Ni gladan više sitom ne veruje

Piše Aleksandar Đaja

Pre deset godina očigledno da je zapaljen fitilj koji je danas dogoreo do baruta, izazvavši u Srbiji takvu eksploziju socijalnih razlika, koja, gotovo, da nije postojala ni u kolonijalnoj Africi, između belih imperijalista i crnih domorodaca! Koja bi čak i za likove u romanima Čarlsa Dikensa bila užasavajuća…!

„Ukoliko dozvolimo povećanje plata u javnom sektoru to će izazvati inflaciju, devalvaciju dinara, povećanje mesečnih rata kredita za građane i privredu i pad bruto društvenog proizvoda“, izjavio je Dejan Šoškić, guverner Narodne banke Srbije. „Tek kada se obezbedi rast ne u jednom, već u više kvartala, i izvoz, onda se može povećati potrošnja, odnosno plate. To je realan rast, a ne onaj koji se zasniva na uzimanju kredita, jer se tako troši na račun budućih generacija kroz povećanje javnog duga.“

I tako je novopečeni guverner NBS otkrio „toplu vodu“… Jedino što je preskočio podatak (istina, javni) da je i njegova plata od 5. 000 evra, takođe zasnovana na uzimanju kredita za krpljenje budžetskih rupa, jer i pored opšteg foliranja režima da je NBS „nezavisna institucija“ koja posluje po tržišnim principima – ona nije Šoškićeva dedovina, već „trezor narodnog novca“. Kao što ni američki Fort Noks nije Rokfelerov sef, niti slamarica Baje Patka i što tamo nikome i ne pada na pamet da ga predstavi „nezavisnim“ od države. Druga strana ove „Šoškićeve medalje“ jeste, kao i sve u ovom režimu, demagoške prirode. Jer, nesumnjivo da će guverner NBS lakše preživeti ako mu se plata ne poveća i ostane „samo“ na 5. 000 evra, nego onaj građanin Srbije koji je u januaru primio platu od – 7.752 dinara!
Verovali ili ne, to je zvaničan podatak Republičkog zavoda za statistiku! Prema saopštenju te ustanove, najviše prosečne zarade u januaru u Srbiji imali su zaposleni u Kostolcu, 73.850 dinara, a najniže, zaposleni u Ljigu, 16.518 dinara. Posmatrano po delatnostima, najveće prosečne zarade imali su zaposleni u eksploataciji sirove nafte i gasa, 220.609 dinara, a najmanje zaposleni u kinematografskoj, televizijskoj i muzičkoj produkciji – 7.752 dinara!
Da li je to ekonomska politika Cvetkovićeve obećane „socijalno odgovorne vlade“, u kojoj je danas raspon plata zaposlenih u Srbiji – 1 prema 30? Znači li to da jedan Srbin može da pojede jedno parče hleba dnevno, a onaj drugi trideset? Da jedan Srbin može da pojede sto grama mesa dnevno, a onaj drugi tri kile? Znači li to da jedan Srbin ima jedna usta, a onaj drugi – trideset? U šta se to Srbija pretvorila pod vlašću „petooktobarskih revolucionara“? U društvo u „tranziciji“, u tzv. „prelazni period“ na putu od „socijalističkog pakla“ do „kapitalističkog raja“? Ili u krvavi ring prvobitne akumulacije kapitala, u kojem „onaj drugi“ poseduje automobile, stanove, jahte, avione, na hiljade hektara najplodnije zemlje… Koji je svoje milione „zaradio“ ne na nasleđenom porodičnom bogatstvu, što je uobičajeno u zemljama razvijenog kapitalizma, već na budzašto kupljenoj (čitaj: uzurpiranoj)  društvenoj svojini – a zatim njenu vrednost obrnuo deset hiljada puta! Na društvenoj svojini koja pripada svim građanima Srbije, pa čak i izvesnom Halku Društincu, vođi štrajkača invalida rada preduzeća „Iskra metal“ iz Novog Pazara, koji traže isplatu neisplaćenih zarada. Koga su njegove kolege jedva sprečile da pored dva eksera ukucana sebi u šaku, ne ukuca i treći… Šta ćemo da radimo kada očajnici po Srbiji počnu sebi da zakucavaju eksere – u glavu?
Međutim, Cvetkovićeva (sada se već može reći i) „fantomska vlada“, isti recept koji je i doveo do ovakvih socijalnih razlika autistično nastavlja da primenjuje i dalje… Vlada Srbije predložila je Republičkom parlamentu usvajanje zakona o novom zaduživanju države kod komercijalnih banaka u visini od 400 miliona američkih dolara, radi finansiranja budžetskog deficita i refinansiranja duga. Da li je to čuveni „rezervni plan“ koji bi trebalo da nas spase ako omane prodaja „Telekoma“?… Ekonomisti smatraju da bi u tom slučaju došlo do povećanja javnog duga, težeg poslovanja privrede i rasta nezaposlenosti… Do kolikog još „rasta nezaposlenosti“? Pa, ako bi sutra u Srbiji, zarad privida „virtuelne privredne aktivnosti“, i kerovima i mačkama što lutaju ulicama podelili lopate da čiste sneg, opet bi morali da prodamo „Telekom“… Jer, i konzerve sa hranom za kućne ljubimce svakodnevno poskupljuju!
Ne tvrdim da proces povećanja socijalnih razlika zasnovanih na uzurpaciji „narodnog blaga“ nije počeo pre 5. oktobra 2000. godine, a još manje da je nespretna izjava guvernera Šoškića generator današnje ekonomske katastrofe. Ne. Ona je samo ilustracija neshvatanja stanja ozbiljnog „duševnog bola“ u kojem se nalazi ogromna većina srpskog naroda. Jer, pre deset godina, očigledno da je zapaljen fitilj koji je danas dogoreo do baruta, izazvavši u Srbiji takvu eksploziju socijalnih razlika, koja, gotovo, da nije postojala ni u kolonijalnoj Africi, između belih imperijalista i crnih domorodaca! Koja bi čak i za likove u romanima Čarlsa Dikensa bila užasavajuća…!
Da li sam ja naivni i nepopravljivi levičar, koji ne želi da prihvati stvari onakve kakve jesu – ili samo racionalni analitičar društvene zbilje u Srbiji, sa malo više literarne veštine u opisivanju iste, zapravo i nije bitno. Bitno je jedino kakav će biti odgovor pauperizovane, siromašne i gladne većine – na tiraniju i diktaturu nesposobne, korumpirane i site manjine. Pa, ako ništa više „levičarenjem“ ne mogu da postignem, nešto već jesam. Stara, poznata maksima da „sit gladnom ne veruje“ dobila je i svoj nastavak: ni gladan više ne veruje sitom!