SAJAM U LAJPCIGU Evropski cirkus srpske književnosti

Piše Aleksandar Dunđerin

Nastupanje Srbije na Lajpciškom sajmu, prožeto Đelićevim evroaktivizmom, stvorilo je utisak kako je put Nemačke otputovala skupina evroentuzijasta koja želi svetu da pokaže „evropsko lice srpske književnosti i kulture“

Učešće Srbije na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Lajpcigu (17-20. marta 2011. godine) nije izazvalo žučne rasprave kao prošle godine, kada su organizatori bili optuživani da su – prihvatanjem Alide Bremer kao arbitra koji „oblikuje lik srpske kulture i književnosti na Lajpciškom sajmu“ – bezmalo u duhu antinacionalne histerije, ocenjivali naše pisce u skladu sa političkom korektnošću, čak i hrvatskom kulturnom politikom (M. Lompar „Srpska kultura u raljama političkih komesara“). Prošlogodišnji skandal bio je samo izraženiji činjenicom da je jedna nemačka nevladina organizacija na manifestaciju pozvala književnu omladinu iz „Betona“, što su „betonci“ iskoristili da deluju subverzivno, pre svega prema onima koji srpsku književnost posmatraju u tradicionalnom i nacionalnom ključu (V. Pavković „Demokratski u Nemačku“).
Imajući u vidu koja su i čija dela ove godine predstavljena u Nemačkoj, prethodno izrečene optužbe bile bi možda i neosnovane. Prilikom odabira učesnika za jednu od značajnijih evropskih književnih manifestacija, težilo se, na prvi pogled, kakvoj-takvoj ravnoteži. Ipak, iako takav izbor svedoči o postojanju raznovrsnosti u aktuelnoj srpskoj književnosti, istovremeno upućuje i na činjenicu da u našoj zemlji i dalje ne postoji precizno utvrđena kulturna politika, jasan plan kakve vrednosti želimo da predstavimo Evropi i svetu.

U SEDIŠTU EVROPSKE KOMISIJE
Tako je „perjanici drugosrbijanske literature“ Svetislavu Basari, inače kolumnisti „NIN-a“, protivtežu pravio nacionalno opredeljeni Milovan Danojlić, odnedavno autora „Pečata“. Glasovi nesumnjivo značajnih književnika, poput Gorana Petrovića i Vladana Matijevića (mada prvi već pet godina nije objavio delo, ne računajući dopunu novele iz 2006. godine „Ispod tavanice koja se ljuspa“, štampane kao samostalno delo 2010), trebalo je očigledno da ublaže razorno dejstvo odjeka antisrpske ideologije Sretena Ugričića, upravnika Narodne biblioteke Srbije na privremenom radu u književnosti. Vodilo se računa i o predstavljanju relativno anonimnih pesnika (Ana Ristović i Zlatko Krasni), ali i naših najčitanijih pisaca u svetu (Zoran Živković). Ni na ovoj međunarodnoj svečanosti nisu bili zaobiđeni „miljenici“ države, poput Davida Albaharija, Dragana Velikića i Vladislava Bajca (za čije prevode dela je Ministarstvo kulture izdvojilo najviše sredstava), kao ni predsednica srpskog PEN centra Vida Ognjenović.
Svi pomenuti pisci, ma koliko različite poetike i poglede na svet zastupali, trebalo je da, kako je to objasnio Božidar Đelić (koji je predvodio našu „književnu delegaciju“), dokažu da je Srbija evropska zemlja koja i na planu kulture i umetnosti ima obavezu da „doprinese budućnosti našeg kontinenta“. Da je srpska književnost i u Lajpcigu na ispitu evropske zrelosti, najozbiljnije je shvatio Vladislav Bajac koji je na sajmu ugovorio da 4. aprila prezentuje roman „Hamam Balkanija“, i to ni manje ni više nego u sedištu Evropske komisije.
Iako potpredsednik Vlade Srbije nije napravio bezobrazluk kao „srpski Ždanov“ Laslo Vegel – koji je, otvarajući prošlogodišnji beogradski Sajam knjiga, izjavio kako su nam kultura i knjige potrebne u istoj meri kao i Evropska unija – njegov govor, prožet evroaktivizmom, stvorio je utisak kako je u Lajpcig otputovala skupina evroentuzijasta da svetu pokaže „evropsko lice srpske književnosti i kulture“. A najbolje ga je osvetlio Bora Ćosić koji se, govoreći o sukobima devdesetih godina prošlog veka na Balkanu, obrušio na Handkea, apostrofirajući njegov „čudan pogled na rat“, i ne zaboravljajući da povuče analogiju između holokausta i događaja u Srebrenici 1995. godine. Da nije Handkea ne bi nam toliko očigledan bio gubitak dostojanstva nekih srpskih pisaca.
Naravno, ne od svih srpskih pisaca. „Evropsko lice srpske književnosti“ bilo je nagrđeno već i samim prisustvom Milovana Danojlića, čiji „politički nekorektni“, izrazito antievropski stihovi iz zbirke pesama „Srbija na Zapadu“, svedoče da srpska kultura i dalje čuva sećanje na licemerje Evrope koja je, suprotno vrednostima za koje se nekada zalagala, blagoslovila odluku o vojnoj intervenciji u SRJ 1999. godine; sećanje na žrtve evropskog NATO bombardovanja.
No, Danojlić je na ovom Međunarodnom sajmu knjiga bio među manjinom srpskih pisaca čije stvaralaštvo predstavlja deo naše književnosti koja bi mogla da bude ponuđena Evropi, a da, što reče Đelić, „ni na koji način ne odstupi od svog identiteta i kulture“. Ukoliko je to zaista bio jedan od ciljeva ovogodišnjeg predstavljanja srpske literature u Lajpcigu, onda je neverovatno da se među učesnicima nađe i Sreten Ugričić, poznat po svojim esejističkim ideologiziranjima u kojima je na žrtveni oltar evropskih bogova priložio i srpsku državu, i srpski narod, duhovnost i tradiciju, obračanuvajaući se tako, u svojoj antinacionalnoj i antipatriotskoj šizofreniji, poput najvećih neprijatelja Srbije, i sa vlastitom kulturom, i sa vlastitim identitetom. Ali, ko bi drugi do Ugričić tako oduševljeno primio „poklon“ univerzitetske biblioteke Albertina – 796 srpskih knjiga koje su Nemci posle okupacije 1941. godine odneli u Austriju i Nemačku. Zaista nesvakidašnji postupak: prvo ukradeš nekome knjigu, a onda mu posle pokloniš. A to je upravo učinio Urlih Johan Šnajder, direktor lajpciške univerzitetske biblioteke koji će, na poziv Sretena Ugričića posetiti Beograd i NBS, upravo 6. aprila, na dan kada je ova ustanova 1941. godine stradala od nemačkih bombardera. Tako će moći da se uveri da i sada, baš kao i pre 70 godina, Biblioteka ne radi; i da za kulturni genocid nisu neophodne bombe.

NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
Jedan od kurioziteta našeg učešća na Sajmu knjiga u Lajpcigu jeste i to što je na ovoj svečanosti svoj novi roman promovisao Zoran Živković. „Pet dunavskih čuda“ je njegova devetnaesta knjiga, prva prevedena uz finansijsku podršku Ministarstva kulture. Živković je možda i jedini srpski pisac koji se profesionalno bavi književnošću, i to pre svega zato što je sam finansirao prevode svojih prethodnih osamnaest proznih ostvarenja, zbog čega je i stekao epitet najprevođenijeg, a posle smrti Milorada Pavića i najčitanijeg živog srpskog pisca u inostranstvu. Otuda čudi što je pristao da njegova knjiga, kako je zaključio Đelić, bude označena kao važan srpski „doprinos evropskoj dunavskoj strategiji“, koja, između ostalog, krije i opasnost novih promena granica naše zemlje (Vojvodina kao sastavni deo Dunavskog regiona). Naravno, jasno je da se naš potpredsednik Vlade teško snalazi u metaforičnim zagonetkama Živkovićeve fantastike, pa mu stoga roman „Pet dunavskih čuda“– budući da se njegova radnja odvija na pet zamišljenih mostova na Dunavu (u Regensburgu, Bratislavi, Beču, Budimpešti i Novom Sadu) – zaista deluje kao čudo koje će nas, iscrtavajući na simboličnoj ravni granice novog regiona, makar za korak približiti Evropskoj uniji. Međutim, nejasno je, a pomalo i razočaravajuće, što je pisac koji je još pre više od decenije prihvatio tržišne principe u književnosti, i kojem pomoć Ministarstva kulture malo znači, postao sastavni deo „evropskog cirkusa“ Božidara Đelića.
Za razliku od Živkovića, njegove kolege, i starije i mlađe, povremeno ili stalno, prinuđene su da glume klovnove u javnom književnom cirkusu evropske Srbije, pa tako i u ovom u Lajpcigu. Jer, kako je Srbija putovala iz socijalizma prema tranzicionom dobu, tako su se tanjile i državne dotacije, ali presušivala i sredstva iz Soroševih fondacija. Ma u kojem taboru da su boravili tokom devedesetih godina prošlog veka, naši pisci, navikli na lagodan položaj u društvu, posle „petooktobarske revolucije“ jednako su „stradali“ – i jednima i drugima preostaje još jedino da se zadovolje „mrvicama“ pažnje za koje veruju da im obezbeđuju barem mogućnost kakve-takve egzistencije. Evropske, naravno. A preduslov za takvu mogućnost jeste prihvatanje one poznate, evrosrpske Ugričićeve mantre: Srpska književnost je jeziva. Dobro što ne postoji. Evropska književnost je divna. Šteta što ne postoji.
Postojaće. I evropska, i dunavska. Jer, srpski pisci zaoštrili su svoja pera.