Šta je reprezentacija?

Piše Marko Marković

Za neke fudbalere reprezentativni dres predstavlja veliku čast, ali ima i onih koji ga oblače samo zato što u njemu vide lansirnu rampu

„Montevideo, bog te video…“
Ko zna šta bi se još dogodilo na Prvom šampionatu sveta, 1930. godine u Južnoj Americi, da je naš izabrani tim nastupio u najjačem sastavu?
Ali, došlo je do „varničenja“ na relaciji između Nogometnog Saveza Hrvatske i Glavnog odbora Fudbalskog Saveza, tek oformljene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Naime, odlučeno je da se u glavni grad nove države Beograd, prebace sva ključna ministarstva, pa i sportska, i tako je bilo i sa fudbalom.
Međutim, to je ozlojedilo Hrvate, koji su odlučili da ne dozvole svojim igračima da idu na Prvenstvo planete, na „zeleni“ kontinent!? To se dogodilo prvi put u najpopularnijem sportu, da neko odbije poziv za nastup u reprezentaciji svoje zemlje!
Uvek se nastojalo da nacionalna selekcija bude nešto izuzetno, uzvišeno. Da predstavlja SVETINJU za svakog pojedinca i da, praktično, pravu karijeru i nije imao onaj vrhunski as koji nije igrao u izabranom timu.
Nažalost, vremenom postala je česta praksa da se u reprezentaciji nađu i oni koji su tu pristigli na neki VOLŠEBAN način. Trebalo im je da se tu nađu, kako bi im to poslužilo kao LANSIRNA RAMPA, za bolju cenu na internacionalnom tržištu.
Na sreću, taj broj ovakvih slučajeva je sićušan u odnosu na one koji su srcem i dušom oblačili dres sa nacionalnim grbom.
Najnoviji slučaj odbijanja da se nađu u izabranom timu DANKA LAZOVIĆA I ALEKSANDRA LUKOVIĆA predstavlja nešto što je šokiralo celokupnu javnost. Od kada je Srbija postala samostalna država, a od tog trenutka nije prošlo mnogo vremena, nastojalo se svim silama, počev od državnog vrha, pa do svih sportskih saveza, da reprezentacija ima najuzvišeniji položaj i da je pravi ambasador domovine.
Ako je reč o fudbalu, posebno je na ovome insistirao doskorašnji selektor RADOMIR ANTIĆ koji je uzdizanjem pojma SRPSKI ORLOVI stvorio kult reprezentacije i svi fudbaleri potencirali su da veće počasti nema od toga da se nađeš u izabranom timu. I, evo sada kao grom iz vedra neba odjeknula je neobjašnjiva odluka dvojice igrača da povuku ovakav potez.
Objašnjenje da bi im nastupi u reprezentaciji „oduzeli mogućnost da se apsolutno posvete svom klubu, sa kojim su potpisali višegodišnje ugovore“ – ne može da se prihvati kao realnost.
U prošlosti, opet naglasimo – retko, retko smo imali ovakve slučajeve.
Ili, nikada!
Pred Svetsko prvenstvo u Čileu 1962, VELIBOR VASOVIĆ, tada jedan od najboljih štopera Evrope, obavestio je selektorsku komisiju „DA IZ PORODIČNIH RAZLOGA NE MOŽE DA IDE U JUŽNU AMERIKU“.
U stvari, ćudljivi VASKE imao je neko svoje viđenje sastava nacionalnog tima Jugoslavije, pa pošto to nije prihvaćeno – on je izostao iz našeg najjačeg sastava. A posebna priča je ASIM FERHATOVIĆ – HASE, fudbalski čarobnjak iz Sarajeva. Kada je lopta u njegovim nogama, kao da je u sefu, znali su da zaključe ljubitelji najpopularnijeg sporta širom zemlje. Jer, HASE nije nikada posebno trenirao i za njega su reprezentacija, pripreme, rad na taktičkom obrazovanju i tako dalje – BILA OPTEREĆENJA!?
Selektori su ga pozivali nebrojeno puta jer mu je po kvalitetima bilo obezbeđeno mesto u reprezentaciji, no on je uvek nalazio neke svoje razloge da otkaže, pa je tako, verovali ili ne, odigrao samo jednu utakmicu za izabrani tim Jugoslavije – protiv Turske.
Kao što je bio  nenadmašni dribler i oslonac svog jedinog omiljenog kluba Sarajevo, čiji stadion sada nosi ime „Asim Ferhatović Hase“, isto tako ovaj teško objašnjivi  i nenadograđeni potencijal bio je i nadaleko poznat po svojoj AŠČINICI na Baš Čaršiji. Njegovi ćevapi u somunu postali su magnet i jedna od najznačajnijih turističkih obeležja Sarajeva.
Znao je Hase, kao čovek široke duše i srca, da pozove u goste svaku ekipu sa kojom je njegov tim igrao u prvenstvu, kupu, ili je to bilo prijateljsko odmeravanje snaga.
Događalo se inače, da Ferhatović ostavi i na cedilu svoje klupske drugove. Jednostavno, voz krene iz Sarajeva ka Beogradu, Zagrebu, Skoplju, Splitu, a u poslednjem trenutku se zaključi da Haseta nema.
Tako mu se, tog dana „ćefnulo“!
Verovatno, procenio je miljenik sa Koševa „da mu se baš ne igra, a da će njegovi drugovi i bez njega dobro proći!“
Biser nad biserima Asima Ferhatovića Haseta je utakmica protiv OFK Beograda, u poslednjem kolu Šampionata Jugoslavije. Meč je održan na Omladinskom stadionu na Karaburmi, na teškom i raskvašenom terenu, a za tim iz Sarajeva bodovi su značili – BITI ILI NE BITI.
U upravi su znali: ako HASE ne zaigra – sve je završeno.
Otišla je delegacija kluba u njegovu aščinicu i kratak razgovor glasio je: „Asime, POMAGAJ“. U nezaboravnoj partiji kakvu je retko ko ikada pružio na ovim prostorima, Sarajevo je savladalo ekipu domaćina sa 3:1. Tako je, ekipi iz grada sa Miljacke, obezbeđeno i dalje mesto u društvu najboljih klubova Jugoslavije.
Naravno, sva tri gola za gostujući tim postigao je Asim Ferhatović.
To mu je bio i poslednji nastup u dresu omiljenog kluba i odlazak u FUDBALSKU LEGENDU.