PEČATOVA PRIČA Brana Crnčević: U roditeljskom domu

Piše Brana Crnčević

Posle četrnaest godina skitnje, pijančenja i svakojakog bludničenja, neobrijan, mršav, dronjav i nikakav, Žak sin rešio je da se vrati Žaku ocu, umetničkom stolaru. Javio se razglednicom bez marke, ali pokajnički. Ispade, sve u svemu, da je Žak sin nevin dečko koji je shvatio greh prema roditelju, prema svom ocu, praviocu.
Lepo je to smislio!
Otac se napio od očajanja što se sin vraća.
Izbacio bi ga on udarcem noge u nikakvu od gladovanja stražnjicu, izlizanu od lutanja, ali nije se usudio. Plašio se suseda. Svi ti mesari, pekari, jorgandžije, profesori ovoga-onoga, obućari, lekari, berberi, svi ljudi kojima se iz sveta povremeno vraćaju izgubljeni sinovi, cmizdre, opraštaju deci, menjaju posteljinu da deca spavaju u čistom i belom. U takvim osetljivim stvarima ljudi ne dozvoljavaju nikome da bude manja budala od njih.
Eto i mrskog susreta. Vrativši se iz krčme, Žak otac zateče Žaka sina kako, već okružen radoznalcima, jede pile praćen roditeljskim pogledom svoje maćehe i vršnjakinje. Jede pile kao da mu je ono već u jajetu bilo namenjeno, kao da je posle samo zbog njega kljucalo po dvorištu, jede ga kao da je prirodno da se sin posle četrnaest godina lutanja vrati i navali na tuđe pile! Još jedna besmislena roditeljska žrtva. Gde su, razmišlja Žak otac, ona divna paganska vremena kad su roditelji imali pravo da žrtvuju svoju decu? A gle sad, na svetu odavno već nema deteta koje nije žrtvovalo jednog ili oba roditelja. Toliko se stvar preokrenula u dečiju korist.
„Kako je bilo?“, upitao je otac sina ne nadajući se odgovoru, pitao je tek da pita, tek da ne ispadne grub. Kad, gledaj čuda, ispade da je Žak sin bio pučista, anarhista, i svašta drugo, taj je poobarao silne vladare po svetu! Vidi, vidi, a kako je to radio? Sin veli, iznutra! Žak otac tada, ko zna koji put, pomisli ono što je, ko zna koliko puta, rekao pokojnoj ženi, ovoga ovde pučiste i anarhiste majci: „Bolje bi bilo da sam ti napravio jedan dobar ligeštul nego ovo prokleto derište!“
Sad je zgađeno gledao Žaka sina kako maljavim rukama lomi drugo pile.
„Obarali smo koga smo hteli, svakoga smo obarali“, rekao je Žak sin ubedljivo.
Ispade ovakva istorija: kada je Žak sin drugi put uhvaćen u krevetu svoje prve maćehe otac mu je polomio nogu hoklicom pravljenom za poslednjeg unuka markiza B… Žak sin je rešio da, čim prezdravi, napusti roditeljski dom. Dojadio mu je otac koji ga je prvo gurnuo u životnu govnariju, a posle hoklicom! Smučila mu se i dužnost trećeg ispirača nokšira na markiževom dvoru, posao slabo plaćen, uz to smrdljiv. Potpuno razočaran, krenuo je od kuće kao i većina ljudskog roda, bez ikakvog cilja. Posrećilo mu se da sretne Luja, sina gradskog dželata, sposobnu momčinu sa tri samostalna vešanja i dva odsecanja glave iza sebe, a pred njim je tek bio život. Luj povede Žaka u svet. Kako, zar tata ne zna da je Luj vešao i odsecao glave? Kad se Luj otac napije majka je naticala dželatsku kapuljaču sinu, i Luj sin je zamenjivao oca. Deca ponekad zaista mogu da budu korisna. Kad ga je Žak sreo, Luj je već bio poznat u obaračkom svetu, učestvovao je u dva obaranja što im je docnije bilo i te kako korisno. Neka je blagosloven dan kad su se Žak i Luj sreli. Najpouzdanije obaranje vladara je, kako svedoči svaka dobro napisana istorija, obaranje iznutra uvlačenjem u stražnjicu. Tako su uvek i činili. Prvo uvlačenje u stražnjicu u prisustvu Žaka sina, tada samo kao posmatrača, odvijalo se besprekorno. Sve je bilo nezamislivo precizno urađeno i uređeno. Služba spašavanja, penjanja i