Neuporedivi Moma Kapor

Piše Brana Crnčević

Svi koji su ga poznavali znaju: došavši iz Sarajeva u Beograd, učinio je život prestonice lepšim i podnošljivijim

Teško je podneti da vas ko žestoko nadmaši, čak i u beznačajnim stvarima. Ne tvrdim to tek onako. Od kako poznajem Momu Kapora divim se njegovim cipelama. Mislim da bi, čak i pod uslovom da kupimo isti model cipela u istoj radnji, čak i da se dan i sat kupovine podudaraju, dodajmo tome i teorijsku mogućnost da cipele nosimo samo u istim svečanim prilikama, Kaporove cipele bile zapaženije od mojih. Iskoristio sam ne jednu priliku da pripremim svoje cipele za susret sa Kaporovim, i uvek sam bio poražen. Na ulasku u kuću Karadžićevih na Palama o sv. Arhangelu Mihailu, čestitao sam slavljeniku posle Kapora. Krišom sam protrljao svoje cipele o nogavice pantalona ne bi li im pribavio kaporovski sjaj. Bio je to uzaludan posao. To me je nerviralo i izazvalo svakojaka pitanja. Možda on drži cipele na specijalnoj temperaturi? Možda je lutajući po svetu nabavio vitrinu koja zadržava sjaj cipela, a Kapor im dodaje samo malo sjaja.
„Moma misli o sebi od cipela, a ti od struka“, šaputao mi je đavo kad se moje i Kaporove cipele sretnu.
Kaporov blejzer me nikada nije nervirao. Ni košulja. Moje su se kravate uspešno takmičile sa njegovim kravatama, a cipele su gubile svaku bitku.
„Psihijatrija je nemoćna da reši taj slučaj“, rekao mi je Jovan Rašković kad sam mu poverio svoje brige. Nikada se nisam usudio da pitam Kapora šta radi sa svojim cipelama. On bi, kakav je, napravio sprdačinu od mog kompleksa, a tajnu mi ne bi otkrio.
Počinjem svoju jadikovku na vest o smrti Mome Kapora svojim davnim zapisom o sjaju Kaporovih cipela jer Kapor je stvarno bio blistav čovek, blistala je njegova čista duša od kapaka cipela do najvišeg pramena kose.
I hodao je kroz život čisto, kaporovski.
Svi koji su ga poznavali znaju: došavši iz Sarajeva u Beograd, učinio je život prestonice lepšim i podnošljivijim. Drugi su trošili milione reči i tone novinske hartije da otkriju veličinu i sjaj nesvrstanosti, a Kapor se izjasnio kratko, i neodoljivo.
„Ko nas može ko nas smije
Rastaviti od Zambije?”
Kapor je koračao ljupko i jednostavno kroz zamršeni život koji nam je svima pisan. Jedne teške, sad svejedno koje godine, Kapor, Rajko Petrov Nogo i ja, krenuli smo na Pale. Radovan je bio nekim poslom u Beogradu, i zadržan je prekomerno u prokletim Dobanovcima. Mi smo ga čekali na rampi u Šimanovcima. Radovana nema, pa nema. Dreždimo nekoliko časova na rampi. Sve nas muči pitanje: šta radimo na Palama, ako je naš domaćin u Dobanovcima.
Tuga, briga i  monotonija.
Kapor je razbio našu brigu, onako kako on ume.
Gledamo ga kako ulazi u naplatnu kućicu na rampi. Posle kratkog razgovora sa službenikom seda na njegovo mesto, i veselo izdaje papiriće koji odobravaju prolaz. Vozači ga prepoznaju. Pamtim čoveka koji se uzimajući karticu iz Kaporovih ruku prvo zabezeknuo, onda nasmejao, i na kraju prekrstio.
Čarolija.
Umeo je da natera ljude da se zabezeknu, nasmeju i preksrte.
Na vest o Kaporovoj smrti, reagovao sam kao što je red, opsovao sam! Kažu da je psovka bogohulna. Možda, ali ne uvek. Lakše je na vest o smrti kakvog dobrog čoveka i prijatelja zaplakati nego opsovati. Psovka je nešto teža vrsta plača. Ipak sam se, za svaki slučaj, prekrstio.
Nisam pomislio: nema više Momčila. Postoje ljudi kojima smrt ne može ništa. Tu su, i kad ih nema više! Neuništivi su. Ne može im ništa ni crv, ni vatra. Oni nastavljaju svoj život i ovde i tamo gde su se uputili. To znaju svi koji su, kao Crnjanski, verovali da smrti nema, da postoje samo seobe.
Kaporu je pisano samo da se preseli i preselio se.
Kapor bi teško podneo moju, i svačiju, jadikovku nad sobom. Uvek je sumnjao u velike i patetične reči, i tražio na pitanja koja su ga mučila jednostavan i lepršav odgovor. Kad su ga zagrebačka štampa i neko Zvizdić proglasili četnikom, Kapor se nije branio kao uvređeni paranoik.
