Nikola Kusovac: Sa Kaporom od Hercegovine do Svete Gore

Piše Nikola Kusovac

Ako bih morao da izdvojim neka od naših druženja na putovanjima, onda bih se opredelio za dva, od kojih jedno slikovito svedoči o njemu kao čoveku, a drugo ga objašnjava kao umetnika. Prvo se odnosi na naše putovanje u Kosovsku Mitrovicu, a drugo na našu posetu srpskoj carskoj lavri na Atosu, manastiru Hilandaru

Bilo je to na Svetog Savu 1995. godine kada me je Momo Kapor vodio do kuća njegovih predaka i rođaka u Mirilovićima, nedaleko od Bileće a prema Trebinju. Posle kraćeg zadržavanja kod seoske crkve i groblja na kojem počivaju njegovi preci, valjalo im je zapaliti sveću za dušu, i još kraće nedoumice hoćemo li zatim do Kaporovih putem koji vodi od škole ili onim što ide pored kuća Bajčetića – a to hamletovsko pitanje je predstavljalo izazovnu pripovedačku građu za šarmom neprevaziđenu hercegovačku pričalicu, kakav je bio Momo – stigli smo na odredište. I, dok su se ljubazni domaćini, zbog iznenadne posete milog im i, diljem Srpstva a bogme i šire, poznatog rođaka, uzmuvali ne bi li nas što bolje ugostili, nebo iznad Mirilovića prolamalo se od silne grmljavine. Nagađali smo da li je to nebesko znamenje upućeno Srbima ili njihovim zlotvorima. Ja sam izrazio bojazan, koju sam tih dana kao gost Kulturno-prosvjetnog društva „Prosvjeta” u Bileći i obnarodovao, da ne mogu razjedinjeni Srbi očekivati ništa dobro, jer su naspram njih ujedinjena Evropa i ujedinjeni narodi, što ih mamuzaju Sjedinjene Američke Države. Odnosno, da će volja biti njihova i da će nam oni krojiti i granice i sudbinu. Jedino rešenje i mogući izlaz video sam, onda kao što ga vidim i sada, u mogućnosti da se svi Srbi uhvate u jedno veliko kulturno i prosvetno kolo, jer im to niko ne može da zabrani, i da se, tako duhovno ujedinjeni i kaljeni, pripremamo za neko bolje vreme i povoljnije svetske prilike, kada bi ponovo vaskrsnula jedna srpska država.
Tada se Momo, inače nepopravljivi optimista iz koga je uvek zračila pozitivna energija, pecnuo zbog ispoljene skepse, očitog pesimizma i, na kraju, defetizma. Nažalost, sve što je usledilo sa Dejtonskim sporazumom i posle njega, pokazalo je da se onaj nebeski znak, u zlo doba kad mu vreme nije, odnosio na nejako, razjedinjeno i oklevetano srpsko pleme. Sve je pošlo nizbrdo, a da zlo bude veće – zdušno su se potrudili i trude se srpski antiratni profiteri. Moma im se, kao gromada, isprečio na tom njihovom trudoljubivom i obilato – novcem, nagradama, medaljama i legijama – od srpskog zlotvora podržavanom putu. Nisu ga štedeli, kao što nije ni on njih štedeo, a vreme će pokazati ko je bio u pravu. Da li oni što su, kako kaže Njegoš, pohulili vjeru prađedovsku, zarobili sebe u tuđina, ili Momo koji nije hteo pogaziti zakone svojih predaka.