spuštanja, pa lekarske ekipe, pa graditelji skela, i transport, rad i red na aerodromima, sve je bilo za divljenje! Luj sin je na svu sreću i ovde bio poznat, smestili su ih u fotelje. Ugodno smešteni u prvi red posmatrača gledali su ukrcavanje. Poslužitelj je doneo dva suncobrana i dve limunade, taj je bio prema Luju podanički raspoložen, raspitivao se da li će obaranje ovoga puta uspeti i klanjao se sitno, ubrzano i snishodljivo. Luj reče da ne veruje u uspeh. Žak se tada u sebi, a docnije i u sobi, zahvaljivao Bogu što je natrapao na Luja. Da nema Luja zar bi sedeo tu gde sedi i pio limunadu!? Znojio bi se negde u zadnjim redovima posmatrača, propinjao bi se na prste da vidi makar delić velikog događaja. Uskoro postade uzbudljivo. Padajući sa skele, pučista je vikao „aaa“, krv mu je liptala iz usta, ali ustade sa pločnika. Slomio je desnu ruku, pridržavao je levom, uporan, preuporan, krenuo je da se uvuče u omraženu ličnost i da je obori. Pred samim ulazom u vladara četiri dostojanstvena pukovnika po propisima pozdraviše ozbiljnog i istorijski namrštenog generala, general im otpozdravi i hrabro se uputi unutra. Pukovnici odmah za njim, po abecednom redu i po svim ostalim pravilima. Dolazile su nove kolone ljudi. Navala je postajala sve žešća, dograđivane su nove skele i užurbano pravljeni novi aerodromi za priliv vazduhoplovnih snaga. Oko podne počeše da donose kazane sa hranom i pribor za jelo; bilo je tu svakojakih viljušaka, tanjira, čaša, nisu zaboravljene ni salvete za pučiste iz boljih porodica. Ručalo se na smenu. Jedna smena je ručala, druga se, u besprekornom poretku, uvlačila u tiranina. Sedi statističar sa malom elektronskom računaljkom na dlanu desne ruke uzbuđeno je saopštio Luju da sve ide sjajno. Samo za skele, veli, utrošeno je šesnaest miliona šrafova, tri miliona tesanih greda, šest miliona klinova. Luj reče da je to zanimljivo i potapša statističara po ramenu. Umeo je to! Starac ode klanjajući se Luju, bio je spreman da mu donese svakakve statističke podatke, makar morao da ih izmišlja. Uz stravičnu tutnjavu srušila se sedamdeseta skela gledano s leva u desno. Žak se uplašio, Luj je bio pribran. Rekao je Žaku da se ne trza, da je sve to uobičajeno. Bilo je mnogo mrtvih. Bolničarke sa najkrupnijim i najtužnijim očima prekrivale su mrtve najbeljim belim čaršavima, mrtve su oplakivali najbolji sveštenici, od njih su se opraštali najrečitiji govornici; učinjeno je sve da mrtvima bude što lepše i da sami mrtvaci, ako su iole inteligentni, shvate da je za njih sve učinjeno, nisu uzalud pali! Predveče, umorni i namršteni, sa skela počeše da silaze ljudi, zatim tenkovi, atlete i mecosoprani, brodovi razarači skliznuli su sa specijalnih skela pravo u more, sa skela umorni silaze članovi akademija, feljtonisti, konjica i artiljerija, komordžije, članovi dobrotvornih društava, istoričari, ribari, hemičari, filosofi i svi ostali. Posle njih počeše da ispadaju ljudi naglavce, u zamršenim gomilama, tek se na tlu razaznavalo ko je ko. Žak vide kako zgrčen kao embrion ispade general, pored njega padoše četiri pukovnika koji ustadoše i zauzeše stav mirno. Žaku se dopala ta scena. General se nakašljao, podigao sa zemlje sablju, pričvrstio odlikovanja, potražio razbacane ratne planove i porodične fotografije, i novčanik u kom su bile potvrde o ovome-onome, i druge sitnice. General je stavio kapu na glavu i prošao kroz špalir oficira junački otpozdravljajući. Privedoše mu pet rasnih konja i on uzjaha najrasnijeg, pukovnici uzjahaše preostale rasne konje pa odgalopiraše pozdravljajući prisutne, salutirajući neopozivo mrtvima.
