MOMO KAPOR Večito u istom gradu

Piše Aleksandar Dunđerin

Odnos Moma Kapora prema Gradu u njegovim delima se, u protoku vremena, drastično menjao, jednako silno kao što se odigravala promena u njegovom pogledu na svet

„Najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kojem su se rodili i čekaju da svet dođe do njih“.
Iako ju je ispisao Momo Kapor, ova rečenica, na prvi pogled, potpuno je suprotna karakteru tog „ironičnog zanesenjaka“ o kojem oni koji su ga dobro poznavali i bili mu prijatelji tvrde da se „po svetu naskitao“ i „o svojim skitnjama napisao krasne knjige“ (Rajko Petrov Nogo „U Momčila pero u očima“), da je „proputovao zemlje i gradove“, „obišao planetu, a da se nije zasitio onoga što je na tolikim meridijanima video“ (Milovan Danojlić „Veliki dečak naše književnosti“), da je „obilazio ceo svet da bi nam baš zato kao niko pre njega dočarao Beograd, Dubrovnik, Budvu, Sarajevo i ono suštinsko iz njihove atmosfere i čari ili kobi koje poseduju“ (Milorad Vučelić „Stalo Moki, stalo!“). O tome, uostalom, svedoče i sama dela „pisca u trapericima“, zbog čega je svojevremeno, u „Istoriji srpske književnosti“ Jovana Deretića i označen kao „predstavnik proze modernog gradskog senzibiliteta“.
Kaporova radoznalost, koja je, kako to primećuje Rajko Petrov Nogo, bila gotovo manijačka, njegov redak dar da prikupi sitnice, sposobnost da upija stvarnost kao čudesan sunđer, omogućila je da u stvaralaštvu „srpskog Čehova“ vaskrsne grad u kojem će biti ovekovečeni „stari krovovi, dvorišta sa ružama i božurom pred kućama, mansarde na čijim se prozorima gnezde golubovi, topole na obalama Save, drvoredi divljeg kestena, čamci potonuli na Adi i mali, za grad nepostojeći ljudi“ (Ratko Dmitrović „Kako su se voleli i rastali Zagreb i Momo Kapor“). U romanima, pričama i esejima Moma Kapora neretko je od zaborava otrgnut grad sveden na sivo, prljavo i sumorno mesto, a ne grad, veličanstven u svojoj urbanoj raskoši. Jer, kako je to ovaj nenadmašni šarmer i idealista kazivao, „nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki nasip pokraj železničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj kojem se omađijano vraćamo čitavog života“. Sa druge strane, neprevaziđeni bonvivan i boem u srpskoj književnosti priznao je da iako postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, „ne znače nam baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao“.
Bez obzira na to da li je tragao za detaljima sa periferije ili je u prvi plan stavljao urbani milje, odnos Kapora prema Gradu u njegovim delima se, u protoku vremena, drastično menjao, kao što se istovremeno odigravala promena u njegovom pogledu na svet.
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, Kaporu je laskalo što ga i kritika i publika doživljavaju kao predstavnika „džins generacije“, pisca čija dela „guta“ na stotine hiljada čitalaca. A ta dela svedoče da je Kapor zaista bio pisac koji je kao svoje doživljavao i Beograd, i Sarajevo, i Zagreb, koji je, po sopstvenom priznanju, sa pasošem SFRJ leteo u prvoj klasi avionom po svetu, poznavao najbolje restorane, barove i diskoteke u Njujorku, Parizu, Londonu, Rimu. Bila je to još uvek epoha socijalizma, u njoj su gradovi bili ispunjeni likovima sa čijim se karakterima i naravima ovaj „duhoviti kozer“, katkad uz dobronameran i bezazlen humor, katkad uz jetku ironiju, do u beskraj mogao poigravati, iskazujući duhovnu vedrinu kroz prividnu stilsku jednostavnost. No, i u nekim delima iz tog razdoblja, kao recimo u romanu „Knjiga žalbi“, blesnuo je na trenutak grad, univerzalni Grad kao simbol ljudske tamnice, mesto gde obitavaju beslovesni stvorovi, ukazujući na jedan nimalo optimistički pogled na svet autora, ali i na to da Kaporove knjige nikako nisu štivo za razbibrigu.
„Čini mi se da je čitav svet napolju samo jedan ogromni glupi akvarijum, u kojem se čudni primerci čovekolikih riba love, preganjaju, progone, proždiru, hrane u hodu, razmnožavaju…“
Najpametniji ljudi ne putuju. U bilo kojem gradu, na bilo kojem delu planete, uočiće isti „glupi akvarijum“.
Međutim, bol i teskobu, nemoć i ogorčenje, istinsko razočaranje, i u odnosu prema gradu, i u odnosu prema svetu, doneće Kaporu devedesete godine prošlog veka.
„Rat je mnogo pomogao da se uozbiljim. Pre rata bio sam jedan tip sa kojim se danas ne bih družio. Bio sam neko za koga su bile važne neke potpuno sporedne stvari. U ratu, kad vidite prave drame, pravu nesreću, pravi život izbliza, bude vas sramota što ste bili takvi i onda, čini mi se, postanete mnogo bolji“, pričaće Kapor za „Glas Srpske“ 1999. godine.
Bilo je dovoljno da ode u selo oca, na groblje, i da vidi sveže humke devojaka i mladića koji su izginuli u tom ratu – i da skine džins i obuče maskirnu uniformu. Jer je, kako to svedoči R. P. Nogo, „videvši lice i naličje sveta, shvatio da je samo beočug u predugom lancu vojevanja i patnje … da je njegov život, za koji je tašto verovao da je najvažniji na svetu, postao skoro beznačajan pred velikom antičkom tragedijom naroda“. („Srpski Čehov“)
I odnos prema gradovima u kojima se pre toga osećao kao svoj na svome, nije više mogao da ostane isti. Oni su za njega postali zabranjeni, opasni gradovi, po njima je razliveno zlo koje nezaustavljivo ulazi u ljudske duše.
„Ne verujem u budućnost gradova u kojima je na zverski način ubijeno toliko ljudi. … Onih koji su ubijeni siledžijski, bedno u poniženjima, po zatvorima, javnim kućama, privatnim robijašnicama“.
Tako se Kapor gradova zasitio. I prezreo ih. Njujork je postao samo jedan od mnogih gradova u državi koja je počela da liči „na banju u kojoj se čovek leči od tradicije“. Zagreb grad koji je, posle pola veka, ponovo izabrao ustaštvo i postao čvrsto rešen da po drugi put izvrši genocid na srpskim narodom. I time mogao da živi samo u sećanju, u prošlosti koja, oivičena krvavim tragedijama četrdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, deluje nestvarno, večno zabravljena u tokovima svesti čoveka koji se u nekada voljenom gradu osetio kao potpuni stranac.
„Uvlačim se poput uhode u tamne hodnike nekada poznatih kuća, vidim svoje ugrebano ime u oljuštenom malteru pokraj zjapeće rupe iščupanog prekidača za svetlo; čujem odjeke dalekih koraka po spratovima, osećam u nozdrvama davno iščezle mirise ohlađenog pepela iz kanti za đubre i vlažnog zimskog kaputa devojke sa kojom sam se tu ljubio.“ („Zabranjeni gradovi“)
Oproštaj sa Sarajevom ispunjen je ne manjom količine sete, ali uz prisustvo znatno više gorčine. Sarajevu je Kapor posvetio i trilogiju („Hronika izgubljenog grada“, „Poslednji let za Sarajevo“, „Čuvar adrese“) iz koje, u dugoj noći molitve u crkvi Vavedenja Bogorodičinog na Hilandaru, iskrsavaju iščezli likovi, njegovi zauvek izgubljeni delovi, mirisi, stradanja sto pedeset hiljada proteranih sunarodnika.
