Socijalno odgovorna eutanazija

Piše Aleksandar Đaja

Da li ijedan ustav u civilizovanim zemljama sveta danas afirmiše pojam „dužničkog ropstva“, kao sredstva za naplatu dugova? Da li nas srpski vlastodršci zaista vode u EU – ili, u srednji vek?!

Tromesečno štene Voli, kome su veterinari ubrizgali dve smrtonosne doze sedativa i proglasili ga mrtvim, preživelo je i čeka da bude udomljeno. Štene je zajedno sa još petoro braće i sestara bilo ostavljeno ispred jednog azila za životinje u Oklahomi, a veterinari su zaključili da su oni isuviše bolesni da bi preživeli i kako bi bilo najbolje da ih uspavaju. Međutim, sutradan ujutru je jedan od radnika azila, na svoje iznenađenje, pronašao živo štene u kontejneru. Veterinarka azila u Oklahomi je izjavila: „On je praktično dva puta bio podvrgnut eutanaziji. Ovde se radi o vaskrsnuću, snažnoj želji za životom i medicinskom čudu!“
Kakvo će čudo da spase naše sugrađane širom Srbije, koji su proteklih dana, zbog dugova prema državi nastalog iz nesagledivog siromaštva u koje ih je dovela sadašnja srpska „socijalno odgovorna“ Vlada, ostali ili će ostati bez krova nad glavom, nemoguće je predvideti. Pogotovu što se, za razliku od šteneta Volija, njihova „želja za životom“ u ovoj današnjoj Srbiji ekonomskog kolapsa i političke šizofrenije, definitivno gasi…

GRAĐANI NA SUDU
Kako i ne bi? Građani u Srbiji duguju za struju i komunalne usluge milijarde dinara, a pojedina javna preduzeća planiraju da dugove naplate i sudskom prodajom stanova dužnika! Pred sudovima u Beogradu, Vranju, Kraljevu, Kruševcu, Valjevu, Paraćinu, Jagodini, Boru, Prokuplju, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Smederevu, Šapcu, Loznici, Prijepolju, Nišu, Leskovcu, Negotinu, Kragujevcu, Novom Sadu i Zrenjaninu, zbog duga je tuženo 2.294.675 građana, a suma koju duguju elektranama, toplanama, bankama, telekomunikacionim kompanijama, ne može ni da se nasluti. Samo Infostan je tužio milion Beograđana koji nisu mogli da na vreme plate ogromne komunalne račune…
Čačanin Dragan Sretenović (55) u utorak, 2. marta, iseljen je sa dvanaestogodišnjim sinom Markom iz stana koji im je sudski oduzet zbog duga od 127.000 dinara. Sudski izvršitelji Osnovnog suda u Čačku, u pratnji policije, zamenili su bravu na vratima stana u Nemanjinoj ulici u kom su živeli samohrani otac i njegov sin. Mučna scena iseljenja trajala je nekoliko minuta. Dragan i Marko, sa kesama u rukama, kroz suze su napuštali dom. „Sine moj, nemoj me ostavljati. Ja tebe neću. Vidiš šta nam rade. Kakva je ovo država kada nas zbog hiljadu evra duga šalje na ulicu. Gde ćemo mi sada?“ – kukao je u ulazu zgrade, Sretenović, grleći sina.
Kada su uz prisustvo policije, sudskih izvršitelja i službenika Centra za socijalni rad napustili stan u kom su dotle živeli, samohrani otac i njegov sin su narednih dana za spavanje nastavili da se  snalaze tako što su odlazili kod prijatelja i rodbine, a jeli uglavnom hranu koja na grobljima ostaje posle sahrana, jer Dragan radi kao grobar u Gradskom zelenilu.
Šta je ovo, ako nije „dužničko ropstvo“?! Da li Ustav Srbije to igde predviđa? Da li ijedan ustav u civilizovanim zemljama sveta danas afirmiše pojam „dužničkog ropstva“, kao sredstva za naplatu dugova? Da li nas srpski vlastodršci zaista vode u EU – ili, u srednji vek?!
Ali, sa snežnih vrhova Kopaonika, stvari izgledaju drugačije…

DEBAKL NA KOPAONIKU
Premijer Mirko Cvetković, otvarajući „Kopaonik biznis forum 2011“,  izjavio je da će Vlada u 2011. godini povećati životni standard, zaustaviti nezaposlenost, ubrzati privredni rast i sprečiti poskupljenja, kao i da Evropska unija nema alternativu. Za taj posao, još je dodao, potrebna nam je nova energija, entuzijazam i jedinstvo. Bravo! Osim što po Srbiji i papagaji po kavezima krešte da „Evrrrrropa nema alterrrrrnativu“, sve ostalo što je Cvetković rekao, bilo je jedno tužno, papagajsko – nišššššta! Čak je i bivši ministar ekonomije Mlađan Dinkić, na skijaškim takmičenjima, pokvario svoj prošlogodišnji plasman i sa četvrtog, pao na šesto mesto! Davos na Kopaoniku je, zapravo, bio samo slika i prilika stanja u Srbiji – dakle, debakl! Jer, tolika uopštenost u rečima premijera Cvetkovića, u situaciji kada se ljudima i njihovoj deci u Srbiji, radi naplate dugova koje nisu mogli da plate, jer nemaju posao, oduzima krov nad glavom, kada se ti ljudi nagone da spavaju na autobuskim i železničkim stanicama, a da po grobljima jedu ostatke hrane sa daća pokojnika, deluje, šta da kažem – autistično, bezdušno… Svejedno.
I, ko garantuje da će iko od premijerovih ministara sprovesti u budućnosti u delo njegove „dobre vibracije“ sa „snežnih staza“, kada oni to nisu činili ni u prošlosti, ni u sadašnjosti? Država će ekspresno sa sudskim izvršiteljima da izbaci na ulicu nesrećnog Dragana Sretenovića sa svojim dvanaestogodišnjim sinom! Zato što se na Kopaoniku „političko-ekonomska elita“ Srbije nije okupila da priča o tragediji svog naroda – nego, o lepotama zimskog turizma!
Posle svega, gotovo da bih mogao da zaključim, kako u stanju ovako katastrofalne ekonomske i političke situacije u zemlji, eutanazija stanovništva možda i nije loše rešenje. Jer, sudeći po štencu Voliju, eutanaziju neko, ipak, preživi, dok ovako „rekonstruisanu, konstruisanu, iskonstruisanu“, ili kakvu god hoćete „socijalno odgovornu“ Vladu Srbije – neće preživeti niko.