Uveče su u hotelu Žaku i Luju uručili pozivnice za prijem koji je vladar davao u čast neuspelog puča. Radostan što je svemu odoleo, suveren je pozvao i pristalice i protivnike, jer mu je uostalom oduvek bilo svejedno ko je za a ko protiv njega. Te večeri Žak ga prvi put vide spreda. Bio je miran ali zamišljen, namršten ali veseo. Pozdravio je jednim pokretom ruke prisutne. Obećao je ukidanje starih i uvođenje novih sloboda, ukidanje starih i uvođenje mladih generala, ukidanje starih i uvođenje novih pomilovanja, parkova, gradova, čitanki, bukvara, pesnika, feljtonista, automobila, zooloških vrtova i spomenika; obećao je ukidanje starog i uvođenje novog hleba, cirkusa i pozorišta. Obećao je, rečju, sve novo i seo prepuštajući prisutnima, i prijateljima i neprijateljima, da ga veličaju i slave, da predlažu, savetuju i filosofiraju. Vladar se smešio balerinama, admiralima, spisateljima, frojdistima, budistima, epikurejcima, adlerovcima i jungovcima, diplomatskom koru, džudistima, puritancima, egzibicionistima, pa ponovo balerinama, pa još jednom mecosopranima na užas basova, uputio je osmeh oštračima noževa, pa dobrovoljnim davaocima krvi, mozga i rebara; pa još jednom svima. Predložio je istoričarima da stave na poderana istorijska mesta sveže zakrpe, sam je izabrao tkaninu i odobrio šivenje prethodno pokazavši kako. I dalje, odobrio je dosadašnje okretanje zemlje oko svoje ose, produžio za četiri godine važnost Njutnovog zakona, i ukinuo Keplerov. Čestitao je najboljoj balerini na najboljem baletu, najboljoj tragetkinji na uspeloj tragediji, odobrio basistima da se i ubuduće služe basom, predsedniku svih akademija rekao je da mu se dopada nauka, a tek umetnost! I dalje; naredio je da se unesu sanduci puni odlikovanja, dobro raspoložen odobrio je da svako uzme dva veća, dva srednja, i četiri najmanja. Sabrao je, dva i dva četiri, i još četiri osam, svakom po osam, valjda im je to dovoljno! I dalje; lično je izabrao dugmiće za uniformu novoosnovanog mornaričkog korpusa koji će ga štititi odostrag sa morske strane, na karti je odabrao more kojim će njegov korpus ploviti. I dalje; odbio je kao besmislicu predlog biologa da se bave biologijom i predlog hemičara da upražnjavaju hemiju. I dalje, budistima je rekao da veruje u Budu, džudistima je rekao da veruje u Džudu, a hrišćanima je rekao da je i sam, ponekad, hrišćanin. Frojdistima je rekao da je frojdista, ribarima da je ribar, pilotima da je pilot. I dalje; sećao se burne mladosti i kako je nekada na Kolumbijskom univerzitetu pojeo Kolumbovo jaje o kome se toliko priča. I dalje; naredbom je ukinuo kožno-venerična oboljenja, zabranio padanje padavičara i odobrio korišćenje elektrošokova za osvetljavanje udaljenih planinskih sela. Poverljivom naredbom, pod tajnim brojem, zahtevao je da se prilikom svih operacija, uključujući i vojne, peru ruke. Odigrao je mazurku sa Mazurima, polonezu sa Polonezima, a valcer sam. Odlazeći, zapretio je svima prstom-kažiprstom, i iznenada oprostio svima sve, rekavši: „Videćemo se sutra!“
A sutradan isto.
Skele, uvlačenje pa povlačenje, pa opet uvlačenje, sve dok ga iznutra nisu smazali. Pokvarili su mu krvotok, poremetili red misli, istanjili debelo crevo, zagadili srčane pretkomore želudačnim sokom, probušili moždanu koru. Ko bi to izdržao? Konzilijum je zvanično saopštio: preminuo je od kapi. Spustili su pola zastave na pola koplja, i gotovo. A docnije, pošto je ogromnom manjinom glasova izabran novi vladar, teraj ponovo. Ruši, obaraj! Ni taj nije mnogo izdržao, pao je posle četrnaest dana. Navodno, opet srce.
Tako je, kaže Žak sin, bilo punih četrnaest godina. Jednoga dana Luj sin više nije mogao napolje, ostao je negde u tami, nezgodno prignječen. A on, Žak sin, vratio se kući i ocu, kod kuće je ipak najlepše.
Žak otac ćuti, šta drugo može!?
Kad sin zagovna život svom ocu najbolje je da se izgubi negde na četrnaest godina. A posle šta možeš, ljubi, grli, opraštaj!
Briga ljude koliko si očajan.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *