog penzionisanja i ‘izlazni programi’ za farmere“ u regionima za koje se pretpostavlja da će biti pogođeni reformom mlekarskog režima u EU.
A šta za to vreme rade srpske vlasti? Osim što beskompromisno iz toplih kabineta istrajavaju na evropskom putu koji će dobro doneti svima osim onima koji pokušavaju da žive od svog rada. Država Srbija, najprostije rečeno, farmere – koje je, ne pitajući se da li to mogu da prežive, isterala na ledinu slobodnog evropskog tržišta – ostavlja na milost i nemilost nemilosrdnoj konkurenciji.
Pri tom, kao da ni sva ta muka nije dovoljna, na glavu nesrećnog srpskog farmera sručila se i svetska ekonomska kriza, dramatičan pad cene mleka 2008. i 2009. godine, praćen skokom cena stočne hrane u 2010. godini od čak 50 odsto (a stočna hrana čini čak polovinu  operativnih troškova na farmama mleka). Dakle, šta je država učinila da umanji posledice ove elementarne nepogode na mlekarskom tržištu? Država kao da je tuđa, a evo i nekoliko podataka koji to ilustruju.
Subvencije su, sa 45 i po miliona evra u 2005. godini, smanjene na svega sedam i po miliona u 2009, da bi naredne, 2010. godine, i ta cifra bila smanjena na svega pet miliona evra. Dakle, devet puta manje nego 2005. godine! Štaviše, izmenama propisa drastično je smanjen broj mlečnih farmi i farmera koji imaju pravo na državnu pomoć. Naime, farme koje godišnje proizvedu manje od četiri hiljade litara mleka izgubile su 2010. godine pravo na subvencije srpskog Ministarstva poljoprivrede (donja granica je godinu dana ranije bila dve i po hiljade litara); osim malih, i najvećim farmama oduzeto je pravo na subvencije; najzad, ni svi oni koji svojom veličinom ulaze u sužene granice državnih subvencija, nemaju na njih pravo, već samo farmeri koji uplaćuju doprinose Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja (PIO), svega oko četvrtine od ukupnog broja. A nekada je uslove Ministarstva poljoprivrede zadovoljavala polovina (51 odsto, da budemo precizni) srpskih proizvođača mleka. Svedemo li ove brojke na količine proizvedenog mleka, proizlazi da je 340 miliona litara proizvedenog sirovog mleka subvencionisano, naspram čega je ostalo triput više (1,1 milijarda litara) nesubvencionisanog mleka.
Uporedimo li Srbiju sa Evropskom unijom – a podsećamo da će naši farmeri, zahvaljujući proevropskim vlastima u Beogradu i potpunom otvaranju srpskog tržišta 2015. godine, biti istu bitku s njihovim farmerima, te je poređenje potpuno opravdano – videćemo da su subvencije u Srbiji deset puta manje nego u EU.
Ili da ne idemo čak u EU, nego da pogledamo preko plota, u komšiluk, u Hrvatsku. Subvencije koje su dobile srpske mlekadžije sedam su puta manje od subvencija za njihove hrvatske kolege. U Hrvatskoj, zagarantovana cena mleka bila je 30 dinara (kod nas, maksimalno 25-26 dinara), ali su na onih 30 dinara hrvatski farmeri imali još skoro toliko subvencija po tri osnove, tako da su na kraju njihovi poljoprivrednici primali oko 200 evra po grlu stoke…

MRAČNE PERSPEKTIVE
Imajući sve ovo u vidu,  da li bi trebalo imalo da nas čudi što su srpski farmeri došli do zaključka da im se proizvodnja mleka uopšte ne isplati jer od toga ne mogu da žive, pa je u protekle dve godine poklano skoro četvrt miliona grla? Tako da se broj grla stoke u Srbiji sveo na onaj pred Prvi svetski rat. Nemoguće je ne postaviti pitanje da li se srpska mlekarska industrija, u susret Evropi, uništava namerno i sistematski ili oni koji upravljaju srpskom poljoprivredom i državom samo ne znaju šta čine? Ili bi vlast Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića i još aktuelnog ministra poljoprivrede Saše Dragina trebalo da se ponosi što, ipak, broj grla nije svela na onaj u vreme Turaka?
No, nije ovde kraj priče. Bez brige. Perspektive srpskog mlekarstva još su mračnije. O tome nam, indirektno, svedoči spominjana studija sačinjena za potrebe holandskog Ministarstva poljoprivrede. Studija razmatra nekoliko scenarija za narednu deceniju, u kojoj mlekarskom tržištu sledi skoro pa potpuna liberalizacija, ukidanje proizvođačkih kvota, izvoznih subvencija i uvoznih tarifa, povećana globalna međuzavisnost koja će uticati na sve veću nestabilnost cena i njihovo spuštanje ispod tzv. „kritične cene mleka“. Ove uslove će, navodi se u studiji, moći da izdrže samo proizvođači sa najnižom kritičnom cenom mleka, odnosno, oni najjači i najveći. U Holandiji, dobrano subvencionisanoj i već niz godina pripremanoj za ono što sledi 2015. godine, takvih je farmi tek 30 odsto od sadašnjeg broja.
Pa šta, onda, može da očekuje Srbija i njena mlekarska industrija? Ništa dobro, to je sasvim jasno. Naši mali farmeri su, kako smo videli, već poprilično uspešno žrtvovani na oltaru evropskih integracija, sa sve kravama iz njihovih staja. Da i ne govorimo o tome što će, i oni koji su pretekli sadašnji pomor, najveći deo svog mleka jedino moći da prospu, budući da tek 15 odsto mleka koje proizvode zadovoljava EU standarde.
S druge strane, stoje krupni srpski proizvođači (među njima je najveća „Denjub fud grupa“), oni bi uz adekvatnu pomoć države mogli da izdrže evropsku tržišnu utakmicu, omogućavajući time i farmerima koji s njima sarađuju da prežive Evropu. Da li im država pruža pomoć za modernizaciju? Dodeljuje li im subvencije i podsticaje za dodatno ukrupnjavanje proizvodnje, kao što se čini u EU i kao što, uostalom, preporučuje i studija holandskog Ministarstva poljoprivrede? Ne. Oni koji bi mogli da izdrže predstojeće otvaranje srpskog tržišta izuzeti su iz državnih subvencija, optuženi za monopol i nestašicu mleka, a ministar poljoprivrede čak poručuje da država neće da finansira tajkune.
Sve u svemu, prisustvujemo scenariju već viđenom  kada su 2002. godine zatvarane četiri vodeće domaće banke „Beobanka“, „Beogradska“, „Jugobanka“ i „Investbanka“. Najpre medijsko ocrnjivanje, uz tvrdnje da su banke potpuno nelikvidne, pa zatvaranje i stečaj uprkos tome što su potraživanja daleko premašila dugove, i teren je očišćen. Strane banke mogu nesmetano da uđu i preuzmu srpsko tržište. Posledice ovakvih postupaka danas su bolno vidljive, budući da nam je zemlja ostala bez ijedne jake, razvojne banke koja bi pod povoljnim uslovima kreditirala domaću privredu, te otuda i rekordna nezaposlenost, raste po stopi od preko 500 radnika dnevno.
A koliko li će ih biti još, kada kroz samo nekoliko godina, u zimu 2015. godine, nastupi sudnji dan za srpskog seljaka? Ko će tada u sreći i veselju kružiti ulicama Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca, i mahati zastavama DS-a i Evropske unije? Ili će zastave biti bačene, a u rukama ostati samo motke na kojima su se vijorile…