„Sarajevo će morati da prođe jedno iskupljenje da bi ponovo bilo čisto. Sarajevo koje sam voleo je u mojim knjigama, a ono što je preostalo neka im je alal“.
Sarajevo za Moma Kapora nikada nije bilo grad. Ono je bilo metafora, simbol. Ovoga puta simbol stradanja ljudi, svih vrednosti, potvrda da postoji zlo kao istorijska konstantna; kao nit koja spaja različite gradove, čineći od njih istovetne kazamate užasa. Recimo, Sarajevo i Zagreb.
„Svedočenje jednog mog prijatelja i vršnjaka … jeste sledeće. Jedna ustaška patrola je 1941. godine upala u njihovu kuću u Pazariću, gde je njegov deda imao jednu ogromnu biblioteku od oko dve hiljade knjiga. Rekli su im da spale sve ćirilične knjige. Onda su deca nosila te knjige, spaljivala ih i stavljala pod onaj veliki kazan u kojem se iskuvava veš ili kuva pekmez. Tu su goreli srpski i ruski klasici iz Srpske književne zadruge. Budući da je deda mog prijatelja studirao u Austrougarskoj i znao savršeno nemački jezik, on je imao jednu veliku biblioteku na nemačkom koja je ostala, a 1945. godine su morali da spale sve knjige na nemačkom. Ista porodica je u Sarajevu 1992. godine morala da spali sve knjige srpskih pisaca… Od Iva Andrića, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, koji se izjašnjavao kao srpski pisac, knjige koje sam ja napisao, kao i mnoge druge pisce. Znači, tri puta su gorele knjige i o tome se ništa ne zna, a jedna paljena knjiga pred Rajstagom je još uvek svetski simbol.
U Zagrebu 1991. godine knjige srpskih pisaca bile su bačene na patose knjižara i  po njima su gazili. Jedan čovek se sagnuo i uzeo jedan primerak knjige Dobrice Ćosića. Mislim da je to bila knjiga „Vernik“. Izašao je iz knjižare i već po izlasku su ga zaustavila dva policajca u civilu i premlatila ga. … To je mnogo stravičnije od paljenja knjiga u Rajstagu.“
Nije samo Njujork banja u kojoj se čovek leči od tradicije, postali su to i Zagreb i Sarajevo, s tom razlikom što se u njima od prošlosti isceljuje u krvavoj kupki njihovih nekadašnjih sugrađana.
Najpametniji ljudi ne putuju. Nit zločina jednako je krvava na svim meridijanima sveta.
Pošto se oprostio od Sarajeva i Zagreba, Kaporu je ostao Beograd. Kao jedan ogromni glupi akvarijum… Ali ostali su mu i ti stari krovovi, ta dvorišta sa ružama i božurom pred kućama, te mansarde na čijim se prozorima gnezde golubovi, topole na obalama Save, i ti čamci… Iz jednog od njih, kako je posvedočio potpisniku ovih redova u razgovoru koji je pre dve godine objavljen u „Pečatu“, sagledao je čitavu istoriju Beograda. Ona je stala u jednu jedinu rečenicu.
„Često plovim ispod Beograda i prolazeći ispod Kalemegdana gledam te istorijske slojeve, vidim Tračane i Kelte u donjem sloju, Rimljane u kamenom sloju, zatim Ugare, pa Turke, Austrijance, ponovo Turke, i tako se sve to ređa do vrha, do parka i staza po kojima razdragane devojčice žvaću gumu i voze rolere na ostacima starih ratnika. To je za mene simbol života.“
Jedan čamac, jedna tvrđava, u jednom gradu, dovoljni su da se promisli istorija, spozna suština života.
Taj čamac, tvrđava, te devojčice što razdragano voze rolere po senkama davno zaboravljenih predaka predstavljaju esenciju ne samo Beograda, nego svakog Grada na svetu.
Zato najpametniji ljudi ne putuju.