Zviznuo je Zvizdića ljupko i nadmoćno: „Ja sam četnik, početnik“, rekao je.
Pre godinu dana je odgovorio na pitanje šta bi bilo kad bi sreo generala Mladića. „Bio bi mu jatak“, rekao je Kapor.
Da je bio nečiji, a ne svoj čovek, četrdesetak naslova Kaporovih knjiga, od knjige „Foliranti“ (1975) do knjige „Putopis kroz biografiju“, imale bi drugačiju sudbinu. Ali, kakvu sudbinu, izuzev kaporovsku, mogu da imaju Kaporove prkosne knjige „Blokada 011“ ili „Sto nedelja blokade“, uz knjige „Poslednji let za Sarajevo“ ili „Hroniku izgubljenog grada“ i dodajmo im, svako po svom izboru, i druge naslove Kaporovih knjiga?
Sve njegove knjige živele su, i žive, život svog pisca.
Uprkos rodonačelnoj knjizi „Foliranti“ Kapor nije bio folirant.
Uvek je znao i ko je i šta je, i bio je čovek na svom mestu.
Nestvarni pukovnik Kapor (a stvarno ga je tim činom častio Milan Martić, nekadašnji predsednik Republike Srpske Krajine, a sada haški zatočenik u Estoniji!) umeo je da zabavlja društvo na svoj račun. Redak je to dar. U Srbiji ima mnogo zabavljača na tuđ račun, a Kapor je bio najčešća Kaporova meta.
„Ja ne volim da govorim neprijatne stvari ljudima u lice. To boli. Ali iza leđa, to volim, to je moj stil“, govorio je Kapor koji se gadio svakog banalnog ogovaranja i branio sve svoje prijatelje.
O Nikoljdanu na slavi Jovana Raškovića uvek sam se divio portretu Raškovića, tako je Raškovića mogao da naslika samo majstor. A portret Desanke Maksimović koji Kapor nikada nije otuđio sam po sebi priča o Kaporu čijom su dušom vladala dva dara, slikarski i literarni. Retko je izlagao u Srbiji. Ali, njegove slike izlagane su u Njjujorku, Bostonu, Karakasu, Ženevi, Udinama, Briselu, itd. Izgleda da ima istine u njegovoj izjavi da slikarstvom izdržava literaturu. Prodajom slika kupovao je vreme za pisanje.
Neko je (ako on to nije učinio sam!) rekao da je Kapor najbolji pisac među slikarima, i najbolji slikar među piscima.
Ni smešno, ni tačno.
Kapor je sjajan pisac među piscima, i ne manje briljantan slikar među slikarima.
Opsluživati istovremeno dva dara u jednom jedinom životu, težak je i mukotrpan posao. Slikar je, da bi slikao, krao vreme od pisca, a pisac je krao slikarevo vreme da bi pisao.
Priča da su jedan drugome umanjivali dar, zlobna je i kritičarski nekritična.
Obojica su bili sjajni umetnici.
Uprkos popularnosti, omiljenosti i poštovanju, uprkos mnogobrojnim čitaocima, Moma Kapor nikada nije dobio neke od prestižnih književnih nagrada kao što je Ninova nagrada za roman godine. I bilo je i godina i Kaporovih romana koji su tu nagradu više nego zasluživali. Kapor je bio žrtva hladnog rata između „teške“ književne kritike i takozvane „lake literature“, u koju su, bez ikakvog razloga, kritičari gurnuli Momu Kapora.
„Morao bih da nosim dve tri cigle u džepovima da bi im dokazao da sam težak pisac“, umeo je da kaže Kapor rugajući se strogom žiriju i sebi.
Uprkos vesti o Kaporovoj smrti teško mi je da o njemu pišem ili govorim u prošlom vremenu. Kaporovo vreme nije prošlo. Bio je tu, i još je tu. Čovek kao što je on ne može prosto nestati. Kapora ne možeš jednostavno spustiti u grob i zaboraviti.
Ili, ipak, možeš!
Srbi su prvaci sveta u zaboravljanju mrtvih. Sada treniraju da zaborave jedni druge i za života.
Živ si, a ponašaju se prema tebi kao da te nema, kao da si mrtav.
Moma Kapor je, hteo to neko ili ne da prizna, bio umetnik prema kome su se povremeno ponašali kao da je mrtav.
U Srbiji je sve teže biti svoj čovek.
Možda je Moma Kapor, autor romana „Lep dan za umiranje“, izabrao da ode na vreme, lepih dana za umiranje biće sve manje.
Videćemo se, Momčilo.
Dok te budu nosili tamo gde te nose napiću se, kao čovek.
Ti ćeš razumeti ako ne budem zaplakao. Opsovaću nekoliko puta. Psovka je teška, suva suza, ponekad je lakše zaplakati nego opsovati.
Znaš li, bre Momčilo, s kim si nas ostavio!