Naravno, takav Kapor, hercegovački prkosan i nesalomljiv, zadobijao je sve više mog poštovanja i iskrene prijateljske ljubavi. Doduše, naša druženja u Beogradu nisu bila ni česta ni duga. Po pravilu, bila su poslovna i profesionalna, ili povodom praznika, krsne slave, kakve porodične svečanosti i slično. Međutim, na putovanjima, katkad višečasovnim i višednevnim, bilo je vremena za duge, ozbiljne razgovore ali i lagodna ćaskanja. Vreme provedeno sa njim proticalo je brzo i neosetno. Bio je krajnje radoznao i „cedio” je iz mene sve što ga je zanimalo o umetnicima, uglavnom slikarima, koji su bili predmet mog stručnog interesovanja. Satima sam odgovarao na njegova pitanja koja su se odnosila na život i stvaralaštvo prve srpske slikarke Katarine Ivanović i Vukove kćeri Mine Karadžić Vukomanović, zatim na neprevaziđenog rodoljuba Đuru Jakšića, takođe slikara i književnika, zatim prvog ikonopisca i slikara Đorđa Krstića, umnog skeptika Uroša Predića i njegovog vršnjaka i zemljaka, hedonistu Paju molera, odnosno slikara Pavla Jovanovića. Analizirali smo umetničku i ljudsku prirodu Mominog profesora sa Akademije, takođe Hercegovca, Mostarca, Nedeljka Gvozdenovića, posebno su ga zanimale njegove veze sa Ivanom Tabakovićem, kao što smo rado razmenjivali poglede na rad zajedničkih prijatelja, poput nedavno preminulog Milorada Mila Ćorovića, zatim Ljube Popovića, Miloša Šobajića… S druge strane, kao neprevaziđeni belosvetski putnik, radoznali putopisac i dobro obavešteni posetilac mnogih muzeja i galerija, do kojih nisam mogao da stignem, pružao mi je dragocene informacije o tamo viđenom i doživljenom.
Ipak, ako bih morao da izdvojim neka od naših druženja na putovanjima, onda bih se opredelio za dva, od kojih jedno slikovito svedoči o njemu kao čoveku, a drugo ga objašnjava kao umetnika. Prvo se odnosi na naše putovanje u Kosovsku Mitrovicu, neposredno posle bombardovanja i egzodusa Srba sa Kosova i Metohije, jer tamo smo boravili i 1993. zajedno sa Šobajićem, a drugo – na našu posetu srpskoj carskoj lavri na Atosu, manastiru Hilandaru.
U Mitrovicu, gde sam imao neka posla u vezi sa našim ugroženim spomenicima kulture i poklon-zbirkom slikara Aleksandra Tomaševića, koja se zatekla u južnom delu grada, Momčila sam poveo da svojim vedrim duhom obodri narod i posebno školsku mladež. U tome on nije imao premca. Uz njega i njegovo pripovedanje zaboravljalo se u Mitrovici, Zvečanu i Leposaviću na surovo okruženje i sve se lakše podnosilo. Tako su nas gostoljubivi i zahvalni domaćini odveli na ručak. Sećam se, bila je to bašta nekog restorana nadomak već istorijskog mitrovačkog Mosta, onog što deli a ne spaja. Za susednim stolom slatko su se služili ukusnim roštiljem četvorica muškaraca, dvojica u uniformama Kfora a dvojica u civilu. Momo je zapodenuo razgovor. Ispostavilo se da su iz Švajcarske. Uniformisani su bili NATO službenici, a njihovi prijatelji novinari u poseti Kosovu i Metohiji. Svi iz Ženeve i Ciriha. Usledio je zanimljiv razgovor. Kapor se raspitivao da li su oni skoro bili u nekim, za istinske gurmane, nezaobilazno važnim restoranima, klubovima i hotelima gradova iz kojih su došli, kao i da li se tamo još uvek služe specijaliteti koje je on probao. Posle izvesnog vremena, zasut pitanjima, jedan od gostiju za susednim stolom je reagovao: „Dragi gospodine, mi nismo toliko bogati da možemo posećivati tako ekskluzivna mesta za koja nas Vi pitate.” Na to je Momo skrušeno uzvratio: „Gospodo, ali ja sam samo siromašni srpski pisac.” Od strane bogatih Evropejaca, onih koji su Srbima prvo nametnuli sankcije, potom ih bombardovali i na kraju im oteli zemlju, komentara nije bilo, niti je moglo biti.
Poseta manastiru Hilandaru bila je zamišljena kao jedan zajednički odmor na Atosu, tačnije na granicama Svete Gore, u Uranopolisu. Tada sam ga, kao dobar poznavalac lokalnih prilika, upoznao sa ocem Mitrofanom, onda epitropom naše svetinje, koji se starao za veliki manastirski metoh nedaleko od Jerisosa, u narodu poznat kao Kakovo, mada je pravilnije reći Arsenica. Kako nismo imali dozvole za posetu našem manastiru, otac Mitrofan nas je pozvao da zajedno krenemo, pošto on poznaje kapetana broda i lučke policije. Narednog jutra smo bili na pristaništu u Jerisosu, odakle kreće brod za Svetu Goru. Vetar koji se preko noći digao osujetio je našu nameru da kraćim morskim putem, sa severne strane Atosa i pored rta Arapis, stignemo do pristaništa našeg manastira. Brod po nemirnom moru nije isplovljavao iz luke. Vratili smo se da našim porodicama kažemo kako smo posetu Hilandaru odložili za koji dan i da ostavimo putne isprave u svojim sobama. Odmah potom otišli smo do Uranopolisa, iz čije se luke upravo spremao jedan brod da isplovi za Svetu Goru. Naime, dok je nevreme na severnoj strani poluostrva, brodovi južnom stranom često plove do luke Dafni. Putne isprave i dozvole za posetu Svetoj Gori pregledao je moj stari poznanik, Grk i lučki oficir Pantelija, koji me je pitao hoću li da putujem. Rekoh mu da nemam ni pasoš ni dozvolu i da sam tu sa prijateljem, koji ih takođe nije imao, ali da bismo rado pošli. Samo je pokazao rukom da uđemo. Tako smo se Momo i ja nenadano našli na putu za naš manastir.
Međutim, stvari su se iskomplikovale kada brod nije pristao u malu luku hilandarskog dobra Jovanjica ili Ivanjica, kako ga neki često i nepravilno nazivaju, već na susedno pristanište bugarskog manastira Zograf. Na našu sreću, pošto nismo imali telefone da se javimo upravi Hilandara i da ih obavestimo gde se nalazimo, zatekli smo u hladovini pristanišnog konaka grupu lokalnih ribara koji su se odmarali, čekajući uz partiju karata veče da krenu na svoj posao. Među njima sam prepoznao imenjaka i dugogodišnjeg znanca iz Uranopolisa, inače vlasnika benzinske pumpe, povremeno i ribara. Kada je saznao za našu nevolju, odmah je mobilnim pozvao naš manastir; začudo, javio se otac Mitrofan, koji je desetak minuta posle nas krenuo iz Uranopolisa drugim brodom, koji je, naravno, pristao na Jovanjicu, gde su brod i namernike čekali sa prevozom hilandarski monasi. Dogovorili smo se da nam pošalju kola, ali da mi prepešačimo koja dva-tri kilometra plažom od Zografa do Jovanjice. To je, usred podneva, po najgorem žaropeku, u nepodobnoj obući, doista predstavljalo mali podvig. Iscrpljeni, stigli smo do Jovanjice, ali hilandarski monah Pantelija, inače Nemac po rođenju, uz veliko Momčilovo gunđanje i proteste, nije hteo da nas vidi i primi u konak. Umesto toga dočekala nas je ceduljica da se poslužimo ratlukom, kojega nije bilo, i mlakom vodom, ali uz upozorenje da je štedimo pošto je nema dovoljno. Ipak, ubrzo, brže nego što smo se nadali, stigao je kolima po nas iskušenik Georgije. Smestili smo se pored njega u kabinu kamioneta. Od tog časa, a moglo je biti oko dva sata posle podne, počela je Momčilova hilandarska avantura. Tokom polučasovne vožnje saznao je sve o zaduženjima iskušenika i dobio odgovor na pitanje zašto se naš vozač ni posle nekoliko godina poslušanja nije zamonašio. Naime, njegov duhovnik je smatrao da lepi i stasiti, telom i duhom nemirni Georgije još uvek nije sazreo da bude smerni monah.
U manastiru nas je dočekao otac Mitrofan, smestio nas u dvokrevetnu keliju, tik uz njegovu, i odveo u gostoprimnicu na vodu, ratluk, kafu i cipuro, rakiju lozovaču, poput mastike. Tu nas je dočekao otac Vasilije, ali se zateklo i još nekoliko monaha i iskušenika. Gledali su u Momčila kao u ikonu, a on ih je zasipao pitanjima. Većinu njihovih odgovora primao sam na jedno i ispuštao na drugo uho. Setio sam ih se, kada sam nešto kasnije čitao jedno od Momčilovih najboljih dela, Hroniku izgubljenog grada. Sve što je tada čuo, očišćeno od suvišnog, našlo se kao građa onog paralelnog toka radnje njegovog romana, u kojem, pored lamenta nad njegovim rodnim gradom Sarajevom, pripoveda o poseti Hilandaru.
Ostrašćeni pušač, kakav je onda bio, Momo je dobio nečuveno razrešenje da puši na spoljnoj terasi manastira, ispred gostoprimnice, a iznad prelepe bašte koju je besprekorno održavao ostareli otac Jovan. Kasnije, pred večernju službu, posetili smo biblioteku i muzej. Na moj užas i kasnije velike prekore, usudio se da, zaklonjen iza zastave cara Dušana, zapali cigaretu. U sobi gde smo konačili, u tučanoj peći, ostali su mnogi opušci da svedoče o Momčilovoj pušačkoj strasti i kršenju manastirskog tipika.
Posle kraćeg zadržavanja pred rani počinak, otac Vasilije je saopštio da Obilići ustaju rano i idu na jutarnju službu, koja počinje između dva i tri posle pola noći, a Brankovići, ciljajući na mene, kad svane oko pet-šest ujutro. Počem je Momčilo bio slabovid, nagovarao sam ga da sledi moj primer, da po mrklom mraku ne skrši vrat silazeći niz trošne manastirske stepenice. One koje su izgorele u kasnijem strašnom požaru što je progutao veći deo manastirskih konaka, sve što se nalazilo severno od trpezarije na zapadu i pirga Svetoga Save na istoku.
Kada sam se u cik zore probudio, Momčila nije bilo. Uplašio sam se i u čudu pitao kako je uspeo da se po mraku spusti do hrama. Zatekao sam ga kako metaniše pred Trojeručicom. Skorio je kraj bogosluženja. Ubrzo potom našli smo se pred trpezarijom, okruženi monasima i ljubopitljivim gostima manastira. Momčilo je rado odgovarao na mnoga pitanja, ali ih je mnogo više postavljao, gutajući odgovore. Posle obeda, čiji ga je ritual iskreno uzbudio, kao i monaška trpeza u kojoj smo, pregladneli, prosto uživali, on više zbog dobrog manastirskog vina a ja zbog belog luka, ostali smo u kraćem razgovoru nadomak čudotvorne loze Svetog Simeona. Radoznali Kapor je nastavio da zasipa pitanjima prisutne kaluđere, najviše oca Kirila i Jovana, kao i blagoglagoljivog Vasilija, kao i na rečima škrtog oca Stefana. Međutim, ubrzo potom, oko deset ujutro, otac Mitrofan nas je upozorio da kamionet za Jovanjicu samo što nije krenuo. Oko jedanaest smo krenuli brodom do luke Dafni, da bismo se odatle vratili u Uranopolis. Stigli smo oko tri posle podne.
Sve što se događalo prilikom te kratke posete Hilandaru, tačnije svi razgovori što ih je Momo vodio u manastiru, sve bitno što je video, čuo i nadasve osetio, našlo se u njegovom romanu Hronika izgubljenog grada, čija poslednja rečenica glasi:
„Pitali su me posle koliko sam dugo bio na Hilandaru.
Jedan dan, jednu noć i čitav život!”
Podatak da Svetu Goru posećujem bez izostanka od 1974, a da je nisam spoznao i doživeo kao Kapor za ciglo jedan dan i jednu noć, osim što potvrđuje istinitost njegovog odgovora, najbolje svedoči o njegovoj izuzetnoj darovitosti i ujedno otkriva kako je funkcionisao njegov stvaralački mehanizam.

Ekskluzivno za Pečat iz još neobjavljene knjige “Legenda Kapor”


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *